Град Сремска Митровица:
Бешеновачки Прњавор (до 1978. године део Бешенова), Бешеново, Босут, Велики Радинци, Гргуревци, Дивош, Ђипша (укинуто насеље јер је разорено у рату), Засавица I (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом II чини јединствено насеље Засавица), Засавица II (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом I чини јединствено насеље Засавица), Јарак, Кузмин, Лаћарак, Лежимир, Манђелос, Мартинци, Мачванска Митровица (стари назив Мала Митровица), Ноћај, Равње, Раденковић, Салаш Ноћајски, Сремска Митровица, Сремска Рача, Стара Бингула, Чалма, Шашинци (Новим законом о тер. организацији из 2007. године званичан назив је Шишинци), Шишатовац и Шуљам.
22. август 2017. у 09:59
vojislav ananić
СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Свима је већ познато да је ово место било познато као Сирмијум. У XII веку Византија предаје град Краљевини Угарској, која подиже нов средњовековни град који добија име Цивитас Санцти Деметрии(Град Светог Димитрија), по градском патрону и у Сирмијуму погубљеном хришћанском мученику Св. Димитрију. Мађари од тад град називају и Сзáвасзентдеметер, а Срби – Д(и)митровица. Пожаревачким миром 1718. године, место постаје део Хабзбуршке монархије у којој Срби добијају одређене привилегије, као што је и употреба сопственог језика. У тим годинама се и први пут јавља модификовано српско име за град (без првог слова Д) – Митровица. По прикључењу Срема НДХ 1941. године је име града промењено у Хрватска Митровица, да би по ослобођењу 1944. било враћено Сремска Митровица, име које град и данас носи. Придев Сремска је додат тридесетих година
23. август 2017. у 05:18
vojislav ananić
Бешеново
Фрушкогорско село удаљено од Сремске Митровице 18 km. Село Бешеново је добило име по мађарском називу варварског племена Печенеге – Бисени па, вероватно, Бишени и од тога Бешеново. То се догодило у XII веку када су Мађари упутили помоћ Србима у борби против Византије пославши им у помоћ војску варварског племена Печенега.
Из времена Турака постоји много више података о манастиру Бешеново него о селу. Крајем XVIII века у Бешенову је било 109 домаћинстава, а почетком XIX века у селу је живело преко хиљаду становника у 164 куће.
Прва школа у Бешенову почела је са радом почетком XIX века и један период је радила као „петовница“, затим је школа радила дуго као осмогодишња, а од 1979. по извршеној интеграцији, ученици од V – VIII разреда путују у матичну школу. Ученици путници имају организован аутобуски превоз од села до школе.
Школска зграда има две учионице, ходник, зборницу, тоалет и скромну библиотеку. Просторије се загревају помоћу централног грејња на чврсто гориво.
Школско двориште је пространо. Постоји и бетонски терен за разне намене, који се користи за наставу физичког васпитања.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 05:22
vojislav ananić
Велики Радинци
Село Велики Радинци спада у најстарија насеља у Срему. О самом насељу из средњег века има мало података. Једино се наводи да је име келтског порекла јер се завршава на “динци”, што асоцира на име Келта. Потези, Селиште и Тапије сведоче о неким тадашњим селима.Први пут су Велики Радинци званично забележени 1714.године. На карти Срема су записани 1734. године, када су имали 50 домова. Године 1756. Имали су 56, а 1774. 68 домова. Сачуван је и грб Великих Радинаца из 18.века. Само село се налази 12km северно од Сремске Митровице. Фрушка гора се простире се северне стране, а Рума се налази на истоку. Постоји солидна аутобуска веза на релацији град-село.
Тачан податак о почетку рада школе не постоји. Зна се да је 1810. године била смештена у некој сељачкој кући. Између два светска рата постојала је школска зграда коју је похађало од 60 – 90 ученика. У Другом светском рату, 1943.године, школа је изгорела, а уништена је и архива тако да су подаци уништени.Нова школа (две учионице, канцеларија и стан за учитеља) почела је да се гради 1948. године, а завршена је три године касније. Године 1963. изграђена је још једна зграда са две учионице, што је пружило могућност осмогодишњег школовања деце.Реорганизацијом школске мреже у општини 1979 Основна школа “Вук Караџић”из Великих Радинаца интегрисана је са Основном школом”Јован Поповић” у Сремској Митровици.
У издвојеном одељењу у Великим Радинцима настава се организује у два објекта. Свака зграда има две учионице опште намене које користе у супротним сменама нижи (I – IV) и виши (V – VIII) разреди. Осим учионица, у једној згради је зборница и тоалет, а у другој рачунарски кабинет. Грејање је централно на чврсто гориво.
Пошто нема сале за физичко васпитање користи се простор учионице за реализацију дела програма физичког васпитања. Када временски услови дозволе, часови физичког васпитања реализују се у школком дворишту које је погодно и за неке друге активности. У дворишту је осим травњака и игралиште за екипне спортове и кутак (клацкалице, љуљашке, тобоган) које ученици користе за одмор и рекреацију.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 05:24
vojislav ananić
ВЕЛИКИ РАДИНЦИ
Број становника: 1430
Надморска висина: 111 м
Површина: 23,3 км²
Удаљеност од Сремске Митровице: 8 км
Име овог насеља научници доводе у везу са Келтима. Скордисци су се од свих Келтских племена најдуже задежали у Срему, па се претпоставља да су насеља која се завршавају на дин или динци тог порекла. У доба римљана на радиначком потесу Кованлуци налазило се насеље или велико пољопривредно добро. Нешто северније од тог места, наилазимо на фрагменте римске опеке, црепа и керамике. Овде се налази и гробље оближњег насеља. На граници атара, према Шуљму и Гргуревцима могу се видети трагови римских насеља. О средњевековном насељу има мало података. Неки налази керамике указују на ранословенске трагове. По свој прилици се село тада другачије називало. После ослобођења од Турака 1714. године, Велики Радинци су забележени као насељени. Забележени су и на карти Срема из 1730. године. Четири године касније имали су 50 домова. По попису из 1736. године у селу је записано 30 породичних старешина са два ожењена брата и две удовице са поседом. Село је припадало властелинској породици Одескалки чији су поседи били подељени на два дела. Иришко или доњесремско, обухватало је деветнаест села међу њима и Велике Радинце. Властелинством је у име породице Одескалки управљао румски властелин барон Марко Пејачевић.
Године 1756. село је имало 56 домова. Број породица је нарастао услед расељавања суседног села Вишњевци, које се претворило у пустару. После слома Кочине крајине из Србије се доселило 129 особа, а за време велике куге крајем 18. века у селу је умрло 16 људи. Сачуван је и грб села из 18. века. На њему је стајао крст између две звезде и слова с Р што значи село Радинци, а под овим су били урезани раоник и цртало. Данашња црква је саграђена у другој половини 19. века. Током 19. века са мањим осцилацијма село броји око 600 становника. Радинци су остали типично равничарско село са две улице, које се секу под правим углом. За време Другог светског рата село је дало 81 борца од којих су погинули 34. Број жртава износи 54 а 1945. испред села се налазио аеродром са којег су полетали авиони 112. ловачког пука у завршници за ослобођење земље.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 05:27
vojislav ananić
Гргуревци и околина
Географски положај даје Гргуревцима посебну чар и лепоту. Село је смештено на јужној падини Фрушке горе и преко целе године има свеж, чист и угодан горски ваздух. То Гргуревце чини угодним боравиштем, нарочито у мајским и летњим данима. Са падине Голо брдо које се налази са северне стране Гргуреваца, отвара се леп поглед према Сремској Митровици, доњем Срему и Мачви.
Овај изванредан положај Гргуреваца користили су освајачи и цивилизације десетине векова у назад. Праисторијско насеље, старо око 5.000 година, налази се на локалитету Рукћевац. Припадало је раном металном добу, Баденској култури. Трагови насеља из истог доба показују се и на локалитету Велика Санча, где се открива кућни леп, ситна оруђа, пршљенци и делови керамике. Старијем гвозденом добу припадају остаци на локалитету Окоп.Трагови римске културе су много бројнији. На локалитету Рукћевац – Церије на ширем простору је растурен римски грађевински материјал, опека и цреп. Ту се вероватно налазило римско пољопривредно добро – вила. Највише римских рушевина имамо на локалитету Попова сесија (Клисине – Камените воде). На једном узвишењу се изоравају римске опеке, цреп, кречни малтер и комади беле мермерне оплате и керамике. Ту се вероватно налазило насеље. На Грабовцу су нађени остаци римског водовода.
Такође присуство Римљана на територији Гргуреваца везано је за легенду по којој је римски цар Проб на месту данашњег потеса Гложањ (вероватно раније Пробусовац) засадио прву лозу на Фрушкој гори и у Срему.Из периода раног средњег века на подручју Гргуреваца је пронађено копље са крилцима за које се сматра да је франачког порекла.
Први писани подаци везани за постојање насеља датирају из 1247. г. Према овим подацима, на месту данашњег насеља налазио се бенедиктински самостан посвећен светом Гргуру – ”Цлауструм санцти Грегори”, а манастир је био познат још у време најезде Татара (1241-1245. г.). Кметско насеље које се налазило уз манастир је вероватно по њему добило име. Самостан су основали и саградили бенедиктинци из попаљених и опљачканих самостана Ломбардије, после провале немачког цар Фридриха Барбаросе 1158. године у северну Италију. Остатак манастира је данас једна подземна просторија која је откривена у селу.
Исти тај немачки цар Фридрих Барбароса, је са крсташима из трећег крсташког похода, заноћио и прославио празник св. Јована Крститеља, 1189. године, на подручју опатије св. Гргура. Наиме крсташи су преноћили крај села св. Ђурђа, које се налазило на локалитету које данас носи име Ђурђевац.
1521. године, падом Београда, Срем је потпао под турску власт. У турском периоду Гргуревци се помињу као турска нахијакојој је припадало 45 села и заселака на простору од Стејановаца на истоку па до Строшинаца (Хрватска) на западу. У записима турског потописца Евлије Челебије из 1664. године, забележено је да у Гргуревцима има 7 муслимаских и 3 хришћанске махале са 2.000 приземних и спратних кућа, неколико џамија, 2 медресе, 3 школе и манастир.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 05:36
vojislav ananić
Лаћарак
Лаћарак је насеље у Србији у општини Сремска Митровица у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 10893 становника (према попису из 1991. било је 10235 становника).Данас Лаћарак је једно од највећих села у Војводини и Србији.
Порекло назива
Постоји податак да је Лаћарак у турским списима забележен као Лак-Јарак. Лак је реч мађарског порекла и у преводу значи „место“, а „јарак“ – турска и значи „ров, канал, опкоп“ или заједно – „пољско утврђење“.
О пореклу назива села постоје и две легенде. Прва каже да је село добило име по првом лађару који је пристао уз обалу Саве и ту се настанио. Друга легенда каже да је у прошлости овде постојало мало пристаниште у које су долазиле лађе, па је по лађама настало име Лађарак, тј. Лаћарак. Природни услови Лаћарак се налази непосредно до града Сремске Митровице, на важним саобраћајницама – ауто-путу и железничкој прузи Београд-Шид, а на левој обали реке Саве.
Село се налази на 82 метра надморске висине, а површина сеоског атара износи око 5452 хектара. Од тога је 364 хектара изграђено. Укупни земљишни поседи износе око 5564 хектара, од чега је највећи део под њивама – 4544 хектара. Већина спада је у приватном власништву, док је у државном 1038 хектара. 717 хектара је неплодно. Шуме заузимају око 41 хектар, 7 хектара је у приватном поседу, пашњаци 85 хектара, а ливаде око 5 хектара.
Историја
Село је настало још у средњем веку и чак постоје докази да су на простору данашњег Лаћарка живели људи из доба неолита.
Први сигурни подаци о Лаћарку потичу из времена када се Срем налазио под влашћу Османског царства. Село је вероватно остало пусто у време освајања Срема, те Османлије по успостављању своје власти насељавају у Лаћарак становништво из Смедеревског санџака, које је са собом донело филурџијски статус. Тако се јављају и први кнезови у другој половини XVI века, Павел Лукац и Илија Павел, највероватније отац и син.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 05:38
vojislav ananić
ЛАЋАРАК
Општи подаци
Лаћарак је насеље у Србији у општини Сремска Митровица у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 10893 становника (према попису из 1991. било је 10235 становника).
Данас Лаћарак је једно од највећих села у Војводини и Србији.
Порекло назива
Постоји податак да је Лаћарак у турским списима забележен као Лак-Јарак. Лак је реч мађарског порекла и у преводу значи „место“, а „јарак“ – турска и значи „ров, канал, опкоп“ или заједно – „пољско утврђење“.
О пореклу назива села постоје и две легенде. Прва каже да је село добило име по првом лађару који је пристао уз обалу Саве и ту се настанио. Друга легенда каже да је у прошлости овде постојало мало пристаниште у које су долазиле лађе, па је по лађама настало име Лађарак, тј. Лаћарак.
Природни услови
Лаћарак се налази непосредно до града Сремске Митровице, на важним саобраћајницама – ауто-путу и железничкој прузи Београд-Шид, а на левој обали реке Саве.
Село се налази на 82 метра надморске висине, а површина сеоског атара износи око 5452 хектара. Од тога је 364 хектара изграђено. Укупни земљишни поседи износе око 5564 хектара, од чега је највећи део под њивама – 4544 хектара. Већина спада је у приватном власништву, док је у државном 1038 хектара. 717 хектара је неплодно. Шуме заузимају око 41 хектар, 7 хектара је у приватном поседу, пашњаци 85 хектара, а ливаде око 5 хектара.
Историја
Село је настало још у средњем веку и чак постоје докази да су на простору данашњег Лаћарка живели људи из доба неолита.
Први сигурни подаци о Лаћарку потичу из времена када се Срем налазио под влашћу Османског царства. Село је вероватно остало пусто у време освајања Срема, те Османлије по успостављању своје власти насељавају у Лаћарак становништво из Смедеревског санџака, које је са собом донело филурџијски статус. Тако се јављају и први кнезови у другој половини XВИ века, Павел Лукац и Илија Павел, највероватније отац и син.
Демографија
Насеље Лаћарак као најближ село граду Сремске Митровице имало је буран демографски развој протеклих деценија. Пре педесетак година број становника је био испод 5000.
У насељу Лаћарак живи 8495 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,2 година (36,9 код мушкараца и 39,5 код жена). У насељу има 3526 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,09.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
Извор: Интернет
10. септембар 2017. у 12:43
vojislav ananić
СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Несуђена царска престоница
Овај град има изутетно значајну прошлост, а неки периоди његовог античког живота ушли су у европску историју.
На локалитету Калварија вероватно је било утврђење (оппидум) Скордиска, док старија насеља на овом локалитету припадају старијем, односно млађем неолиту. Римљани су овде, на ушћу Босута у Саву, основали, крајем првог века старе ере, на месту старијег насеља, град Сирмиум, коме и Митровица и Срем дугују своје име. Околности у којима је никло насеље Сирмиум нису познате. У предримско доба то је вероватно било илирско-келтско село и утврђење племена Сирмијенза. У време далматинско- панонског устанка (6-9. године) Сирмиум се у изворима појављује као римско упориште. Статус римске колоније стекао је у доба Флавијеваца. Цареви су током 3. и 4. века врло често боравили у Сирмиуму, било због ратова на панонским границама или, идући на источна бојишта будући да се град налазио на главном копненом путу који је водио од Апенина ка истоку. Иако у њему није било сталне војне посаде нити се ту налазио велики војни логор, војни значај Сирмиума био је велики. У њему се окупљала војска, а ту се често налазио и цар са својим штабом и својом пратњом. Извори бележе дуже задржавање царева у Сирмиуму у 3. и 4. веку. Као један од најзначајнијих градова у римској држави, био је повремено и резиденција царева (чини се да је Константин једно време помишљао да нову престоницу царства премести из Рима у Сирмиум). Иначе, у њему се налазило седиште управника провинције
Доње Паноније, касније Паноније Сецунде, седиште војне команде у време ратова на дунавској граници, а повремено и седиште префекта преторија за Илирик.
Четири римска цара – Трајан Деције, Аурелијан, Проб и Максимилијан Херкулије – рођена су у овом граду или у његовој околини; за Проба се, између осталог, везује и сађење винове лозе на Фрушкој гори, а вршено је и исушивање терена и прокопавање канала који је одводио сувишну воду у Саву. Зна се да је град имао радионицу оружја, ковницу новца (330-378), која је стекла светски глас ковањем шипки за државне трезоре на којима је приказан лик заштитнице Сирмиума – богиње Фортуне. Овде се налазила и станица дунавске флоте. Основу економске моћи Сирмиума чинили су пољопривреда и виноградарство, а стални контингенти добро плаћене војске утицали су на јачање трговине, па се роба увозила из Грчке, Сирије, Египта, Шпаније, Галије, Германије.
Досадашња археолошка истраживања открила су грађевине махом с краја 3. и почетка 4. века. Зидови кућа били су од плетери и лепа или дрвета и набоја, понекад украшени квалитетним фрескама с представама људских и животињских фигура. Истражена је делимично и репрезентативна царска палата у центру Митровице; њен унутрашњи простор, као и фасада, били су опточени разнобојним мермером и порфиром. Откривени су и делови зидних мозаика и фресака. Испред палате налазили су се форум и хиподром (дужине 450 м). Уз северну границу форума саграђене су биле царске – Луцинијеве терме – а јужније од њих била је јавна житница. Цео тај градски кварт био је уоквирен бедемом, а изван је постојало светилиште с многим вотивним споменицима бенефицијара (привилегованих ветерана).
Као развијени комуникациони центар на реци, Сирмиум је био и раскрсница значајних путева; пре свега, ту је ишао главни пут који је повезивао Италију са Грчком, односно Западно Царство са Источним. Приликом археолошких истраживања нађене су многе мермерне и бронзане скулптуре, као и предмети од стакла, бронзе и керамике. Овде су у локалним каменорезачким радионицама израђивани и веома цењени саркофази.
Сирмиум је био и хришћански центар с некрополама и мартиријумима (познато је више хришћанских мученика из Сирмиума). На једној од некропола откривен је култни објекат, као и натписи у којима се помиње Иринеј, први историјски посведочени епископ Сирмиума. Ту су се одржавали и синоди, често у присуству цара, и доношени симболи вере.
Током 5. и 6. века Сирмиум су угрожавали варвари, и то најпре Готи, затим Хуни и Гепиди, а потом Авари, који су 582. године освојили град и раселили његово становништво, да би годину дана касније нестао у пламену. После уништења аварске
државе у Панонији (800), већи део Паноније, до Драве и Дунава, припао је територији Франачке државе, била је то источна марка под јурисдикцијом аквилејског патријарха. Касније ће се ту смењивати Бугари, Византинци, Угри.
“После потискивања Византије”, каже Сима Ћирковић, „Сирмиј је лагано умирао јер није било повољних услова за развој. Заједно са античким и византијским градом нестајало је и његово старо име. Када је током 13. века израсло ново насеље занатлија и трговаца оно је добило ново име од једне грађевине старог Сирмија. Средњовековно насеље је добило име од манастира посвећеног градском патрону светом Димитрију. У тој промени имена дошао је до израза сложени вид континуитета градског живота на томе месту. Преко градског патрона, преко цркве и античких рушевина ново насеље, израсло у другачијим условима, очувало је везу са својим славним претходником”.
Насеље везано за манастир, које је понело и његово име, свакако се развило током 13. века, а и његово језгро чинили су, највероватније, манастирски службеници и зависни људи. Почетком 14. века помиње се у изворима Вилла Санцти Деметри. Насељу земљорадника временом су се придружили гости (хостес) – трговци и занатлије. За успон насеља, осим обнове и унутрашње колонизације земље после татарске најезде (1241-1242), била је значајна и повеља са привилегијама које су становници добили од краља Ладислава 4. Куманца. Посредно се може закључити да их је ослобађала царина, а то је опет ишло заједно са личном слободом становника. Сређивање прилика у Угарској створило је повољне услове за напредак места; пре средине 14. века насеље Светог Димитрија добило је привилегију слободног града.
Претпоставља се да је Митровица била утврђена још пре 1390. године. Поред Светог Димитрија ту су постојале још две цркве: Свете Марије и Светог Николе. Димитровица је била привлачна и за Дубровчане, нарочито после Будима, па ће они и овде имати велику колонију.
Након тешког пораза хришћанске војске код Никопоља (1396), Турци су прешли Саву код Митровице и освојили град, тврди се издајом. Митровица је том приликом спаљена и тешко опустошена. “Турци на Угре војеваше” – бележи српски летописац – „Димитровце преселише у Брусу”. Обновљена Митровица није могла, у трговачком погледу достићи ниво из претходног периода. Град, у коме се помиње утврђење припадао је краљу Жигмунду, а једно време и деспоту Ђурђу Бранковићу. Пре коначног турског освајања (1521), угарска тврђава Царструм Зентдеметер доживела је, у међувремену, још два турска пустошења и спаљивања. У писму упућеном Дубровчанима, султан Сулејман Величанствени се хвали да је његова војска освојила Београд и разорила сремске градове, међу којима изричито помиње и Митровицу.
У најстаријем расположивом турском попису (дефтеру) Срема (1546) Митровица (Димитрофча) је категорисана као село-варош. Насеље је тада имало 70 хришћанских кућа (муслимани нису пописивани) и две цркве. Судећи по висини прихода од скеле (15.000 акчи) ту се одвијао значајан трговачки промет, а велики приход притицао је и од тржне трошарине (5000 акчи).
Интезиван развој овог насеља и његово прерастање у муслиманску касабу, односно шехер свакако треба повезати с чињеницом да је овде било седиште Сремског санџака. До краја 16. века Митровица је имала 14 муслиманских махала, односно 630 домова, док је број хришћана опао на 14. У каснијем времену најдетаљнија обавештења о насељу оставио је турски светски путник Евлија Челебија (1663). Била је то, каже он, “врло лепа и дивна касаба попут каквог шехера”, са 1500 даском покривених кућа понајвише приземних. Оне малобројне, на спрат, зидане су од тврдог материјала и покривене ћерамидом. У касаби постоји 12 џамија, пет медреса (средњих школа), десет мектеба (основних школа), три хамама (било је и много кућних бања са пећима), неколико трговачких ханова, 400 дућана (уз оне привремене, панађурске, на обали реке Саве). Једном годишње, у јесен, одржавао се панађур. Скупљало се јако много људи и стоке и “говорило се бошњачки, српски и бугарски”. А становништво “носи потијесно и кратко одијело, калпаке, грубе папуче и чакшире са копчама”. Помиње и воденице на Сави, које су биле постављене на по две лађе (“јако смијешне направе на точак”). А виногради и баште, које се налазе на супротној страни “украшавају цио свијет”.
После Карловачког мира (1699), митровачка територија је припала Аустрији, а град Митровица Турцима. Међу рушевинама виделе су се четири турске џамије с минаретима, лепо купатило и чесме. “Турци су сада веома љубазни” и, будући да је место већим делом насељено православним живљем дозволили су и градњу православне цркве, казује савременик, опат Бонини.
Пожаревачки мир (1718), означава крај двовековне турске владавине на овим просторима. Године 1745, Митровица је укључена у Сремску војну границу, па је ускоро постала штабско место (Петроварадинске регименте и, касније, Сремске бригаде) привлачно за официре, трговце и занатлије, који се овде стално насељавају.
Међутим, значајним трговачким центром Срема и Војне границе, Митровица је постала тек након 1765. године, кад је део општине проглашен за слободни граничарски комунитет (док је други њен део остао као граничарски), односно кад је постала слободна градска општина. Ослобођењем становништва од војне службе и терета, уз право на откупљивање од работа, веома су порасле могућности за његово бављење ратарством, трговином и занатством. Овде су се одржавала најпре три, а затим пет вашара годишње, уз два пијачна дана у недељи. Осим “балканског” занатства, узима маха и “европско”, чији су носиоци махом Немци и Чеси, који су имали своју посебну општину Цомунитас Германица. Међутим, 1787, комунитет је укинут и градско становништво поново обједињено у општину као штапско место чиме, у битном, није заустављен развитак вароши.
Од 1750, почео је интензиван и значајан период градњи, који је трајао више од једног века. Упоредо са градњом која је била уско везана са Војном границом, развија се и друга врста градитељства – грађанска архитектура. Подижу се и сакрални објекти: православна црква Светог Стефана, Гркокатоличка или Русинска црква Вазнесења; у наредном веку католичка црква Светог Димитрија, а пре Првог светског рата и синагога.
Још 1724. године помиње се Српска народна школа. Највећи значај за време Границе имала је немачка виша штабна школа Петроварадинског пука, познатија под називом “Обершул”. Године 1838, Дворско Ратно веће дозво- лило је да се при њој, уз четврти разред, отвори друго годиште у коме ће бити заступљене и привредне поуке. Ова година узима се као датум оснивање митровачке Гимназије.
Следећи значајан датум је 1881. година, када је уважена молба грађана и царевим решењем постојећа општина подигнута у ред слободних краљевских градова са потпуном аутономијом.
Ускоро је железница повезала Митровицу са Инђијом (1884), а потом и са Винковцима (1893). Исте године поред Митровице је прошао и први Оријент експрес, преко Хрватске. Од тада почиње и нагли процват трговине и занатства.
Број становника вароши је стално растао; у 1734. години било је 168 домова; 1808 -2 765 душа; 1870 – у Митровици је живело 6000 душа, а 1902, у граду је било 1817 кућа, односно 11.518 становника, од којих 4194 Срба, 3152 Хрвата, 2742 Немаца, 732 Мађара, 295 Русина, 156 Словака и 247 осталих. По попису из 1911, број становника је износио 12.909, у граду се налазило 627 војника, а у казниони 846 кажњеника.
Стагнација града, као последица Првог светског рата, огледа се и у броју становника. Године 1931, у Митровици је живело 13.957 житеља, или 5611 Срба, 3278 Хрвата, 2889 Немаца, 914 Мађара, 1106 Русина, 42 Руса, 97 Јевреја и 20 Муслимана.
У Другом светскомн рату Митровица је била стратиште Срба у Срему (“Томићева акција”).
Након 1945, град је почео да се развија у велики индустријски центар. Сад је, са својих четрдесетак хиљада становника, важан политички, културно-просветни и привредни центар за велики део Срема. Индустријска производња има дугу традицију и заузима значајно место у привреди. Најзначајније привредне гране су: прехрамбена индустрија, металска, дрвна, аутомобилска индустрија. А, упоредо са процесом приватизације у овој општини се последњих година отвара све већи број малих и средњих предузећа. Најзад, треба поменути и Слободну зону која се налази у оквиру лучког комплекса.
У Митртовици се налази Архив САНУ (бивши патријаршијски архив), Градска библиотека, Музеј Срема с галеријом слика, да споменемо само најзначајније институције.
Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.
31. мај 2018. у 04:52
Војислав Ананић
МАНЂЕЛОС, село у Сријему, у срезу митровачком; на јужном подножју (134 м) Фрушке Горе, у винородном крају, од Сријемске Митровице 12 км к сјеверу. Има 1.448 становника, опћинско поглаварство, православну парохију и основну школу. У римско доба код М. је било мјесто Будалиа, или Ведулиа, а у средњем вијеку Францавила (спомиње се 1096, кад су кроз Сријем први пут пролазиле крижарске војске). Францавила звала се маџарски Нагyолас-Магyолас а од тога је постало хрватски М. Франци, Оласи, Власи, који су се прије 1096. населили у Сријему и ондје подигли вилла адвенарум Франеорум-Францавилла, били су по свој прилици Французи (првих Капетовића), а не Франци Карла Великога.
Литература: Ј. Мелицх, Етyмологиен. 2. тибер ден сербисцхен унд кроатисцхен Намен Фрушка Гора, расправља и о имену Франеавилла (Зеитсцхрифт фиир слависцхе Пхилологие. 1925, II, 39—51). М-н.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
12. април 2019. у 16:54
Војислав Ананић
Кузмин
Забележен је 1492—6. 1733. имао је 39 домова са 101 душом, од којих 55 мушких и 46 женских. 1734. имао је 42 дома. 1736. имао је 32 породичне старешине, са пет ожењених, и четири неожењена брата или сина, и три удовице са поседом. 1756. имао је 60 домова. За десет година Кузмин се утростручио. 1766. имао је 157 домова. И наредних осам година Кузмин се брзо снажио. 1774. имао је 236 домова. 1791. био је једно од најјачих насеља у Срему по броју домова и по броју душа: имао је 261 дом са 2624 душе. 1810. имао је 267 домова, а 1808. 2668 душа.
Потеси: Стари Кузмин, Блажевци, Бок, Средњи пут, Ширине, Ћипановци, Тршчаре, Бели брег, Арчањ, Кудељиште, Кокошињаци, Латовац, Кљештевица.
Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд