ПРИЈЕДОР
Агићи, Алишићи, Бабићи, Бистрица, Бишћани, Божићи, Брђани, Брезичани, Бришево, Буснови, Цикоте, Црна Долина, Чараково, Чејреци, Чиркин Поље, Ћела, Дера, Доња Драготиња, Доња Равска, Доњи Гаревци, Доњи Орловци, Доњи Волар, Гаћани, Гомјеница, Горња Драготиња, Горња Јутрогошта, Горња Пухарска, Горња Равска, Горњи Гаревци, Горњи Јеловац, Горњи Орловци, Горњи Волар, Градина, Хамбарине, Хрнићи, Јаруге, Јелићка, Југовци, Калајево, Камичани, Кевљани, Козарац, Козаруша, Криваја, Ламовита, Љескаре, Љубија, Мало Паланчиште, Марићка, Марини, Миљаковци, Миска Глава, Нишевићи, Ништавци, Омарска, Орловача, Пејићи, Петров Гај, Приједор, Ракелићи, Раковчани, Раљаш, Расавци, Ризвановићи, Саничани, Шурковац, Тисова, Томашица, Трнопоље, Велико Паланчиште, Зецови и Жуне.
30. август 2017. у 16:41
vojislav ananić
ПРИЈЕДОР
Posted on јул 23, 2015 by srbiubih in НАСЕЉА И ГРАДОВИ
Приједор је један од најмлађих градова у Републици Српској и Босни и Херцеговини јер се први пут помиње на самом крају 17. , а у правом смислу тек од средине 18. вијека. Међутим, први трагови живота на овом подручју евидентни су још у далекој праисторији, а пратећи материјалне остатке становника ових крајева налазимо их и у антици, средњем вијеку па све до доласка Турака.
Током касне антике и средњег вијека забиљежени су трагови бројних народа који су се у таласима кретали ка Римском царству, а и први трагови словенских насеља и некропола , међу којима се истиче велика некропола у Гомјеници, крај Приједора, са 246 скелетно сахрањених становника неког већег насеља. Ово вријеме, па све до доласка Турака, карактеришу стални сукоби око превласти над овим крајевима хрватског и угарског племства. Само у једном кратком временском периоду ово подручје, познато у историји као Доњи краји, припадаће босанској држави за вријеме Твртка И.
Почетком 16. вијека у ове крајеве долази Турска, а пад Козарца у њихове руке 1528. године значиће почетак велике окупације која ће трајати све до 1878. године. Бројни сукоби двије велике империје, Турске и Аустро-угарске, условиће знатне етничке промјене и помјерања народа чији ће крајњи резултат, у нашем случају, бити и оснивање Приједора. Било је то вријеме кад се све војевање турске војске на западу и сјеверозападу Босне свело само на заштиту већ освојених територија, кад је требало на брзу руку изградити што више малих утврђења. Ово се нарочито односи на вријеме послије пораза турске војске под Бечом 1683. године, те након Карловачког мира, кад су границе у Лици помјерене у корист Аустрије.
Први помен имена Приједор пада баш у вријеме када су хрватске јединице, Карловачког генералата,попалиле један дио утврђења уз обалу ријеке Сане, између 1693. и 1696. године. У латински писаном извјештају гроф Баћани извјештава команду , да су поред неколико чардака у Чаракову и Драготињи, његове јединице попалиле и паланку Праедор. Сам израз „паланка“ упућује на дрвену утврду која је морала бити изграђена из пријеке потребе и на брзину, на вјештачки створеној ријечној ади. Радило се о дијелу избјеглог муслиманског становништва из Лике, које је дошло у релативно слабо насељено подручје у чијој су се непосредној близини налазила мања хришћанска насеља. Морало је проћи готово педесет година да се име Приједора поново појави на историјској сцени. Тек , из 1745. постоји документ који говори о преласку двојице градских чувара ,из напуштене тврђаве на Уни, у нановосаграђену паланку „Придорска ада“. Потврда овог времена могла се наћи и на каменој плочи изнад џамијског улаза у Старом граду, на којој се налазио податак да је грађена за вријеме султана Махмуда, 1747. године. Тврђава је била грађена од камена са три велике куле и земљаном утврдом за топове у којој је, уз цивилно становништво, било и разних родова војске. Ова тврђава је егзистирала као запосједнути војни пункт до 1851. године, а онда је војска напушта јер је насеље ван зидова превазишло величином оно у тврђави. Радило се о хришћанском насељу познатом као Српска варош у којем ће већ 1835. године бити изграђена прва српска основна школа, а нешто прије 1849. године и црква брвнара посвећена св. Тројици. Веома брзо ће се формирати и нова градска четврт названа „Чаршија“, која ће за разлику од многих босанских градова бити формирана дуж једне улице од око 500 метара која се пружала у правцу сјевер-југ.
Град се развијао као трговачко-занатски центар овог подручја на чији ће економски развој у почетку утицати и пловна ријека Сана којом се обављала интензивна трговина са истоком. Ријеком је саобраћало готово 70 лађа које су низводно ношене воденом струјом, са бројним грубим прерађевинама од жељеза, а уз ријеку вучене људском снагом с шећером, кафом, соли и осталим артиклима.
Један догађај ће битно измијенити изглед и будућност града. Наиме, кроз Приједор ће 1873. године проћи прва жељезничка пруга у Босни и Херцеговини, која ће спајати Бањалуку и Добрљин у покушају Турске да се веже са западом. Град ће веома брзо почети да се шири ка сјеверу утапајући у себе насеља Урије и Пухарску, а ријечни саобраћај ће временом бити замијењен жељезничким .
Бројни устанци хришћанског становништва током средине 19. вијека, од којих је један од највећих био и на Козари, довешће до одлуке великих европских сила на Берлинском конгресу 1878. године да се Аустро-угарској додјели мандат за окупацију БиХ. И поред спорадичних борби на територији БиХ , аустријска војска без борбе улази у Приједор 6. септембра 1878. године. Умјесто феудалне империје појављује се капиталистичка, која становништву овог краја неће ријешити основна егзистенцијална питања. Град ће почети убрзано да се развија, а првим пописом из 1879. године дошло се до податка да Приједор има 4681 становника.
Други значајни датум у историји Приједора биће 1882. година када ће град у једној ноћи и једном великом пожару изгубити готово 120 стамбених објеката, основну школу, цркву. Због тога ће аустријске власти 1901. године донијети први урбанистички план града по коме ће се град градити у савременом духу средњоевропских градова.
На мјесту изгорјеле школе веома брзо ће бити изграђена нова, као и православна црква св.Тројице, која ће свечано бити освештана 1891. године. У граду је већ постојала чаршијска џамија, а 1896. биће изграђена и католичка црква св.Јосипа. Град ће 1899. добити зграду Комуналне школе (данас Музеј Козаре), те први хотел којег граде Траписти, а онда након пет година га продају Српско-православној црквеној општини. Тих година у Приједор долазе први чешки и јеврејски досељеници, а увођењем аустријске администрације Нијемци, Пољаци, Мађари. За разлику од многих других који ће завршетком Првог свјетског рата отићи назад, Чеси ће остати у граду све до данашњих дана.
Већ 1885. године у граду се оснива Српско православно црквено пјевачко друштво „Вила“ које ће од тад , па са мањим прекидима током свјетских ратова, до 1946. године бити окосница културног живота града. Текст химне написао је Алекса Шантић, а музику компоновао, тада највећи живи српски композитор, Јосиф Маринковић. У граду постоји Српска читаоница, те прва штампарија Никодима Мијатовића. Оснивају се „Српски соко“, „Прва српска штедионица“, а на првој ликовној изложби у историји босанскохерцеговачког сликарства, одржаној у Сарајеву 1907. године, учествују двојица школованих сликара из Приједора, Перо Поповић и Тодор Швракић. Већ 1910. Приједор је домаћин Тодору Швракићу који у општинској згради организује самостлну изложбу, другу по реду у историји сликарства БиХ.
Почетак Првог свјетског рата и атентат у Сарајеву били су у знако жестоке одмазде над Србима, јер су убијање, пљачка, протјеривање, затварање, те насилна мобилизација карактерисале готово четири године овог периода. На економском плану значајно је поменути отварање ускотрачне пруге која ће Приједор повезати са далматинским залеђем, а поготово отварање рудника Љубија, 1916. године, једног од највећих рудника тог времена у Европи. У једном тренутку у њему је радило готово 4.000 заробљених Руса, Талијана, Чеха и Француза.
Послије Првог свјетског рата Приједор се развија као добро развијен трговачки и занатски центар овог краја. Обнавља се рад у руднику Љубија, град послије Љубије, добија електрично освјетљење 1928. године, а Урије 1933. Група угледних трговаца оснива Акционарско друштво које 1926. године подиже „Прву крајишку творницу цигле и цријепа“ као први савремени индустријски погон. Обнавља се рад „Виле“, формирају се први фудбалски тимови, рукометни клуб „Хазена“, тениски и шаховски клуб. Школске 1920/21. отвара се нижа гимназија за чије ће потребе 1924. године бити изграђена нова зграда, а на Уријама трећа основна школа. Пред сам рат град је значајан центар јер су 1940. године у њему, уз остало, биле регистроване чак 244 занатске радње.
Почетком Другог свјетског рата Приједор се нашао у саставу тзв. Независне државе Хрватске, фашистичке творевине, чији циљ је био што веће истребљење српског и јеврејског народа. Жестока одмазда већ првих августовских дана 1941. биће настављена готово читавог рата. Партизанске снаге, формиране на Козари 1941. године под вођством легендарног команданта др Младена Стојановића, већ током те године потврдиће жељу ових људи за слободом устајући заједно са народом. Прво ослобођење Приједора, 16. маја 1942. године, које је за истину трајало само мјесец дана, имало је далекосежне посљедице. Тих дана формирана је Прва крајишка бригада, основана је Прва партизанска авијација, а народ уз своју војску био је одлучан да се бори до краја. Велика непријатељска офанзива, покренута од стране Нијемаца, Усташа, Мађара, Талијана и других, током јуна, јула и августа 1942. године и поред великих жртава народа Козаре који се мјере са око 60.000, од којих око 20.000 дјеце, нису поколебале народ у борби за слободу. У највећем и најнехуманијем логору у Европи, у Јасеновцу, организованом не само за мушкарце, него за жене и дјецу, страдала је младост овог краја. Борба за слободу била је јача и већ 7. септембра 1944. године Приједор је по други пут, овај пут коначно ослобођен.
Период послије Другог свјетског рата означиће експанзија у свим видовима живота града. Обнављају се стари индустријски капацитети и отварају нови. Бивши погони кекса, пилане, млинови, кројачке радње, прелазе из приватног у друштвено власништво. Рудник Љубија покреће производњу, оснива се предузеће „Кројач“, Електрична управа, почиње са радом Фабрика целулозе, Столарско предузеће „Јавор“, „Биљопроизвод“, „Хладњача“, Керамика, Фабрика папира, Циглана , Творница кекса „Мира Цикота“.
На пољу културе „Вила“ прераста у Културно умјетничко друштво „Др Младен Стојановић“, формира се Позориште, Музеј, Библиотека, нова културно-умјетничка друштва, спортски клубови, средње и основне школе . Оснива се Национални парк „Козара“ на коме ће 1972. годи не бити отворен велики меморијални центар са спомеником палим борцима и народу Козаре. Ничу нови хотели, нове модерне фабрике и град веома брзо постаје значајан културни, политички и економски центар Босне и Херцеговине.
Аутор: Миленко Радивојац
(Скраћен текст преузет са адресе: http://www.prijedorgrad.org/program.aspx?programCode=37&Istorija)
3. јануар 2018. у 14:04
Војислав Ананић
ПРИЈЕДОР
Приједор се налази у сјеверозападном дијелу Републике Српске, на десној обали ријеке Сане, у алувијалној равници познатој као приједорско поље. Град је смјештен на 440 48′ 30” сјеверне географске ширине и 160 42′ 53” источне географске дужине. Са сјеверне стране подручје општине ограничава планина Козара , а јужне планиница Бехремагиница. Просјечна надморска висина на којој се град налази износи 135 метара, а највиши врх планине Козаре, који припада општини Приједор, је Лисина са 987 метара. Дужина општинског подручја у правцу сјевер-југ износи 32 км, а у правцу исток- запад готово 46 километара. Кроз град протиче ријека Сане и њена притока Гомјеница из чијих вода се снабдијева рибњак Саничани. Град је на повољном геостратешком положају, удаљен магистралним путевима од Бања Луке 50 километара , а од Козарске Дубице, Новог Града и Санског Моста по 32 километра. Кроз Приједор пролази жељезничка пруга Сарајево – Загреб.
Приједор је један од најмлађих градова у Републици Српској и Босни и Херцеговини јер се први пут помиње на самом крају 17. , а у правом смислу тек од средине 18. вијека. Међутим, први трагови живота на овом подручју евидентни су још у далекој праисторији, а пратећи материјалне остатке становника ових крајева налазимо их и у антици, средњем вијеку па све до доласка Турака.
Досадашња археолошка истраживања потврдила су да су први трагови насељавања ових крајева везани за такозвани енеолитски период, што би у апсолутној хронологији одговарало времену од око 2100 година прије нове ере. Низ локалитета у питомој долини Сане, од којих је најзначајнији градина Зецови, обиљем материјала и својим значајним именом у археолошкој литератури Балкана, довели су у ове крајеве и истрживаче са престижног универзитета у Кембриџу. Почетак заједничких истраживања Кембриџа и Музеја Козаре из Приједора током 2011. и 2012. године , те проналазак нових културних слојева, указују да би се старост градине Зецови могла помакнути за готово 2000 година уназад, односно све до млађег каменог доба.
У предримско и римско доба на овом подручју живи племе Мезеја које је, на основу списа римских историчара, друго племе по величини у тадашњој провинцији Илирику. Према новијим истраживањима припада великој скупини панонских народа. Подручје богато жељезом биће од изузетне важности за велико Римско царство које ће у овим крајевима остати више од четири вијека. Из тог периода остала су бројна свједочења преточена у остатке насеља и археолошког материјала међу којима доминирају камени надгробни споменици и жртвеници из 3. вијека.
Током касне антике и средњег вијека забиљежени су трагови бројних народа који су се у таласима кретали ка Римском царству, а и први трагови словенских насеља и некропола , међу којима се истиче велика некропола у Гомјеници, крај Приједора, са 246 скелетно сахрањених становника неког већег насеља. Ово вријеме, па све до доласка Турака, карактеришу стални сукоби око превласти над овим крајевима хрватског и угарског племства. Само у једном кратком временском периоду ово подручје, познато у историји као Доњи краји, припадаће босанској држави за вријеме Твртка I.
Почетком 16. вијека у ове крајеве долази Турска, а пад Козарца у њихове руке 1528. године значиће почетак велике окупације која ће трајати све до 1878. године. Бројни сукоби двије велике империје, Турске и Аустро-угарске, условиће знатне етничке промјене и помјерања народа чији ће крајњи резултат, у нашем случају, бити и оснивање Приједора. Било је то вријеме кад се све војевање турске војске на западу и сјеверозападу Босне свело само на заштиту већ освојених територија, кад је требало на брзу руку изградити што више малих утврђења. Ово се нарочито односи на вријеме послије пораза турске војске под Бечом 1683. године, те након Карловачког мира, кад су границе у Лици помјерене у корист Аустрије.
Први помен имена Приједор пада баш у вријеме када су хрватске јединице, Карловачког генералата,попалиле један дио утврђења уз обалу ријеке Сане, између 1693. и 1696. године. У латински писаном извјештају гроф Баћани извјештава команду , да су поред неколико чардака у Чаракову и Драготињи, његове јединице попалиле и паланку Праедор. Сам израз „паланка“ упућује на дрвену утврду која је морала бити изграђена из пријеке потребе и на брзину, на вјештачки створеној ријечној ади. Радило се о дијелу избјеглог муслиманског становништва из Лике, које је дошло у релативно слабо насељено подручје у чијој су се непосредној близини налазила мања хришћанска насеља. Морало је проћи готово педесет година да се име Приједора поново појави на историјској сцени. Тек , из 1745. постоји документ који говори о преласку двојице градских чувара ,из напуштене тврђаве на Уни, у нановосаграђену паланку „Придорска ада“. Потврда овог времена могла се наћи и на каменој плочи изнад џамијског улаза у Старом граду, на којој се налазио податак да је грађена за вријеме султана Махмуда, 1747. године. Тврђава је била грађена од камена са три велике куле и земљаном утврдом за топове у којој је, уз цивилно становништво, било и разних родова војске. Ова тврђава је егзистирала као запосједнути војни пункт до 1851. године, а онда је војска напушта јер је насеље ван зидова превазишло величином оно у тврђави. Радило се о хришћанском насељу познатом као Српска варош у којем ће већ 1835. године бити изграђена прва српска основна школа, а нешто прије 1849. године и црква брвнара посвећена св. Тројици. Веома брзо ће се формирати и нова градска четврт названа „Чаршија“, која ће за разлику од многих босанских градова бити формирана дуж једне улице од око 500 метара која се пружала у правцу сјевер-југ.
Град се развијао као трговачко-занатски центар овог подручја на чији ће економски развој у почетку утицати и пловна ријека Сана којом се обављала интензивна трговина са истоком. Ријеком је саобраћало готово 70 лађа које су низводно ношене воденом струјом, са бројним грубим прерађевинама од жељеза, а уз ријеку вучене људском снагом с шећером, кафом, соли и осталим артиклима.
Један догађај ће битно измијенити изглед и будућност града. Наиме, кроз Приједор ће 1873. године проћи прва жељезничка пруга у Босни и Херцеговини, која ће спајати Бањалуку и Добрљин у покушају Турске да се веже са западом. Град ће веома брзо почети да се шири ка сјеверу утапајући у себе насеља Урије и Пухарску, а ријечни саобраћај ће временом бити замијењен жељезничким.
Бројни устанци хришћанског становништва током средине 19. вијека, од којих је један од највећих био и на Козари, довешће до одлуке великих европских сила на Берлинском конгресу 1878. године да се Аустро-угарској додјели мандат за окупацију БиХ. И поред спорадичних борби на територији БиХ , аустријска војска без борбе улази у Приједор 6. септембра 1878. године. Умјесто феудалне империје појављује се капиталистичка, која становништву овог краја неће ријешити основна егзистенцијална питања. Град ће почети убрзано да се развија, а првим пописом из 1879. године дошло се до податка да Приједор има 4681 становника.
Други значајни датум у историји Приједора биће 1882. година када ће град у једној ноћи и једном великом пожару изгубити готово 120 стамбених објеката, основну школу, цркву. Због тога ће аустријске власти 1901. године донијети први урбанистички план града по коме ће се град градити у савременом духу средњоевропских градова.
На мјесту изгорјеле школе веома брзо ће бити изграђена нова, као и православна црква св.Тројице, која ће свечано бити освештана 1891. године. У граду је већ постојала чаршијска џамија, а 1896. биће изграђена и католичка црква св.Јосипа. Град ће 1899. добити зграду Комуналне школе (данас Музеј Козаре), те први хотел којег граде Траписти, а онда након пет година га продају Српско-православној црквеној општини. Тих година у Приједор долазе први чешки и јеврејски досељеници, а увођењем аустријске администрације Нијемци, Пољаци, Мађари. За разлику од многих других који ће завршетком Првог свјетског рата отићи назад, Чеси ће остати у граду све до данашњих дана.
Већ 1885. године у граду се оснива Српско православно црквено пјевачко друштво „Вила“ које ће од тад , па са мањим прекидима током свјетских ратова, до 1946. године бити окосница културног живота града. Текст химне написао је Алекса Шантић, а музику компоновао, тада највећи живи српски композитор, Јосиф Маринковић. У граду постоји Српска читаоница, те прва штампарија Никодима Мијатовића. Оснивају се „Српски соко“, „Прва српска штедионица“, а на првој ликовној изложби у историји босанскохерцеговачког сликарства, одржаној у Сарајеву 1907. године, учествују двојица школованих сликара из Приједора, Перо Поповић и Тодор Швракић. Већ 1910. Приједор је домаћин Тодору Швракићу који у општинској згради организује самостлну изложбу, другу по реду у историји сликарства БиХ.
Почетак Првог свјетског рата и атентат у Сарајеву били су у знако жестоке одмазде над Србима, јер су убијање, пљачка, протјеривање, затварање, те насилна мобилизација карактерисале готово четири године овог периода. На економском плану значајно је поменути отварање ускотрачне пруге која ће Приједор повезати са далматинским залеђем, а поготово отварање рудника Љубија, 1916. године, једног од највећих рудника тог времена у Европи. У једном тренутку у њему је радило готово 4.000 заробљених Руса, Талијана, Чеха и Француза.
Послије Првог свјетског рата Приједор се развија као добро развијен трговачки и занатски центар овог краја. Обнавља се рад у руднику Љубија, град послије Љубије, добија електрично освјетљење 1928. године, а Урије 1933. Група угледних трговаца оснива Акционарско друштво које 1926. године подиже „Прву крајишку творницу цигле и цријепа“ као први савремени индустријски погон. Обнавља се рад „Виле“, формирају се први фудбалски тимови, рукометни клуб „Хазена“, тениски и шаховски клуб. Школске 1920/21. отвара се нижа гимназија за чије ће потребе 1924. године бити изграђена нова зграда, а на Уријама трећа основна школа. Пред сам рат град је значајан центар јер су 1940. године у њему, уз остало, биле регистроване чак 244 занатске радње.
Почетком Другог свјетског рата Приједор се нашао у саставу тзв. Независне државе Хрватске, фашистичке творевине, чији циљ је био што веће истребљење српског и јеврејског народа. Жестока одмазда већ првих августовских дана 1941. биће настављена готово читавог рата. Партизанске снаге, формиране на Козари 1941. године под вођством легендарног команданта др Младена Стојановића, већ током те године потврдиће жељу ових људи за слободом устајући заједно са народом. Прво ослобођење Приједора, 16. маја 1942. године, које је за истину трајало само мјесец дана, имало је далекосежне посљедице. Тих дана формирана је Прва крајишка бригада, основана је Прва партизанска авијација, а народ уз своју војску био је одлучан да се бори до краја. Велика непријатељска офанзива, покренута од стране Нијемаца, Усташа, Мађара, Талијана и других, током јуна, јула и августа 1942. године и поред великих жртава народа Козаре који се мјере са око 60.000, од којих око 20.000 дјеце, нису поколебале народ у борби за слободу. У највећем и најнехуманијем логору у Европи, у Јасеновцу, организованом не само за мушкарце, него за жене и дјецу, страдала је младост овог краја. Борба за слободу била је јача и већ 7. септембра 1944. године Приједор је по други пут, овај пут коначно ослобођен.
Период послије Другог свјетског рата означиће експанзија у свим видовима живота града. Обнављају се стари индустријски капацитети и отварају нови. Бивши погони кекса, пилане, млинови, кројачке радње, прелазе из приватног у друштвено власништво. Рудник Љубија покреће производњу, оснива се предузеће „Кројач“, Електрична управа, почиње са радом Фабрика целулозе, Столарско предузеће „Јавор“, „Биљопроизвод“, „Хладњача“, Керамика, Фабрика папира, Циглана , Творница кекса „Мира Цикота“.
На пољу културе „Вила“ прераста у Културно умјетничко друштво „Др Младен Стојановић“, формира се Позориште, Музеј, Библиотека, нова културно-умјетничка друштва, спортски клубови, средње и основне школе . Оснива се Национални парк „Козара“ на коме ће 1972. годи не бити отворен велики меморијални центар са спомеником палим борцима и народу Козаре. Ничу нови хотели, нове модерне фабрике и град веома брзо постаје значајан културни, политички и економски центар Босне и Херцеговине.
Директор Музеја Козаре
Миленко Радивојац