Прњавор и околна села

21. јун 2012.

коментара: 4

ПРЊАВОР

Бабановци, Брезик, Црквена, Чивчије, Чорле, Долине, Доња Илова, Доња Мравица, Доњи Гаљиповци, Доњи Палачковци, Доњи Смртићи, Доњи Штрпци, Доњи Вијачани, Дренова, Гајеви, Гаљиповци, Горња Илова, Горња Мравица, Горњи Гаљиповци, Горњи Палачковци, Горњи Смртићи, Горњи Штрпци, Горњи Вијачани (дио), Грабик Илова, Гусак, Хрваћани, Хусрповци, Јадовица, Јасик, Кокори, Коњуховци, Караћ, Кремна, Кулаши, Лишња, Лужани, Маћино Брдо, Мрачај, Мравица, Мујинци, Насеобина Бабановци, Насеобина Хрваћани, Насеобина Лишња, Ново Село, Околица, Орашје, Отпочиваљка, Парамије, Печенег Илова, Поповићи, Поточани, Прњавор, Просјек, Пураћи, Ралутинац, Ратковац, Скакавци, Шаринци, Шерег Илова, Шибовска, Штивор, Велика Илова и Вршани.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав Ананић

    О НАСТАЈАЊУ ПРЊАВОРА И ЊЕГОВОМ ИМЕНУ

    За најраније насељавање Прњавора немамо потпуних података.Не знамо када су се и у ком делу Прњавора населили први житељи.Већина насеља на овом подручју по времену постанка и по дужини живота старија је од Прњавора.Име Прњавор на подручју наше земље врло је распрострањено.Наиме у бившој Југославији постоји 12 насеља са именом Прњавор.Постоје два пута, два начина у настанку имена ових места.
    Код оних места која су настала на манастирским поседима, као манастирска села, код њих не може бити дилеме о настанку имена.Манастирски поседи су одавно добили име Прњавор.Овде опет постоји неколико варијанти у тумачењу саме речи прњавор.Други начин настанка насеља Прњавор више је ствар игре случаја.Зашто се у настанку првог насеља помиње игра случаја.Овај други начин, пут настанка насеља са именом Прњавор, нису настајала плански нити је њихов настанак везан за посебне географске услове.То су случајеви када путник намерник, добронамерник, скитница, протува итд., жели да помогне себи или себи и другима, па се најчешiiе гоњен нуждом негде скраси.Насели се негде сам или са неком дружином.То значи унеколико отпочињање новог живота.За такво насељавање, насељавање у таквим приликама, наш народ има свој непатворени израз спрњаворити се.Разуме се, могло би се наћи сличних израза, али из тог израза настаје само име Прњавор.Израз спрњаворити се или спрњаворити, узима се искључиво због тога што се верује да су они који су се негде населили без предходне припреме, сиромашни људи, људи у дроњцима, и прњама или бескућници.
    Сада се с правом питамо како је настао овај наш Прњавор и како је добио име? У настанак овог Прњавора уплићу се обе варијанте.Но прво да мало завиримо у књиге да видимо како је настала реч прњавор, која је везана за манастирски посед.
    У тражењу истине потеже се за грчким, византијским и немачким речима, из којих се сматра да је настала реч прњавор.
    У речнику Вука Стефановића Караџића стоји: рауз манастериј, клостердорф, манастирско село.Реч прња објашњава се речју дроњак.У Енциклопедијском речнику страних речи и израза реч прња није објашњена.Нема етимолошког објашњења ове речи ни у “Енциклопедијском речнику ЈАЗУ” из Загреба.Према томе ова реч остаје као израз домаћег порекла.Неки научници налазе превод ове речи у немачком и грчком језику.У речнику Српскохрватско немачког језика, проф. Шерцер реч прњавор објашњава речју krikwinkel, што у преводу значи вранограчје, мјесто где вране гракћу.
    Лингвиста др Стојанка Поповић, за реч прњавор налази одговарајућу реч fenscedorf, а та реч значи село крпетина. Даљи наводи и тумачења речи прњавор не би нам дали никакво ново објашњење.Али изнећемо још једно објашњење о индиректном, посредном постанку речи прњавор.
    У Византији је постојао земљишни посед прониа.Овај посед је даван људима заслужним за војну службу, прво на доживотно уживање а касније у трајно власништво и наслеђе.
    Носиоци или власници ових поседа звали су се пронијари.Пронија је била крупан земљишни посед на коме је било доста зависних сељака, који су обрађивали посед.У средњем веку феудалци нису били само појединци, световна лица, већ, су феудалне поседе имале цркве и манастири.Ово се нарочито види у књизи проф. Ст. Станојевића: “Средњовековне српске повеље”.
    Сељаци са манастирских и црквених поседа у Србији нису вршили војну службу све до времена Деспота Стевана Лазаревића.
    У то време и војни чувар на манастирском поседу називан је пронијаром.Пронијар је постојао и у турском периоду.То је био човек који је по договору чувао манастирски посед, а земљу је обрађивао.
    Постоји мишљење код извесног броја људи који се баве упоредним проучавањем домаће и стране лексике да је реч пронијар временом прешла у реч прњавор.Ако ово мишљење узмемо као тачно онда значење речи пронијар ишчезава а реч прњавор означава манастирски посед, манастирско село.Пронијар, прнијар, прњавор, ову релацију признаје и српскохрватски књижевни језик, везује се уз ону из које је реч прњавор настала од речи прња, прњаворити, спрњаворити.
    Напокон да покушамо да одговоримо на питање како је Прњавор добио име? Историјска наука признаје три врсте извора на основу к их долази до веродост них сазнања и закључака.Те врсте историјских извора су следеће: Писани извори, извори материјалне културе и традиција.Историјска наука користи традицију у крајњој нужди, кад нема никаквих других извора.На традицију се никада не можемо потпуно ослонити.
    Али поред тог за настанак Прњавора позваћемо у помоћ традицију, народно предање које каже да се неко у близини Ганине воде спрњаворио, неко се ту са својом сиротињом скућио.У предању се даље каже да је неко, ту у близини Ганине воде подигао хан за прихватање путника који су из Тешња и Босанског Кобаша ишли за Бања Луку.Овом се предању може унеколико веровати.
    Ђека Кљајић који је био учитељ у Прњавору од 1929. године писао је у листу “Политика” да је неки човек, путник намерник, вероватно трговац рекао да би код Добре воде требало подићи хан за путнике који иду туда.Прича се да је ту и постојала некаква зграда у прошлом веку.
    Друга варијанта о настанку имена и места Прњавор поред нешто података садржи и предање.За другу варијанту оскудни подаци могу се наћи једино у бањалучко-бихаћком шаматизму, то је књига црквеног садржаја.
    У близини села Горњи Вијачани, под планином Борја налазио се манастир Липље у истоименом селу.
    Предање даље каже да је тај манастир основао још српски владар Драгутин Немањић. У старим записима манастир се помиње тек у XVI веку.У време аустро-турског рата 1683 до 1699. год. Становници села манастира Липље били су растерани, а њихове земље приграбили су бегови Џинићи из Бања Луке.Они су истовремено приграбили и земље суседног манастира Ступље.Тако се догодило да овај некад напредни крај падне у неприлике које су га довеле до потпуне заосталости.Уз то и црквени живот на овом подручју био је замро.Зато је црквеним властима било стало да се црквени живот на овом подручју обнови.Од виших црквених власти тај задатак био је добио свештеник Максим Опачић.На том плану била је наглашена релација манастира Липља и Ступља па даље преко Палачковаца до Босанског Кобаша.
    Поменути свештеник Максим Опачић је 1829. године подигао такозвану ћелију, која је служила у црквене сврхе.Та се ћелија налазила на месту где се данас налази кућа Недељка Слатинца.
    У близини ћелије била је подигнута и кућа за становање свештеника у босанском стилу.Урбанистичким планом Прњавора, планом који није много марио за старине овог места, кућа која је била у близини Ћелије порушена је 1978. године.
    Како рекосмо црква је названа ћелијом, а то није случајно учињено.Наиме, желело се да се на овај начин избегне сукоб са турским властима, које нису биле раде да се на овом подручју обнавља црквени живот.Верује се да се тај део данашњег Прњавора, тзв. Прњаворско брдо почело звати Прњавор. Према казивању Љубомира Опачића име Прњавор пренело се и на предео Ганине воде.И тек се овде ствара права нејасноћа, како по питању имена Прњавор тако и .по питању настанка самог насеља. Прњавор. Прихватљива је и недвосмислена чињеница да је у Прњавору подигнута прва црква, ћелија 1829. године, али неке чињенице говоре да је на подручју истог насеља подигнута мала џамија још 1800. године.Разуме се џамија је подигнута за потребе исламских верника, оних који су ту живели.Да ли је познато да су на подручју овог насеља око 1820. године живеле неке породице чијих потомака и данас има у Прњавору: Хаџиселимовићи, Софтићи, Тешњаци, Одобашићи, Панџе, Чаушевић и а вероватно и неке друге, које су изумрле.На основу свега поменутог намеће се једно питање: Како се ово насеље звало пре подизања цркве на прњаворском брду 1829. године? Овде нам подаци нису наклоњени.
    За прву половину XIX века, када је Прњавор као насеље постојао, у турским изворима немамо никаквих података ни о имену ни о постојању места.Подаци о Прњавору као црквеној парохији од 1834. године постоје у бањалучком шаматизму.
    Значи дилеме нема да је насеље Прњавора постојало пре 1829. године.Нема двоумљења ни у томе да су тада у месту Прњавор живеле муслиманске и православне породице, али највероватније још груписне и одвојене једне од других по месту становања.
    Напоменули смо да је ово насеље постојало још почетком XIX века.Логично је, да је то насеље морало имати и своје име.Чињенице донекле говоре да је име насеља могло бити Прњавор.
    Да видимо које су то чињенице које говоре у том смислу? Прво: за период до 1834 за ово насеље није везано ниједно друго име, Други: Да црква није 1834. године регистровала име насеља Прњавор, Прњавор би сигурно још био у сенци збивања и о њему се не би знало да постоји.Даље, пут из Босанског Кобаша и Тешња ишао је преко овог насеља које је било негде на средини тог пута.Пут је био тешко проходан, а караванима је био потребан одмор.Потреба за одмором трговаца и кириџија навела је неког, нама непознатог човека да на погодном месту овог насеља подигне некакав нужан, скроман објекат за коначење ових.
    Можемо. претпоставити да се тај непознати ту спрњаворио, скућио се са својом сиротињом да би ту живео.Предање говори, како су записали Ђека Поповић и Љубомир Опачић да је код Добре воде, постојала зграда, која је као хан служила за смештај путника, који су користили прометни пут Босанског Кобаша и Тешња према Бања Луци и обратно.Прњаворско брдо пошто је нешто касније насељено од Ганине воде, прихватило је име Прњавор, које је озваничено у црквеном животу насеља.Ова околност је ишла на руку православној цркви, чији је циљ био, како смо већ нагласили, да се обнови црквени живот на овом подручју.Наиме, у имену Прњавор било је симболике значајне за обновљени црквени живот на овом подручју, које се у црквеном смислу везивало за давно расељени посед, прњавор манастира Липља и Ступља.Можемо рећи да је створени Прњавор постао значајан за црквени Прњавор коме је био живот омогућен и у верском погледу.Спрњаворени Прњавор и црквени Прњавор стицајем околности постали су једно.
    Због свог стратешког значаја за саобраћај и због постепеног развоја, Прњавор је преузео значај и улогу много старијег и познатијег места Лишње, која је много година пре Прњавора била привредно и саобраћајно средиште овог краја.Неки подаци говоре да су и Коњуховци, који су толико близу Прњавора, старије насеље од њега.

    Извор: Прњавор и његова околина, Здравко Недовић

  2. Војислав Ананић

    НАСЕЉАВАЊЕ ПРЊАВОРСКОГ ПОДРУЧЈА И САМОГ ПРЊАВОРА

    По некаквом реду и редоследу требало би прво говорити о насељавању самог Прњавора пошто је он био средиште некадашњег среза (котара).Међутим, пошто је Прњавор једно од најмлађих насеља на овом подручју, то ћемо прво нешто peћи о насељавању околине Прњавора, а онда и о његовом насељавању, чији је почетак како смо вeћ казали везан за почетак прошлог века.Насељавању са стране није био подложан само Прњавор већ и његова околина, која је у том погледу била прилично шаролика.На ово подручје и у сам Прњавор досељавали су се људи из сва четири правца.Насељавање се најмање вршило из правца севера а највише са југа и југоистока.
    Овде ћeмo дати преглед извесног броја породица које су староседелачке или су се населиле са стране на ово подручје.
    Поповић и у Вијачанима је замашан род који се везује за манастир Ступље.Наиме, Поповићи имају исту славу коју је у своје време имао и манастир Ступље (славили су Св. Архангела).
    Пратљачићи су пореклом из Боке Которске.Родоначелинк им је био Тешан.О себи и свом роду Пратљачићи су оставили запис о шест покољења, што је иначе велика реткост у било ком крају наше земље.Близина школе сигурно је имала утицаја да су се мушки чланови овог рода већином описмењавали и у том погледу предњачили од осталих у својој средини.
    Новаковићи су доселили из Зеленике и бококоторског краја, а на дугом путу од Зеленике до овог подручја Новаковићи су се заустављали у околини Скендер Вакуфа, у Шипрагама, Гаљиповцима, Табаку и на крају дошли у Илову.Родоначелник ове породице био је Павле који се доселио на ово подручје 1899. године.
    Грујићи су најстарији род у селу Горња Илова, родоначелник овог рода био је Дујак.Малиновићи су· такође један од старијих родова.Један од његових чланова био је Дамјан познати сеоски кнез.А члан овог рода по имену Кузман био је један од првака Земљорадничке странке.
    Спасојевићи су· доселили у село Кокоре још у турском периоду.Од три брата Спасоја, Рада и Гавра развила су се три рода: Спасојевићи, Радићи и Гаврићи.
    Купрешани из Шешковаца доселили су се из Купреса. Живковићи из Поточана доселили су се из Херцеговине.
    Цвијановићи из Поточана звани Маџари доселили су се из Ливна.
    Врховци, становништво из планинских подручја Босне били су у сталном покрету и експанзији.Овај део становништва и у осталим крајевима наше земље, имао је непрекидну тежњу да се насели у ниже и равничарске области, где је полако раскидао са ранијим начином живота и обичаја.Што се тиче прњаворског подручја, Врховци су се у њему насељавали у селима око Прњавора па и у самом Прњавору.Како истиче Прота Мирко Обрадовић, код Врховаца се дуго очувала народна ношња, вез на рукавима код мушкараца и на скутовима женске oдeћe били су карактеристични за овај део становништва.Поред тога треба напоменути да је код Врховаца био карактеристичан и начин певања, који се најчешће чуо приликом верских празника и других народних обичаја и свечаности у домаћинствима.Власник, првог хотела у Прњавору, Поповић Тешо био је родом из Просјека.
    Ракићи су се доселили из Босанског Петровца.Овде недостаје поближе обавештење о муслиманском становништву у селима Коњуховци, Гаљиповци и Мравица.
    Врло је распрострањена појава сеоба становништва и то нарочито у ниже жупне крајеве.Досељавање појединих породица из Херцеговине пада на почетак ХХ века.У временским периодима, када то дозвољавају политичке и друге прилике, долазило је до сеоба становништва из пасивних подручја у жупније крајеве.Ова појава нарочито је присутна у сеобама становништва из Херцеговине и Црне Горе.Досељавање из Херцеговине текло је углавном “кријумчарским путем” који је ишао од Љубушког преко планине Битовње, Узломца, Прњавора и Славонског Кобаша.Сеобу у ове крајеве започели су становници из околине Љубушког, из села Витине, Клобука и других.Овај процес се наставио и после првог светског рата и из других крајева Херцеговине.Прва прихватна станица у коју су одседали Херцеговци, по доласку у овај крај, био је Kapaћ, где је и започело њихово насељавање, затим у села Долине и Шерег Илову, а касније у Бабановце, Лужане и друга.
    Запажања и казивања појединих људи имају често велики значај за веродостојност изнетих података, нарочито тамо где се оскудева у писаним изворима.
    Досељавање са Истока је један дуготрајан процес, и то не само на ово подручје већ много шире.Боравећи у неколико срезова Бањалучке регије, као и у неким местима у Србији, Прота Мирко Обрадовић је запазио сличност обреда приликом сахрањивања у тим местима.У неким местима у Србији био је обичај да се умрли превози саоницама усред лета од кyћe до гробља.Овај обичај постојао је по многим селима бившег бањалучког и прњаворског среза.Иначе поменути превоз покојника тумачи се народним веровањем да после смрти покојника у његовом телу душа остаје још 40 дана.Постојала је бојазан да би душа покојника могла изаћи пре времена из његовог тела уколико се вози покојник по неравном и џомбастом терену.Због таквог веровања саонице су кориштене и у летњем периоду.
    Сарићи са додатним презименом Гостимировићи су пореклом из Србије, на шта указује презиме Гостимировић које је у Србији распрострањено.
    Ђекићи, Исаије и Лазар дошли су из Босанског Кобаша, а иначе су пореклом из Мачве.
    Бабићи, браћа Голуб и Станко родом су из села Стублина код Обреновца.Они су се населили у Пребјезима.Голуб Бабић је био врло цењен човек.Он је био војвода и вођа босанског устанка 1875-1878. године.
    Смилбеговићи су се доселили 1906. године у Купаше.Они су тада купили бању Купаше од Др-а Фехбега Xaшaгићa, иначе Хашагић; је у оно време био председник босанског сабора.У Купаше је доселио Тахирбег Смаилбеговић.Пре досељавања у Кулаше Смаилбеговићи су живели у Тешњу где су имали бројне поседе, земљишне и на њима кметове.Поред њих замашне земљишне поседе имали су и други босански феудалци.
    Ченгићи су из Сарајева, а пореклом из Месопотаније?
    Џинићи су пореклом из Бања Луке.
    Капетановићи из Босанског Кобаша, а пореклом су Старчевићи из Славонске Пожеге.Постојали су и Капетановићи из Бања Луке.
    Крупићи су имали земљишни посед у Палачковцима. Статус ага на овом подручју имале су следеће породице:
    Табаковићи из Бања Луке, Хаџиселимовићи и Одобашићи из Прњавора.
    Наведимо још неке занимљиве појединости у вези са поседима ага и бегова на овом подручју.Кметска селишта и поседе које су обрађивали кметови имали су Ченгићи у Великој Илови, Печенег Илови, Горњој Илови, Грабик Илови, Скакавцима, Палачковцима, Кокорима и Црквеној.Године 1885., аустријске власти су извршиле катастарско премеравање на овом подручју ради утврђивања пореских обавеза.Том приликом је утврђено да је Хајдар-бег Ченгић имао 12960 дулума земље или 1296 хектара.
    То је такав земљишни фонд какав немају ни многа
    пољопривредна добра у нашој земљи.Неки од Ченгића били су незадовољни аустроугарском окупацијом па су се одмах одселили у Турску.
    Овако су додуше поступиле и бројне друге имућније муслиманске породице из Босне и Херцеговине.Жеља и успомена потомака Ченгићевих на земљу била је толико јака, да су се они по Кемалову закону о именима назвали Илова.Отуда су све Илове и добиле то заједничко име.
    Џинићи су имали кметска селишта у Кремни и Поповићима.
    Бањалучки Капетановићи имали су посед у селу Просјеку. Капетановићи који воде порекло од Старчевића из Славонске Пожеге, имали су земљишне поседе у Босанском Кобашу.
    Табаковићи су поседовали земљу у Доњој Илови, а Одобашићи и Хаџиселимовићи у Штрпцима.
    Како се види из наведених података о феудалним муслиманским породицама, које су имале земљишне поседе на овом подручју, имамо нешто података о њиховом пореклу.Међутим са осталим муслиманским породицама из околине и из самог Прњавора ствари стоје другачије.Наиме врло је мали број породица о којима поуздано можемо рећи најосновније податке о њиховом пореклу.
    У време турске власти муслиманске породице нису имале разлога за некакву већу сеобу па су сеобе и кретања ових породица много мање, него што је случај са немуслиманским породицама.Овде чине изузетак оне муслиманске породице, које су стекле земљишни посед путем војне службе или путем политичке каријере.
    У прошлом веку када је настајао Прњавор на овом подручју није било много муслиманских породица. Према аустријском попису од 1885. године од 76 катастарских општина шест је било муслиманских, једна и по католичка, а остале су биле српске.
    Вероватно је добар број муслиманских породица, о чијем пореклу немамо значајних података исламизован на овом подручју и ту су се њихови преци трајно задржали.Напомињем то не важи за све муслиманске породице које живе на овом подручју.
    На ову претпоставку наводи једна чињеница чију вредност не смемо занемарити.Та чињеница је присутна и у другим крајевима наше земље али је и овде изражена.Наилазимо на овом подручју на више православних, муслиманских па и католичких породица које носе исто презиме.Презиме Зец имају српске породице у Штрпцима и муслиманске породице у Мравици и Лишњи.
    Затим је исти случај са породицама Бојић, Брковић, Вуковић и другим. О насељавању овог подручја без сумње биће још речи, а сада да кажемо нешто и о насељавању самог места Прњавор и његовим житељима.
    Најстарије насељено место на подручју Прњавора било је око Ганине воде.Ганина вода налазила се на месту између столарске радње Бајрамовића и месарске продавнице Бране Марковића.Поменута Ганина вода прво је била извор вода касније вода на точак.Затрпана је ова вода када је комунално предузеће затрпало највећи број бунара по Прњавору.Већина ових бунара имала је врло квалитетну воду.Тада је неки утицајни паметњаковић изнео идеју да уколико се затрпају бунари по Прњавору, да ће водовод имати више воде.Ова заблуда је добро позната.
    Прометни део Прњавора или прњаворска чаршија, почео се стварати око раскрснице путева који су водили од Босанског Кобаша и Тешња према Бања Луци.На терен око Ганине воде настављала се такозвана Тахирова обала, то је крај којим води улица од тржнице до православне цркве, односно улица Новака Пивашевића и део улице Раде Врањешевић.0вај терен је раније био далеко стрмији али је временом стесан грађењем улица и стамбених зграда.
    Изгледа да је Прњавор био занимљив од свог почетка у пољопривредном и трговачком погледу јер како другачије објаснити досељавање више породица око 1820. године око Ганине воде.
    Занимљиво је то да се те породице досељавају из много развијенијих средина него што је тада био Прњавор.На поменуто место око Ганине воде досељавщу се породице и појединци из Бања Луке, Маглаја, Босанског Кобаша.У питању су већ помињане породице: Хаџиселимовића, Софтића, Ћејвана, Одобашића, Тешњака, Чаушевића и др.
    Према казивању Љубомира Опачића такозвану Велику махалу населили су: Мароши, Дервићи и Панџе за које се каже да их је било више кућа.Ту су се населили и Етхемовићи и Кобајице.
    Сада ћемо казати коју реч о оним породицама, које су се међу првима доселиле на ово подручје, а о којима се по нешто поуздано зна.Неке од тих породица смо већ поменули.
    За Софтиће се зна да су пореклом из Бања Луке.Родоначелник ове породице био је Алајбег који је имао синове Мустафу и Хасиба.Мустафа Софтић је учио медресу у Бања Луци и у 25-ој години постао је хафиз, човек који зна цео куран напамет.Софтићи су се упочетку према Алај-бегу, презивали Алајбеговићи.
    Хафиз Мустафа имао је два сина Ахмета и Мухамеда који је био ожењен свастиком кадије Мустајбеговића.Хаџ је обавио 1928. године , а умро је 1930. године.
    Хасиб Софтић био је дуго година градоначелник Прњавора, око седамнаест година.Био је градоначелник у време аустријске власти, а затим на том положају остао и у држави Срба, Хрвата и Словенаца.Умро 1927. године.Он је имао синове Смаила и Сулејмана као и две ћерке.И Сулејман је обавио хаџ.Његова деца су Ешреф и Екрем.Сулејман је умро 1974. године.
    Љубовићи су пореклом од Невесиња, имали су посед у селу Деветини одакле су се доселили у Прњавор.Један од тих Љубовића, Идризбег био је неко време градоначелник у Прњавору.Његова деца су била Миралем, публициста, Ферид и Рефик.
    Которчићи су пореклом из Которца.
    Ћејван је презиме персијског порекла.Иако су наше земље биле врло дуго под турском влашћу, врло су ретке породице које воде порекло из Мале Азије, Персије и других земаља са блиског Истока.
    Етхемовићи, бpaћa Зајко и Јусо,а касније и Хасан Чаушевић, остали су у ceћaњy старих Прњаворчана као дугогодишњи превозници поште на линији Дервента­ Прњавор.То је време када се поштанске пошиљке и путници превозе кочијама.
    У овом набрајању породица које су се доселиле на подручје самог Прњавора у прошлом веку не можемо да будемо прецизни ни у броју насељених породица нити у времену њиховог досељавања. Недостатак писаних извора и заборав учинили су своје.
    Сада ћeмo нешто peћи о насељавању прњаворског брда, али нешто тачније о оних пет породица које је на овом месту затекао насељене Божо Ковачевић, који је 1830. године доселио у Прњавор из Срђевића.
    Земљиште прњаворског брда и Тахирове обале је слабијег квалитета од земљишта око Ганине воде па би и то могло да буде један доказ да је то млађе насеље од насеља око Ганине воде.
    Породице које је Божа Ковачевић затекао на прњаворском брду су следеће: породица Симеуна Симеуновића-Црногорца, Mићa Бајића и Павла Тодоровића.Ове три породице су биле на јужној страни пута, а на северној страни тог пута биле су породице Симеуна Вујчића и Јокића.
    О времену досељавања и о пореклу ових породица немамо поузданих података и овде је вео заборава учинио своје.Може се претпоставити да су ове породице, или њихови преци избегли под притиском осионих бањалучких бегова Џинића, са прњавора манастира Ступље.
    Kyћa Симеуна Симеуновића, званог Црногорац налазила се ниже кyћe покојног Луке Станковића, угледног предратног трговца.Пошто се у Симеуновој кући чувао барјак учесника у Поп-Јовичиној буни, са овог подручја, по томе би се дало судити да је кyћa Симеуновића била у то време и најугледнија од поменутих пет кyћa.
    Симеун Симеуновић био је ожењен Арханђелијом из свештеничке породице Ескић а из Бања Луке.У том браку рођена је Јованка 1834. године и живела је до 1921.године.Симеуновој ћерки Јованки дошао је у кућу и њоме се оженио Васо Трифковић из Дервенте, који је умро у четрдесетој години, 1836-1876. године.У овом браку рођен је Лазар, 1851-1893. године.Он је био ожењен Јокицом, ћерком Јове Сурутке из Бања Луке.Митра 1858-1944. године удата за Јакова Тасовца у Дервенти.Михајло 1862-1905. године, ожењен Милицом Бобаревић из Брчког.Милка-Михољка 1865-1944. године удата за Луку Опачића из Прњавора.
    Сви ови потомци Симеуна Симеуновића, по женској линији добили су презиме Трифковић.Из брака првог Васиног и Јокичиног сина Лазара рођени су: Петар, Софија, Владимир и Бранко.Смрћу Владимира угасила се породица Трифковић, у Прњавору.
    Mићo Бајић имао је сина Јову и ћерке, Милицу удату за Ристу Викића и Митру удату за Косту Остојића.
    Павле Тодоровић био је угледан трговац познат и ван Прњавора, потицао је из грађанске породице.У браку Павла и Стаке рођено је седморо деце: Ристо, Јефто, Тодор, Михаило, Мара, Јефа и Анђа.Ристо је рано отишао у Србију где се окућио и тамо остао.Јефто је у браку са Анком из Бошњака имао ћерку Стаку, удату Драгишић, њена ћерка Љубица, удата Ђорђевић, била је дугогодишњи службеник у Прњавору, умрла 1993. године.Михаило је био ожењен Јованком Пикић из Бања Луке, а Мара је била удата за Тешу Ковачевића из Прњавора.Јефа је била удата за Митра Ђерића, а Анђа за Риста Марића, у њиховом браку рођена је Криста.
    Удовица рано преминулог Симеуна Симеуновића­ Црногорца удала се за Симеуна Вујчића.Они су имали сина Јакова.У браку Јакова и Госпаве рођени су: Симо који је био ожењен Милевом, ћерком Јове Ковачевића, Митра је била удата за Станка Петровића, а Јованче ожењен Маринком Петровић из Дубочца.У браку Јованче и Маринке рођени су: Нада која је била удата за Илију Ристановића у Сарајеву, Драго који се оженио Шапчанком Цаном и Рајко који је био ожењен Ружом, Ћерком Проте Јовановића.
    Стари Прњаворац Јокић имао је Супругу Савку, у браку су имали сина Јову, а овај је био ожењен Дујом.
    Ово би били родословни подаци ових пет породица које је Божо Ковачевић затекао када се доселио у Прњавор око 1830. године.
    Tpeћy фазу или трећи талас насељавања у Прњавору започели су рођаци Симеуна Симеуновића, када су се из његове кyћe населили Мићо и Рацан више Ковачевића бунара.
    О трећем таласу насељавања Прњавора као и о другим разгранатим породицама и родовима дајемо основне податке и неке појединости при крају овог списа.
    Антонићи су пореклом из Тешња.
    Антонић Милош трговац и велики добротвор црквене школе у Прњавору (о томе је писано у поглављу о развоју школства).Милош Антонић је био ожењен Митром, Ћерком Марка Благојевића-Пушкара.У браку су имали ћерку Марту која је била болничарка, а њихов син Марко у браку са Савком, ћерком Теше Поповића имао је једанаесторо деце.
    Бјегојевићи су били пореклом из Палачковаца.За Тешу Бјегојевића се каже да је имао сина Тешицу, који је предњачио међу трговачким помоћницима Боже Ковачевића.У браку Тешице и Јованке, сестре Стеве Остојића рођени су: Стака која се школовала у Институту “Марија Фјодорова”, што је за оно време била права реткост.Њена сестра Госпа била је удата за Дамјана Кнежевића.Њихов брат Томо био је ожењен из Трстеника.
    Ћерка Милеве и Томе Бјегојевића, Јованка, постала је позната југословенска балерина, позната у уметничком свету као Жана.
    Иначе на савлађивање ове изузетно тешке уметности Јованка се одлучила на сугестију и наговарање угледне Прњаворчанке Фелиције Финкелштајн и супруге Михала Хартмана. Бјегојевић Благоје, брат од стрица Тешин, учествовао је у српско-турском рату (1876-1878).Прича се да је добио име Галибарда а то је у вези са именом Гарибалдија, познатог италијанског ослободиоца, борца за ослобођење Италије.Благоје је имао синове др Љубомира, вишег правног саветника у Сарајеву и Саву службеника у Добоју.
    Благојевић Марко, живео је у Бања Луци и бавио се пушкарским занатом.Због пограничних чарки и сукоба, забрањено му је било да се бави пушкарским занатом у Бања Луци.Марко се преселио у Прњавор и ту се почео бавити трговином.Оженио се Савком Дујић из Дервенте.Његова деца су по његовом имену добила презиме Марковићи.
    Богдановић Јосип, био је из околине Задра.Служио је у аустроугарској војсци.После окупације Босне и Херцеговине 1878. године, био је демобилисан. После демобилизације био је цивилни службеник а службовао је у више места па и у Прњавору где се оженио.У браку Јосипа и Спасеније Радивојац рођени су: Мирко који је био ожењен Евицом Рарогијевић, Драго ожењен Маринком ћерком Јове Милића, Драгица, Зорка и Олга која је била удата у Србији.У браку Мирка и Евице рођена је Вера, дугогодишњи директор банке у Прњавору.У браку Саве и Маринке рођена је Олга која се удала у Београду у породици Спасић.Богићевићи су се доселили у Прњавор из Дренове испод Љубића, а старином су из Србије. Родоначелник ових Богићевића био је Вид.У браку Вида и Маре, ћерке Миће Поповића рођени су Војислав професор, историчар, Марко, Милош и Јелена.
    Дудић Цвијо и Дуја из околине Кључа.Цвијо се краће време бавио пушкарским занатом у Бања Луци а потом су доселили у Прњавор.У њиховом браку рођени су: Лука, трговац у Лепеници, Јово, Михаило, Милан, Божидар и Риста удата за Јакова Миладиновића и Драгиња удата за Драгутина Kojића.

  3. Војислав Ананић

    Наставак:

    Ђерићи, Тодор и Митар, бpaћa од стрица, доселили су се из Придворца код Требиња.
    У браку Тодара и Софе сестре Стеве Остојића рођени су: Богдан, Даница, Стево, Глигорије, који је био генерални директор Издавачког предузећа “Просвета” у Београду и Ружа удата за Влајка Јелића.
    У браку Митра Ђерића и Јефе, ћерке Павла Тодоровића рођени су: Душан, који је био ожењен Стаком Милановић, Ристо је био ожењен Маријом Тимков, Урош, Софија и Смиља удата за Александра Тасића у Београду. Дујсић Але, доселио се почетком овог века из Бања Луке.
    Финкелштајн Михаило, рођен 1863. године у Лавову у Украјини.У Лавову је Михаило завршио фарамацеутске науке.У Босну је дошао као апотекар, који је службовао у Сарајеву и Бања Луци, а онда се доселио у Прњавор.Супруга Финкелштајнова била је пореклом из Пољске, тачније из Кракова.
    Долазак породице Финкелштајн у Прњавор имао је не само велики значај за развој здравства, вeћ је имао и друштвени, политички и културни значај.Ова угледна образована породица била је необично цењена у овој средини на коју је имала јак утицај.За Фелицију Финкелштајн савременици причају да је била изузетно образована и културна жена.Посебно је билалингвистички обдарена.Тачно је говорила и писала енглески, француски и немачки а знала је италијански, руски и пољски.Давала је часове страних језика деци имућних породица из Прњавора.
    Михаило је умро уочи рата 1940. године.
    Син Михаила и Фелиције, Бруно рођен је 1906. године.Завршио је фармацију и право.Од оца је преузео рад и руковођење апотеком и на том послу је остао до одласка у партизане.Апотека и кућа Финкелштајнових изгорела је 1944. године приликом најезде Черкеза.Том приликом убијена је и Брунова мајка Фелиција.Бруно Финкелштајн је пензионисан као санитетски пуковник.Остатак живота провео је у Београду.
    Јовановића је у Прњавору било више породица.
    Јовановић Тешо по надимку Маслић, у своје време познат по својој пекари и бунару на почетку Гложића.Бунар је постојао до акције затрпавања бунара по Прњавору, који је спровело Комунално предузеће, о чему је већ било речи.Иначе поменути бунар се налазио преко пута зграде гимназије.
    Тешо је имао сина Саву, а Саво је са супругом Љубицом имао сина Чеду који је био општински писар у Српцу.
    Јовановић Ристо по надимку Бјелан био је из Велике Илове, био је ожењен Милком, ћерком Марка Благојевића.Имао је сина Јакова, кројача и ћерку Мару.
    Јовановић Остоје Јово, службеник из Сарајева, по оцу Остоји био је прозван Остојић.У браку Јове и Вишње, ћерке Боже Ковачевића рођени су: Ангелина која је била удата за Мирка Лешића, Милева, наставница, Јованка и Момир.
    Јовановић Перо родом из Чоке (Бачка) учитељевао је у Палачковцима, а затим у Друговићима, потом се преселио у Прњавор, и имао је Младена и Душана.Душан је у своје време био најистакнутији представник културног и просветног живота у овој средини.
    Из првог светског рата, где је учествовао као солунски добровољац, вратио се као капетан прве класе.Умро је код ћерке у Перлезу.
    Којић Стојко и Касто, доселили су се из Штрбаца.Којић Васо и Стево, из Околине Бања Луке доселили су се у Прњавор 1895. године.Од деце је Којић Стојко имао: ћерку Митру, која је била удата за Јову Рељића, Анђу удату Стојановић, Драгињу удату за Ђорђа Живковића, сина Петра који је био ожењен Јелком, ћерком попа Јосифа Ракића, Вида који је био ожењен Ђуком, ћерком Пере Марковића.
    У браку Вида и Ђуке рођени су ћepкa Марија која је била удата за Рајка Милеуснића, Ружа, Угљеша и Олга која је била удата за Данила Ћућуна.
    У браку Косте Kojићa (из Штрбаца) и Славице рођени су: Софија која је била удата за Тому Станковића, Стана изучила за наставницу удала се у Сарајеву за школскога надзорника Недељка Лазаревића и Христана удата је била за попа Душана Школника.
    Kojић Васо и Мара, ћepкa Гавре Новића имали су у браку: Бранка доктора права, Жарка просветног инспектора у Бања Луци, ћepкy Даницу која је била удата за Душана Курузовића, овдашњег трговца, ћерка Зорка била је удата за Саву Секулића у Београду и Милку.
    Ковачевић Божо (1804-1885) године, доселио се из Велике Илове.Пошто је изучио занат трговачки код Пере Костића у Тешњу, оженио се Бојом која је потицала из задруге са преко сто чланова.У своје време био је један од најзначајнијих привредника ове средине.Данас на њега подсећа само Ковачевића бунар.У браку Боже и Боје рођени су: син Јово (1851-1882), Мара, Јефа и Вишња.У браку Јове Ковачевића и Сарајке Анђелке рођени су: Милева (1876-1967) била је удата за Симу Вујчића, Љубица, била је удата за Саву Јовановића­ Маслића, син Јованче ожењен са Вукосавом Дерета.Божина ћерка Мара удала се за Перу Марковића.
    Друга Божина ћерка удала се у Модричи, а трећа Божина ћерка удала се за Јову Јовановића, који је по очеву имену добио презиме Остојић.
    Ковачевић Тешо и Анто, синовци Боже Ковачевића, у Прњавор су се доселили из Срђевића.
    Тешо Ковачевић био је ожењен Маром, ћерком Павла Тодоровића.У овом браку рођени су: Никица, Јефтан, Велимир студент пољопривредног факултета у Бечу, Милан је био апсолвент трговачке академије у Грацу, богат банкарски службеник, Бранко, Милена која је била удата за Живка Микића, шефа пореске управе, Драгиња, Радојка и Стака која је била удата за Милоша Антонића из Модриче. Несвакидашња је појава да деца своје родитеље зову именом што су чинила деца Маре и Теше Ковачевића.Презиме Ковачевић је врло распрострањено по свим крајевима наше земље.Ово презиме није ограничено ни верским ни националним оквирима.
    Други Божин синовац Анто био је по занимању терзија, кројач али је био далеко познатији као један од првих учитеља у Прњавору.Анто је био ожењен Маром из Сарајева, са њом у браку имао је ћерку Јокицу и сина Милана.
    Крстић Ђорђо рођен из Гацка био је срески судија у Прњавору а касније председник апелационог суда и судија врховног суда у Сарајеву.У браку са Васиљком, ћерком Јакова Тасовца из Дервенте имао је децу: Миленка, рођеног 1911. године професор Универзитета у Сарајеву, Веру 1914. године судија врховног суда у Сарајеву, Бранислава 1922. године инжињер архитектуре.
    Курузовићи су из Требиња из Херцеговине.Они су доселили у Дракулиће код Бања Луке, а одатле се Душан доселио у Прњавор.Душан Курузовић је био познати прњаворски трговац.У његовом браку са Даницом, ћерком Васе Kojићa рођени су: Драгица, Мара и Ковиљка.
    Лазић Лазар звани Кључар, доселио се из Босанске Градишке у Прњавор.Лазар је имао децу: Љубицу, удату Стефановић, Љубица је била по професији глумица, Вељка, Бранка, који је био ожењен Петром Тубак, Ђорђа и Рајка који је био ожењен Стаком Неимаревић.
    Малешевићи су се први доселили на Гложић.Ту је убрзо настало неколико њихових породица.О пореклу Малешевића је вeћ било речи али напоменимо да су они сада један врло разгранат род чији чланови поред Прњавора живе још у неколико околних села.
    Малешевићи су се у Прњавор доселили из Чивчија, села на путу Прњавор-Бања Лука.Они су старином из Македоније испод планине Малеш.
    Верски и национални притисак од стране турских власти био је на хришћане много јачи у оним областима које су биле ближе самој Турској.Та невоља је присилила и становнике испод планине Малеш да крену у непознато и да се нађу у овом крају.Самосталне породице од Малешевића на Гложићу засновали су: Симеун, Ђорђије и Ђурађ.Од потомака Ђорђијевих поменућемо Бранка и његову сестру Милку која је била удата за Павла Уремовића.
    Марјановићи су пореклом из Новића, засеока дервентског Детлака.Родоначелник Марјановића био је Васкрсије.Васкрсије је у браку имао децу: Василија и Васу.У браку Васе и Јованке рођени су две ћepкe и син Јово.Јово је у Бања Луци изучио калајџијски занат.Као свршени занатлија Јово се доселио у Прњавор где је отворио занатску радњу.Јово се оженио Анђом, ћерком Јове Ђукановића.У њиховом браку рођени су: Душан, који је завршио медицински факултет и радио је као лекар у Србији, Милан, учио је трговачку академију.Дуго је службовао у Прњавору.У браку са Будимком имао је ћерку Душанку, наставницу.Умро је у осамдесетој години живота 1899-1979. године.Др Душан и Милан имали су сестре Христину, Милку и Драгињу.
    Марковићи.Они су једна од заслужних и утицајних
    породица на овом подручју, нарочито у привредном и културном погледу.Родоначелник ове породице био је вeћ помињани Марко Благојевић -Пушкар, родом из Бања Луке.Пошто му је у Бања Луци забрањено да се бави пушкарским занатом он се преселио у Прњавор и ту се почео бавити трговином.
    У браку Марка Благојевића и Савке Ђукић из Дервенте рођени су: Милка, била је удата за Риста Јовановића-Бјелана, Перо (1847-1908) био је ожењен Маром, ћерком већ помињаног Боже Ковачевића, (1849-1924) био је учесник и добровољац и учесник устанка у Босни (Сукоб с Турцима у Црним Потоцима).Јово је био велепоседник и трговац, био је ожењен Маром, ћерком Јефте Јовановића из Дервенте, Мара удата за Јована Ђорђевића-Црног из Дервенте, Митра је била удата за Милоша Антонића из Тешња, Јово Благојевић, син Марка Благојевића, из практичних разлога по и имену оца Марка почео се звати Марковић.У том погледу за њим се повео и његов брат Перо.У браку Пере сада већ Марковића рођени су: Димитрије, који је завршио Медицински факултет. Највероватније је да је др Димитрије био први факултетски образовани Прњаворчанин.Рођен је 1874, уочи босанског устанка а умро је годину дана после ослобођења наше земље.Др Димитрије Марковић био је окружни санитетски инспектор у Бања Луци.Димитријева браћа били су: Мирко ожењен Драгињом, ћерком Боже Станковића, Константин, Саво и сестре Ђука удата за Вида Којића, Милка је била удата за Ташу Тодоровића из Модриче, Драгиња је била удата за Ракић Владимира општинског писара и Јованка која је била удата за Рајка Милеуснића.
    Др Марковић Димитрије имао је сина Петра инжењера и ћepкe Веру наставницу и Олгу професора.
    Мирко и Драгиња имали су синове Светислава и Петра.
    У браку Јове и Маре рођени су: Лепосава, удата за Симеуна Симића у Сарајеву, Лазар, инжењер агрономије (1866-1977) био је ожењен Олгом Татић из Новог Сада, Јефто, био је ожењен Новосађанком Миром, после њене смрти уметницом Јованком Црњански такође из Новог Сада, њена мајка Смиља била је учитељица у Прњавору.Деца Лазара и Олге била су интелектуалци који су живели и радили на страни.
    Миладиновићи
    Миладиновић Андрија је још у турском периоду био познат трговац, који је своје послове обављао преко банке у Славонском Броду.Андрија и Спасенија имали су децу: Риста, Тома, Игњу и Јакова затим Јулку која је удата за Филипа Милановића, Митру удату Паликућа.
    Ристо је одселио у Босански Петровац, имао је троје деце.Томо се одселио у Штрпце.У браку Игње и Милке рођене Новић, рођено је више женске деце и то: Смиља, удата је за Стојана Поповића у Светозареву, Босиљка удата за Бранка Ћурковића,Невенка је удата за Гојка Поповиа у Бања Луци, Јелена удата за Луку Бердовића у Дубровнику, Зора је била удата за Фрању Ћосића, Љуба удата за Бранка Наерловића, Стака удата за Милана Тодоровића.У браку Јакова и Ристе, ћерке Цвије Дудића рођена је Драгица, банкарски службеник у Сарајеву.
    Милановићи су пореклом из Кокора.Они су се временом раселили и у нека друга места ове околине.Стака, супруга Душана Ђерића води порекло из рода Милановића.
    Милићи, једни Милићи воде порекло из Дубочца код Дервенте, други су из села Кремне под Љубићем, а трећи су пореклом из Црне Горе.Ђорђе Милић је био угледна културна личност свог времена и овог краја.Доселио се Ђорђе 1886. године у Прњавор, бавио се трговином и поезијом.Отворио је прву књижару у Прњавору.Пошто је Ђорђев отац рано умро, мајка му се преудала за Петра Петровића у Дубочцу.
    У браку Ђорђа и Јелене рођени су: Десанка удата за Ивана Калинкова, судију, Војислав, Божидар и Борка удата за Георга Ламерса из Тополе.
    У Кремни су рођени Милићи: Милан, Јово, Симеун и Новак.Прва двојица од поменутих Милића доселили су се у Прњавор.
    Милић Милан и Перса имали су више деце, синова од којих је
    Мирко настањен у Загребу, а остали у унутрашњости Србије. Иначе Милан је био лимар по занимању.
    Милић Јово, лугар по занимању, у браку са Петром, ћерком Неде Спасојевића имао је сина Бранка који је био директор Фабрике соде у Лукавцу, и ћерку Маринку удату за Саву Богдановића.После Петрине смрти, Јово се оженио Софијом, ћерком Алексе Глишића.
    Поред поменутих Милића, у Прњавору живе Милићи, који су старином из Црне Горе из никшићког краја.После извесног боравка у Херцеговини, родоначелник Саво доселио се у Бања Луку.Његов унук др Љубомир доселио се у Прњавор 1932. године.Разлог његовог доласка у Прњавор био је сукоб са ондашњим властима.У браку др Љубомира и Анкице, медицинске сестре из Љубљане рођени су: др Велибор, овдашњи лекар и Милена такође лекар.
    Својим лекарским знањем и прегалаштвом као и хуманим односом према човеку, др Љубомир је дужан поштовања у сваком погледу.
    Нарочито старији житељи Прњавора и околине са поштовањем се сећају др-а Љубомира.Овај лекар је стекао посебне симпатије и заслуге у току последњег рата када је лечио партизане и помагао народноослободилачки покрет, при чему је у усташкој блокади излагао опасности свој живот и живот своје породице.
    Обрадовићи су пореклом из Приједора.Мирко је био свештеник и прота прњаворске парохије.У браку Проте Мирка и Добриле рођене Давидовић рођени су: Душко, судија врховног суда Босне и Херцеговине и електроинжињер Раденко.
    Породица Опачића је старином из околине Никшића.Запишимо и ово веровање: 1685. године Црногорци су претрпели пораз од Турака на брду Вртјељки изнад Цетиња, а онда и агитација против Турака пећког Патријарха Арсенија 3. Чарнојевића, који се 1688. године склонио из Пећи у Никшић.Ове околности довеле су као освета до погибије храбрих никшићких Турака. Бојећи се освете Турака, многи становници никшићких села напустили су своја огњишта и кренули су у разним правцима, једни су пошли према североистоку, а други према северозападу.Од оних становника који су отишли према североистоку настали су родови Луњевице и Скерлићи, а од оних који одоше према северозападу настали су: Билбије, Шевићи, Чубриловићи (Лучинштаци) и Опачићи (Ово је мишљење кустоса Милана Карановића).
    У врху Гламочког поља налази се село Опачићи, одакле су неки житељи отишли у далматинска места Плавно и Кистање, подручје далматинског Косова.Један од тих Опачића по имену Максим, дошао је 1825. године у село Палачковце за пароха.
    Са Маријом из Книна Максим је имао Милку која је била удата за Перу Илића, Мара удата за Mићy Симеуновића, Лекса удата за Рацана Симеуновића, Јаков, протојереј ожењен, Танком Алексић из Сарајева и Глиго свештеник у Вијачанима, ожењен из породице Јовановић-Узун.
    У браку Миље и Пере Илића рођени су Јованка-Кока и Ристо.Друга ћepкa Максима Опачића, Мара пошто није имала деце, а била је материјално добро cтojeћa усвојила је Јованку која се удала за Стеву Остојића, Јаков и Тонка имали су децу Анку и Луку који је био ожењен Милком, ћерком Васе Трифковића.У овом браку рођени су Рајка 1888, Радојка 1890, удата за Косту Богојевића, Даница 1892-1975, удата за Симу Спасојевића, Љубомир 1894, судија врховног суда Босне и Херцеговине, доктор права, ожењен је Славком ћерком Гавре Гашића 1906-1970.Рајко, инг. шумарства рођен 1896. године, ожењен је Зором Батестин из Ловрана и Зорица удата за Јакова Петковића из Теслића.Јаков Петковић се истакао јунаштвом у балканским ратовима и у првом светском рату па је добио највећа одликовања српске војске.
    Др Љубомир и Славка имали су у браку две ћерке, Јасну електроинжињера 1936. године и Бранку, професора рођену 1938. године.
    Рајко и Зора имали су у Браку ћерке Маријану и Веру.Зорица и Јаков у браку су имали три ћерке.
    Остојићи, Стево и Коста доселили су се из Бања Луке, њихов отац и родоначелник био је Ристо, дугогодишњи школски надзорник у Бања Луци.
    Остојић Стево, (1860-1922) године, био је велики трговац и добротвор задужбинар, био је ожењен Јованком Илић.Стевин брат Косте био је ожењен Митром, ћерком Јове Бајића, Софа је била удата за Тодора Ђерића, и Јованка удата за Тешу Бјегојевића.Стево Остојић није имао у браку деце а његов брат Коста имао је у браку Лазара и Риста.
    Остојић Јово службеник, пореклом из Сарајева био је ожењен Вишњом, ћерком Боже Ковачевића.
    Петровић Станко, трговац био је из Велике Илове.Његова сестра Теша, била је у своје време у Прњавору позната по вештини и знању кувања.
    Што се Поповића тиче њих је било више породица, које су биле досељене из разних крајева.
    Поповић Тешо био је власник хотела “Поповић” у Прњавору.У браку имао је двадесетчетворо деце.
    Поповић Мићо познат под надимком Дугачки, доселио се из села Кокера.У браку са супругом Дашом имао је децу Јову и Мару, а Мара је била удата за Вида Богићевића.Мићо и Даша у браку су доживели дубоку старост.Мићо је умро у сто првој години а Даша је живела преко деведесет година.
    Поповић Никола, доселио се из села Ножичког, по занимању је био гостионичар у браку са Госпавом имао је више деце од које ћемо поменути Софију која је била удата у Београду, Јокица удата у Дубровнику, Сима, Тодора и Стефана.
    Поповић Ђоко, био је школски управитељ у Прњавору, а син му Цветко, учесник у Сарајевском атентату.
    Праштало Илија, старином и пореклом био је из Лике, у Прњавору је био шеф пореске управе.Његов син Живојин (1892- 1980).Живојин је докторирао, а касније је постао Професор Универзитета у Сарајеву.
    Ракићи су пореклом из села Колунића код Босанског Петровца.Родоначелник Ракића био је Петар.Он је са супругом Савом имао сина Јосифа, који је био свештеник у селу Палачковцима.
    Са супругом Кецман Станом из Дринића, Јосиф је имао децу: Владимира, општинског писара у Прњавору, ожењен ћерком Пере Марковића, Драгињом, Јелку која је била удата за Петра Kojићa, Душана који је био правник, а ожењен Маријом Немац, Илију (1892-1975), ожењен је био Љепосавом Поповић из Дугог Поља.

    Извор: Прњавор и његова околина, Здравко Недовић

  4. Војислав Ананић

    О ИМЕНИМА МЕСТА НА ОВОМ ПОДРУЧЈУ

    Рекло би се да наука о именима места и насеља нема тежак посао око утврђивања тих имена и назива али није тако.Просто је невероватно из чега се све може извести име насеља.
    Велики број имена места настао је на основу давно минулих догађаја, догађаја који су одавно ишчезли из сећања људи, а име које је остало као успомена на те догађаје, може заинтересованог да поведе правим путем, а може га одвести на странпутицу.
    Многа имена насеља настала су на основу легенди и народних предања, која је најчешће немогуће проверити.У таквим приликама тешко је доћи до истине.Кратко речено предуг би био списак извора из којих су настала имена људских насеља.
    Код објашњења самог имена Прњавора долазимо на дилему неодлучности.Имамо две верзије настанка тог имена тј. да је име Прњавор настао од речи спрњаворити или од речи прњавор која означава манастирски посед.На основу вeћ изнете анализе овог случаја могли бисмо извести следећи закључак:
    У коначном формирању имена насеља Прњавор и његовог протезања на цело насеље имала су удела оба поменута момента и реч спрњаворити и реч прњавор.Познато је у неколико да је подручје око Ганине воде постојало знатно раније него што је израђена Ћелија-црква, чији је циљ био обнова црквеног живота на ширем подручју овог краја.Да напоменемо и то да Љубомир Опачић и учитељ Ђека Кљајић говоре у својим списима о постојању хана код Добре воде, зграде која је вероватно била прва зграда у Прњавору и служила је за прихватање и ноћење путника и каравана, који су пролазили путем од Бања Луке према Дервенти и Тешњу.Насеље око Ганине воде постојало је око 1820. године.То значи да се већ раније неко населио-спрњаворио на том терену.Трговачки значај насеља привлачио је пословне људе из суседних места да се населе у Прњавор.Године 1830. православна црква у Прњавору има свега пет породица под својом јурисдикцијом.То је недовољно упориште за већу црквену активност, уз то ни турске власти нису биле наклоњене црквеној делатности.Поред неповољних постојале су и неке повољне околности.Постојала је тежња да се црквени живот обнови на ширем подручју (од Палачковаца до Вијачана).Затим чињеница што је насеље Прњавора већ највероватније имало данашње име, а под тим именом како је речено воде се црквени поседи.Насеље Прњавора, црква је 1834. године озваничила у својим документима, под именом Прњавор.Тако у настанку имена насеља Прњавор има удела и реч спрњаворити и реч прњавор која означава црквени посед.
    Име насеља Вучјак помиње се у Поп-Јовичино·ј буни од 1834. године.
    Ова буна је захватила дервентски крај и Вучјак.Ово је опет некакав доказ који говори да је насеље Вучјак старије од насеља Прњавор.Иначе име Вучјака настало је отуда што је Вучјак био пошумљен и у њему је било вукова.
    Села Горњи и Доњи Вијачани добила су имена по имену речице Вијаке, а Вијака је опет добила име по томе што на свом путу од извора до yшћa у реку Укрину прави више завоја и окука.
    Село Коњуховци највероватније добило је име по томе што је део његових старијих житеља дошао испод планине Коњуха.
    Та чињеница што добар број Коњуховчана воли да се бави трговином коња, нема везе са именом овог насеља.Према попису становништва које су 1884. године извршиле аустријске власти, Коњуховци се воде као засебна катастерска општина, једна од шест, колико их је било насељено муслиманским живљем.
    Село Хрваћани налази се на двадесет седмом километру пута Прњавор-Бања Лука.Насеље је добило име по неким Хрватима који су са Хабзбуршке територије пребегли у Босну, на терен где је настало насеље.Ово је врло вероватно када се зна да феудални односи и хабзбуршка власт у Хрватској многима нису одговарали.Име Хрваћани настало је од старијег имена за Хрвате-Хрваkани.Тај облик употребљава и Бранко Радичевић у песми “Коло”.
    Лишња је једно од најстаријих насеља овог краја.Турци су је учинили својим административним средиштем.Насеље је добило име по истоименој речици која тече кроз насеље.Дуго времена Лишња је била и трговачко средиште овога краја.Иначе је једно од најстаријих насеља овога подручја. Помиње се у турским изворима, којима располаже архив Босанске Крајине.
    Занимљив је настанак имена села Отпочиваљке.Село је прилично забачено и до њега још није дошла електрична струја. Од Српца према Прњавору водио је такозвани Житни пут, ишао је преко села Отпочиваљке.На месту где се сада налази школа у Отпочиваљки, било је раније високих борова, то је место било погодно да се после дуга пута на њему човек одмори, да отпочине.То је место добило име Отпочивалиште.Према имену Отпочивалишта насеље је добило име Отпочиваљка.
    Житни пут, који је водио преко Отпочиваљке назван је због тога што се њиме најчешће превозило жито.
    Село Црквена на путу Прњавор-Бања Лука, добило је име по остацима једне цркве, коју су ту затекли људи, који су се ту населили.Отуда и име Црквена.
    Казивање Љубомира Опачића да су Гаљиповци добили име према имену становника, који су се доселили са Галипољског полуострва, тешко се може прихватити као тачно.Ако је насеље добило име према становницима који су дошли са полуострва Галипоље, онда би му назив био Галипољци а не Гаљиповци.Мушко име Галип,Гаљип распрострањеније је код Арапа, Турака, Шиптара и наших муслимана.Постоји вероватноћа да је насеље добило име по имену неког човека, који је имао поменуто име.
    Име села Парамије или Паремије је религијског порекла.Парамије су изводи из Старог завета, а читају се као молитве уочи великих празника.Село Парамије има неких веза са селом Црквена.
    Села Папажани код Друговића и Поповићи код Кулаша добила су имена по неким поповима.
    За настанак имена села Палачковаца постоје две верзије.По једној коју износи др Љубомир Опачић име села Палачковаца долази од имена неког Палачка који је био пореклом из Македоније.По другој верзији или мишљењу, име Палачковци долази од имена Палача, који се назив у неким селима овог краја одомаћио као назив за собу или сличну просторију. Село Смртићи (Горњи и Доњи) има трагично име као и брдо Јадовица и истоимена речица која протиче кроз село.
    О пореклу овако тешких имена није сачуван никакав изворни материјал или било шта што би указивало на њихово порекло.
    Овде ћемо навести два мишљења из којих ћемо покушати да извучемо некакав закључак.Стари пут од Прњавора према Дервенти и Босанском Кобашу ишао је преко Смртића и брда Јадовице, (аустријске власти су на релацији Дервента-Прњавор изградиле нови пут 1885. rодине).Др Опачић сматра да су Смртићи добили име отуда што су се на делу пута Прњавор­ Дервента кроз село Смртиће догађале саобраћајне несреће.Овај став је апсолутно неприхватљив иако долази од човека који је поникао у овом крају.Доиста, саобраћај се одвијао овим путем али елемената за саобраћајне несреће није било.Саобраћај који се обавља коњским, воловским запрегама и пешке не даје никакву могућност за саобраћајне несреће.
    Пуковник Љубомир Новаковић родом из Велике Илове износи став, мишљење које има основа и у које се може с разлогом веровати.У периоду дуготрајне турске владавине на подручје села Смртића и брда Јадовице, Турци су доводили непослушне Хришћане и евентуално заробљене хајдуке и тамо их убијали.Уз ово Новаковићево мишљење, нека ми буде дозвољено да и сам додам једно запажање које није без основа.Познато је да су Турци прикупљали данак у крви пошто је насеље Смртића било поред пута, те је оно вероватно било често осуђено да даје тај страшни данак.Поменути ставови и мишљења дају доста реалну основу да се изведе закључак о настанку имена села Смртића брда Јадовице и истоимене речице.
    Насеље Кремна добило је име по имену кремена кога има на околним брдима овог насеља.Кремен је иначе врста камена необичне тврдоће и квалитета.Ударањем једног комада кремена о други стварају се варнице.Те су варнице много јаче ако се о кремен удара челичним предметом.Тако су људи раније уместо шибице радо употребљавали кремен чакмак и труд и тако палили дуван и цигарете.
    Село Друговићи добило је име по имену словенског племена Друговића или Драговића.
    Село Штрпци носи име по имену рода Штрбаца.Насеље са истим именом налази се у околини Прибоја на Лиму.
    О томе како су Илове добиле име вeћ је било речи.
    Градина. То је врло распрострањен појам који се чује широм наше земље.Појам Градина веже се за места на којима су се очували остаци неких грађевина из даље прошлости, грађевина које могу бити остаци насеља или војних утврђења, а таквих у нашој земљи није било мало.
    Име насеља Поточани настало је на идентичан начин као и име насеља Вијачани, с тим што је овде као основица имена поток, па отуда Поточани.
    На подручју бившег прњаворског среза постојало је неколико насеља која су имала име арапског или турског порекла.Поменућемо Инађол у општини Србац и село Чорле у општини Прњавор.
    Реч Чорле је арапског порекла и значи озлоглашени.У близини Цариграда налазило се насеље Чорле где се налазио и војни логор.Постоји велика вероватноћа да су неки од озлоглашених житеља из околине Цариграда пресељени у ове крајеве у атар Чарли.Да та пресељавања из Турске према западу нису била ретка појава, нека нам у том погледу послужи оно што је записано у Српском књижевном гласнику из 1911. године.У Гласнику пише да су Турци из Анадолије преселили иновернике у околину Цазина а они су се асимиловали са домаћим становништвом.Такође у Српском књижевном гласнику објављено је и казивање Бенедикта Курипешића, који је 1530. године путовао кроз Србију.
    Курипешић наводи да су тада сељаци из околине Смедерева пресељавани на запад, део тих људи насељен је у неке Илове.Иако многи Иловчани немају ни појма откуда то да се за њихов крај везује име Смедерева, узрок томе је поменута сеоба, расељавање.
    Маћино брдо, добило је ово име по доласку Чеха и њиховим насељавању на том месту.Према казивању осамдесетогодишњег Антона Стручека из Маћиног брда, пре доласка Чеха, место где се налази Маћино брдо звало се Маћино или Маћово брдо.
    Чеси су желели да свом насељу дају и своје име, па су то и учинили.

    Извор: Прњавор и његова околина, Здравко Недовић