Сремска Митровица и околна села

11. јун 2012.

коментара: 28

Град Сремска Митровица:

Бешеновачки Прњавор (до 1978. године део Бешенова), Бешеново, Босут, Велики Радинци, Гргуревци, Дивош, Ђипша (укинуто насеље јер је разорено у рату), Засавица I (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом II чини јединствено насеље Засавица), Засавица II (до 1978. део Засавице, од 2007. заједно са Засавицом I чини јединствено насеље Засавица), Јарак, Кузмин, Лаћарак, Лежимир, Манђелос, Мартинци, Мачванска Митровица (стари назив Мала Митровица), Ноћај, Равње, Раденковић, Салаш Ноћајски, Сремска Митровица, Сремска Рача, Стара Бингула, Чалма, Шашинци (Новим законом о тер. организацији из 2007. године званичан назив је Шишинци), Шишатовац и Шуљам.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. vojislav ananić

    ЛЕЖИМИР

    – најпланинскије село Војводине –

    Улаз у село са северне стране, од Фрушке горе.

    Лежимир је насеље на путу који је најближа веза од Саве до Дунава, а кроз срце Националног парка “Фрушка гора”. Настало је од три мања насеља: Лежимир, Илијаш и Ремета.

    У јужном делу Лежимира.

    ЛЕЖИМИР, мало село у саставу општине Сремска Митровица, смештено у овалом ерозионом проширењу потока Илијаш, уз јужни руб Фрушке горе. Поток Рачица протиче кроз село и улива се у Саву. Изнад села завршава се виши део планине, тако да је прелаз преко ње лакши. Прелаз олакшавају дубоко усе чене долине потока Лука на северној и потока Илијаш на јужној планинској страни. Због тога је овде увек постојао пут, који је у доба Римљана чак био поплочан каменом. Он је повезивао Сирмијум на југу са тврђавом Бононија (Баноштор) на северу. (Енциклопедија Новог Сада)

    Преко потока

    Северно од Лежимира поток се пробија између два узвишења, Велике градине на десној и Мале градине на левој страни. На Великој градини постојало је утврђење из римског доба, које је штитило пролаз. У близини села су остаци римског аквадукта. (Енциклопедија Новог Сада)

    Први помен о Лежимиру потиче из 1389, а помиње се и у наредним вековима. У турско време овде је боравила војна посада, а постојала је и џамија. Становништво је увек било српско. Од 1737. село је припадало Илочком властелин ству које је било у поседу куће Одескалки. Током XВИИИ века становништво је знатно осцилирало, а у време аустро- турских ратова забележена су масовна насељавања из Србије. Само 1788. пребегло је овамо 175 житеља. (Енциклопедија Новог Сада)

    Кретање броја становништва:
    1869. – 1.492
    1880. – 1.382
    1910. – 1.832
    1921. – 1.832
    1931. – 2.041
    1948. – 1.141
    1953. – 1.152
    1961. – 1.128
    1981. – 1.006
    Највећи пад броја становништва 1948. изазван је због великих ратних жртава, а сем тога, код пописа је издвојено село Шишатовац (које је 1948. имало 233 становника). Страдало је током усташко-немачке окупације 412 мештана, већина као цивилне жртве рата и 74 учесника ослободилачке борбе. Последњих деценија депопулацију изазивају исељавање млађег становништва у градове, махом у Сремску Митровицу, и негативан природни прираштај. (Енциклопедија Новог Сада)

    Православна црква је подигнута 1763. и посвећена је св. Георгију .
    Ђурђевдан је и сеоска слава. Црква је разрушена новембра 1943, а у новије време се обнавља. (Енциклопедија Новог Сада)

    И школа постоји од 1763, школска зграда изграђена је 1808. Четвороразредна основна школа носи име месног првоборца Александра Аврамовића. Мали Лежимирци после четвртог разреда настављају школовање у Митровици. Од 1933. постоји у селу фудбалски клуб Планинац. Успешно делује ловачко друштво. (Енциклопедија Новог Сада)

    Кућа је од плетара (пруће облепљено блатом) на подножју од камена.

    ‘’У Пинкијевој улици бр. 27 у Лежимиру подигнута је крајем XVIII века кућа у којој се 1790. родио Глигорије Возаревић, први српски књижар и издавач. То је троделна стамбена грађевина, увучена у двориште од уличне регулационе линије. .. Зидови куће су од плетера облепљени блатом, а шиндру, која је некада покривала двосливну кровну конструкцију, заменио је бибер цреп. Дуж целе куће пружа се трем са кога се улази у кухињу и предњу собу, а из кухиње у другу собу. У предњој, гостинској соби таваница је пластично обрађена приказима сунца и месеца… ‘(Извор: ”Споменичко наслеђе Србије” )

    Када сам се распитивао, речено ми је да кућа више не постоји.

    Лежимирци су познати и као кречари. Некада су веома много копали кречњак у Фрушкој гори, пекли креч и разносили га колима по Срему. (Енциклопедија Новог Сада)

    Улице у Лежимиру су трасиране правцем потока по страницама његове долине. На северној периферији куће су подигнуте на надморској висини од око 240 м, тако да је ово село у групи највиших војвођанских насеља. Северно од села налази се мало насеље викенд-кућа, чији су власници претежно Митровчани. Постоји и хотел Фрушка гора, у којем су после рата у претходној Југославији смештене избеглице из Босне и Хрватске. У селу је после рата изграђен локални водовод. (Енциклопедија Новог Сада)

    Велики воћњаци у атару
    Атар има површину од 2.017 ха и протеже се од планинског била на северу до фрушкогорске лесне заравни на југу. Највеће површине заузимају њиве (1.584 или 78,5%), а шуме свега 51 ха (или 2,3%), али се овде, у потесу Врањаш, налазе велики воћњаци митровачког пољопривредног комбината Митросрем на 102 ха (5,1%). Постоје и две земљорадничке задруге, Лежимир и Фрушкогорац. (Енциклопедија Новог Сада – треба имати у виду да је свеска са одредницом о Лежимиру изишла из штампе пре десетак година, па подаци о привредним субјектима можда нису актуелни)

    ЦРКВА СВ. ГЕОРГИЈА
    У селу Лежимиру, смештеном на Фрушкој Гори северно од Сремске Митровице, изграђена је у другој половини XVIII века црква Св. Георгија. Једнобродна је грађевина барокних стилских одлика, са једним бродом, попречним певничким трансептом и полукружном апсидом на истоку. Велики барокни звоник, призидан са западне стране, у II светском рату је скоро разрушен. Тада је црква и паљена, па је доста страдао и ентеријер са иконостасом. Фасаде храма украшене су низом елегантних слепих аркада постављених у средњој зони зидних површина. Њихови преломљени луци повезују танке и витке прислоњене стубиће са капителима. Наглашено хоризонтално рашчлањавање фасада употпуњено је кордонским венцем испод слепих аркада и профилисаним поткровним венцем. У приземљу звоника налази се главни, западни портал, а споредни је на јужној страни храма. Непознати дрворезбар моделовао је у другој половини XВИИИ века барокно-рокајни иконостас. Винова лоза, храстово лишће, ружини пупољци и волуте овијају се око стубова и икона. После рата оштећени иконостас је делимично поправљен, део икона постављен је на новој импровизованој олтарској прегради, а део је пренет у Музеј црквене општине у Сремској Митровици. Иконе су биле приписиване Мојсеју Суботићу, али се у новије време сматра да су дело Јована Исајловића Старијег. Грађевински радови на цркви извођени су током 80-тих година. Црква је уврштена у споменике културе од великог значаја.
    (Извор: ”Споменичко наслеђе Србије” – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.) На подножју звоника се види колико је звоник био масиван и висок пре рушења 1943.

    Споменик страдалим Лежимирцима је на изласку из села према Фрушкој гори.

    ”Страдало је током усташко-немачке окупације 412 мештана, већина као цивилне жртве рата и 74 учесника ослободилачке борбе.”

    До пре коју годину ту су биле бронзане плоче са именима. Но, лоповима ништа није свето.

    Стотинак степеника вишље је овај споменик који симболизује збег. Велики збег за Свилош, Дивош и Лежимир је био у Рохаљ базама, неколико километара одавде.
    преко потока, на северном излазу из села.

    Лежимир лежи на асфалтном путу Сремска Митровица-Корушка, а од града је удаљен 17 км. На јужној периферији села од овог друма одваја се пут ка Шишатовцу. (Енциклопедија Новог Сада)

    А да ли је стварно ово ‘најпланинскије’ село Војводине, не могу да тврдим. То је само мој утисак.

  2. vojislav ananić

    СРЕМСКА МИТРОВИЦА
    (СРЕМСКА МИТРОВИЦА /СРИМСКА МИТРОВИЦА)

    Сремска Митровица налази се на левој обали Саве и један је од најстаријих градова у Европи, са историјом дугом 7000 година. Најпре је била илирско-келтски опидум од дрвета, затим антички град и престоница царева, а касније средњовековна варош, турска паланка, пуковско граничарско место, занатско-трговачки град и најзад, модеран средњоевропски индустријски град.
    На прелазу између две ере називала се Сирмијум, а од XIII века Civitas sancti Demetri (Град св. Димитрија). За време владавине римског цара Диоклецијана, Митровица је од 293. године била једна од престоница Римског царства. Зато су у том граду били изграђени: форум, амфитеатар, храмови и виле, хиподром, неколико купатила. Готово у потпуности су га уништили Хуни (441), а затим Авари и Словени (582).
    Од 1180. године Митровица је под угарском, а од 1529. године, под турском влашћу. У састав Хабзбуршке монархије ушла је 1718. године. Од средине XVIII века Митровица је средиште IX петроварадинског граничарског пука. Статус слободног граничарског комунитета добила је 1763. године. Од тада почиње њен бржи економски развој, што је довело до промене социјалне и етничке слике града; досељава се већи број Хрвата, Мађара, Русина, Немаца, Јевреја.
    До бржег привредног развоја града долази у другој половини XIX века, а записи из 1888. године говоре да је у Митровици радило 108 трговина различитом робом. Посебно су биле познате мануфактурне радње најбољег текстила. У то време били су познати и митровачки вашари који су се одржавали пет пута годишње, на одређене црквене празнике.
    Индустрија се развијала прилично споро.
    Најстарије предузеће у граду била је пивара (1830). Прва пилана радила је од 1891. године, а прва парна пилана – Франц Гамиршек основана је 1899. године. Од 1909. године у граду постоји и фабрика намештаја.
    Највећа историјска знаменитост града су свакако археолошка налазишта. Међу њима је Калварија, на којој су трагови најстаријег насеља на територији града, затим остаци римског водовода, монументална античка палата, Античка улица са низом трговачких радњи и радионица, Античко купатило, Зграда античке житнице…Обиље пронађеног археолошког материјала чува се у Музеју Срема у Сремској Митровици, који брине и о лапидаријуму, смештеном у дворишту зграде Музеја. Поред археолошких локалитета, значајно обележје града су Главни трг или Житна пијаца из XVIII века са репрезентативним објектима међу којима се истичу: православна црква Св. Стефана (1794), римокатоличка црква (1810), обе зидане у барокном стилу, као и здање Српског дома (1895), чији је пројектант архитекта Владимир Николић.
    Митровица је у XIX веку имала развијено школство. Постојале су две немачке основне школе, затим Девојачка, Математичка, Српска народна школа и Мађарска основна школа. За време Војне границе, у граду је била најзначајнија немачка виша школа Обершул. Реална гимназија основана је 1838. године.
    Током XIX века у граду се оснивају многа певачка друштва, добротворна и занатска удружења, гостују позоришне дилетантске трупе…

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  3. vojislav ananić

    Бешеново

    Село Бешеново лежи на бреговитом подножју Фрушке горе и има један главни сокак, који пресецају два раскршћа с врло кратким улицама. Сваки се сокак састоји од два реда кућа које су покривене црепом и сламом: зидане су од цигле, черпића и набоја, а има их и од плетера.
    Усред села је лепа црква, којој је звоник подигнут отприлике -— како најстарији људи причају — пре 140 година, док је црква много раније зидана, те де не памте данас ни најстарији људи, да им је кадгод тко причао о тој градњи. Записа никаквог нигде нема. Звоник је био покривен плехом и врло лепо искићен, али је зуб времена изео тај кров па је 1898. обновљен и бакром покривен. На звонику су четири звона. Храм цркве пада на дан 13. јула, а слави Сабор арханг. Гаврила.
    По причању Живана Ковангића, како му је некада казивао негов деда, који је живио 100 год., први се доселио Баша из Башина села у Маћедонији у Босански Нови, где је Баша неколико година провео; но кад га Турци хтедоше убити, одлучи да тражи себи и својима ново прибежиште. Тако је Баша дошао овамо и настанио се на Крчевинама, које леже 2 км јужно од Бешенова. То је землиште (данас богата и лепа равница) у оно доба било сам крш и шуме, а то је Баши добро дошло, јер се негова стока могла безбрижно хранити, а имао је толико, да јој ни сам није броја знао. Сам Баша имао је ту јако склониште и глава му беше од Турака сачувана. У њега беше врло велика породица. доста слугу и доста добра чета за непријатеља. Често су га Турци нападали, али је он увек победио. Кад се овамо доселио, с њиме је дошао и свештеник, јер се прича, да су прву цркву имали врло примитивну, од дасака на Крчевиама, тик уз данашну пустару Вишневце. То Башино преселеије из Босанскога Новог назвали су тада: „Ово је Башино ново“, па је отуд и данашиње место добило име Бешеново.
    Прича се да је име Бешеново постало и овако : Манастир је био као и сад под шумом и Турци пођу да га разруше, а паша остане са својом пратњом на месту, где је данас село. Турци су више пута јуришали на манастир, али му ништа нису могли учинити. Тад се врате натрааг паши и кажу му, да нису могли ништа манастиру наудити, јер нешто „беше ново“.
    Прича се и овако : Бешеновачки манастир зидао је краљ Драгутин из Митровице. Мајстори, кад су са послом били готови, оду краљу, да га питају, каково ће име наденути манастиру. Сестра краљева ту се десила, па рече: „Чудна ми чуда, беше ново!“
    Мало западно од Бешенова, т. ј. од Башинова насељења а јужно од данашнег села Бешенова један сат хода, налази се леп простран пашњак Паланка, где је био некад турски град Рипић. Ту се и данас још види шанац око града и много цигле. О том граду прича се: Баша је увек мислио на то како ће Турке изненада напасти, потући или и заувек их се опростити. Те његове намере, а и само његово спремање поткаже један Башин човек Турцима, те се Турци побуне и ударе на Башу; а овај, кад је видио своју погибију, побегне и дође на Провалију. То се земљиште налази више села за једно 300 метара далеко, и ту је данас подигнут дрвени крст у долини, којом пут води из села у манастир Бешеново.
    Онај издајица, добивши име од града Рипић, бегао је од Баше на север према манастиру Беочину, па није дошао ни на по пута, увати га Баша и погуби. То је место Баша анатемисао па се и данас зове Анатема. Има и данас у старих људи обичај, кад поред тога места пролазе, да баце на њ гранчицу, бусу или камен и кажу: „Анатема га било!“
    Утом боју с Турцима погинуо је и Башин свештеник.
    Бешеново село заокружено је богатим и плодним ораницама, пашњацима, воћима и ливадама; некад је по брежулцима рађало гласовито „фрушкогорско вино“ па је с тога и само село на лепом гласу било. Домаће је винограде уништила филоксера, али се сад опет подижу на америчкој подлози.
    На северној страни од села Бешенова, 3/4 сата кода, а под Фрушком гором, лежи у великој и лепој долини манастир Бешеново. Првобитини калуђери дошли су овамо из Србије из манастира Витовнице, који је посвећен Успенију св. Богородице. С њима су дошли њихови сродници, кумови и пријатељи, те основали Прњавор, који данас броји око 40 кућа и до 300 душа.
    Прича се, да је манастир саградио српски краљ Драгутин, који је некада у Срему живио. О краљу Драгутину се прича: Једампут је био у лову на једном брегу, у манастирској «шуми, сат хода северно од манастира, па одвојив се од свога друштва изгубио се негде у шуми. Перјаници су га дуго и дуго тражили, па кад га нађоше, прозову тај брег од радости Краљевац. Под тим именом и данас се тако тај брег зове. У врху брега има извор, где извире врло хладна и као суза бистра, особито добра вода за пиће, а зове се Извор краљевачки. 0 краљу Драгутину вредно је и ово споменути. Кад је једном ловио у Иригу, а кер му опазио лисицу, отргне кајас с врата и повија је. Кад је лисица хтела у рупу, кер је зграби за ногу и одгризе. Један перјаник баци се каменом на кера и пребије му ногу. Кер зацвили, а уто се краљев коњ поплаши па када га перјаник хтеде ухватити, коњ се баци ногама и пребије перјанику ногу. Од перјаникова јаука коњ почне бегати и пане у неку рупу те пребије обе предње ноге. Кајући се краљ Драгутин за то а и због тога што је од оца престол отео па држећи да је то све Божија казна, рече своме брату Милутину, да се каје и почне у то име градити своме крсном имену Светоарханђелску задужбину, манастир Бешеново.
    Звоник манастирске цркве је врло висок и бакром покривен а зидан у стилу византијском. Год. 1900. сва је црква обновљена. Црква је посвећена Арханђелу Михаилу, а слави на 15. јула мученике Кирика и Јулиту.
    Од манастира 300 м северно налази се шума Кестенак прозвана од тога, што је ту некад у пећини старац испосник у самоћи живот проводио те својом руком засадио кестенова дрва, којих и данас има.
    Источно од манастира на брегу званом Окор налази се Дедина чесма. Ту је некад живио старац калуђер у самоћи те калемио и подизао разно воће. На трећи дан Духова ту се састаје омладина из ових села као на славу.
    На 1/4 сата хода од махастира северозападно има један брег који се зове Пустајина глава. Ту је, кажу, живео калуђер бавећи се пчеларством; код нега су се стицали пустајије те имали своја склоништа.
    У манастиру се налази врло старо Јеванђеље, руком писано све позлаћено, сребром оковано, само штета, што на њему нема ни дана ни године кад је писано нити име писца. Толико се зна, да су то Јеванђеље донели овамо калуђери из ман. Витовнице а то би по прилици могло бити у XII веку. Још се у манастиру налази врло стари модел садашњега манастира, који је од дрвета руком начињен и седефом опточен; а исто тако и три стара крстића руком рађена.
    Доселивши се наш народ у ове крајеве, прва му је брига била да подигне богомоље, а уз њих и школе да отворе. Прве су им школе биле чисто српске вероисповести. Први учитељи били су свакојако калуђери и мирски свештеници. Црквено славенско писмо, веронаука и појање, то су били школски предмети. У селу стари људи причају, да су некад ђакони учитељевали по 10 година јер се пре нису могли запопити. Плате су биле у новцу и храни, дрвима и осветлењу. Њхови ђаци научивши добро читати и појати у цркви, а уз то изучивши по који занат, постајаху доцније сами учитељи. Тако се прича да је пре 80 год. био учитељ у Бешенову Ђорђе Петровић, занатлија, а пре 72 год. Александар Црнобарац ратар. Плаћа и једном и другом беше 10 ока жита од брачног пара горива, дрва и лојане свеће за осветлење.
    Осим споменутих брегова и места још су ови брегови око села Бешенова и више њега: Орловац, Грабовац, Арватовац, Тетрман, Yуковац, Рашковац, Подрумиште, Мутал, Крајинац, Расова, Вранова стена.
    Долови се равнају по имену брега; Мутајски до, Грабовачки, Вуковачки итд.
    Шуме: Тетрман, Вуковац, Више Цера, Под Јавором, Код Стублине, Црвена Анта, Мали Чот, Ракића Башта, Ацаново Воће.
    Њиве: Парлози, Селиште, Чикасово, Рит, Средње Поље, Крчевине, Зубаче, Дужнице, Мутал.
    Извори: Јеленића извор у Грабовцу, Никшића извор у долу Рашковцу.
    Бешеново има 160 кућних бројева и око 1200 душа самих Срба православне вере. Само два римокатолика доселили су се из Руме пре 20 година; баве се коларским занатом.

    Данас живе у селу ове породице:

    Аћимовић 7 Алексић ) б Анђић 4 Арсенијевић 5 Ашчевић 3 Бакић 22 Бановачки 1 Белић 24 Беловитић 41 Бријак 5 Црнобарац 7 Ћирић 1 Ћирин 1 Данојлић 3 Димитријевић 16 Костић 11 Ковангић 27 Кресојевић 7 Кристић 21 Кузманац 3 Лаћарац 13 Лазаревић 1 Лазић 1 ринковић 5 Марјановић 15 Микић 2Милинковић I 7 II 1 Милков 10 Милојев 5 Недељковић 2 Неговановић 6 Нићковић 3 Никшић 5 Нинковић 1 Обрадовић 7 Оташевић 1
    Породице, које се сматрају као једне, јесу: Ћирићи (23 куће), Никшићи (11 к.), Лазићи (4 к.), Јанковићи (5 к.), Кресојевићи (б к.), премда ови последни не славе једну славу.

    Изумрле су ове породице: Милојевић, Татарски, Исаковић (изумрла 1909)., Лончарев, Мачванин, Матић, Смиланић, Панић, Моми- ровић, Милин, Цубрић, Игнатовић, Попадић, Воћо, Кристић (изумрла 1909).

    Прњавор.
    Као што и само село Прњавор лежи на бреговима и гудурама, тако су и њихове њиве, парлози, воћа добила имена по брегу или месту, где се налазе: Бели Камен, Окоп, Вранова Стена, Круговац, Крајинац, Цвејин Чот, Пишталина, Велики Криваковац, Мали Криваковац, Думновац, Орашје, Орловац, Рватовац, Вуковац, Рашковаћ, Мала Тетрма, Велика Тетрма и Мутал.

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

    • Natasa

      Koju slavu slave Nikšići u Bešenovu?

    • Бранислав

      Поштовани, ја сам рођени Шуљамац и моје се село налази 3 километра од села Бешеново. Име села Бешеново вероватно потиче од власништва средњевековног мађарског магната или грофа Бешењија, пошто су они имања имали разасута широм Угарске. Манастир Бешеново није вероватно саградио краљ Милутин, већ сигурно, пошто су му Угри поклонили на управу Срем у којем је било већинско српско становништво. Манастир су немци и хрвати уништили до темеља у другом светском рату и опљачкали га. Између свега из Врдничке Раванице су пребачене мошти светог цара Лазара почетком другог светског рата, а због чувања од усташа и сакривене су у Бешеновачком манастиру, однете Павелићу у Загреб. На инсистирање председника владе окупиране Србије генерала Милана Недића Хитлеру, Павелићу је наређено да се мошти предају српској влади у Београду и од тад су чуване у Београду, а све захваљујући Генералу Милану Недићу. Од материјала порушеног манастира комунистичке власти су у Бешенову, Великим Радинцима и Шуљму правили домове културе и сеоске економије. Почетком 2000 тих су домаћини из ових села дошли на идеју обнове манастира што је великим делом и реализовано, додуше са новим материјалом. Иначе за остало похвале. Поздрав.

      • Бранислав

        Мала исправка у вези изградње манастира Бешеново. Краљ Милутин је владао Србијом јер му је његов брат краљ Драгутин препустио на управу Србију. Том приликом краљ Драгутин добио је од угара на управу Срем и тада већински насељен србима. Краљ Драгутин је владао самостално Сремом и том приликом је подигао манастир у Бешеновачком Прњавору.

  4. vojislav ananić

    Шуљам
    . .
    О постанку села Шуљма прича се ово: На данашем шуламачком земљишту пре 200 год. живео је народ Срби и Грци, и беху растресени понајвише по доловима Мутала, Алмаша и Шуљма. Грци беху насељени по југоисточном делу брега Главице. У другој половини XVIII столећа раштркани се свет мало помало прикупqа у долу Шулму, док се створи сеоце, коме дадоше име по долу.
    Источно од брега Главице лежи брег Судинац, где је по причању био суд растресеном народу, па отуд и име томе брегу.
    _ На 300 корака ођ Садинца иа север, а међу путовима, што воде на Источник (извор) и Липовац (извор, поред којега је храст грдно велик, који је засадио пре 150 год. капрал Петар Бошковић), под Добречом (брег) виде се и данас остаци рушевина негдашњега манастира. Печат тога манастира по белешкама црквених книга, налази се у Карловцима. Прича се да је пре 50—60 год. живео у Шулму Игнат Васић, берберин, па је код Источника, где је по причању била некад црква, спавао и снио, да на месту тога старог манастира подигне нови манастир. Он прода сву своју сермију и подигне као неку црквицу на месту старог манастира. Народ је зове манастир; посвећена је св. Пантелији, и на тај дан се ту слави. Тај исти берберин удесио је ту и „купоницу“, где су долазили људи са свих страна, да се купају и лече од болести. Један Черевићан био је сакат и одузет, а чим се окупао, оздравио.
    Код Источника, кажу, да је била црква; тај берберин је ту копао .и многе кости људске ископао па пренио и сахранио под своју капелицу. Тај берберин није одавно умро, и под старост је просио.
    Данашња шуламачка црква саграђена је и посвећена 18. јуна 1766.
    О школи нигде ништа нема, а тешко да је и било у то доба у селу школе. Прича се, да је уз цркву с јужне стране била школа на месту, где се још и данас види темељ зграде.
    Северно од Шулма, где су данас баште сеоске, то се место зове Селиште; ту су била прва насеља.
    Брегови: Јанчиковац (на њему је старо гробље), Судинац, Ветрењача, Папрена, Добреч, Главица и Белинац, за који је свезана ова причица: Огњена Марија сестра св. Пантелије, имала је још и брата Белу, који је био краљ. Други један краљ хтео ју на силу узети, те се Бела и тај краљ на том брегу побију, и Бела погине. По њему се и назвао брег Бејинац.
    Долови: Грабовац Липовац, Боркут, Источник, Врлан, Врбовац, Буповац, Алмаш, Мутал и Шуљам, у ком је село.
    Шуме: Папрена, Главице, Дугачки Чот, Кланац, Тополик, Андријево мало и велико.
    Њиве: Церје Орловаче Мутал Јанчиковци Метларе, Опсиште, Човинац, Дужнице, Стрмоглавнице Велики Делови Кратели Алмаш.
    Ливаде: Просине, Опсиште, Метларе.
    Источна страна села зове се Бело Брдо, а западна Црно Брдо.
    Гробље је кадгод било око цркве; сад је на Јанчиковцу.
    На Грлавици је Змајев Камен, у њему удубина, у којој има воде; ту се змај купао. Кажу, да су га виђали, кад би долазио на ту воду, а то је био змај Сентивански, Данас жене иду на ту воду на Усековање и њоме се умивају од очију.
    Измеђ Гргуреваца и Шуљма, у долу Алмашу, има водица од грознице.
    Село има 64 породице са 954 душе.

    Сивац 1 Смиљанић 5 Стефановић 3 Субашић 23 Сувић 7 Шашиначки 5 Шијачки 1 Тадић 7 Теодоровић 5 Терзић 1 Васић 1 Видић 11 Видов 7 Вујчић 7 Вукадиновић 3

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

  5. vojislav ananić

    МАНЂЕЛОС

    О имену самога села могао сам чути ово: Североисточно од данашњег села налази се леп извор, који се зове Вранаш. Ту је кажу, била некад црква. После много времена населе се ту Мађари, и међ осталим камењем од порушене цркве нађу једну плочу на којој је био урезан лик св. Арханђела. Ти нови насељеници назову по тој икони ту своју насеобину Михал ангелос. Од тог имена постало је касније српско име Манђелос.
    Како су имена њива и ливада истоветна с именима брегова и долина, на којима се налазе, навест ћу само имена брегова и долова: Ремете, Диснош, Врањашки Брег, Доња Чотина, Врачар, Шљиваркин Брег, Крчевине, Над Врањашем Чотина, Церје, Илијаш, Кад Липом, Забрана, Барице, Кит, Мала Чотина, Спајинске њиве, Мала и Велика Крчевина, Мали Лаћарак, Селиште, Камените Њиве, Краљица, Кленовац.
    У Клеовцу виде се олуци од некадашњег водовода (кажу, да је то био римски водовод). За Вранаш се прича, да су га Турци грађили; на тај извор иде свет на Младу недељу и Млади петак, да се умивају том водом због очију. Старо гробље било је над Вранашем, те је све гробно камење извађено и од њега направљена капелица на Вранашу; а оно место, где је било гробље, оре се. У капелици се обдржава слава сваке године на Врачеве (Кузмана и Дамјана).
    Око села има више воденица поточара, које се зову: Сарајлинка, Јабланка, Шљивара, Волинка, Мишковићева, Рачица, Перинка, Ђанинка, Багњача, Штулинка, Црепара, Коњевићева, Калуђерица и Шербулинка.
    Само село протеже се од севера према југу, лежи на подножју Фрушке горе и врло је лепо. Сокака има у свему три: Билијар, Црквени и Жабарски (поточарски).
    Потоци су Реметски, Врњаашки и Илијашки.
    Кућниб бројева има 230, душа 1230.
    Андријевић I 23 Дермановић 5
    „ П- 4 Ђорђевић 1
    Анојчић 15 Ђулибрк 7
    Атанацковић 1 Ђурђевић 24
    Аврамовић 6 Ђуричић 1
    Баћановић 6 Ђурић 7
    Бароксадић 1 Филиповић 2
    Белић 1 Гарабандин 1
    Берић 11 Гаоић 7
    Бировљевић 23 Инћифоровић 1
    Борђошки 5 Исаковић 7
    Божицки 11 Јанковић 9
    Божин 5 Јелић 7
    Брњашевић 2 Јеремић I 1
    Буруњац 13 „ II” 9
    Цвејић 7 Јевремовић 2
    Цветиновић 11 Јовааовiћ И. 23
    Чампраг 1 . „ П. 26
    Чанпрић 7 Јуришић 7
    Чарубгић 2 Калинић 11
    Чекеринац 5 Кампановић 33
    Димитријевић 4 Келебић 7 .
    Димовић 40 Кнежевић: 5
    Дивнић 29 Копčић Ј
    Драгић 7 Кородић 1
    Дротаревић 7 Косовац 2
    Дукић 2 Костић 2 17
    Ковачевић 11 Ковиљац 7 Ковљанић 2
    Крстић 7
    Куланчић 5 Кузмановић 18 Лазић 29 Личанин 1 Лукић 2 Лукин 1
    Лијак 33
    Мартић 1 Мартоношки 1 Милић 2
    Милинковић 7 Милошевић 11 … Миловац (Варадлић) 7 Мирковић 19 Мишковић 1 Мојић 10 Менадовић 2 Николић I 7 „ П. 10 „ Ш. 2
    Обреновић 1 Пачирски 1 Панић I 7 „ II 4 Павлазан 2 Печиновић 5 Пелеш 7
    Петков 1 Петковић 7 Петровић I 1 н II 34 Певац 2 Пиварски 11 Плавшић 7

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

  6. vojislav ananić

    ЛЕЖИМИР

    Село Лежимир лежи северозападно од Манђелоса у самој Фрушкој гори, опкољено са свих страна брдима. 0 постанку села и о имену Лежимир има ово народно предање: Три брата Возари, од којих су потомци данашиии Возаровићи, доселили су овамо све, а овде, где је данашње село, била је шума, у коју су бегали и скланали се од Турака, јер ту „лежи мир.
    Црква је подигнута 1764. год., а исте су године и школу основали, која је била малена и тесна; постојала је до год. 1872.
    Брегови: Пашњак, Мала Градина, Велика Градина (ту је шанац, за кога причају да је остао још од Турака), Раказовача, Гај, Куштил, Рајинац, Царина, Бик, Лишвар.
    Шуме: Коњивара, Лишвар, Чормаз, Ераковац, Дебели Чот, Калуђерица, Карлице, Црна Бара, Равнине, Градина Тонта, Косарлије, Ладна Вода, Ремијин Брод (валада Еремијин, али тако зову).
    Њиве: Деонице, Салаш, Паланка (ливаде), Церије, Башчине, Гробље, Илијаш (ливаде), Ливадне њиве, Теткино Брдо, Реметско Брдо, Селиште, Рит (ливаде).
    Извори: Близумила, Ерла, Стара Кречана, Шећеровац, Стублина, Гебинац, Кленовац, Ивковац, Перина чесма.
    Код Близумиле су рушевине; ту су копали и тражили новаца; ту је, кажу, била турска џамија.
    Поток: Стара Кречана.
    Старо гробље има на Великој Градини.
    Лежимир је гласовит због својих мајдана кречног и модрог камена.
    Кућа има данас у селу око 160, породица 122, а душа око 1500; све сами чисти Срби.  
    Андрић 4 Кузманчевић 1
    Андријевић 1 Лекић 4
    Анђелић I 3 Лукић 7
    Мајсторовић 1
    Арсенин 24 Малега 1
    Аврамовић 30 Мандић 2
    Бабић 4 Марић 22
    Бајић 2 Маринковић 2,
    БаниЋ 11 Мартиначки 1
    Бибић 5 Машић 7
    Богдановић 7 Михајловић 5
    Борђошки 1 Мијалчић 5
    Борунац 12 . Мијатовић 2
    Босутски 1 Милетић 1
    Бошковић 1 Мирић 7
    Бугарски 11 Мирковић 7
    Ћирић 7 Митрићевић 2
    Дураковић 1 Митровић 3
    Дамјанов 1 Настић 14
    Димовић 4 Ненић 1
    Догић и Незнановић 5
    Дорош 1 Новаковић 1
    Драгојевић 11 Обрадовић 7
    Дујановић 1 Остојић 2
    Дукић 11 Панић I7
    Дурић 4 „ II 30
    Дурковић 1 Пантелић 2
    Ерделац 1 Пеичић 1
    Ивковић 1 Пејчиновић 5
    Јаковљевић 33 Перваз 1
    Јанковић 7 Петковић 7
    Јеленић 7 Петровић I 1
    Јеленовски 7 „ II 29
    Јуришић 1 Пилић 2
    Клицарић 1 Поповић .1 .
    Клисура 3 Продановић 2
    Којић 1 Рађак 1 .
    Коларовић 7 Кадојчић 15
    Козић 1 Радонић 1
    Крстић 1 Радосавјевић 1
    Радукић 5 Шевић I 6
    Банисавqевић 5 „ II 1
    Басимић 25 Шишков 3
    Савић 2 Теодосић 1
    Силвестровић 2 Тимотин 2
    Симичић 1 Топаловић 1
    Смиqанић 7 Тошић 11
    Соларовић 1 Тршић 3
    Спасојевић 37 Туцић 3
    Сремчић 14 Урошевић 7
    Сретић 22 Василић 1
    Станишић 2 Влашкалић 7
    Станковић I 5 Возаровић 3
    Вранеш 2
    Станојевић 3 Вујичић 7
    Степанчевић I 2 Вујновић 1
    Вуковић 7
    Стевков 25 Зеленковић 1
    Стојић 5 Живановић 29

    У исте фамилије броје се: Возаровићи, Марићи, Сретићи и Бабићи.
    У Лежимиру живела је али је изумрла породица Ковачевић. У cркви на десном зиду испод једне иконе стоји запис: Сему изображеник са деват образ биста ктитора Спасое Ковачевич житељ, Лежимирски за спомент свои и своих радитељеи на 1807. Осим те биле су још породице Алобићи (одселили у Славонију), Борићи (стара свештеничка породица, која је пореклом из Босне; преселила се у Кузмин) и Ускоковићи (изумрла).

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ш. Шаркић

  7. vojislav ananić

    ГРГУРЕВЦИ

    Постанак села. не може се тачно одредити. Још за време римскога цара Проба били су овде насељени римски имућни грађани, што су имали своје винограде који су први засађени у Срему на Шулманској главици, /4 сата пешке удаљеној од села. Но само село није могло бити на данашњем месту, него на Клисинама (један део атара, који лежи на Матором друму, што води од Кадинаца у чалму). И данас се познају тамо трагови.
    Српски народ је овде насељен давно још пре 1690. год. само што је потоњом сеобом бројно ојачао. По причању старога свештеника, покојног Ђорђа Марковића који је то предање примио од пређашних свештеника, ондашњи су Срби насељени за време српског деспота Гргура, и по њему је и село име добило,
    Село лежи на подножју Фрушке горе на равници, а само неколико кућа у долу. Састоји се од два велика паралелна сокака и меколико мањих: Један велики зове се Црквени, а други Пијаца, а и Грчки. Од мањих један зове се Кантар (идући Шулму), а други паралелно с овим Перлез. Оно неколико мањих немају имена.
    Део земљишта измеђ Фрушке горе и села пун је омањих брегова и долина. С леве стране села иза дола је брег Окоп, који се пружа до Фрушке горе; за њим долази до Велика Санча, а за њим брег Брњаковац, на, коме има највише амер. винограда. Испод села према Митровици простире се Амамски до, од ког је и један део поља добио назив Амам. Кад пођемо испод шуме од места Шуљма према западу, ту се „уздигао врх обрастао шумом, зове се Главица (својина Шуљма); испод ње је чесма Водица.
    Идући к селу пењемо се опет на брег, који је доста широк где су некад били велики виногради; тај брег граничи (према шуми горе) са придолицом Грложан (Пробусовац, где је цар Проб засадио прву лозу у Срему).
    Више села долази гребен-камен, затим долази дугачка долина која силази чак у житна поља Грабовац. Из Грабовца пењемо се све према западу на брег Ђурђевац; из Ђурђевца спуштамо се у долове Велику и Малу Санчу, коју сам већ споменуо.
    Венац, т. ј. права Фрушка гора, посут је самом шумом, понајвише буковом и храстовом. Шума је нешто општинска, а већи део властелинска. Средином венца води Еугенов пут, којим је ишао против Турака.
    Шуме: Черевићки Пут, Инћин Чот, Курјачка рука итд. а из неких се имена види, да су те шуме биле својина сељака у давна времена, на пр. Бошково Водениште, Стекиње Шљиве, Лођиновића Шљиве, Лођиновића Липе, Баба-Ђурђијин Град итд. У општинској шуми најлепше је место Теразије, где се сваке године одржавају мајалеси.
    Чесми и извора има у шуми, али у селу и око њега нема. Најзнатнији је Еленовац на граници атара манђелошког под шумом;. ту се 29. августа на дан Усјековања силна младеж из целе околине скупла на такозвани „девојачки вашар.
    Доње поље, које се пружа испод села према Митровици, испочетка је валовито, а после је раван. С десне стране главнога друма к Митровици, који иначе дели атар на две поле, ово су имена појединих делова атара: Сегет велики, Доњи Брњаковац, Клисине, Стрмо и Главнице. С леве стране је Рунћевац, Селиште, Проштара, Пашнак, Забрана и Зобара.
    По предању је усред овог места била турска џамија, те је од ње цигла и камен употребљен за ограду црквене порте гођ. 1786. То се може прочитати са једне камените плоче у зиду, и да Је тада био цркв. тутор Софроније Чолић.
    За школу у Гргуревцима не може се пре 1809. разабрати, да ли је постојала, но те године чита се из записа ућитела Стевана Бешчанског, да је школа била, и да је под истим учитељем прво звоно год. 1828., тешко 112 фунти, на школу подигнуто.
    Одмах над долом иза села, а поред пута, који води у Манђелос, на обронку је било старо гробље, од кога нема данас трага.
    По причању престало се у њ сахрањивати пре 150 година, па се и данас при превртању земље за виноград налази костију, што је најбољи доказ, да је постојало. Одмах иза села идући Радинцима налази се старо, а до њега ново гробље. Ово старо има преко 100 година и бит ће да је отворено после горе наведеног гробља; ново је отворено 1902. год.
    У Гргуревцима је нађен подрум од зиданог четвероугластог камена, за који се држи, да је из доба римског; на њему нема никакових знакова. У тај подрум може стати до 200 хектр. вина. Данас је својина Стефана Стефановића.

    Српских прав. домова има 304, 340 породица, душа 1706.

    Породице: Марковић 2 Механгић 1 Мелентић 2 Михајловић 1Мијалџић 5 Мијатовић 7 Миладиновић 7 Милинковић 2 Миливојевић 1 Милковић 5 Мирковић 2 Мишковић 23 Мурлашки 3 Николајевић 1 Радосављевић 11 Радовановић 1 Радушић 1 Ранитовић 3 Ранковић 1 Ристић 7 Самадровић 1 Симендић 23 Симић 1 Симин 11 Стајић 1 Станишић 9 Станојевић 1 Зарић 11 Микајловић 7 Зарин 5 Вуковић 33 Желарац 10

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

  8. vojislav ananić

    ВЕЛИКИ РАДИНЦИ

    Колико се из записа црквеног могло дознати, види се, да су се овде становници доселили на почетку XVIII столећа. Село В. Радинци пре тога доба није се налазило на данашнем месту него је неколико кућа било пут Митровице, где су данас њиве, од којих су остала имена Селиште и Црквине.
    Приповеда се, да је био некаков богат човек, који је. разабрао, да околица има ваљану пашу, те начинио као неке салаше. Овоме се придруже још неки и тако образују малено село. Но како је кроз данашње место В. Радинце водио пут управо у Осек, и како су тада сваких вашара горњи трговци, које су они звали „кртари“ и „палоци“ пролазили чешто и гонили силна крда марве, свиња и остале стоке, то се и они повуку на тај друм и оснују Велике Радинце.
    Село ово лежи у красном положају? готово на подножју Фрушке горе која се простире северно; јужно пак лежи град Митровица, а источно Рума.
    Дуж села. ромори велик и леп поток, који се образује из више врела, што се налазе уз само село, те се натапајући ливаде улива у Саву.
    Које трговина, које леп положај и родност земље, а које лакоћа заслуге и економни рад обогатише ове људе, а оближње варошице Митровица и Рума даваху им добра упуства те набрзо изиђоше на глас са добре и рационалне економије као богати разумни и напредни људи. Набрзо су подигли храм у славу сабора Архангела Гаврила. Но не остадоше тада само при градњи храма, већ како око цркве беше доста простора, саградише нкоро и школу. Као главни прилог за њезино издржавање био је други тас црквени, који се пунио при богослужењу литургије недељом и сцецем, поглавито о Св. Сави, а то се сматрало као школски фонд, јер ово село лежи у равници, те око њега нема ни брегова ни долина; а исто тако нема ни шума.
    Њиве и ливаде: Горње и доње деонице, Клисине (јер је оклисак украј атара), Путеви (ту је некад био пут).
    Виноград лежи у рудини Човинац, посве је у равници.
    Српских кућа данас у Радинцима има 148, породица 75, а број душа 900. Данас су староседеоци готово сасвим ишчезнули, њихова су места и куће заузели понајвише Бачвани. Да су тако пропали, тому има више узрока, а најглавнији је, како кажу, велики неморал.

    Породице: Борђошки 5 Бошнак 7 Бошњаковић 7 Буђановац 6 Бугарски 23 Чакунак 1Ћирић 1 Давидовић 7 Ђорђевић 2 Ђуричић 1 Игрић 23 Иванковић 7 Јаношевић 1 Јелисијевић 3 Јеремић 11 Јовановић 1 Јуришин 7 Каралић 2 Клајин 10 Коцкаревић 5 Костић 1 Красојевић 7 Крстић 1 Курекан 6 Лаћарац 13 Лапчевић 27 Лерин 10 Лукић 7 Лубиновић 7 Малетић 7 Мандић 17 Михајловић 7 Милић 1 Милинковић 3 Миросављевић 2 Мишковић 20 Митровић 1

    Год. 1777. у Вел. Радинцима блле су ове породице којих данас нема, јер су изумрле: Марков, Милошевић, Ерцеговац, Панаотовић, Атанацковић, Јованов, Кнежев, Ивковић, Чизмић, Милованов, Павић, Мачванин, Танацков, Хорват, Чавић, Бабић, Милинов? Инђић, Николетић, Теодоровић, Слакић, Казимировић, Ђукић, Гергуревић, Алексић, Журковић, Мартиначки (по њима се зову Мартиначке њиве), Васовић, Старчевић, Девић, Бачванин, Мијатов, Петровић, Перјичић, Крнић, Јефтић, Спасојевић, Чорак, Владисавлевић.
    Данашње Игриће зову Калаузови, јер је Игрић ушао у кућу Калаузову, која је изумрла; а тако исто данашње Мраовиће Слакићима.

    ИЗВОР: Дванаест села у Фрушкој гори, написао Милош Ђ. Шкарић

  9. vojislav ananić

    ЂИПША

    Ово сремско село налази се у шумовитим пределима Фрушке rope и припада шидској општини. Од околних села Визића, Нове Бингуле и Старе Бингуле удаљено је 2, 8 и 3 километра. До другог светског рата, када су усташе спалиле село, у њему је било тридесетак домаћинстава, црква и манастир. Данас у селу живе четири српске и једна словачка породица.
    Етници: Ђипшанац и Ђипшанка; ктетик: ђипшански. Информатори: Сава Арбутовић, 1930, и Милош Бауранов, 1941.

    ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

  10. vojislav ananić

    СРЕМСКА МИТРОВИЦА

    Историја дуга две хиљаде година сврстава Сремску Митровицу међу најстарија насеља у Србији и Црној Гори. У периоду античког Рима град је назван Сирмијум, а свој врхунац је доживео у 3. веку Нове ере, када је постао једна од четири престонице Римског царства.
    У средњем веку град је назван по манастиру Светог Димитрија.
    Након укључења у систем Војне границе средином 18. века доживео је нагли успон и урбани развој. Савремени град је подигнут на остацима античког Сирмиума.
    Локалитети античког Сирмијума, од којих се издвајају Царска палата, део старог градског језгра на Житном тргу, као и Базилика светог Димитрија, затим Музеј Срема, који по богатству, вредности и реткости експоната, посебно из периода Римског царства, спада међу најзначајније установе те врсте у земљи, привлаче велику пажњу домаћих и иностраних гостију.
    Општина Сремска Митровица се налази на северозападу Србије на контакту трију различитих морфолошких целина: сремске равнице, мачванске равнице и фрушкогорског побрђа. Површина Сремске Митровице износи 76.153 ха од чега 74,1% обухватају пољопривредне површине.
    На територији општине живи око 79.000 становника односно. Укупно се на територији налази 26 насеља повезаних са 263 километара саобраћајница. Град Сремска Митровица представља привредни, административни и културни центар региона и седиште Сремског округа. Насељена места града Сремска Митровица су Сремска Митровица, Бешеновачки Прњавор, Бешеново, Босут, Велики Радинци, Гргуревци, Дивош, Засавица I, Засавица II, Јарак, Кузмин, Лаћарак, Лежимир, Манђелос, Мартинци, Мачванска Митровица, Ноћај, Равње, Раденковић, Салаш Ноћајски, Сремска Рача, Стара Бингула, Чалма, Шашинци, Шишатовац, Шуљам.