Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Из Адровца у Адровац
У Шумадији је било овако: старинци, дошљаци пре Првог устанка и они после
Лепеничко село Баре (стари назив – у Србији је 17 села са тим називом), заснивају дошљаци од Сјенице – Степковићи, разгранат род, чији су огранци Перишићи, Степановићи, Миловановићи, Радиловићи, Миливојевићи, Ранковићи, Бранковићи, Илићи, Јовановићи, Милићи и Милошевићи. Са њима су, такође од Сјенице, дошли Ћуртовићи, чији су огранци Марковићи/Максимовићи, Јевремовићи, Стевановићи, Николићи, Пантелићи, Ђорђевићи, Милошевићи и Милутиновићи. И трећи оснивачки род Бара је од Сјенице – Милојевићи, са огранцима (Петровићи, Добросављевићи, Николићи, Ранковићи, Живковићи и Миленовићи). Међу овим Сјеничацима су и Маринковићи, док из Брегова у Бугарској стижу Ђукићи, чији су огранци Маринковићи, Милорадовићи, Стојановићи, Митровићи, Димитријевићи и Јовановићи.
Адровац насељавају досељеници од Алексиначког Поморавља, немирне крајине која је бедем одбране од Ниша, одакле је претила турска сила. И као што, по Цвијићевим речима, пуж носи своју кућицу са собом, тако су и досељеници назвали своје ново станиште по месту Адровцу у Алексиначком Поморављу, у којем су живели. Лепенички Адровац заснивају Илићи (стара презимена: Јанковићи, Несторовићи и Стојиљковићи), чији су огранци Гроздићи и Ловчевићи – по старом завичају, алексиначкој Моравици, названи Моравићи. Са њима долазе и Милојевићи, чији су огранак Благојевићи. Један део Илића се смешта у Рачу, а њихови рођаци, Ђокићи и Божанићи, у Доњу Рачу.
Бумбарево Брдо су засновали досељеници од Сјенице, из Буђева, од Корита и Бихора. Сјеничаци су Чушајићи и Пауновићи, из Буђева код Сјенице су Тодоровићи, са Корита су Весковићи (старо презиме Хаџићи), а из Бихора су Мировићи. И као што су Баре Гружанске настале у оквиру села Љуљака, тако је и Бумбарево Брдо настало у оквиру села Претока. У исто време досељеници обнављају и два плодна и благодатна јасеничка села – Белосавце и Марковац. Између та два села је било и треће – Бељевац, које је после одласка Турака задуго било празно (тзв. алија, тј. ничија земља), све док га кнез Милош 1838. године није разделио суседним селима. У Белосавце долазе са Пештери Козодери, Бољарци, Савићи, од Сјенице Ђекићи, Гајовићи, Мићићи, Вукајловићи, Драгићевићи, Вукадиновићи, Миловановићи, Шаровићи, Новитовићи, Алексићи, Милићевићи (Марићи), Бошковићи, Николићи, Димитријевићи, Миливојевићи, Миљковићи, Ракићи, Ђокићи, са Корита Вуксановићи (Митровићи), Видаковићи, Рајовићи, а из Граца (Стари Колашин) Луковићи.
У Шумадији је слагање становништва текло слој преко слоја – старинци, затим они који су дошли пре Кочине крајине и Првог српског устанка, па јак млаз досељеника 1809. године (после Карађорђевог похода на Сјеницу), иза њих они који су дошли после Другог српског устанка, а на крају, најчешће као сељакање у области, појединачни усељеници у другој половини прошлог века. Ови слојеви се можда најјасније распознају у Гривцу. У Гривцу су постојала четири јака рода пре Првог српског устанка – Гордијанићи (чији су огранци Лукићи, Живковићи, Павловићи и Игњатовићи), Белобрковићи (чији су огранци Петровићи, Милановићи, Јовановићи и Ђорђевићи), Мачужићи (чији су огранци Николићи и Ранковићи) и Совијанићи (чији су огранци Тодоровићи, Јевтовићи и Каровићи).
Уз ова четири разграната рода, који слове као стариначки, пре Првога устанка у селу су још Зарићи – пореклом од Ивањице, по свој прилици из Бједине Вароши, Мићаковићи – досељени „од воде Таре” (њихови сродници у Борчу и Брестовцу се по томе зову Тарани) и Симовићи или Симоновићи – старо презиме Јовичићи, по претку Јовици који је дошао из Старог Влаха (од овог рода су Бетулићи у Корићанима, крају истог села, као и Лекићи и Радосављевићи). Зарићи ће понети то презиме тек у попису 1863. године, са Гаврилом, сином Зарије Цветковића (р. 1807). Мићаковићи ће се прозвати по Мићи Радосављевићу (р. 1797), чији ће се синови Радоје (р. 1817) и Илија (р. 1828), тачније Илијини синови Софроније, Петар и Петроније, писати 1863. године као Мићићи.
И Симовићи ће понети своје презиме од 1863. године. О њиховом претку Јовици, који се овде населио, нема писаних података. Јовичин син Стеван је умро 1831. године, као најстарији човек у селу – имао је тад 74 године. По Стевановом сину Сими (р. 1802) потомци ће се прозвати Симовићи. Сви Симовићи су 1863. године били једна кућа, и то веома јака, задружна, са 17 душа. Наводимо их као типичан пример шумадијске кућне заједнице тог времена: домаћин Јован Симовић (р. 1822) са женом Јаном (35 година), у кући је са синовима Вељком (9) и Миленком (1), кћерима Драгињом (5) и Милевом (12), браћом Илијом (26) и Ранком (19), синовцима Владимиром (4), Драгутином (2) и Јовицом (9), синовицама Перуником (14), Росом (10) и Милевом (6), сестром Миленијом (20) и снахама Новком (38) и Смиљаном (30). Уз то, Јован је имао и слугу, Илију Василијевића (20).
У Првом устанку, углавном за време Карађорђеве војне на Сјеницу 1809. године, у Гривац се досељавају Вељовићи, Ракитовићи, Крсмановићи, Корићани, Иванковићи и Гвозденовићи. Родоначелник Вељовића – Вељо (пуно име Величко) презивао се Радовић (р. 1761). По породичном памћењу, у Гривац је дошао од Столова више Краљева – по свој прилици из села Драгосињци у Подибру. Презиме по њему ће усталити његови синови Петроније (р. 1812) и Ђорђе (р. 1819).
Ракитовићи ће се размножити од Паје, сина Ракитовог, који је досељен „од воде Вапе” (речице која тече кроз Сјеничко поље), па су тако огранци Ракитовића садашњи родови Ђорђевићи, Стевановићи, Радоњићи, Глишовићи, Филиповићи, Перовићи, Продановићи, Васиљевићи и Јекићи.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 16. април 2001. године
Коментари (0)