Порекло презимена Срба у Поткозарју

426 коментара

1. 28. децембар 2017. у 18:40

   Војислав Ананић

   Историја Козаре и Поткозарја

   Ево једне интересантне теме са братскога сајта ojkrajino.com, коју је поставио из Подгрмеча Вукашин, а ради се о поријеклу српскога становништва на подручју планине Козаре и Поткозарја.

   ПОРИЈЕКЛА ДАНАШЊЕГ СТАНОВНИШТВА

   Миграциона струја из Старог Влаха, Старе Рашке, Зете и Хума, односно Старе Србије, Црне Горе и Херцеговине у сјевему Далмацију и Лику. Миграционе струје српског становништва кретале су се из тадањег Старог Влаха и Рашке, Зете и Хума, односно старе Србије, Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију, од Цетине преко Крке до Зрмање и настављале у Лику. 0 тим миграционим струјама постоје историјски подаци. Најстарије познато насељавање из наведених центара, правцем наведене миграционе струје, пада у вријеме Цара Душана (1337-1351), који је неке становнике из тадашњег Хума, а данашње Херцеговине, преселио у крајеве око Клиса и Скрадина. Овоме раном досељавању припада црква Вазнесење Христово у селу Цетини, у парохији Врлици, основану 1389. године (326,235). Православне цркве које су направили ови становници посвећене су св. Ђурђу и св. Николи. Вјероватно су ти становници имали те братственицке славе и њима посветили и богомоље. Ђурдевштаци су из Пађена, а Никољштаци из Куча у Црној Гори (326,235).) Вјероватно су то они Власи, досељени из XIV вијека, који се послије налазе у Лици на Велебиту године 1433. и Цетини 1436. Један од тих Влаха зове се Томаш Аладинић. Мјесто Аладинићи постоји у Дубравама код Стоца, у Херцеговини. Вјероватно је и Томаш поријеклом из тога мјеста (326,235). Турци су заузели 1522. године Книн и Скрадин, а 1524. године Сињ (135, 1267). Народ из Старог Влаха или Рашке (старе Србије), данашње Црне Горе и Херцеговине досељавао је у сјеверну Далмацију и у периоду од 1523 до 1527. године (326,236). У овом периоду доселили су многи од Никшића. Ово становништво из сјеверне Далмације помјерало се и у Лику. (326,236). Други талас насељавања, услиједио је послије Турског освајања Клиса 1537. године из наведених крајева у сјеверну Далмацију у периоду од 1567 до 1574. године. Изгледа да је у овом периоду највише доселило становника из подручја данашње јужне Херцеговине (У овом периоду (1567-1574.године) су цркве посвећене св.Ђурђу и св.Јоакиму и Ани. Сматра се да су тада доселили становници са тим братсвеничким славама и правили цркве посвећене тим свецима (326, 235). И овог пута помјерање народа из Далмације вршено је и у Лику (326,236). Пресељавање народа из јужне Херцеговине у сјеверну Далмацију спомиње се и 1590. године (326,236) (У овоме периоду 1590. године прављене су цркве посвећене св. Јовану, св. Илији и св. Николи. Сматра се да су тада доселили становници са тим братственичким славама и правили цркве посвећене својим свецима заштитницима (326,236.). Пресељавање народа из Старог Влаха, Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију било је и 1618. године. (Досељеници од 1618, године изградили су цркве у Жегару, Дрнишу, Врлици и Стрмици посвећене св, Ђурђу, св. Јовану и св. Николи. Сматра се да су доселила братства са тим братственичким славама и правили цркве својим свецима заштитницима (326,237). Досељеници су се населили у Цетини, Жегару, Дрнишу, Врлици и Стрмици (326, 237). Сеоба народа из Црне Горе и Херцеговине миграционом струјом за сјеверну Далмацију била је и 1682. године. Досељеници су се населили у Обровцу (326,237). Први досељеници праве цркве посвећене све. Лазару и св. Тројици, доселила братства са тим славама 1682. године (326,237). Године 1717. са архимандритом Стеваном Љубибратићем 180 породица из Херцеговине, претежно из Зубаца, прешло је у Имотску крајину (Далмацију) (326,237). Истога времена браћа Новолици са 40 породица из Шуме и Зубаца прешли су Неретву (326,237). Миграционе струје из Старог Влаха, Црне Горе и Херцеговине у правцу насељавања Босанске Крајине. Одмах како су Турци заузели тадашњу Босну 1463. године насељавали су православно становништво близу границе. Турци су углавном око 1480. године држали област око Купреса, Дувна, Лијевна, Гламоча и изворни крај ријеке Унца, нешто земље у Горњој Пљеви и на Сани до Каменграда, Скопља, Лашве и Влашица, источну Босну са Маглајем, Власеницама и Зворником. Свуд туда су Турци из војничких обзира морали насељавати Србе, који су као мартолози и други нередовни војници чували границу, четовали и у рату војевали на турској страни. До 1503. су турске границе на сјеверу отприлике исте, али су се иза тога брзо мијењале. Турци су 1512. године узели сребреничку бановину. Од јајацке бановине су држали Угри још само доњу Пљеву и врбаску долину од Јајца до Саве. Од 1514. до 1528. године отели су Турци Лику и Крбаву, а 1528, и остатак јајачке бановине од Сокота и Јајца до Саве. Насељавање сјевероисточне Босне могло је почети одмах послије 1512, а крајева око средњег и доњег Врбаса послије 1528. године (326,237). Према литератури процес расељавања Срба из Херцеговине и Црне Горе наставља се и у XVI вијеку, али овога пута у Босну. У првој четвртини XVI вијека дошло је до убрзаног прелажања сточара на земљорадњу. Турци су у новоосвојеним крајевима насељавали огромном већином православно српско становништво, чији се број у босанском санџаку у ово вријеме нагло повећао. Они су се већином доселили из Херцеговине и Црне Горе (134,132). Тако се 1516. године у попису босанског санџака биљеже Срби и у нахији Озрињу, Требетину, Усори, Врбањи, Купресу и Гламочу (Белград). И стара нахија Ускопље насељена је Србима. Дакле, директно досељавање најпречим путевима из тадашње Старе Рашке, Зете, Хума и неретвљанске покрајине, односно данашњег Санџака, Црне Горе и Херцеговине, Турци су вршили за своје интересе. Турци су ово насељавање православним становништвом вршили из економских и одбрамбених разлога, с обзиром да су ови горштаци били и добри ратници, па су испочетка имали и ријетке привилегије. Послије извјесног времена долази до укидања привилегија овим досељеницима па су услиједила све чешћа бјежања у Аустрију (215,10). Савременик, Б. Курпешић, који је 1530. прошао Босном и Босанском Крајином скроз од Кладуше преко Кључа и Сарајева, вели да су Турци довели Србе из смедеревског санџака и населили их по Босанској Крајини (326,237). Године 1551. јавља генерал Ленковић да су Турци довели из унутрашњости више хиљада Срба и да су их населили око Срба и Книна (326,238). У даљњем освајању према сјеверозападу и западу Турци насељавају освојену територију српским живљем из Херцеговине и црногорских брда. На тај начин слив ријеке Врбаса, Сане, Уне са Унцем постају крајеви насељени српским становништвом. Турско подручје западно од ријеке Босне око средине XVI вијека представља територију са претежно српским становништвом. Вјероватно је да је пред крај 16. вијека Хасан-паша Предојевић довео из Херцеговине, од Билеће, своје сроднике и друге и настанио их у крајевима око ријеке Уне. Без сумње је велика сеоба пред крај XVII вијека донијела досељенике и овоме крају. У народу Босанске Крајине сачувао се спомен на поријекло из Херцеговине и старе Србије (326,238). Из овог се види да су брдски крајеви Старог Влаха, Рашке, Црне Горе и Херцеговине били расадник становништва које се расељавало по Босанској Крајини и Далмацији, али да није никад потпуно напуштало и свој родни завичај.
   МИГРАЦИОНЕ СТРУЈЕ ИЗ СЈЕВЕРНЕ ДАЛМАЦИЈЕ И ЛИКЕ ЗА БОСАНСКУ КРАЈИНУ
   Ова миграциона струја кретала се правцем старих римских путева, који су тад коришћени. Један римски пут био је од Сплита преко Клиса-Ливањског поља-Гламочког поља-Кључа. Други крак ишао је долином Сане преко Јајца. Један крак био је долином Врбаса све до Босанске Градишке и Саве. Прије Ливањског поља један правац пута се одвајао преко Дувањског поља, Купрешког поља за Ускопље и настављао долином Врбаса. Други правац некадашњег римског пута водио је из сјеверне Далмације и Лике преко Книна-Струмице-Грахова на Уначко Врточе за Босански Петровац (326,248). У вријеме задњих деценија XV вијека пада без сумње насељавање западних брдских крајева, који су граничили са млетачком и угарско-хрватском државом и са јајачком и са сребреничком бановином. Послије освајања неке територије настајала је и колонизација. Око 1530. године спомињу се Срби у Гламочу, Унцу и на извору ријеке Уне и већ желе да пређу на територију која је под окупацијом Аустрије. Други су још 1526. године прешли и населили се по Жумберку (326,236). Они који су ишли из сјеверне Далмације и Лике правцем римских друмова насељавали су слободна мјеста; ту су једни остајали, а други постепено кретали даље. Треба напоменути да становништво које је населило неко мјесто није га лако напуштало. Једни су ту остајали, а други из братства ишли даље у потрагом за бољом земљом за обрађивање и пашом за стоку. Тако су насељена подручја Унца, Гламоча, Грахова, Ливна. Босански Петровац са сусједним личким крајем најприје је добио мало досељеника, али су касније доселили исељеници из Гламоча, Унца и сјеверне Далмације. Према једној вијести из 1573. године, овај крај је имао толико народа да је могао дати приличан број војника (326,248). Даље насељавање је вршено према Кључу, Јајцу, у подручје Змијања и Врховине. Сљедећа етапа бииа је насељавање Поткозарја и Козаре.

   НАСЕЉАВАЊЕ КОЗАРЕ И ПОТКОЗАРЈА

   Довољно је напоменути само неколико историјских података који ће нам реци о помјерању становништва, о насељавању и расељавању у овом граничном појасу, који се често називао ничија земља, земље између двије војске на граници, између двије царевине, а понекада и између три царевине. Отуд и назив Крајина. Послије пораза Угарске код Мохача 1526. године неке градове на Уни запосједа аустријски владар Фердинанд, који је на цетињском сабору 1527. године изабран за краља. Тада је напуштена према Турцима прва линија на Врбасу и пребачена на линију ријеке Уне. Падом Костајнице 1556. године под турску власт становници Кнешпоља, бјеже на сусједну Банију, а преостали дио одлази с угарском војском. Тако је остао празан простор од Уне до Козаре. Прије пада Костајнице (половином XVI вијека), Турци су заузели Благај, Добру и Нови Град (73,213). Срби су населили брдске крајеве, док по градовима није било никога. То је била у пуном смислу ничија земља. И Турци и Аустријанци почели су да ничију земљу насељавају сваки са периферије на својој страни. Кад су Турци освојили Костајницу 1556. године, постали су господари цијелог Поуња. Тада су населили извјестан број православног народа као своју рају. Аустрија је задржала границу на Уни до 1592. године, када је и ова линија напуштена и пребачена на линију Глина-Корана-Мријешница и лијева обала Купе. Кад су вођени ратови између Мађарског краља Матије Корвина и Турака у овим крајевима се дошло до помјерања становништва. Велики број је пребјегао преко Саве и Уне. Турци су у ове крајеве одмах населили велики број православног народа као своју рају. Према Житвадорском миру од 1606. године крајеви од ријеке Уне до Карловца требали су бити неутрална зона и незапосједнути. Тада је Кнешпоље било ријетко насељено. Преци данашњих Кнешпољаца почели су досељавати у Кнешпоље. Досељевало се ново становништво и враћало избјегло становништво из Лике, Кордуна и Баније. Насељавање је зависило од војнополитичке ситуације између Аустро-Угарске и Турске. Ти досељеници су се досељавали у ове крајеве средином XVII вијека. Послије турског пораза под Бечом 1683. године Турци су поново утврдили градове на Уни и Сави, као природној граници између ове двије државе. Сви који доселе у ове крајеве добијали су бесплатно кућишта, али су досељеници преварени и постајали су кметови. Миграциона струја становништва из Далмације и Лике, пошто је попунила ненасељено подручје око Унца, Грахова, Гламоча, Босанског Петровца, Кључа, Јајца, Змијање и Врховину, кретала се даље долином Врбаса и Сане према ријетко насељеном Поткозарју и Козари. Ово помјерање становништва извршено је у два периода. Први период насељавања био је одмах послије 1700. године (73,27 и 326,217). Због честих граничних ратова у првој половини 18. вијека, долази и до помјерања становништва из ових крајева на подручју Баније. Талас досељавања био је за вријеме Лаудонова рата 1788-1799. године. Турска власт побољшава однос према хришћанском становништву. Године 1793. султан је увео неке повластице за овај народ, тако да су могли сами себи да бирају народне старјешине, с тим да их паша потврђује. Осим тога, одређено је да се Турци не смију насељавати по хришћанским насељима и да не смију ништа на силу узимати од хришћана. Тад су се бројни становници овом миграционом струјом из Далмације, управо од Унца, Босанског Петровца, Гламоча, Кључа, Јајца, Змијања, Врховине, доселили у Поткозарје и населили простор између Врбаса и Уне до Саве. Није било прелажења преко Саве, јер је то била граница између Аустрије и Турске. До Саве је талас насељавања слабио због границе и политичких прилика. Било их је тад који су доселили у Поткозарје и из Ливањског поља. Међу тим досељеницима од Ливна спомиње се и братство Шормази. Код становника Поткозарја свјеже је предање о овом досељавању из Далмације и Лике, преко Унца, Босанског Петровца, Гламоча и Змијања, односно Врховине. Једни су остајали на заузетим кућиштима, а други из истог братства ишли и заузимали земљу даље, па су зато и иста презимена на овом миграционом правцу. Наведеним миграционим путем у Поткозарје, између осталих, дошла су и сљедећа братства:
   Арежине, Балаци, Балабани, Балорде, Банцици, Бањци, Басаре, Басурици, Башици, Берици, Билбије, Бјелајци, Благојевици, Бодироже, Бодици, Бокани, Босанцици, Босници, Бундали, Бурсаци, Вејновици, Веруше, Вишекруне, Врањеши, Врховци, Вујасини, Вујасиновици, Вукоради, Гајици, Гвере, Гвозденовици, Гламоцани, Гламоцаци, Граховци, Грабици, Грацани, Грбици, Грубише, Грубар(н)и, Готовци, Гузијани, Далмајије, Дамјановици, Дебељаци, Девици, Деснице, Добрњци, Домузи, Драгајаци, Драгајловици, Дрљаце, Дрце, Дувњаци, Еруези, Жежељи, Жуници, Загарци, Згањани, Желици, Зељковици, Змијањци, Зорици, Индици, Ињци, Јајцани, Јапунџе, Јунгици, Кајтези, Калабе, Калабици, Калиници, Капоње, Каралије, Карани, Карановици, Каури, Кауриновици, Катаници, Кацавенде, Кекодуши, Керкези, Кесици, Кесери, Кецмани, Клиновци, Ковјеници, Кокоруши, Кољани, Комадине, Кореновици, Кордици, Косовици, Коцици, Краљевици, Кресојевици, Крнете, Крцмари, Куаље, Кудре, Кулиџе, Купјешаци, Купрешаци, Купрешевици, Купеши, Курде, Куриџе, Куцине, Латиновици, Ливњаци, Лукаци, Лушцани, Љевљевици, Љубибратици, Мајданци, Марјановици, Марцете, Матавуљи, Матаруге, Мастикосе, Мацноге, Мацуре, Медици, Меселџије, Милетици, Мисаљевици, Мокроноге, Мораце, Мудриновици, Неретвљанци, Ољаце, Омцикуси, Опацици, Ожеговици, Падени, Пеуље, Пеулици, Пинтери, Плавањци, Племици, Подгорци, Попаре, Предојевици, Примошљани, Пухали, Пухаце, Раденовици, Ратковци, Раце, Рељици, Родици, Ружвице, Сабљици, Сантраци, Санадери, Сјеножете, Смољани, Скендерије, Совиљи, Солдатици, Срдици, Сувајци, Ступари, Стојановици, Тимарци, Тимотари, Тишме, Торбице, Травари, Тромошљани, Три…овљани, Тркуље, Трниници, Трубарци, Тубини, Цермановици, Цулибрци, Цургузи, Унцани, Хере, Цикоте, Црљенице, Црнобрње, Цекици, Ценици, Цапљаци, Џапине, Шакоте, Шаренци, Шеве, Шербуле, Шербици, Шипке, Шикмани, Шкорици, Шоботи, Шолаје, Шормази, Шљивањци, Штековици, Штрпци, Шурлани (326,245 -264).
   Према неким подацима, једна миграциона струја из Старог Влаха, Васојевића и Полимља кретала се преко Високог, Зенице на запад за Поткозарје до Уне и Саве. За вријеме турске окупације у овом пограничном крају око Саве становништво је мигрирало са десне стране Саве на лијеву на територију Аустрије. Они који су прелазили истим именом називали би своје ново насељено мјесто, па су зато иста имена насеља на једној и на другој страни Саве. Тако имамо варошице Градишку и Српску Градишку, Дубицу и Козараску Дубицу, Костајницу и Српску Костајницу. Већина села од Козарске Дубице до Славонског Брода има исто име са једне и друге стране Саве; Свињар, Кобаш, Јабланац, Греда, Двор итд. Тако је и са презименима становништва. Ово је један од доказа да је становништво селило с једне стране ријеке на другу, из једне окупаторске царевине у другу. Поцетком XIX вијека код Дубице се границе три царства: француско, аустријско и турско. Прве српске породице у Козарској Дубици населиле су се из оближњих села, из околине Приједора, Санског Моста, па из даљег Гламоча. Од српских породица досељена је међу првим породицама Бакиц 1848. године, затим су дошли Гргици из Раковице, Гајици из Врховице, Мисаљевици из Бугојна, Матаруге из Демировца, Вујасиновици из Клековаца; Цикоте (раније звани Рељици из Јасења, а старином из Цикота), Благојевици из Бјелајаца, Косовици из Дворишта, Мацуре из Јасења и други (1,23). Насељеници из оближњих села бавили су се обично разним занатима, највише ковачким, пекарским, калајџијским, терзијским итд. Остали, ако би имали више новца, бавили су се трговином. Међу њима су се нарочито истицали Херцеговци (274,13). Тако је братство Банциц у Бањој Луци, досељено из Банцица од Љубиња у Херцеговини, развијало кујунџијски занат. Кујунџијски занат у Босни и Крајини није старији од XVI стољећа. Поријекло народа Крајине изучавали су Скарић, Милан Карановић, Б. Милојевић, Петар Раденовић, Г.Р. Грујић (73,207). Митрополит Саво Косановић скупио је податке за митрополију Дабробосанску о породицама и славама и то је штампано 1883. године (73,208). Шпиро Кулишић утврђује насеобину Матаруга. Кад је устанак Срба у Крајини 1858. угушен, народ је пребјегао преко Уне и Саве на подручје аустроугарске окупације. И у устанку 1875. и 1876. години народ је бјежао на територију коју су били окупирали Аустријанци. Послије окупације (Босанске) Крајине, Босне и Херцеговине од стране Аустрије 1878. године отпочело је масовније насељавање Личана на овом подручју, а дошло је и до унутрашњег сељакања становништва у Поткозарју.

   ПОРИЈЕКЛО НЕКИХ БРАТСТАВА НА ПОДРУЧЈУ КОЗАРЕ И ПОТКОЗАРЈА

   Абази су поријеклом с Косова (славе св. Пантелију). Абарде су поријеклом из Полимља. Алавуци код Дубице су породица старовлаха из Добрња од Вишеграда (славе Јовањдан). Алауле су досељеници из Полимља (славе св. Ðурда). Аладиници су поријеклом из Аладиница у Дубравама, код Стоца, у Херцеговини. Арнаути су поријеклом с границе Албаније у Црној Гори (славе Ðурдевдан). Атељи су поријеклом из Корјеница у Херцеговини. Бабаји су поријеклом из Куца у Црној Гори (326,230). Бабајици су из Старог Влаха (славе св. Николу). Бабари су из Старог Влаха (славе Михољдан) (326,265). Балорде су досељеници из Херцеговине. Балабани су поријеклом из села Балабана од Мораце, близу Скадарског језера, у Црној Гори (славе Петровдан) (326,249). Баљци су с Баљака у Херцеговини, Бандо, Бандици и Бандолаји су из југоистоцне Херцеговине (326,254). Басаре, Басоре су поријеклом из сјеницког краја, од Старог Влаха (славе Ðурдевдан) (326,250). Батнога је из Батнога од Стоца, у Херцеговини. Балауловици су досељеници из Полимља (славе св. Арандела). Бенцуни су доселили из Полимља (славе св. Симеуна). Бенцузи су из Полимља (славе Јовањдан). Бендери су из Веље Међе у Попову, у Херцеговини, а ту су дошли из Корјеница (славе Олимпијев дан) (326,240). Бендераци су поријеклом из Џинове махале у Невесињу, а ту су дошли из Корјеница (славе св. Јована, а прислужују Великој и Малој Господи) (326,240). Берици су поријеклом из Црне Горе. Њихова братственицка слава је св. Стефан (326,246). Бероње су поријеклом из Рашке (славе св. Јоана) (326,248). Богдашици су из Богдашица од Билеце у Херцеговини. Богуновици су по породицној традицији дошли из Рашке преко Далмације (Зрмање) и Лике у ове крајеве. Њихови су братственици Бероње, Коваццвици, Пашици и Пјаници. Славе св. Јована (326,248). Бодироже су поријеклом из Црне Горе. Прешле су Херцеговину и онда у сјеверну Далмацију. Сматра се да су доселили у првој миграционој сеоби. Из сјеверне Далмације су се раселили по Босанској Крајини. Славе св. Стефана 9. јануара. Бозе су од Абаза с Косова (славе Пантелијев дан) Бајинци су дошљаци из истоцне Херцеговине. Борцани су из Борца у Херцеговини. Белензаде су из Беленица, из Попова у Херцеговини. Букве, Буквици су поријеклом из Старог Влаха (славе Стефандан). Буразер, Буразори су из Топлице у Србији (славе Никољдан). Булајици су поријеклом од Грахова у Црној Гори (славе Никољдан). Букомири су поријеклом из Куца и Братоножица у Црној Гори (326,230). Брбори су из Херцеговине (326,261). Ваљевици су из Полимља (славе св. Симеуна). Варцари су из јужне Херцеговине (славе св. Илију). Њихова даље поријекло су Братоножици у Црној Гори. Велени су из Веленица код Таре. Велоуловици су доселили из Полимља (славе св. Стевана). Веруше су дошљаци из Доњег Полимља и Васојевица у Црној Гори. Варсоковици су поријеклом од Скопске Црне горе. Врањеши су из Дробњака или из Полимља, из Црне Горе (славе св. Ðурда). Врбице су поријеклом из Врбице од Билеце у Херцеговини. Вукобрати су од Вукобратовица у зубацком селу Турментима (славе св. Ðурда). Вуковици су из Требињске шуме у Херцеговини. Галицици су из Попова поља у Херцеговини. Галебине су из Требињске шуме у Херцеговини. Гафури су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе св. Ðурда). Гаци, Гаковици су поријеклом из вишеградског Старог Влаха (славе Никољдан) (326,252). Гваријани и Гердијани су из села Орашја у Шуми код Требиња, у Херцеговини (славе Ðурдевдан) (326,254). Герини су поријеклом од Герина из Бурмаза, код Стоца, из Херцеговине. Голеши су поријеклом из Полимља. Прије су ту доселили с планине Голеша у Косову. Грубац је поријеклом из Оплицица и Бољуна од Стоца у Херцеговини. Грмуше су доселили из Плава у Црној Гори. Дарде су из Колашина у Црној Гори (славе св. Пантелију ) (326,252). Девици су доселили из Шекулара (славе Ђурђевдан). Долиници су доселили из Лике, поријеклом су од Радоцајица из долине Неретве у Хецеговини (славе Ђурђевдан). Дрљаце су поријеклом из села Бабајица и Козлица, Азбуковица.код Колубаре у Србији (славе св. Трифуна) (326,221). Дракулици су из Корјеница у Херцеговини (славе Мратињдан). Дурбабе су од села Дорибабе, од босанског угра. Дулици су из Дулица од Гацка у Херцеговини. Ђиласи су поријеклом из Црне Горе (славе св.Симеуна). Зорановици су поријеклом из Херцеговине. Зорици су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе Ђурђевдан). Зупци су са Зубаца у Херцеговини (славе св. Ђурђа). Јаракуле су поријеклом од Рашковица из Старог Влаха (славе св. Ђурђа) (326,242). Јањетовици су поријеклом од Теодоровица у Херцеговини, а доселили су преко Далмације и Лике у ове крајеве (славе Јовањдан). Јасници су поријеклом с Косова (славе Ђурђевдан). Југовици су из Гацка у Херцеговини. Југовци су из полимског села Југова или од Југа из Југовица у горњој херцеговачкој површи. Кавенуше су поријеклом из Полимља (славе св. Симеуна). Кадијевици су поријеклом из Завале у Попову, у Херцеговини (326,245). Калањи су из Мируша код Билеће, у Херцеговини (славе-Никољдан). Калабе су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе Стефањдан). Калабици су поријеклом од Нове Вароши из Старог Влаха. Калиновици су дошли из Куча у Црној Гори (славе Никољдан). Каругици су поријеклом из Колашина у Црној Гори (славе Јовањдан) (326,242). Келемановици су из Поцрња, вјероватно од Љубиња у Херцеговини. Керкези су поријеклом из Горњег Драгачева (славе Ђурђевдан) (326,250). Кецмани су доселили из јужне Србије преко Херцеговине и Далмације у ове крајеве (славе Вратоломијев дан) (326,249). Ковацевици су из Рашке (славе св. Јована) (326,248). Козоморе су поријеклом с планине Козомор, Нова Варош, Стари Влах (славе св. Јована) (326,248). Комадине су Поријеклом из Васојевица у Црној Гори (славе Никољдан) (326,253). Кондици из дубичког краја су поријеклом из вишеградског Старог Влаха (славе Никољдан). Кораћи су из Попова у Херцеговини. Њихово даље поријекло је Братоножићи у Црној Гори (славе св. Илију). Корјеници су из. Корјеница у Херцеговини. Косијери су поријеклом из Косијерева у Црној Гори. Косовци су поријеклом из Косова. Котури у више села дубичког и градишког подруцја доселили су из Старог Влаха од Ибра (славе Никољдан). Коцици су поријеклом од братства Малешеваца у Херцеговини (славе св. Игњатију). Године 1436. спомиње се Блаж Кочић у Цетини. Србима којима припада Блаж су Херцеговци које је населио цар Душан око Клиса и Скрадина. Кочићи су доселили од Малешеваца у Грахову из Црне Горе. Краљевици су доселили из Херцеговине. Крвавци су поријеклом из Херцеговине. Крциковици су поријеклом из Црне Горе (славе Никољдан). Кртолине су од Лубура у Риданима, из Црне Горе. Круге су доселиле из Црне Горе. Кувељи су од Сјенице (славе Ђурђевдан). Куваље су поријеклорн од Сјенице (славе Ђурђевдан). Кукици су поријеклом из Бањана у Црној Гори (326,256). Кукици су доселили из Херцеговине. Кукуљи су доселили из Црне Горе. Кужети (Зорици) су се назвали што су прекужили кугу, а негдје су били кувари у кужини и по том названи Кужети. Лугоње су поријеклом из Дробњака из Црне Горе (славе Ђурђевдан). Лукаци су поријеклом из Куча у Црној Гори (славе Јовањдан). Лопари су доселили од арбанашке границе из Црне Горе (славе св. Јована). Лопаре су из Требињске шуме у Херцеговини. Лопарице су из Црне Горе. Љубибратићи и Пухали, велике личке породице, дошли су из Требиња у Херцеговини са владиком Љубибратићем, чији су братственици били. Овога владику истјерали су Млечани из манастира Савине након освајања Херцег-Новог. То му је прибавило турску заштиту и путовање на таку даљину (73,214). То је изгледа било 1717. године (326,237). Мандици су неки из Раске, а неки из горње Херцеговине (славе Никољдан). Мајсторовици су доселили из Херцеговине. Малешевци су од Билеће у Херцеговини. Матаруге око Козаре су поријеклом од старог брата Матаруга у Грахову у Црној Гори. Има их и у Матаругама у Цехотини, у сливу Лима. Сви славе Ђурђевдан. Матаруге у Грахову у Црној Гори први пут се спомињу 1318. године (326,252). Матавази су из Црне Горе, гдје се тарно мисли да су поријеклом Арбанаси (326,252). Моравци су доселили из Старог Влаха (славе св.Јована). Мораце су из Мораче у Црној Гори (славе Никољдан). Мастиловици су из Гацка у Херцеговини. Мацинко је доселио из Херцеговине (слави св.Илију). Мацноге су доселиле из Херцеговине. Мацуре су поријеклом из Братоножића у Црној Гори (славе св. Арханђела) (326,222).

   Одговори

2. 28. децембар 2017. у 18:43

   Војислав Ананић

   II

   Медани су из Храсна у Херцеговини (славе Јовањдан). Мерцепи су поријеклом из Ридана у Црној Гори. Мехтери или Штрпци (то исто значи на турском језику) доселили су из Старог Влаха. Мирославици су поријеклом из села Капавице, код Љубиња, у Херцеговини. Ови се у Капавици сада зову Гордици, а поријеклом су из Мратиња од Никшица (славе Никољдан) (326,255). Мостарци су поријеклом из Херцеговине. Мокроноге су дошљаци из доњег Полимља и Васојевића у Црној Гори. Неретвљанци су поријеклом из Херцеговине. Никшићи су поњеклом од Никшића у Црној Гори. Обади су из Борца на Неретви у Херцеговини. Обуцине су поријеклом од Колашина (славе св. Ђурђа). Одавици су поријеклом из Херцеговине. Ожеговици су из села Ожеговица, на Чеву, у Црној Гори (славе св. Стефана) (326,249). Ољаца имају своје имењаке у Ољацинцима, у Дубници, у Врањској Пцињи, а они су поријеклом из Лопардинаца код Прешева (славе Ðурдевдан) (326,252). Опарице су доселили из Левацких Опарица (славе св. Јована). Отасовци су из Црне Горе. Падежани су поријеклом с југа Србије (326,253). Падени су из Падена у Херцеговини (славе св. Ђурђа) (326,235). Палавестре су поријеклом из Херцеговине. Парух је поријеклом од Тараила у Шуми код Требиња, у Херцеговини. Пашици и Пјаници су дошли из Рашке (славе Јовањдан) (326,248). Периновици су из Невесиња у Херцеговини, а они су од Муцибабица. Пиштељици су доселили од Требиња у Херцеговини (славе св. Николу). Племици су из села Племе у вишеградском крају (славе св. Николу). Поцрњи су из Поцрња од Љубиња у Херцеговини. Попаре су поријеклом из Фатнице у Херцеговини (326,259). Предојевици су поријеклом из Рудина код Билеце у Херцеговини (славе св. Алимпију). Прибицевици су доселили из Херцеговине. Пухали су дошли од Требиња у Херцеговини. Рендулици и Рендици су од Сјенице. Рорици су поријеклом из Невесиња у Херцеговини (326,243). Сантраци су поријеклом из Колашина у Црној Гори (славе Панталијев дан). Селаци су доселили из Старог Влаха (326,257). Силимици су из Херцеговине (славе св. Ђурђа). Сјенежете су дошљаци из доњег Полимља и Васојевица у Црној Гори. Скендерије су од Скадарског краја. Њихово крсно име је св. Врац (326,255). Скопље су из Херцеговине. Смољани, Смолици, Смолоици поријеклом су с карсног платоа измеду доње Таре и Пиве у Црној Гори (славе Ђурђевдан) (326,249). Смољевици и Смољо поријеклом су из Дробњака у Црној Гори (славе св. Ђурђа). Сопиљи и Совиљи су из Невесиња, Херцеговина (славе Никољдан). Срдени су из села Срдевица у Гацку, Херцеговина, Стираци су поријеклом из Васојевица у Црној Гори (славе Јовањдан). Сунарици су из Старог Влаха (славе Симеуњдан). Танкосавици су поријеклом из Старог Влаха (славе св. Ђурђа) (326,247). Тице су из Полимља. Торомани или Туромани од Дубице и Градишке су поријеклом из Полимља (славе св. Стевана). Трниници су из села Трнина у Колубари. Трубари су из Херцеговине. Тубини су из Бурмаза код Стоца у Херцеговини (славе Вартоломијев дан) (326,251). Тумарици су из Тумарске, планина Коњух. Цераници су поријеклом из Невесиња у Херцеговини. Цермани су из Љубиња у Херцеговини (326,244). Убавици су од вишеградског краја (326,246). Угарцици су поријеклом из Невесиња у Херцеговини. Угарца су из Херцеговине. Угреновици су поријеклом из Старог Влаха (славе Јовањдан). Хашани су доселили од Плава из Црне Горе. Хере су поријеклом из Херцеговине. Цикоте код Дубице су поријеклом из Старог Влаха. Цикота има у Црној Гори (славе св. Ђурђа) (326,244 и 252). Џепине су поријеклом из Куча у Црној Гори (славе Јовањдан) (326,241). Шапоње су од Нове Вароши, Стари Влах (славе св. Василија). Шатенци, Шамате су доселили од Билеце из Херцеговине. Шашари су из Херцеговине. Шеве су од Никшица из Црне Горе (славе Аранђеловдан). Шевици су од Сјенице из Старог Влаха (славе Ђурђевдан). Шљивици су из Старог Влаха (славе Никољдан). Шоботи су поријеклом од Мрњавцевица из Куца у Црној Гори (славе Митровдан) (326,244). Шолаје су поријеклом из Старог Влаха (славе св. Ђурђа). Штрпци су досељеници с југа, из Херцеговине. Штековици су из Васојевица. Према другим подацима, из села Штековица у Прибоју, гдје се спомињу од 1642. године, Црна Гора (славе Никољдан). Шумљаци су доселили из Шуме у Херцеговини. Шуњици су поријеклом из Херцеговине. Шумани од Дубице и Градишке поријеклом су од Полимља. Шурлани су поријеклом из села Ораха у Шуми код Требиња, у Херцеговини. Изгледа да су Шурлани доселили преко Далмације. У другом свјетском рату с подручја Козаре и Поткозарја изгубило је животе преко 40.000 становника. Подручје Козарске Дубице прије другог свјетског рата имало је 33.350 становника. Од тога броја је погинуло 18.495 становника. Само на подручју општине Козарске Дубице 463 домаћинства остала су без наследника по мушкој и женској линији. Њихова огњишта су се угасила. И ово је један податак који показује како су ратови уништавали становништво на овом подручју које је гинуло, расељавало се и насељавало. На ово подручје послије другог свјетског рата становништво се досељавало и насељавало из Змијања и Мањаче. Интересантно је навести да је била миграција послије другог свјетског рата из Змијања у Кнешпоље, на мјесто гдје је изгинуло становништво. То су куповали земљу од оних који су остали и населили се. Ово је исти правац некадашњег миграционог кретања од Змијања у Поткозарју. Душан Дивљак, стар 70 година, из села Побрдана у Кнешпољу, прича да је послије другог свјетског рата доселио из Добрње са Змијања. Рајко Станивуковиц из села Побрдана у Кнешпољу послије другог свјетског рата је доселио из Добрње са Змијања. Душан Томаш из села Побрдана у Кнешпољу прица да му је прицала прабаба Мика да су они давно доселили од некуд из Далмације. Славе св. Николу. И ово је миграциони правац Црна Гора-Херцеговина-Далмација-Поткозарје. Душан прича да је његова прабаба Мика родена у XIX вијеку. У фашистичкој офанзиви на Козари јуна и јула 1942. године погинула су Микина три сина: Стево, Симо и Илија. Тад је прабаба Мика била у поодмаклим годинама. Изгинувши синови и унуци, али оста само једно праунуче, Душан. Мало мушко дијете кога баба Мика није од себе никуд одвајала. Мика би говорила: »Дала сам отаџбини синове и унуке. Хвала богу, оста ми праунук Душан, моја глава куће. И моје се огњиште није угасило.« Године 1943. наступила је глад. Баба Мика у својим поодмаклим годинама узе заставу и крену пред омладином да бере ноћу жито према Дубици. »За мном, дјецо, не бојте се, морамо од непријатеља отети наше жито!« Кад се завршио рат 1945. године баба Мика је са својим праунуком Душаном подигла кућицу. Остао је праунук Душан и није се угасило огњиште. Кад је Душана оженила и упутила у војску, баба Мика је говорила: »За отаџбину сам дала синове и унуке, али сам дочекала да из моје куће поново пошаљем војника да носи пушку и брани кнешпољску земљу натопљену крвљу његових дједова и очева. Пјевајте, људи и веселите се! Данас сам најсрећнија прабаба у Кнешпољу. Баба Мика из своје куће поново шаље под пушку војника. Није душман успио да уништи огњишта у Кнешпољу!« Такве су биле мајке Кнежопољке.

   ТРАДИЦИОНАЛНО СЕ ПАМТИ ПОРИЈЕКЛО ПРЕНОШЕЊЕМ ПРЕДАЊА ОД ОЦА СИНУ

   Ево неколико примјера, Крнете, Баслаци, Саџаци, Милановици доселили су из Лике у Поткозарје. Према родослову који је посједовао Станко Крнета, они су у Лику дошли из Сјенице. Дакле, Сјеница-Лика-Поткозарје-то је био правац миграционе струје. Крнете у Драготињи, Волару и Приједору славе Томиндан. Крнете у Маринима и Јутрогошти славе Јовањдан. Ево како је дошло до промјене славе. Сеобом из Лике један Крнета се задржао у Цазинској крајини, а други одоше у Марине и Јутрогошту. Овај Крнета што оста у Цазинској крајини убио је два бега и побјегао у други феуд, али је по казни морао промијенити славу. Од тих су Крнете у Драготињи, Волару и Приједору, који славе Томиндан. Иначе, стара слава Крнетама, док су били у Сјеници и Лици, била је Јовањдан. Симатовици су се звали Регоде. Први Регода дошао је из Кључа у Паланциште. Дакле, правац миграције Херцеговина-Далмација-Кључ-Поткозарје. Тај Регода имао је сина Симу-Симата. Симатови синови по оцу Симату добише презиме Симатовици. Село се звала Симатовица. Симат је био први у Симатовицима. Од њега пред други свјетски рат било је више од 20 куца, домаћинстава. Презиме Симатовици добили су има преко 100 година. Регоде су славиле Ђурђевдан. Ту славу наслиједили су Симатовици. Косова има у Бабицима, а славе Игњатовдан. Не знају откуд су доселили у Крајину. Колико се дуго памти и преноси с кољена на кољено предање освом пријеклу говори и овај податак. Братство Коврлија живи и данас у селу Божици на Козари, а дошли су из Босанског Грахова. Три родена брата: Стеван, Јован и Раде (њен прадјед). У исто вријеме је и Ђурађ Коврлија дошао са своја четири сина: Лазаром, Драганом, Миланом и Јанком и населио се у Брезицане. Раде Коврлија (њен прадјед) је довео у Божице сина Вукана (њеног дједа) од 9 година. Славио је Божић. Специјално би седам дана прије Божића пошао на коњу у Далмацију код своје родбине па би се вратио тацно уоци Божица догонећи вино и бакалар (риба) и нешто смокава. То је било велико славље и доживљај, посебно за дјецу. Иначе, крсна слава му је била свети Василије (14. јануар). Вукан Коврлија оженио се млад и у првом браку имао је шестеро дјеце: Мицо (њен отац), капетан 1. класе у пензији, живи у Приједору, Дара умрла 1948, Бошко живи у Београду; Смиља удата Кончар, живи у Београду, Раде и Душан погинули у народноослободилацком рату. Прва жена је умрла рано, те се жени и други пут и имаде сина Бранка (умро у 31. години живота). Вукан (њен дјед) убијен је 1941. године од стране усташа. Он је био способан грађевински предузетник. Радио је многе објекте у Приједору (стара болница), а и широм Крајине. Цијела породица Коврлија уцествовала је у НОП од 1941. год. Из овог се види да је братство Коврлија у Божићима и Брезицнирна на Козари дошло истим миграционим правцем и да су они још између два свјетска рата имали своју родбину у Далмацији и посјецивали је. Дакле, то је миграциони правац који је настајао у Рашкој или Црној Гори и кретао се преко Херцеговине, сјеверне Далмације, а онда преко Грахова за Козару. Братство Миодраг у Доњим Гаревцима или Орловцима доселило је из Гуце у Србији. Презиме Миодраг старо је 200 година. Славе св. Ђурђа. Виле и Турудије сматрају се најстаријим досељеницима у овим крајевима. Глигици у Кнежици доселили су од Босанског Петровца и тамо су се звали Милосављевици. Дакле, миграциони правац Херцеговина-Далмација-Босански Петровац—Поткозарје. Има више од 110 година кад је један Милисављевиц дошао у сукоб са Турцима и морао је бјежати од Босанског Петровца и промијенити презиме. Тад су дошли у Стригову (Баљ) и ту се населили. По дједу Глиги добили су презиме Глигици. Из Стригове преселише у Кнежицу у Кнешпоље на цитлук бега Канефера Југовца. Ту су и остали. Славе св. Николу који је 19. децембра сваке године. Ово је исприцао стари Милан Глигиц, који је запамтио предање од свога дједа и старих Глигица. Радаковици су доселили из Лике у Рековце код Бање Луке. Из Рековаца су дошли на посјед код Козарске Дубице. Орлици и Мирици су доселили из Лике у Агинце. Трубарци у Грабовацком потоку (Широка Лука, Мљецаница), доселили су из Трубараца. Славе Лучиндан. Трубарци су доселили из Далмације. Кондици су у село Слабињу давно доселили из Далмације, а славе св. Николу. Ђурђевици у Врбашку су се доселили из Ђурдевица Таре у Црној Гори негдје око прве половине XIX вијека. Славе св. Николу (посна слава). Неколико породица Ђурђевица населило се и у Кијевцима. Од 7 домаћинстава Ђурдевица у Врбашкој други свјетски рат је преживио само један мушкарац, који се послије рата вратио на згариште, подигао куцу, оженио се и добио 4 дјеце. На згаришту, према казивању Лаже Крнете из Приједора засеока Ђурдевица остало је једно огњиште, један оџак, једна гламља, није усташа успио да угаси братство. Преостали Ђурдевиц прица о страхотама рата и не жели да се она икада више понове. Прица како је од седам домацинстава свога братства Ђурдевица остао само он и на старом дому својих прадједова подигао куцу и наложио ватру на огњишту да се види дим да нису сви Ђурдевици уништени. Братство Синик у селу Ресановцима, на падинама Козаре према Просари, према предању старијих дошло је однекуд из Херцеговине. Славе Алимпијев дан 9. децембра. Ђурдевици у Јакуповце су доселили из Црне Горе иии старе Херцеговине, а славе св. Јована. Милановици, Тодоровици и Ступари у Бакинце су доселили од Мркоњиц-Града, а тамо су се звали Цулици. Цулици убише бега и мораше да бјеже од Мркоњица и да промјене презиме. Тамо су била три брата: Милан, Тодор и Стојан Цулиц. Од Милана су Милановици, од Тодора Тодоровици, од Стојана Ступари у Бакинцима. Милановиц, Тодоровиц и Ступари славе Цасне вериге. Братство Цулица код Мркоњица слави исто Цасне вериге. Славу нису промијенили. Братства Боројевици, Ратковици, Смиљаници, Малешевици, Милаковици и Татици,сви су поријеклом од Грахова у Црној Гори и доселили има 250 година у Бакинце и Јакуповце. Ратковици славе св. Николу, Смиљаници св. Ðурда. Ово су ми исприцали стари Смиљаници и Милошевици. Ковацевици у Бакинцима су доселили из Срдевица од Гацка, а у Срдевице кажу да су дошли из Црне Горе од Никшица, док неки спомињу и Грахово. Ковацевици у Бакинцима славе св. Ђурђа. То су ми испричали стари Ковацевици, који преносе предање својих прадједова. Скендерија је поријеклом из Херцеговине, негдје од Требиња. Слави св. Враца. Миливоје Родиц, пишуци о дијалектолошким испитивањима, о поријеклу становништва пише: »Према досадашњим поузданим науцним истраживањима зна се да становништво Босанске Крајине потице из истоцне Херцеговине. Има веома сигурних доказа да православни живаљ у Босанској Крајини није аутохтон, вец »дошљак с далека југа«. Када се извршило то досељава-ње и којим правцима? Познато је да су на миграције становништва највише утицала турска освајања. Доласком Турака у наше крајеве, поцела су сложена помјерања народних маса, које су се селиле од југа и југо-запада ка сјеверу и сјеверозападу. »Мотиви тих миграција били су разноврсни, али је основни, најдубљи узрок увијек био исти: тешка, трагична људска патња.« Миграције су испремјештале већину становништва коме је говорни језик српски, па у неким областима преовлађују старосједиоци, у другим подручјима су, опет, многобројнији досељеници. У Босанској Крајини су саме придошлице. Зна се, такоде, да су неки крајеви у прошлости дуго времена имали улогу »изворишта сеоба«. Најјача миграција потиче из источне Херцеговине, дакле из старог Хума, источно од Неретве, и из требињске области. Херцеговину ту треба схватити у њеним историјским границама, онима из доба херцега Стјепана који се 1448. крунисао у Милешеву за »херцега од светога Саве« и по којему је Херцеговина добила има. Из тих планинских предјела сеобе су разнијеле Србе јекавце са новоштокавском акцентуацијом у многе крајеве наше домовине: у западну Србију, истоцчну и сјеверозападну Босну, Барању, Славонију и другдје. Пресељавања су поцела кад су Турци освојили Босну (1463). Најприје су се на далматинским и хрватским границама, а затим и у сјеверозапдној Босни појавиле велике масе православаца. Њихова досељавања одобравали су Турци. Први досељеници с југа пристижу у Босанску Крајину поцетком XVI вијека, али се досељавање наставља и касније, јер је познато да се није извршило одједном. Насељавање сјеверне Далмације и сјеверних и западних области Босне тијесно је повезано. Те сеобе имале су етапни карактер и трајале су дуже. Далматински Срби исто су дошли с југа. Матица ових досељеника је Херцеговина. По неким истраживањима први Србии из Хума стигли су у сјеверну Далмацију измеду 1523. и 1527. године и ту се настанили (313,35). Насељавање Босанске Крајине Србима из Хума и Травуније врши се преко сјеверне Далмације, у групама и постепено, онако како се ширила и Турска на сјевер и запад. Турци нису спречавали колонизацију становништва у освојеним областима. Они су и сами насељавали пограницне области Србима из унутрашњости ради одбране тек успостављених граница и уцвршцења своје власти. О тим миграцијама лијепо нас обавјештава др П. Ивиц. Од свих наших дијалеката – пише он -истоцнохерцеговачки јекавски је у епоси миграција доживео најјацу експанзију. Његови припадници, Срби, из некадашњег Хума и Травуније, преплавили су западну Босну у чијем данашњем становништву они сацињавају велику вецину. . .« Отуда је говор људи Босанске Крајине веома сличан источнохерцеговачком говору; то је природни наставак говора истоцне Херцеговине, што се јасно види и на дијалектолошкој карти српског језика коју је приредио професор Ивиц. И насељавање Кнешпоља извршено је такође за вријеме турске власти, у склопу великих сеоба с југа на сјевер. Срби досељавају у ове крајеве највише из Врховине (»Врховине«), тј. са подруцја срезова: Босански Петровац, Кључ, Сански Мост и Мркоњић-Град. Књежопољци и данас Врховином називају свој стари завичај, који је за њих нешто дивљацнији од питомог Кнешпоља. Њих су из висинских предјела покренули економски и политички разлози: потраге за бољом земљом и склањање испред турског зулума. Овдје на обронцима Козаре лако се долазило до незапосједнутих површина. Осим тога, у дугом беговату цовјек који се био огријешио о турски закон био је ослободен сваке одговорности. Врховина је, дакле, једно извориште досељеника. Друго извориште је Лика. Насељавање Кнешпоља Лицанима новијег је датума. Оно је почело са аустроугарском окупацијом 1878. године и краће трајало, али се ипак за то вријеме доста Личана населило по Кнешпољу. Поједина кнежопољска села читава су насељена досељеницима из Лике; у другима су, опет, Личани измијешани с ранијим придошлицама. Иако су неки Кнежопољци Врховљани, а неки Личани, у говору се не разликују јер су, у ствари, и једни и други истог проријекла-херцеговачког. Ваља, свакако, истаци још једну важну чињеницу: у Кнешпољу је незнатан број старих директних досељеника из далеких крајева. Ова досељавања су млада од оних у јужнија подручја Босанске Крајине, јер су се Срби касније спуштали из брдовите Врховине у потрази за земљиштем и мирнијим животом. Ипак, користеци се подацима научних истраживања, данас можемо бар оријентационо одредити не само ближу него и даљу постојбину ових придошлица. У младем насељавању Кнешпоља уцествовале су, како је већ речено – Врховина и Лика, и посредно Хум. За поједине породице зна се откуда су доселиле и њихово приближно поријекло. Владислав Скарић, који је истраживао поријекло Српског становништва Босанске Крајине, наводи да су у Кнешпоље и на шире подруцје Козаре досељеници стигли из ових крајева: из Старог Влаха (Букове, Угреновици, Цикоте, Буразори), из Црне Горе (Обуцине, Злојутре, Комадине), из Херцеговине (Шурлани, који нису дошли директно већ преко Далмације), из Далмације (Мацуре, Балаци, Каури, Марцете, Црнобрње, Бурсаци, Родици, Торбице, Мудриници, Дрце), од Ливна (Шормази, Тркуље, Куцине), од Грахова или Унца (Крнете), од Унца и Дрвара (Кецмани, Трубарци, Бокани, Зорици, Карани, Шипке, Грбици), од Унца или Петровца (Мораце, Бањци, Медици), од Петровца (Бјелобрци, Ступари, Балабани, Дрљаце, Тубини, Латиновици) и од Санског Моста, Кљуца и Јајца (Предојевици, Кацавенде, Бундале, Јајцани, Ћургузи). Ову подјелу треба, свакако, условно примити јер, нпр., уопште не спомиње лицке досељенике. Ипак, она приближно одредује ранију постојбину Кнежопољаца и њихово поријекло. 0 поријеклу доста јасно говоре и нека презимена као што су: Личани, Далмација, Каурин и сл. Тако је установио поријекло становништва Кнешпоља Миливоје Родиц, који је о говору Кнешпоља написао цитаву студију од 31 до 56 стране у Зборнику крајишких музеја од 1974. године. Граница Кнешпоља иде Уном од Козарске Дубице до Српске Костајнице, одатле ријеком Стриговом на шуму Пастирево и Каран, па даље обухватајуци села Г. Јутрогошту, Црну Долину и Велико и Мало Паланциште прелази преко Козаре и избија на село Моштаницу, а одавде се путем Моштаница-Дубица спушта опет на Уну. На овом простору смјештено је педесетак кнежопољских села, од којих су већа: Цитлук, Стригова, Двориште, Јутрогошта, Јеловац, Паланциште, Крива Ријека, Г. Градина, Медуводе., Мљецаница, Слабиња, Брекиња и друга« (313,34) У литератури постоје оскудни подаци о насељавању муслиманског становништва у овом крају. Приликом освајања данашње Босанске крајине, од 1463. године па даље, кад су заузели Козарац 1518. године, Турци почињу насељавати муслимански живаљ. Новодосељени муслимански живаљ углавном се задржао у равници, а повецавао се примањем ислама од стране православног становништва у настојању да задрже своје раније посједе. Послије освајања козарске Дубице, у варошицу су се поред Турске војне посаде насељавали већином муслимани. Најприје су насељаване муслиманске породице из околних и даљних мјеста. Породице Пезици, Шерици, Пашагици и Коцановици досељене су при повлацењу Турака из Угарске. Породица Низамје турског, а Арнаутовици арнаутског поријекла. Цигани (Роми) су досељавани као занатлије. Послије пада Костајнице под Аустрију 1678. године, дио њеног становништва смјештен је у Козарац. Козарац је у периоду турске управе био искључиво насељен Муслиманима, дијелом досељеним из Костајнице, Новог Града, Старог Мајдана, Кључа, Лике па и Албаније (402,13). Године 1689. Аустријанци су заузели Удбину и тада су пресељавали Муслимане у ове крајеве. Тако су се доселили и први становници Приједора. Ту је раније постојала шума Луг. Вјероватно је да су ово мјесто основали избјегли потурцени Срби из Лике. Према одлукама Карловачког мира (1699) којим је завршен бецки рат, простране области дотадашњег турског царства, сјеверно од Саве и Дунава припале су Аустрији. Муслиманско становништво из крајева припалих Аустрији исељавало се у турске провинције Балканског полуострва. Многи су дошли у ове крајеве и ту се населили. Нарочито велику миграцију муслиманског становништва у ове крајеве имамо послије пада Лике 1699. године под Аустрију. Кад се Турска морала повући из тих крајева, повлачили су се и Муслимани унутар нових граница турског царства (215,10). Поред бегова, који су били посједници земљишта, муслиманско становништво бавило се занатством. Бегови и поједине имућније муслиманске породице имали су своје мајдане за топљење руде (215,10). Као што сам навео, прво становништво Приједора потиче од потурчених Срба пребјеглих из Лике. Након новог рата 1739. године границе су поново помјерене у корист Турске, те је дошло до новог насељавања изван зидина града. Пространији равничарски предјели с обје стране Сане служили су као пландиште и испашиште за стоку, а уздигнутији дијелови као житна поља. Вјероватно су први досељеници из Лике и Удбине затекли понеког староседиоца немуслимана којима је острво Свињарица на десној страни Сане служило као пландиште за њихове свиње и крупну стоку. Избјеглице населише Свињарицу. Терен је био шумовит и од тог су градили дрвене куће. Најстарији дио Приједора настао је на острву Свињарици. Мјесто је изабрано ради лакше одбране од непријатеља. Сана је знацајна саобрацајница па је и то утицало на избор мјеста насеља. Постоји предање да је неки Хаџи-Пашо, поријеклом из Лике, који је имао три брата и ишао на хаџилук у Меку, основао Приједор. У Приједору постоји гроб неког Паше који је умро 1780. године. Постојало је предање да је тај Пашо прије доласка у Приједор живио код Цазина. Он је прије био удбински ага. Предање каже да се населио Хаџи—Пашо. Његови потомци прозваше се Хаџипашици. Хаџи-Шабан, син Пашин, унук Ибрахим-бег и праунук Мехмед-бег били су капетани Приједора, па се њихово потомство прозва Капетановици. Први досељеници били су Пашици, названи по споменутом Паши, доцније Капетановици. Затим су се доселили Суљановици, Црналици раније звани Диздаревици, Бабици, Рецшици, Грозданици, Цаници и Оклабџици. Још у овом вијеку било је у Лици Грозданица, Цаница и Оклабџица, али они нису Муслимани. Те породице су добиле веце парцеле земље насељене православним и сиромашним муслиманским становништвом, са обавезом да у случају рата подигну извјестан број војника. Друге муслиманске породице населиле су се XIX вијеку из околних мјеста из Алишица, Лушци Паланке (код Санског Моста), из Љубије, Хамбарина, Цејрека, Томашице, Козарица и Царакова. Доцније током тога вијека досељавале су се муслиманске породице и даље из крајева: из Кулен-Вакуфа, Бихаћа, Кључа, Козарске Дубице, Цазина, Ђаковице, Елбасана, Призрена, Тиквеша, Подгорице и из Мале Азије (274,12). Послије бомбардовања Београда 1862. године преостало муслиманско становништво се морало иселити из Србије. Пошто је овај крај тада био слабо насељен, турске власти су један дио тих исељеника, око 100 породица из Београда, Ужица и Ваљева, довели у Костајницу. Тако се насељавало ово подручје муслиманским становништвом. Већина досељеника је дошло из територије коју је тад окупирала Аустрија, из Лике, а касније из Србије. Остали дио је дошао из других подручја наше земље, а нешто мањи број из Турске и Албаније..

   П. С Приликом пребацивања текста са латинице на ћирилицу, појавило се пуно словних грешака. Овога пута, да се не бих огрешио, презимена нисам исправљао, мада се знају. Има још ситнијих грешака.

   Одговори

3. 29. децембар 2017. у 08:12

   Војислав Ананић

   ПОТКОЗАРЈЕ (праисторија)

   Из обавјештења које дају антички извори произлази да су овдје становали Мезеји.
   Код грчког географа Клаудија Птоломеја, који је живио у другом вијеку прије нове ере, налазимо неколико подалака о племену Мезеја. Према неким подацима Птоломеј Мезеје убраја у Либурне. Према другим Птофемаеус их смјешта иза Либурна, западније од Дериопа, Дерија и других, што значи да су се Мезеји налазили одмах уз Јаподе, сјевероисточно од Либурније.
   Податке о Мезејима налазимо код грчког географа Страбона. У вријеме у којем је живио од 63. до 19. године прије нове ере, 011 пише: »Панонски народи су Брцуци, Андизети, Дициони, Пирусти, Мезеји, Десидијати. . . до Далмата и скоро до Ардијејаца на југу«. Страбун је Мезеје уврстио у значајнија панонска племена.
   Апијан је писао:»Панони су један велики народ на ријеци Дунаву, а њихово подручје пружа се по дужини од Јапода до Дарданаца«. Апијанове Паноне можемо лоцирати на подручје провинције Далмације. Тако су Мезеји први источни сусјед Јапода у долини Уне.
   Има више података о Мезејима из времена када су они били у склопу римског царства у нашим крајевима. Плиније пише да су Мезеји били моћно и велико племе које је са 269 декуртја припадало конвекту у Солони. Припадало је провинцији Далмацији. Тад је провинција Далмација била насељена већином Илирима. То пише и Диона Касије. Цассиус Дио наводи да је Германик побиједио Мезеје ударивши на њих из Паноније, што значи да су становали близу панонско-далматинске границе.
   П;линије и Дион Касије Мезеје убрајају у Далмате. Више аутора је Мезеје приписало скупини илирских народа.
   У првој половини XX вјека прихваћена је претпоставка о илирској припадности Мезеја. И. К. Патсцх је објавио у неколико чланака етничку припадност Мезеја. Здравко Марић мисли да сјеверна Босна у предримско доба има елементе културе чији су носиоци дошли са сјевера, из Паноније, и да су носиоци те културе били народ Панони. Становници Доње Долине и њихови сродници у Санском Мосту и Зецовима, насеља са територије племена Мезеја. Здравко Марић каже да су становници Доње Долине сродни Мезејима. У римско доба је ова западнопанонска етничка групација названа Панонима. Археолошки налази из Доње Долине, Санског Моста и Зецова показују своју сличност.
   До сличних резултата, истражујући Мајданиште у Благају на Сани, дошли су Баслер и Пашалић. Даље на основу досадашњих истраживања Мезеје треба приписати групи панонских народа.
   Међутим, археолошки налази из долине Сане, упоређени су налазима из бихаћке околине, показују да у поречју Сане нису становали Јаподи, већ неко друго племе. Пач сматра да су Јаподи допирали све до Сане, а да су Мезеји заузимали велико подручје Врбаса и Врбање све до ријеке Босна.
   Здравко Марић мисли да источна граница Јапода, односно западна граница Мезеја, може да буде између долина Уне и Сане. Сјеверна граница територија Мезеја била би провинцијска граница. На основу тих података истраживачи су Мезејима одредили локализацију у сјеверозападној Босни, углавном у поречју Сане и Врбаса.
   На основу бројних аутора може се закључити да се Мезеји налазе између Јапода, Дициона, Десијата и Осеријата. Западна граница им је између доњег тока Уне и Сане, јужна граница
   јужније од Јајца, источна иза Врбаса и Врбање, а сјеверна граница између провинција Далмације и Паноније.
   Дакле, Мезеји су као велика племенска скупина у касно праисторијско доба и посљедњих некоиико вијекова старе и првих вијекова нове ере, као и за вријеме римске владавине, насељавало сјеверозападни дио данашње Босне и Херцеговине, првенствено поречје ријеке Сане. По завршетку »Батоновог рата« у 9 години нове ере, Рим је пришао да учврсти своју власт на новоосвојеној територији. Далмација је стављена под управу Октавијана Аугуста као царска провинција. Расподјелом провинције 9. године нове ере Мезеји су прикључени провинцији Далмацији и укључени у Салонитски конвентус. То је била граница према провинцији Панонији. То се односи на вријеме послије подјеле дотадашњег Илирика на провинције Далмацију и Панонију.
   Од цара Августа Мезеји су регрутовани у далматинским хордама (ауксилијама), које су биле размјештене по разним крајевима римског царства, а од Клаудија и у морнарици и равентској флоти. Војни рок је био око 20 година, а онда су ислужени војници насељавани у мјестима гдје су служили војску по домовини. За вријеме службе у војсци научили би латински језик. Тако су један од важнијих носилаца романизације у првом вијеку нове ере били мушкарци који су примљени за служење војске.
   Уз римску војску су дошли трговци, занатлије и рударски стручњаци. И они су утицали на романизацију. Натпис који датира из 75. године нове ере, а нађен је у Самниуму, показује да су Мезеји још тада сачињавали племенску општину којој је на челу стајао праефецтус цивитатис (287,12).
   Што се тиче даљег развитка Мезеја и њиховог уређења, важан је податак Касија Диона који спомиње утврђена мјеста племена Мезеја. Могли би бити са мјестом које спомиње Касије Дион. Томашек на основу тога закључује да се Сплоунум (Сплонум) налази на Сани, тј. код Старог Мајдана и да се мјесто развило као рударски центар. Споменути центар Републицае Сплонисларум изгледа да је ерару у Солони испоручивао приходе жељезних рудника. Засад би се, према подацима које дају Касије Дион и наведени епиграфски споменици, могло Сплаунум (Сплонум). Овај град се спомиње и на натпису из Комина код Пљевља. Натпис нам не објашњава локализацију мјеста, али је значајан по томе што се њиме поново потврђује да је Сплонум имао ранг градске општине као и остали градови који се овдје спомињу. Са подручја Мезеја потиче и надгробна стена из Цикота код Приједора на којој се спомиње дедикант ветеранус Аурелиус Сурус еx бенефициариис лег. X Гем. Лична имена у овом натпису припадају групама обичних италско-римских, илирских, трачких, а и келтских имена (287,13).
   Етничка припадност становника је шаролика што се види из пронађених натписа. Илирског поријекла је Татониа Процула, њен муж Аурелиус Сурус, и синови Оптатус и Фирмианус. Зипандус је изгледа трачко име. Qуинтус и Царо декларирају се као либертини из Итатије, неодређеног је поријекла Аурелиус Баосус и Сумпа. Улпиа Матера са другог споменика из Цикота је панонског поријекла. У Благају на споменику се сусрећу три римска имена: Илпиа Нона, Цампаниус Марцианус и Јулиа Марциана. Веома честа су имена италског поријекла која су носили кондуктори, а у другом вијеку прокуратори.
   У подручју Аргенларије констановано је присуство Грка који су се ту населили као рударски стручњаци и трговци. Одавде је натпис и једног декуриона из Сирмија који је у сребрњачком рударском дистрикту куповао руду за ковнице свога града. По натписима познати су Хелиодорус, Орк са Оријента, као насиједник у Раканским Барицама, и Пхилоцвриус, такође Грк или Оријенталац, у Агићима; дакле, обадва са рударског подручја Јапре-Босански Нови (287,96).

   Одговори

4. 29. децембар 2017. у 11:13

   Војислав Ананић

   ТЕРИТОРИЈА БОСАНСКЕ ДУБИЦЕ И БРОЈ СТАНОВНИКА 1931. И 1971. ГОДИНЕ

   За вријеме турске окупације овог подручја Кнешпоље је било под управом кајмакама у Костајници. Овај је имао у Босанској Дубици мудира, старјешину испоставе, који је сва наређења предавао суботом сеоским кнезовима, а ови су имали по једног заступника у свакоме селу. Кнежеви би примљене заповијести сутрадан саопштавали народу сазивајући га клепалом на зборно мјесто. Кадија је био у Костајници.
   За вријеме аустријске окупације овог подручја котар-(срез) из Костајнице је 1895. године пренесен у Босанску Дубицу. Котарски предстојник-(сеоски начелник) је суботом наређивао свима кнежевима из среза што има да се ради, а ови би недјељом народ позивали клепалом и наређења му достављали. Тад је и котарски (срески) суд уведен у Босанској Дубици.
   За вријеме Краљевине Југославије административна подјела извршена је на срезове и општине. Тако је 1931. године Кнежопоље припадало срезу Босанска Дубица. Територија среза је подијељена на 6 општина које укупно имају 51 село, изузев града Босанске Дубице.
   Подјела територије среза Босанска Дубица на општине у 1931. години је сљедећа:
   Босанско-дубичку општину сачињава територија града Босанске Дубице са селима Јашиком и Спиљом, која има 4854 становника. Сједиште општине је у Босанској Дубици;
   Драксенићку општину сачињава територија 6 села, и то: Драксенић, Демировац, Међеђа, Просара, Клековци и Доња Градина. Општина има 6007 становника. Њено сједиште је у Драксенићу;
   Пуцарску општину сачињава територија 10 села, ито: Пуцари, Бијаковац, Раковица, Војскова, Сретлије (Горње и Доње), Јеловац, Кадин, Божици, Лићани, Гуњевци. Општина има 6738 становника. Њено сједиште је у Пуцарима (1,26);
   Међувођску општину сачињава територија 11 села, и то: Међувође, Агинци, Горњашевци, Котурови, Бјелајци, Маглајци, Фурде, Сиључани, Парнице, Хаџибунар, Влашковци. Општина има 5874 становника. Њено сједиште је у Међувођу (1,26);
   Кнежичку општину сачињава територија 10 села, и то: Двориште, Мирковац, Брекиња, Хајдеровци, Јеловац Доњи, Јутрогушта, Читлук, Ушивац, Мурати, Градина Горња, Крива Ријека. Општина има 4713 становника. Њено сједиште је у Кнежици;
   Јоховску општину сачињава територија 12 села, и то: Јохова, Побрђани, Тукључани, Јасење, Комленац, Вриоци, Суваја, Верија, Новоселци, Челебинци, Врановац, Мразовци. Општина има 5164 становника. Њено сједиште је у Јохови (1,27).
   На подручју среза Босанске Дубице 1931. године било је 5553 домаћинства са 33.350 становника. Од укупног броја становника је 28.587 православних, 1631 католика, 3017 Муслимана, као и 288 евангелиста и нешто мало Јевреја и др. Православни живе на читавом подручју среза Босанске Дубице. Муслимани живе само у граду Босанској Дубици. Католика има по селима: у Јошику око 316, у Парницама 179, у Маглајцирна око 166, затим у Шпиљи 23 и у још неколико села у мањем броју. Евангелисти њемачке народности су насељени у Врановцу и у Просари, гдје их је населила Аустрија из Галиције (1,25).
   У току другог свјетског рата (1941-1945) с подручја среза Босанска Дубица погинуло је 2868 бораца НОР-а и 15.627 жртава фашистичког терора. Дакле, у партизанима и фашистичким логорима смрти широм наше земље погинуло је 18.495 становника. Овај податак говори да је 55,4% становништва погинуио у другом свјетском рату са подручја данашње општине Босанска Дубица, са територије Кнешпоља. То је, управо, територија Скендерове »Стојанке, мајке Кнежопољке.«
   Пописом становништва 1971. године на подручју општине Босанска Дубица било је Срба 23.989, Муслимана 5114, Хрвата 717, осталих 564, свега 30.384 становника. Дакле, двадесет и шест година послије другог свјетског рата није још постигнут предратни број становника на подручју Босанске Дубице, односно мање их је за 2966 становника.

   Становништво данас

   На подручју Козаре и Поткозарја пописом становништва у 1971. години било је Срба 138.389, Муслимана 58.957, Хрвата 22.170, осталих 5.890, свега 225.412 становника. Најбројнији су Срби 61,4%, Муслимани 26,2%, Хрвати 9,8% и на остале отпада 2,6%.

   Одговори

5. 2. јануар 2018. у 14:08

   Драгица

   Поштовани,
   више пута сам неуспешно, покушала да утврдим порекло презимена мојих родитеља.
   Мој отац се презива Гачић и рођен је у селу Тријебово, Општина Мркоњић Град. Мој деда се звао Илија. Славе Јовањдан. Из приче моје маме, доселили су се из Гламоча, а у Гламоч из Црне Горе. По неким причама, раније су се презивали Црнчевић и презиме су променили склањајући се од Турака. Примећујем да у Мркоњић Граду има и Муслимана са презименом Гачић.
   Мој деда Илија је имао брата, чије име не знам, који се, после 2. светског рата, са својом породицом преселио у Кикинду или околину. Никада нисам имала прилику да се упознам са било ким од њих, а волела бих да ступимо у контакт.
   Моја мајка је рођена у истом селу, али у засеоку Чулићи (презивала се Чулић). Отац јој је био Никола, а деда Илија. Славе Часне Вериге – 29.01. Не знам да ли су у овај крај дошли и одакле, или су ту одувек живели.

   Одговори

   • 11. фебруар 2018. у 16:55

     Crnčević

     Поштована Драгице,
     презиме Вашег оца Гачић који “раније су се презивали Црнчевић и презиме су променили склањајући се од Турака” доселивши се из “Гламоча, а у Гламоч из Црне Горе”, у многим ме детаљима подсјетило на коментар Жељка Црнчевића од 06. јуна 2013. године (https://www.poreklo.rs/2012/07/23/poreklo-prezimena-selo-podgradina-glamo%C4%8D-fbih/#comment-9410) гдје се помиње “презиме Црнчевић изворно имају само Гаџићи”. Сличност презимена Гачић и Гаџић, односно слична звучност сугласника ч и џ, приликом неког евидентирања презимена претка вашег оца у матичним или црквеним књигама, могла би бити евентуални путоказ ка откривању дубљег поријекла ваше породице. Снагу овој индицији даје исто раније презиме Гачића и Гаџића из Гламоча, Црнчевић.

     Одговори

6. 2. јануар 2018. у 16:14

   Војислав Ананић

   У село Нови Козарци код Кикинде је колонизирао након 2. св. рата Лаза Гачић (преминуо пре годину-две). Остао му син са породицом у истом месту. Знам да су пореклом из Босне. Лаза је био душа од човека. Не знам да ли Вам је он био сродник?

   Одговори

7. 24. јануар 2018. у 16:09

   dunja

   Pozdrav!Moje prezime je Trbulin,prilicno rijetko odnosno koliko znam nema nas bas puno na ovom podrucju i mislim da smo svi u krvnom srodstvu.Jos kao dijete od svog sam strica slusala price da smo porijeklom iz Like i koliko znam i tamo ima jos uvijek porodica s tim prezimenom ali mi je i rekao da imamo i neke veze sa prezimenom Gacesa.Ako imate bilo kakve informacije o tome bila bih Vam zahvalna.Inace slavimo Djurdjevdan.

   Одговори

   • 24. јануар 2018. у 23:20

     Милорад Богдановић

     Ваше презиме спомиње се 1882. године као слављеници Ђурђевдана у паројијама Хргар код Бихаћа, Осретци код Дрвара као и Пољавнице и Сводна код Новог Града.
     Презиме Гаћеша слави Ђурђевдан само у парохији Збориште код Крупе, а сви други славе Никољдан. Никољдан Гаћеше славе и у парохији Хргар гдје се тада спомиње и презиме Трбулин.
     Вјероватно да је твој ђед у праву, јер се 1883. године у епархији Горњо-Карловачкој спомињу Трбулини само као слављеници Ђурђевдана, и на те просторе доста је досељеника из Лике.

     Одговори

8. 10. фебруар 2018. у 18:09

   Brankica

   Postovani,

   zanima me poreklo prezimena ЧЕГАР! Krsna slava Sveti Jovan (20.01)

   Hvala! Pozdrav

   Одговори

   • 10. фебруар 2018. у 22:57

     Милорад Богдановић

     Одакле су твоји Чегари?

     Одговори

9. 11. фебруар 2018. у 11:59

   Brankica

   Trenutno Banja Luka! Po usmenom predanju Glamoc, a pre toga Dalmacija, pre Dalmacije Hercegovina/Crna Gora! Da li su vam poznata neka pismena svjedocanstva o tom prezimenu?

   Одговори

10. 11. фебруар 2018. у 21:03

    Милорад Богдановић

    Ја сам се много пута “опржио” у кухињи усмених предања, тако да на сваку такву причу врло опрезно улазим.
    За сада најстарији писани документ код православних Срба свакако су црквене књиге вођене по парохијама. У Шематизму митрополије дабробосанске за 1882. годину презиме Чегар спомиње се у парохији варош Бања Лука, затим Граци и Ратково код Кључа и Стекеровци код Гламоча. Сви славе исту славу, Јовањдан. Боривоје Ж. Милојевић, у књ. Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, 1923, спомиње на стр. 103 и 104, да је тада у Прдуово село била само једна кућа Чегар, чија је слава Јовањдан.
    Ово презиме не спомиње се 1883. године у Лици, Банији и Кордуну, нити у Славонији 1898. године.Такође Чегара нема ни у књизи Породице далматинских Срба од Александра Бачко, нити у књизи Ристе Милићевића Херцеговачка презимена.
    Значи, вјероватно да су ваши корјени са простора парохије Стекеровци код Гламоча у чијем саставу су тада била још и села Пријани, Дебељак, Маслена Страна, Подградина и Пердухово село.
    Овдје треба имати на уму да су презимена на овим просторима настала тек почетком 17. вијека, а пошто сте необично презиме и исту славу славите, вјероватно да сте сви истог рода. Данас се то може провјерити тестирањем и доћи до сазнања која сте хаплогрупа и с киме сте још у сродству.

    Одговори