Опово и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Опово: Баранда, Опово, Сакуле и Сефкерин. Општина Опово: Баранда, Опово, Сакуле и Сефкерин. Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Опово и околна села

Опово и околна села

Општина Опово:

Баранда, Опово, Сакуле и Сефкерин.


Коментари (4)

  • vojislav ananić

    ОПОВО

    Општина Опово је једна од најмањих општина у Војводини (10.475 становника), налази се у Јужном Банату и има изузетно повољан геостратешки положај. Овоме у највећој мери доприноси близина великих трговинских центара.Београд и Панчево су удаљени око 30 км , а Зрењанин 40 километара од општине Опово.
    Општину Опово сачињавају четири насељена места, то су: Баранда, Опово, Сакуле и Сефкерин.

    Одговори
  • vojislav ananić

    САКУЛЕ

    САКУЛЕ, ЗНАК ПОРЕД ПУТА

    Село Сакуле (45º 08′ 06“ Н, 20º 29′ 20“ 10“ Е) налази се на левој обали реке Тамиш, окружено атарима Баранде, Дебељаче, Ковачице и Идвора. Река Тамиш раздваја атар Сакула од атара Ченте и Фаркаждина. Службени назив насеља, у данашњем облику, у употреби је од 24. априла 1922. године (1). Админисративно-територијалном поделом, село се налази у саставу Општине Опово.

    * * *
    Тумачење о пореклу и значењу географског назива насеља забележено је више пута у народној традицији. Од значаја су само два записа, док су остали варијанте истих тумачења.
    Први запис је забележен 1859. године (2). Порекло имена насеља објашњава се именицом кула са предлогом иза, а доводи се у везу са исељавањем становника из Старог села на предео иза куле. Овакав начин грађења рећи у одговарајућем падежном облику није могућ, с обзиром да по аутоматизму не следи облик речи сакуле. Оваквом тумачењу о пореклу имена насеља противе се чињенице садржане у ознакама на топографској карти, настале приликом првог војног картирања Хабсбуршке монархије у раздобљу од 1763. године до 1788. године (3). Сам простор данашњег Баната овим процесом је био обухваћен између 1769. и 1772. године. Из споменуте карте могу се констатовати следеће чињенице: Надземни објекти и земунице су назначени на локацији Старог села, назначен је објекат правоугаоне основе око (х)умке на месту где је описан положај куле, нема назначених објеката на простору иза куле, а насеље већ има географски назив (Сакула).
    У запису из 1924. године, објашњава се настанак измена насеља од двосложне речи „Са-куле“ (4). Порекло имена насеља доводи се у везу са најстаријим фамилијама које су прве населиле Старо село, прешавши из ранијег села на потесу Сигета у чијој се близини, ближе Тамишу, налазила кула. Оваквом тумачењу противе се чињенице садржане у Досијеу Е-123/Б из 1971. године (5). На основу археолошких података на потесу Сигет налазе се три локалитета од којих су два означена као насеље. Локалитет „Паприкана“ је неолитско насеље, а локалитет „стари Град“ је сарматско насеље из III века н.е. На оба локалитета нема налаза каснијих периода који би потврдили да су насеља биле непрекидно насељена. На локалитету „Трунтаљ“ пронађен је само покретни археолошки материјал. На споменутој карти, потес Сигет назначен је као пустара (преадиум). Према сведочењу, с почетка XX века, рушевине куле биле су видљиве, а темељ цркве се још познавао. Не може се објаснити да поменути објекти нису били означени на карти, иако од назначеног почетка исељавања до завршетка снимања терена није протекло ни педесет година. На карти из 1769/1772. године били су означени остаци средњовековних грађевина и црквишта.
    Тумачења из народне традиције не могу поузано да дају одговор о пореклу и значењу географског имена насеља.
    Стицајем историјских околности, током векова, насеље се налазило у саставу разних држава. У документима име је најчешће наведено на страним језицима, забележено разним писмима, а понекад и недоследно.
    Према административно-територијалним поделама, насеље је припадало следећим надређеним управним јединицама: Кованинској жупанији током угарске управе; Панчевачкој нахији, а од 1695. године Панчевачком санџаку, током османлијске управе; током аустријске управе најпре је припадало Панчевачком дистрикту, а од 1774. године укључено је у Банатску војну градницу; од развојачења војне границе припадало је Перлеском, а потом Ковачичком срезу до краја аустроугарске управе.
    У објављеним изворима на српском језику име насеља се помиње у неколико облика, у зависности којим је писмом било забележено. Српскословенским писмом (рецензија старословенског језика) име насеља је забележено у облику Сакуле (6). Славеносрпским писмом је забележено у два облика и то: Сакула (7) и Сакуле (8). Српскословенско и славеносрпско писмо нису фонетска писма. Записивање гласа словом не одговара фонетском значењу на савременом српском језику. Слово е у поменутим писмима има фонетску вредност је, са сугласником л испред настаје гласовна промена (јотовање). Запис Сакуле на савременом српском језику има фонетску вредност Сакуље. Након општеприхваћеног фонетског писма од свих на простору данашње Војводине (око 1871. године), назив насеља се појављује у данашањем облику Сакуле (9). Ни један облик речи, чије је значење на српском језику географски назив, сем етимолошке, не може се довести у везу са значањем речи од које је настало име насеља.
    У периоду османлијске управе име насеља, мађарском транскрипцијом са арапског језика забележено је графијама Şиqула (еквивалент Шиqула) и Сиqула (10). Српском транскрипцијом са арапског језика, забележено је у облику Сакуле (11).
    За време аустријске управе, име насеља је забележено у неколико облика: Сецула (12), Сацкула (13), Сакула (14), Саццула (15), Сакцула (16) и Сакулла (17).
    У периоду аустроугарске управе, име насеље најпре је забележео у облику Сзакула (18), а потом долази до промене службеног назива насеља у Торонтάл-Сзигет (19) и Торонтάлсзигет (20).

    Иако је назив насеља био забележен разним писмима, поређењем облика могу се уочити сличности међу њима. У вези са тиме, поменути облици, дати ретроспективно, подељени су као двосложне речи:
    Сак-уље
    Сак-ула
    Сак-уле
    Шиq-ула
    Сиq-ула
    Сец-ула
    Сацк-ула
    Сацц-ула
    Сакц-ула
    Сак-улла
    Сзак-ула
    Значење првог и другог слога налазе се у раду „Реторикум Старих у Царству знакова“ (21). У споменутом раду, у највећем броју случајева, наведена су значења првог слога, објашњена је улога другог слога као и значење речи у целини.
    Термин сак (м.р.) на спрском језику је рибарски термин за врсту рибарске мреже, односно за део алова са врећицом (мрежицом) у средини са мањим окцима. Поменути термин налази се још у слов., буг., чеш., пољ. и руском језику као рибарски термин.
    Термин сака (ж.р.) на српском језику означава буре у које се развози вода.
    Термину саццус на латинском језику одговарају на српском језику термини врећа или кеса. Од корена речи наведеног термина сацц- са деминутивним суфиксом -улус гради се реч саццулус, коме одговарају на српском језику термини врећица или кесица.
    Немачка реч Сацк са значењем врећа, кеса или сако су позајмљенице преузете из латинског језика настале од речи саццус. Реч Сацкел је деминутив од Сацк са значењем врећица за брашно.
    Мађарска реч сзак са значењем џак је позајмљеница преузета из немачког језика, настала од речи Сацк.
    Реч саццус је источног порекла: вавил. шаqqу, херб. шаq, гр. саккос. У прошлости наведени народи су имали велики значај у трговини.
    Потврду значења и коришћење речи на српском језику налазимо у средњовековном тексту сачињеном 26. јула 1441. године у Дубровнику (22). Текст представља попис дела богатства деспота Ђурђа Бранковића, које је остављено на чување Дубровачкој републици. Благо: млетачки, српски, турски и угарски дукати, накит, жежено злато и сребро најпре је упаковано, а потом оковано у сандуке. За предмете у којима је паковано благо, употребљен је запис Сакул8.Знаковни завршетак речи 8, написан српскословенском писмом има фонетску вредност ја. Са сугласником л испред, настаје гласовна промена (јотовање). Запис, у целини на савременом српском језику, има фонетску вредност сакуља и има значење врећица.
    Врећа и умањеница врећица су језички термини за ознаку предмета (амбалаже) у којима се нешто носи. У свом изворном значењу, то је предмет за одржавање материјала (робе) у расутом стању, ради транспорта на месту дистрибуције или употребе. Синоними за врећу су торба, кеса, мрежа, џак и слично. Синоними су идентични по значењу, а међусобно се разликују по величини или по материјалу за који ће бити употрељени.
    Поред Сакула код Опова, постоје или су постојала насеља са сличним називом: Сакула код Угриноваца (некадашње насеље, данас потес атара Деча), Сакуља код Лазаревца (данас насеље у расељавању), Скуље Доње код Гатаје (данас Скулиа, Румунија), Сакулево (данас Марина, Грчка) на реци Сакулева и на простору средњовековне Албаније забележено је насеље Сакуле (23).
    У историјском контексту, најпре се помињу Скуље Доње (1334. године) са називом на латинском језику Сцалла (24). Потом се помиње Сакулево у дефтеру из 1481. године (25). Сакула и Сакуља имали су називе пре османлијског заузимања Београда (1521. године) са називима Сакуљи односно Сакуља (26).
    За Сакуле код Опова нема примарног извора за назив насеља у периоду пре османлијског освајања Баната 1552. године. Насеље је забележено у првом дефтеру из 1554. године (27). Тада је у њему било двадесет „душа”. Записивачима првог дефтера назив насеља су саопштили староседеоци, с обзиром да је Банат у целини освојен ненасиљем. Сведочанство о старини постојања средњовековног насеља садржано је у споменутом досијеу. На западном делу локалитета „Старо село“ налази се „Веома богат културни слој, јаме и кућишта са средњовековном керамиком”. Означени предео локалитета (прилог карта инв.бр. 3128) довољан је да се двадесет „душа“ (домаћина) размести на том простору. Нема сумње да је предео Старог села са припадајућим атаром пружао повољне услове за живот. Поред средњовековног насеља на северном делу регистровано је неолитско насеље, док се на југоисточном делу налазило сарматско насеље. О насељавању на овом простору до развијеног средњег века нема поузданих података. Подаци о насеобини у раном средњем веку налазе се у траговима, а могу се наслутити на основу записа из 1859. године и казивања данас присутног у усменој народној традицији. У запису је описан неки верски обред или народни обичај. Из самог описа није могуће установити шта он представља, обзиром да је написан у негативном облику. Досад незабележено казивање односи се на везу вештица са кретањем људи у глуво доба, око поноћи, кроз предео Капута.
    Поред тумачења из народне традиције Сакула код Опова, постоји и тумачење о пореклу и значењу имена насеља Сакуље код Лазаревца. „По народном казивању село је добило име по сакама (двоколица са буретом), јер се одавде у њима односила вода у безводну околину“ (28). Садржај насеља одражава његову хидролошку карактеристику. Према опису насеље је формирано око сталних извора воде и неколико потока који протичу кроз насеље. За становнике околних насеља, који су имали проблем снабдевања пријаћом водом у летњем периоду, облик речи сакуља означавао је место на ком се врши наливање воде у бурад. У свакодневној комуникацији међу људима, као језички знак, Сакуља има ознаку места на ком увек има воде.
    Пореко имена насеља указује чиме су се дотични људи бавили на основу природних услова и историјског процеса урбанизације. Име насеља се може извести из делатности која се одвијала на простору насеља, са језичким значењем речи од које је име настало. Вода у коритима потока је „складиште материјала у расутом стању“. Ради одвожења воде у безводну околину потребно је обезбедити буре. За транспорт бурета у оба смета неопходна је двоколица са воловском запрегом. Реч сака има значење амбалаже у коју се налива вода из потока. Као знак препознавања места за захватање воде, место је означено врстом амбалаже која се користи.
    Порекло имена осталих дублета могуће је објаснити према делатностима којима су се дотични људи бавили на свакој локацији посебно. Природни услови и процес урбанизације морају имати доминантни положај у односу на насеља у околини. У противном, име насеља не би било препознатљиво у свакодневној комуникацији међу људима.
    Средњовековно насеље у Старом селу је саграђено на издигнутом платоу у односу на ритски терен, које су чиниле плавине Тамиша. Плато има елиптичан облик са превлаком на источној страни (топ. Капуте), са којом је повезан на панчевачку делувијалну терасу. Плато је на северозападном делу од обале Тамиша удаљен око сто метара. Приступ обали Тамиша омогућен је изградњом усека у плато са падом прилагођеним за друмски саобраћај. Насеље је било безбедно од високих вода Тамиша. Најнижа кота платоа је на превлаци, која има вредност 77,63м (29). Највиши водостај на Тамишу био је забележен марта 1940. године, код мерне станице у Томашевцу. На основу прорачуна просечног пада ритског терена, којим протиче Тамиш, ниво воде поплавног таласа био је на коти 76,20м код Сакула (30). Најнижа кота превлаке била је за један метар виша од коте нивоа воде. Споменута топографска кота из 1766. године, приказује исти релативан однос превлаке и горњег нивоа воде. Тада су били неповољнији услови за одвођење вишка воде, с обзиром да није било никаквих радова на регулацији Тамиша.
    На простору околине постоје подаци о два средњовековна пута. Најстарија забележена траса пута је Бач-Тител-Панчево-Ковин са прелазом преко Тамиша између Ченте и Баранде. Скелом код Ковина пут је био повезан са Цариградским друмом (31). Друга траса пута је била Панчево-Барлад (Орловат)-Бечкерек (Зрењанин)-Бече (Нови Бечеј) са прелазом Тамиша између Томашевца и Орловата (32). Споменуте трасе копнених путева, поред административне и војне функције, служиле су и за обављање трговине. Историјски подаци потврђују да се на тим путевима одвијала интензивна трговина. Наиме, властелини Жеља (некадашње насеље, данас предео Опова) били су опоменути 1429. и 1435. године од угарског краља да противправно наплаћују порез на промет роба, пошто је краљ све становнике Ковина раније ослободио свих пореза који су му као владару припадали (33). Насеље Орловат (оппидум Барлад) је имало статус трговишта са поседовањем права убирања пореза на вашарима. Налазило се на месту раскршћа споменутог пута са трасом пута Тител-Орловат-Темишвар (34).
    На простору околине налази се Дунав као најзначајнији водоток, који је још од праисторијског доба био коришћен за интензивнији транспорт роба и трговину. Тамиш је притока Дунава са којим је спојен на два места, код Панчева где му је и ушће и непосредно код Ченте где је спојен са дунавским рукавцем Карашац.
    И поред повољних услова за земљорадњу, основна делатност је била сточарство. Земљорадњом су се становници бавили тек да задовоље сопствене потребе. Сточарство је становништву, поред веће рентабилности, омогућавало лакше кретање. Тако се главни капитал, стока, могла у најкраћем року, у периоду немирних времена, пребацити на сигурно место. Иста околност утицала је и на становање. Куће су биле укопане и полуукопане земунице или колибе оплетене од прућа, облепљене блатом са покривачем од трске. Станишта за насељенике нису представљала велику вредност, увек су се могла напустити без много премишљања. Повратком на старо станиште, обнова порушених станишта могла се урадити без великих трошкова. Археолошки опис средњовековног насеља потврђује општу слику о становању тог доба у Банату.
    Упоређујућу географски положај насеља са најранијим подацима о копненим и речним путевима у околини морало је имати утицај на неку делатност која је повезана са значењем речи од које је насеље могло да добије име. Трговина је као делатност кроз историју била везана за употребу врећа различитих величина. Конкретно, најуноснија трговина у средњовековној Угарској била је трговина сољу. Пошто су на простору Панонске низије и северног дела Балканског полуострва били ретки рудници соли, со је била скупа и тражена роба неопходна за кување јела, конзервисање хране и у сточарству.
    Водотокови у средњем веку на простору Угарске државе првенствено су коришћени за транспорт соли из трансилванских рудника (35). Поред соли, на лађама су биле транспортоване житарице, брашно, вино и друга роба. Траснпорт соли је вршен водотоком Мориша до ушћа у Тису код Сегедина. На овим просторима део соли је превожен водотоком Тисе до ушћа у Дунав. На десној обали Дунава, наспрам ушћа Тисе налази се Сланкамен, који је био велики трговачки центар са привилегијом краљевског града (Цивитас регис Заланкамен). На обали Дунава је било саграђено велико пристаниште са складиштем соли. Из складишта со је била дистрибуирана на простор Срема и Славоније копненим путевима. На простору југозападног Баната, со је била превожена преко Дунава до места укрштања водених и копнених путева или до места где је био прилаз копненог пута до обала Тамиша.
    На устаљене транспортне путеве, велики утицај на даљу дистрибуцију соли имале су велике воде Дунава. Високи водостаји на Дунаву нарастали су сваке године, најчешће услед наглог топљења снега који је у току зиме нападао око речних изворишта у великим колчинама. Највиши водостаји догађали су се у периоду априла и маја месеца.
    Период од појаве поплавног таласа, одвођења вишка воде до исушивања поплављених површина могао је потрајати и до два месеца. При великим водама Дунава, ушће Тамиша са помера код Ченте, а Карашац и Тамиш од Ченте до Панчева представљају растеретни крак Дунава. Дунав је плавио своју долину, а дунавске воде су представљале за Тамиш велико оптерећење. Нарочито неповољне последице имао је сектор узводно од Ченте, где је, услед великог успора воде, била поплављена цела долина. Последица оваквог стања су биле ограничен приступ левој обали Дунава и насељима на обали Тамиша, као и немогућа проходност копнених путева на појединим деоницама. Споменути прелаз преко Тамиша између Ченте и Баранде није био у функцији.
    Садржај насеља у Старом селу који га издваја од насеља на левој обали Тамиша, у периоду великих вода Дунава, одражава његову рељефну карактеристику. Могућност пристајања лађа (чамаца) у „пристаништу“ чини да положај насеља добија на значају у очима трговаца сољу, који су имали проблем даље дистрибуције. За њих простор насеља је био сигурно место у којем је увек био могућ претовар врећица и даљи транспорт копненим путем.
    Укључивање на споменути пут Панчево – Орловат било је могуће код Козловца (Костобатз, некадашње насеље, данас потес атара Идвора) који се налазио на траси пута (36).
    Непознато је ко је вршио претовар врећица са лађа у транспортна средства за пренос копненим путем. Ако су споменуту делатност обављали становници Сакула, поставља се питање да ли је назив богомоље, посвећеној Св. Оцу Николају (9/22.мај), одабран намерно, пошто се он сматра заштитником морепловаца, трговаца, путника уопште.
    Поразом на Мохачком пољу (1526. гдине) означио је крај некада моћне Угарске краљевине. Заузимањем Титела и Петроварадина онемогућено је угарским бродовима пловну везу између Дунава и Тисе. Сланкамен је био разрушен и опустео. Престала је свака трговина сољу на Тиси и Дунаву.

    Након успостављања османлијске власти на простору јужне Угарске дошло је до промена у трговини и измена путева за транспорт соли. Из трансилванских рудника соли, део је био транспортован копненим путем поред десне обале Тамиша до Ченте (37). Одатле је превожен на сремску страну до речног пристаништа у Сурдуку или би био натоварен на бродове и спуштан Дунавом у Саву (38). Делатност претовара соли вршили су становници Ченте, с обзиром да су били опорезовани за ту делатност. Термин çанта (еквивалент Чанта) на турском језику има значење торба, сугерише да је со била пакована у торбе, док је насеље у коме се вршио претовар добило име по торби.

    * * *

    Реч саццос из латинског језика одговара термину врећа у српском језику. Од корена речи сацц- са деминутивним суфиксом – улус гради се реч саццулус који одговара термину врећица на српском језику. Реч сакуља је стара српска реч са значењем врећица. Реч је позајмљеница која је преузета из латинског језика.
    Име насеља, праоблик Сакуља, је означавало место на коме се вршио претовар врећица соли у периоду великих вода Дунава и ограничених могућности коришћења сувоземних путева у околини. Средином XVI века, на простору јужне Угарске измењени су путеви транспорта соли. Од делатности на простору Старог села, остало је само име насеља, као знак поред пута.

    Аутор текста: Златоје В. Пиперски

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БАРАНДА

    ПОДАЦИ О СТАНОВНИШТВУ БАРАНДЕ до 1809. године

    Баранда је једно од најстаријих места у Банату. Колико се зна, под тим именом је као насеље први пут забележена 1451. године. У то време је припадала ковинској жупанији.
    Како је у XV веку, па и касније, стварна власт у Банату била у рукама српских деспота и властеле, чију је заштиту могла да ужива, може се претпоставити да се њено становништво задуго није расељавало. Ту претпоставку потврђује и чињеница да су у Баранди 1660. године забележени следећи становници, свакако као старешине породица: поп Јован, затим домаћини Даба, Петруша, Татомир, Стојка, Грубач и Петар Стошовић, а поменут је и Велимир.
    По катастигу или списку прилога и милостиње за обновљену Пећку патријаршију из 1660. и 1666. г. Баранда је, дакле, примила и даровала свештенство и цркву из старе постојбине. Но, како су калуђере могли даровати, бесумње, само најимућнији, то је у селу морало бити свакако знатно више и домаћина и домаћинстава.
    Турска владавина и чести ратови учинили су своје. Крајем XVII или почетком XVIII века стара Баранда је ишчезла, те је на Мерсијевој мапи из 1723-25. означена као ненасељена – врло је могућно да је становништво расељено, бар једним својим делом.
    По други пут је Баранда насељена 1775- 78. г, овог пута Србима из Кикиндског диштрикта. По једној верзији нови житељи су се доселили из Кикинде и Светог Ђурђа (Сен-Ђурђа), због чега је источна половина села и названа Шенђурцима. У селу је, међутим, доста Бабиних, па и Шајтинских, којих је било и у Меленцима, па је могућно да су њихове породице отуд и дошле.
    Ови досељеници у ствари воде порекло из Поморишја, одакле су кренули у диштрикг око 1751. године. Напустивши Поморишје, по укидању његове границе, колонисти се у Кикинди и њеној околини нису честито ни одомаћили за оних 25 година колико су у њој провели, а већ су поново морали да се покрећу. Поморишје су напустили да не би пали под власт мађарских спахија, а Кикинду, опет, да не изгубе и последње од привилегија које су некад уживали. Изабрали су Баранду која је одмах ушла у састав Јужне војне границе, оформљене 1764-68. г.
    Не знамо одакле су, када и како ови насељеници доспели у Поморишје, али није искључено да се међу њима налазио и који потомак старих Баранђана, који беху ишчезли можда тек пре неколико деценија. У том случају би тежња за Барандом била сасвим разумљива. Утолико пре што су у њој услови за живот били знатно повољнији, за оно време, него у многим другим местима Баната. Шуме и дивљач, Тамиш и баре богате рибом, непрегледни пашњаци и трстици, о чему су евентуално слушали, могли су, само да их привуку. Истина је да су власти одредиле место будућем насељу, али је занимљиво да је насељавање извршено на терену старе Баранде и да је село добило, односно задржало, своје првобитно име, што значи да су успомене на старо насеље биле још увек свеже. Па ни састављачи поменуте мапе сасвим сигурно не би пусту Баранду уцртали да није било видљивих трагова о њој на почетку XVIII века.
    Неки колонисти, као претходница, пресељени су овамо 1775. године, али је главна сеоба извршена годину дана касније. 1776. г. у Баранду се населило 211 породица, у већини кућних задруга. У мањим групама или пак појединачно пресељавања су свакако вршена и наредних година, али је било и таквих који су покушавали да се врате у диштрикт.
    Шест година касније, 1782. Баранда је имала 1411 становника. Поређења ради треба констатовати да су суседне Сакуле те године имале 1271, а Опово, седиште чете (компаније) 1493 душе.
    За проучавање наших насеља у XVIII веку, па и из познијег времена, особито су важни домовни протоколи и матичне књиге венчаних, рођених и умрлих. У Баранди се, међутим, у то време нису водили домовни протоколи. Стога ћемо се осврнути само на матичне књиге, чија је садржина, у погледу података које нам пружају, веома интересантна. Те књиге су, иначе, по правилу, водили свештеници, Листови матица су вођени на штампаним обрасцима, у виду књига, на чијим је корицама одштампан наслов Темишварске епархије. Али су свештеници већ од 1791. године, свакако услед несташице образаца, наставили да поједине књиге воде на обичној хартији, коју су сами оловком шпартали и тако по рубрикама испуњавали читав текст, и онај који је у готовим обрасцима био штампан и онај који су и иначе сами исписивали. Обрасци су штампани на црквенословенском језику, али се у писаном делу текста осећа јак утицај народног језика.
    Са колонистима се у Баранду населио и поп-Петар 1776. г, али су се матичне књиге водиле, како је неко констатовао на корицама домовног протокола из каснијег времена, тек од 1780. године. Те књиге, са малим изузецима, до данас су готово у целини очуване.
    Књиге венчаних су очуване у целини, па је и број венчаних у самом селу приказан у целини. За наведених 30 година он износи свега 449 или, пак, у просеку, скоро 15 годишње. Наравно, највише је бракова склопљених први пут, али је не мало и оних који су у брак ступали по други, па и по трећи пут. По себи се разуме да дивље бракове, којих је у Баранди одувек било, овде не узимамо у обзир.
    Према томе, за 30 година (без година и месеци за које нам недостају подаци) имамо 708 рођена мушка и 594 женска детета, свега 1321 дете. Годишњи просек рођених је немогуће утврдити с обзиром да немамо података из свих назначених година.
    У извесним случајевима, у одговарајуће рубрике је унето само мајчино име, док је име оца изостало, што указује на чињеницу да је већ тада било и ванбрачне деце. Сем тога, деца из дивљих бракова, којих је сигурно било, обично нису крштена, па се може претпоставити да је број рођених ипак био нешто већи.
    Матичне књиге умрлих постоје за све године о којима је реч, али 1788. године уписани су само они који су рођени у току прва два месеца. За 1809. г. постоје подаци само за 8 месеци, тако да је наш преглед непотпун. Ипак се може констатовати да је за тих 30 r, према књигама, умрло 1359 особа. Али је било умрлих, подвуцимо то одмах, који нису регистровани, нити су то могли бити. Нарочито је то био случај са новорођенима, који понекад нису ни крштени пре смрти. Осим тога Баранђани су као граничари и војници по професији често на бојиштима гинули или нестајали, па ни њихова смрт није увек могла бити регистрована.
    Горњи подаци су, као што се види, једним делом (рођени и умрли) непотпуни. Њихова вредност је, сем тога, релативна, с обзиром да нису регистровани сви ожењени, удати, па и венчани, те рођени и умрли, али је и поред свега тога врло уочљиво да прираштај становништва у времену о коме је реч није такорећи ни постојао, јер је морталитет био раван наталитету, а неретко и већи. Нарочито је у том погледу кобна ратна 1789. г. Додуше, Баранђани су се понекад и расељавали, али та околност није могла да има утицаја на прираштај.
    Књиге венчаних су веома оскудне у подацима. У њима се ретко сретају имена девојака удатих у Баранду и момака, мештана ожењених из Баранде. Удаваче су у великом броју напуштале своје родно место, док су се младожење венчавале у другим селима, одакле су доводили младе. Једно се ипак може констатовати: девојке су се најчешће удавале у најбли- жа села, у Опово, Фаркаждин, Ченту и Сакуле, а затим у Идвор, Перлез и Сефкерин, али не увек. Понекад су одлазиле и знатно даље, свакако по искључивој жељи родитеља или њихових пријатеља. Тако се Јелисавета Бакталов (можда Баталов ?) 1780. г. удала у Црепају, док је Гаврило Станишић 1784. г. удао своју ћерку у Сурдук за Максима Коларевића. Баранђанке су се, да то подвучемо, већином удавале у страна места, али готово увек, колико знамо, у села Војне границе.
    Врло је занимљиво, с друге стране, да су се Баранђанке, бар оне које су живеле у месту, увек преудавале у саму Баранду. Матичне књиге су интересантније. Поред тога што садрже извесне податке о породицама и њиховим презименима, оне илуструју, између осталог, и бројни однос између рођених, и то на штету девојчица. Знатно чешће су се, наиме, рађала мушка деца – табела тај однос лепо илуструје. Није незанимљиво приметити да у то време двојке нису биле реткост, али ни тројке. Лазар Легетић и његова жена, на пример, 1786. г. добили су тројке, две девојчице и једног дечка.
    Ево и имена која су се у то време давала деци. Највише их је, природно је, из Новог завета и из календара уопште. То су Димитрије, Гаврило, Стефан (али и Стеван), Георгије, Јован, Петар, Павле (Павел), Теодор, Прокопије, Дамјан, Кузман, Никола, Тимотеј, Атанасије, Јаков, Теодосије, Мојсило, Алексије, Сава, Лазар, Јефтимије, Геоден, Филип, Марко, Тома и, нарочито, Антоније, Максим и Арсеније (или просто Арсен), затим Јелисавета, Јованка, Макрена, Теодора, Дамјанка, Иконија, Петра, Софија, Пелагија, Марија, Ирина, Јевросија, Јекатарина, Ана, Анастазија, Манда, Марта и Ангелина.
    Ређа су ова, међу њима и народна имена: Јосим, Милић, Живан и Зора, те Сосана, Јелена, Стана, Сара, Мила, Неда, Милица, Нада, Савка, Кумрија, Живана, Персида, Јулка, Дака и Стоја.
    Најчешће су кумовали људи, и то старешине породица, особито кад се радило о крштењу мушке деце, али не ретко и жене, нарочито кад су крштаване девојчице. У таквим случајевима свештеник је понекад уписивао не са-мо име и презиме куме, већ и име њеног мужа, или пак оца. Понекад су кумовала и деца. Тако је 1784. г. кумовао Лазар Витолић, ученик из Баранде.
    Свештеници су, уосталом, каткад убележили и родитељско занимање, по правилу очево, а ређе кумово. Понајчешће убележена занимања су: земљоделац и војник (солдат), или пак о ф и ц и р (са ознаком чина). Ништа, дакле, необично, јер је Баранда била граничарско-земљорадничко место. 
    Посебно је занимљиво да је већ 1784. г. забележен ученик, што указује на то да је у селу свакако постојала нека школа.
    Још је интересантније да је отац крштене Персиде, Стеван Марков, 1809. г. по занимању био „раб“. Како та реч преведена на савремени језик значи слуга и како роба (да допустимо да је ова реч могла имати и такво значење) у то време у Граници није могло бити, онда је извесно само једно: у Баранди је у то време било радника и радних односа.
    Иако однос од 1 359 умрлих према 1 321 рођеном лицу није најреалнији, ипак се мора констатовати да је морталитет за читаво то време био особито велик, поготово у годинама 1789, 1783, 1785, 1803. и 1782. Смртје нарочито много косила децу.
    Одакле толика умирања и где су узроци невољама које су им претходиле? Да су на прираштај неповољно деловали постојећи животни услови, то је несумњиво, али нам се чини да „худи и оскудни грунт“, о чему говори прота Јован Максимовић кад објашњава готово истоветан случај Бешке није примаран, нити се пак то у Баранди толико могло осећати. Истина је да је ратарство било на врло ниском ступњу, а уз њега и неке друге привредне гране, али је зато било развијено сточарство, лов и риболов. Па ако и није било довољно хлеба и поврћа, било је меса, месних и млечних производа, тако да се о лошој исхрани тешко може говорити.
    Напротив, на народно здравље су негативно деловали, у првом реду, лоши, нехигијенски станови, можда и рђаво припремана храна, а нарочито празноверице, опште незнање и заосталост. Са својим баруштинама село је, иначе, имало све услове за развитак најразноврснијих болести, које су свакако стално косиле, а с времена на време и десетковале становништво. Сем тога, Баранда је већ у XVIII веку имала доста винограда, па је вероватно и употреба алкохола, често претерана, допринела да проценат смртности буде већи. Најзад, у том погледу нису без значаја ни чести ратови, а особито стална служба граничара у Граници и на коридорима. Но главни разлог слабог прираштаја становништва је – слаб наталитет.
    Колико је у Баранди у XVIII и почетком XIX века било кућа, колико породица и кућних задруга засад се не може одговорити. Знамо једино то да се 1766. г. у месту населило 211 породица. Међутим, број породица и кућних задруга уопште је временом опадао. Нека домаћинства су се из Баранде иселила, а нека су и изумрла, тако да 1809. г. у селу имамо само 170 домаћинстава, дакле 41 домаћинство мање него у години насељавања. Ради се, наиме, само о оним домаћинствима која имају своја имања и плаћају порез. То нам говори један списак пореских обвезника Баранђана из 1809. године.
    Према том списку, у чију се непотпуност или нетачност тешко може посумњати баш због његове намене и обележја, у Баранди је 1809. г. било 6 домаћинстава фамилије Марков, која је била најбројнија, затим 5 домаћинстава фамилије Влајнић, па 4 домаћинства Стојанових, а затим долазе фамилије са по 3, по 2 и по 1 домаћинством. Иако се у овом списку не налазе презимена свих становника Баранде тога времена, па ни имена кућних старешина, ипак сматрамо да ће бити корисно ако их овде саопштимо. Ево тих презимена и имена (имена у загради) старешина домаћинстава или кућних задруга и породица са имовином уопште:
    Адамов (Петар), Адамчев (Сима), Алтеров (Риста), Алтеров (Алекса), Аћимов (Петар), Аћимов (Риста), Бабин (Јефта,) Бабин (Лазар), Баички (Стеван), Бајић (Аврам), Бајић (Стеван), Бајкин (Сава), Баловић (Адам), Барбуљ (Гпиша), Баторски (Никола), Белкић (Марко), Берберов (Петар), Борља (Јован), Борља (Тодор), Борчанин (Никола), Брананков (Арсен), Бранков (Јоца), Бранков (Михајло), Брзјачки (Живан), Бркин (Ђока), Вајић (Кузман), Вајић (Тодор), Вакаресков (Антоније), Васиљев (Јован), Величков (Миша), Величков (Тима), Веселинов (Caвa), Витолић (Јеврем), Винтолић (Caea), Витолић (Васа), Влајнић (Сима), Влајнић (Тодор), Влајнић (Caвa), Влајнић (Марко), Влајнић (Живан), Врањеш (Стеван), Вујанић (Јован), Вујчин (Ђурађ), Гаврилов (Никола), Георгијев (Марко), Гојков (Годор), Гобански (Caвa), Дајлић (Јован), Дајлић (Петар), Дајлић (Тома), Дивљак (Васа), Дивљик (Марко), Дунђеров (Јован), Ђукић (Јанко), Ђурић (Мишко), Живанов (Caea), Живанов (Пера), Живанов (Caвa), Живановић (Георгије), Жикић (Ранко), Закић (Мојсило), Закић (Сима), Зебић (Исак), Илишев (Caвa), Исаков (Ђурађ), Јанков (Лазар), Јоцић (Арсен), Јоцков (Јован), Јеринчић (Васа), Карањац (Caea), Ковачевић (Васа), Конески (Гаврило), Костин (Стеван), Кришан (Антоније), Кускунов (Јован), Коцкар (Андрија), Лазин (Атанасије), Латинкић (Михајло), Летић (Новак), Мајсторићев (Паја), Максимов (Стеван), Максимов (Тодор), Марин (Атанасије), Марков (Петар), Марков (Тодор), Марков (Глигорије), Марков (Јован), Марков (Caвa), Мартинов (Панта), Мартинов (Марко), Мартинов (Тодор), Милаков (Јован), Милосављев (Стеван), Милин (Caвa), Милин (Аћим), Милин (Димитрије), Милованов (Лазар), Милованов (Јован), Милованов (Максим), Момчилов (Стеван), Момчилов (Петар), Мишков (Сава), Мишков (Георгије), Милорадов (Ђука), Надошки (Арсен), Надошки (Лука), Нешин (Петар), Николајевић (Живан), Николин (Панта), Николин (Јован), Новаков (Ћура), Новаков (Андрија), Новаков (Јосим), Орловић (Сима), Орља (Никола), Остојић (Михајло), Павлић (Жаван), Пандуров (Сава), Паунов (Арсен), Падеташев (Антоније), Пекураров (Арсен), Петров (Лазар), Плавшин (Живан), Поповић (Аврам), Попадић (Максим), Попов (Коста), Проданчев (Игњат), Радин (Димитрије), Радин (Лазар), Радаков (Лазар), Радосављев (Сава), Радованчев (Михајло), Радојчин (Андрија), Радојчин (Михајло), Рацков (Арсен), Рацков (Лазар), Ристић (Лазар), Русов (Мишко), Силашки (Ђурађ), Сивчев (Јован), Смиљић (Сава), Стакин (Тодор), Cтајин (Тома), Станков (Стеван), Станков (Пантелија), Стојанов (Милован), Стојанов (Сава), Стојанов (Јован), Стојанов (Максим), Стојков (Лазар), Станишић (Максим), Стојадинов (Максим), Стојић (Гоуја), Стефанов (Васа), Страјнић (Георгије), Терзић (Илија), Трумић (Васа), Талаба (Тодор), Ћелић (Васа), Угришић (Caвa), Унтар (Благоје), Урошев (Тодор), Француз (Максим), Црвенков (Игњат), Црвени (Васа), Шајтински (Антоније), Шајтински (Живан), Шајтински (Јован), Шиклован (Гаврило).
    Упоредимо ли овај списак са матичним књигама, по датуму старијима, пада у очи, пре свега, да су се поједина, иначе иста презимена писала, па и тумачила, на различите начине. Тако је у списку, а и у другим документима званичних власти, презиме Талаба једном Талаба, други пут Тупалаба, а трећи пут, опет, Чарапа, мада је у питању једно те исто име и презиме. Слично је и са презименом Палеташев, које су власти биле прекрстиле у Палинкаш.
    Још су изразитији случајеви са неким презименима која се у списку и уопште у пуковским документима завршавају на ов, а у матичним књигама на ић. Примера који то потврђују има доста. По матичним књигама Урошевићи, Бранковићи, Величковићи, Радојчићи и Ковачевићи, на пример, у списку су Урошеви, Бранкови, Величкови, Радојчини и Ковачеви, с тим што је последње презиме касније и у званичним документима постало Ковачевић.
    Но то није чудно, јер су матичне књиге водили наши свештеници, а званичну администрацију пуковски чиновници, углавном Немци.
    Све породице које се помињу у списку вероватно су из диштрикта у Баранду дошле већ 1776. г, или пак у наредним годинама. Изузетака свакако има. Један од њих би могла да буде породица Борчанин. Борчани су се при крају XVIII века услед поплава расељавали, те их срећемо и по другим местима у околини, као у Старим Бановцима, али увек са презименом - Борчанин. Сем тога, постоји могућност да су породице Момчилов дошле из Опова. Знамо ипак да су већ 1776. г. у селу биле породице Сивчев, Палеташев, Закић, Мајсторићев, Коцкар и Алтеров.
    Но у списку нема многих породица за које знамо да су насељене и да су постојале у Баранди. Нема ни једне од следећих које су насељене 1776. г. Њихова презимена гласе: Курјак, Данилов, Шашин, Ординанц, Маринковић и Тешин. Нема ни породица забележених 1780. – Папин, Лацков, Божић, Недељков, Андријин, Пелов, Ружић, Несторов, Кравар, Лазарев, Бранковић(?), Сувачар, Угљешев, Мартиновић(?), Мирвичић, Вујчин, те Коларов, Бакталов, Чикош, Вуднић и Жижић, од којих се Недељков, Папин, Мирвичић и Лацков помињу и 1784-85. године у Баранди.
    Не видимо ни презимена забележена у наредним годинама. Између осталих су то: Боровац, Сулан, Марјановић, Крајчунов, Степановић, Дизач, Лакрец (Гаврило), Николашев, Падежанин, Милинков, Личанин, Латанац, Ђапкин, Лански, Кнежевић, Панић, Јосифов, Наумов, Малешев, Легетић, Томашевић, Марковић и друга.
    Многих од ових породица у почетку XIX века у селу већ није било, пошто су једне у ме- ђувремену изумрле а друге се раселиле, те стога нису могле бити ни унете у овај списак. Али у списак нису могле бити унете ни оне породице (и њихове старешине) које су пре његовог састављања тако осиромашиле да више нису представљале самостална домаћинства, док су у списак унети само поглавари кућних заједница и задруга, као и имаоци непокретних добара. Како су осиромашени, особито они који су били без својих кућа, често по ближем или даљем родбинском односу постајали чланови других кућа и кућних заједница што је нарочито био случај са удовицама, незбринутом децом и самохраним старцима, што су и власти форсирале само да би се задруге увећале, то је разумљиво што та лица, а тиме и њихова презимена, нису исказана у списку. Исти је случај и са онима који су овако или онако ступили у радни однос код имућнијих, јер ни они као беземљаши нису регистровани.
    Да је било становника који су у то време живели у Баранди, а да нису унети у списак, нема никакве сумње, Нећемо помињати слугу Стевана Маркова, јер су Маркови иначе бројни, али то потврђују други примери. Баранђанин Јосиф Велић је 1809. г, кумовао детету Дамјана и Ане Величковић, а у списку се ниједно од та два презимена не налази. Живан и Јевросима Глишин, такође мештани, 1809. г. су добили дете. Исте године је постао отац и један други становник овог села, Тома Белић, чија се презимена такође не помињу.
    Јасно је, према томе, да у списку нису исказана сва презимена, све баранђанске породице и сва имена кућних старешина, Напротив, исказан је само један део домаћинстава, и то онај који је поседовао земљу и куће, односно земљу или пак кућу. Број неуведених породица ипак није могао да буде особито велик нити пак раван разлици која би се добила кал бисмо одузели 170 од 211 породица, колико их је спочетка било у Новој Баранди, и то поглавито с разлога што су се економски самостална домаћинства не само гасила, већ и, свакако чешће, расељавала. Умањење породица у селу и опадање броја становништва је зависило управо од интензитета повраћаја у диштрикт и расељавања уопште, чему су допринели не са- мо тежак живот у Граници, већ и стална војничка служба на кордонима, која није била ни лака ни једноставна.
    Да би избегли често несносне војничке обавезе и друге невоље везане за живот и при- вређивање у Крајини, житељи Баранде су настојали да се с породицама по могућству врате и настане у местима одакле су и дошли, што je нарочито дошло до изражаја у иначе несигурним ратним годинама. Но власти су чиниле све што су могле да то спрече, и у том смислу су врло енергично наступале. Тако је команда 12. пука 1790. г. тражила од власти у Кикинди „да јој одмах врате дезертера Мишка Русовог и све породице из Баранде које се налазе у диштрикту”. И, наравно, Русов је враћен, враћени су можда и други, али је сигурно да власти нису увек „бегунце“ могле присилити на повратак. Баранђани су се у ствари много чешће расељавали и насељавали у околини, у селима Војне границе, јер је то понекад захтевала и сама војничка служба, Породица Курјак, која се спочетка XIX века већ налазили у Опову, као да то потврђује.
    Као и другде, у Војној граници и у Поморишју живот се одвијао у већим или пак мањим заједницама, које су једино могле да се носе са дневним неприликама чија је величина зависила од близине саме границе и опасности која се иза ње крила. Кућна задруга је, уосталом, била стециште и средиште читавог народног живота, почев од оснивања Војне крајине, па је тако морало бити и у Поморишју, одакле су потоњи Баранђани кренули у Кикинду. А за две и по деценије боравка у диштрикту задруге се нису могле пораспадати, нити је пак за то било нарочитих услова с обзиром да се стари граничари нису ни саживели са приликама и условима у којима су се ненадано нашли. У крајњем случају, оне су могле донекле да се прореде, могле су и да изгубе понеког члана или породицу, али је њихово осипање спречила нова сеоба.
    Доласком у област 12. пука и прихватањем граничарских обавеза кућна задруга је опет оживела и учврстила се тако да ће она новом селу и егзистенцији његових житеља још дуго стварати физиономију и обележје.
    Иако примера има, ми ћемо ради доказа наше тврдње да се осврнемо само на две породице, на породицу Карањац и Русов. Кућа Карањчевих, или пак домаћинство, била је само једна једина у селу и 1781. и 1800. и 1809. г, па ће бити да је тако било и 1776. г. Старешина породице је био Сава, али је Сима 1781. г. удао своју ћерку Даку у Сакуле. Следеће године, тј. 1782. у Опово је удао своју ћерку Ану и Јефта Карањац, па је несумњиво да се ту ради о кућној задрузи која је дошла из Кикинде. Слично је и са породицом Русов. Мишко се увек помиње већ од године насељавања, али је Сава удао своју кћер у Идвор још 1783, па је неоспорно да је кућна задруга Русов као задруга дошла у Баранду. 
    Да је живот у кућним задругама негован и по доласку у Баранду, то је несумњиво. Александар Поповић је, на пример, 1809. г. постао родитељ, али је старешина куће био Аврам, иначе поп. Јаков Јоцић је такође 1809, постао родитељ, али је глава домаћинства био Арсен. Једна кућа је била и Терзића, Илијина, али је граничар Јосим 1809. г. постао отац. По списку је било три породице Шајтинских, чије старешине беху Антоније, Живан и Јован, али је Сава те године постао отац, док је Лазар, син Теодора Шајтинског, исте године кумовао. Сви ови примери, мишљења смо, убедљиво доказују да су кућне задруге у месту биле врло бројне и, што је још важније, да су доиста неговане и почетком XIX века, без обзира што је било покушаја да се оне укину или пак да се живот у њима избегне. 

    ОПИС МЕСТА БАРАНДЕ

    Непознато је од када се име села Баранде налази у Немачко-банатској граници, на реци Тамиш. Становници су се у ово место доселили када је укинута Милиција (Банатска земаљска милиција – прим. И.С.), из Велике Кикинде, из Шенђурђа и из других села из Диштрикта.
    Црква садашња зидана је 1814, покривена је шиндром и печеним циглама и слави светог оца Николаја. У Баранди постоје два пароха, снабдевена сесијама, од по 140 форинти сребра, поред осталих прихода. Постоји и једна школа, покривена набојем и трском, зидала ју је општина, која и плаћа учитеља. Годишња плата учитеља је 100 форинти сребра, (уз плаћене – прим. И.С.) стан и огрев. Број ученика оба пола је равно 100. Поред једног ераријалног здања, које је један овдашњи житељ купио, нема других здања.
    У време мађарске буне 1849. народ се за неко време разбежао, али да није претрпео велику штету и да се вратио својим кућама, сведочи велики број житеља који се може видети из следећег списка… Баранда броји 260 кућа. Оне су већим делом покривене набојем и трском, ређе црепом. Штале и стаје су под истим кровом с кућом, многе и засебно. У кући има по две собе, или по једна, с фуруном од земље, ретко с каминима зиданим од цигала. Куће су већином чисте.
    (Исхрана:) Хлеб од пшенице, у оскудним годинама кољиво и проја, месо говеђе, јагњеће, свињско, живина, многи (воле – прим. И.С.) кисело и љуто, тесто кувано и печено, за време поста ракове и рибе.
    Обичаји у Белој недељи: Младеж прави љуљашке, љуља се мушко и женско, жене тога дана и врачају. При крштењу кум доноси новорођеном кумчету крзницу (парче платна) и црвену пантљику и по свршетку Тајне (крштења) дарива кумче новцем, а бабица дар изабран од родитеља – као уздарје куму.
    Прости народ, и млади и стари, носе зими кошуље, када је киша навлаче и кожухе, на главе капе и шешире, као обућу чизме и опан- ке, пастири кабанице и опаклије. У свечане дане на себи имају посебно одело, нарочито жене, које облаче најфиније одело.
    Сваки земљоделац, који држи своју стоку, има свој плуг, а богатији и воловска кола.
    У собама имају постељу на даскама, клупе око трпезе, ретко где столице. Трпеза је проста, судови земљани, ножеви гвоздени, кашике дрвене. Отмени имају уредне постеље, ормане, бакарно посуђе, на трпези порцеланске судове.
    Када рано с пролећа грми, народ држи да ће бити родна година. Када болест каква прети, више се препушта Божјој промисли, него што се тражи лекар. Болесник се с највећом негом пази, а мртвац велику тугу у кући оставља и са свим могућим трошковима се испраћа. Када се сања црвена боја, то се у народу тумачи као радост, висина као пад, блато као тегоба, оружје као невоља. Помрачење Сунца и Месеца сматрају за изузетне догађаје, а пастири познају доба ноћи по влашићима и препознају сазвежђе кумова слама. За појаву звезде репатице се сви слажу да значи рат. Када се мртвац целива, прости народ одлазећи од сандука хвата се руком за њега, а када се руком ухвати за потиљак, после дува у прсте. Виле се деле на загоркиње, које живе у шуми и вештице, за које нарочито сматрају старе жене с нечистим очима и од којих обавезно склањају децу, јер оне куну децу са змајевима и желе да од њих изведу пилиће.
    Деца воле лутке и све оне ствари које спадају у играчке. Посебно се отимају за ножеве и брисеве, играју се у прашини, кад је мочварно време праве топове од блата.
    Одрасли, нарочито девојке, скупљају се уочи уторка и четвртка на прело где и момци долазе. Старци и бабе највише се брину о ку- ћевним потребама, али се у време слава и они предају весељу, игри и гостољубљу.
    Прости народ просто, али правилно говори, изузимајући понеку страну реч, коју не уме правилно да изговори.
    Поштују (дају чест и част) звању, достојанству и делу.
    О ономе што се жели народ каже: „Ко о чему – баба о уштипцима“.
    О мудрости: „Где су кола мудрости – ту су двоја лудости“.
    Граничарски народ уважава чин и достојанство и покорава се према власти. Њихове врлине, које им красе душу и срце, су: благородност, милосрђе, јунаштво, снисходљивост. Младеж је увек весела, духа војничког, пева песме различитог садржаја и када ради и када празнује.
    Старци и бабе чувају дом и причају разне скупљене приче. Старци препричавају своје беде и невоље, а војници који су били заробљени своја страдања: час хвале непријатеља, час величају храброст својих другова, вештину и пријатност својих претпостављених дижу у небо; помињу глад, али не заборављају ни добијене користи.
    0 слави свога крснога имена певају, и старци и бабе, обично јуначке песме, а младеж, поред Многа љета, пева и љубавне песме и с њима позивају, њима одговарајуће, веселе госте.

    У Баранди, 5. маја 1859.
    Василиј Женар, парох

    Извор: БАРАНДА, Срета Пецињачки – прилози за монографију, Панчево, 2010.  

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БАРАНДА

    Нова, садашња Баранда је насељена 1775-1778. године, и то, како изгледа, на месту старе Баранде, ишчезле стотинак година раније. А насељена је углавном оним Србима из Великокикиндског дистрикта који не хтедоше да се помире са животом у Провинцијалу. Већина досељеника је потицала из Кикинде и Сент-Ђурђа, због чега је један део села и назван Шенђурцима, али су неки дошли и из Меленаца и других насеља Горње илирске границе, која је управо тада расформирана. Први пресељеници помињу се у новом селу већ 1775, али је главна сеоба извршена 1776. када се населило 211 породица, у већини кућних задруга. Изгледа да је већина тих породица напустила Дистрикт 1773. и неко време живела у Опову, оданде су речене године и прешле у Баранду. Појединачних или групних досељавања је било и у наредним годинама, али је било и оних који су покушавали да се врате у Дистрикт. Године 1813. дошла је из Сент-Ђурђа и последња већа група досељеника. Упркос томе, Баранда је због расељавања имала знатно више домаћинстава и становника у време насељавања него касније.
    Чим је насељена, Баранда је укључена у оповачку чету XII немачко-банатске регименте
    у којој је и остала све док ова није укинута, док је у црквено-верским пословима припадала панчевачком протопопијату Темишварске епархије.
    О војницима, граничарима овог села нема конкретних података осим из 1811. о којем ће још бити речи. Како се кретао број домаћинстава и становништва показују следећа два става.
    Док је 1775-76. било насељено 211 домаћинстава, дотле је у месту 1777. забележен само 201 дом , а 1785/6. – 210 домова односно домаћинстава. Године 1788/9. било је 175 кућа , 1791. – 181, 1803/4. – 172 (са 360 брачних парова),14 а 1811. само 113 кућа и 181 домаћинство.
    Први податак о броју становника потиче из 1782, кад је у њему забележено 1 411 православних житеља. Девет година касније (1791) их је регистровано само 1 033, а 1803/4. – 1 207. Године 1811. село је имало 1 462 становника, не рачунајући ту 7 мушких и 3 женска лица из „наследних земаља“ са боравком у Баранди која нису ни пописана. Од 1 462 житеља било је 682 мушка (2 свештеника, 1 службеник, 6 занатлија, 303 граничара, 15 беземљаша што раде код других, 31 инвалид, 54 оних што не служе војску, 241 мушко дете до 14 и 29 дечака од 15 до 17 год.) и 780 женских особа које нису разврстане по узрастима. Од 682 мушкарца ожењених је било 328, а неожењених и удових 354, што практично значи да је нежењених и удових изнад 17 година било 84.
    Кад се упореде подаци о броју кућа и становника истих година произилази да је свака кућа у просеку имала 1791 -5,7; 1803 – 4,7; а 1811. године – 8 душа. 
    Изгледа да Баранда тога времена никад није имала кућа колико и домаћинстава, па ће бити да су неке породице становале или код рођака или у кирији.
    Некад су те разлике биле веома осетне, као 1811. г. кад је у селу регистровано 181 домаћинство а 113 кућа, што значи да је 64 домаћинства било без сопствених домова. А што се тиче смањеног броја домаћинстава и становника, њега је свакако проузроковало расељавање, а можда и слаб наталитет.
    Грађена по плану, Баранда је већ од самог почетка ушорена. Најпре су настале главне улице према Опову, Ченти и Сакулама док су остали сокаци поникли знатно касније, с тим што је сакулска улица читаво насеље „поделила“ на два дела, источни и западни. Први је по- знат као Шенђурци, а други као Кокутарци. Насред села је одмерен сеоски плац у површини од 5 кј. на којем је касније подигнута црква. Плац је иначе служио за војнички егзерцир. На њему су ископана и два јавна бунара, која и данас постоје. Није нам познато како су изгледале прва граничарске куће, али се то даје наслутити и по једном познијем опису. Наиме, Баранда је 1859. имала 185 кућа већином од набоја, покривене трском, а само покоја и црепом. Пећке у њима су од земље, ретко од опеке, док су камини зидани. Стаје и коњушнице обично су под истим кућним кровом. Боље нису изгледала ни јавна здања, за која су такође одмах размерени плацеви. То су црква, школа. официрски станови и млинови, који су такође регистровани. У XVIII и с почетка XIX века све је то изгледало много скромније, по димензијама и материјалу, него средином прошлог сто- лећа.
    У селу је 1786. г. било 195 граничарских кућа, а од ерарских објеката 4 млина, 2 официрска стана и једна кафана. Те године изгорело је 12 кућа, мада Турци, колико се зна, нису били у Баранди. Млинови и кафана су наскоро престали да буду ерарски, јер је 1807. забележен као војно-ерарски само један официрски стан у којем је становао сеоски оберлајтнант Атанацковић који је уживао 4 собе, кухињу и комору, 2 собе више но што му следује.
    У Баранди је 1805. регистрована резерва од 516 пожунаца наполице и 323 мерова кукуруза, па није искључено да је штација имала и свој магацин, какви су се иначе 1803. градили по Граници.
    Ради лепшег изгледа, а вероватно и ради потребе за дудовим лишћем и дрветом, власти су повеле рачуна и о узгајању дудова, па је у селу 1804. забележено укупно 115 дудових стабала. Тај користан посао је настављен и касније, мада не увек са успехом, па је у Баранди 1806. било 111 дудова и 50 дудових садница, а годину дана касније, 1609, 108 дудова и 30 дудових садница, што значи да је било и уништавања засада.
    Мада је са колонистима 1776. дошао и поп Петар, Баранда је скоро 40 година била без праве цркве, мало због нехата и немаштине, мало због узалудног ишчекивања да их у градњи помогну Кикинђани, чију су цркву раније и они градили, па се може претпоставити да су се верски обреди одржавали у каквој импровизованој богомољи, која је 1806. регистрована. Међутим, права црква, ова садашња, саграђена је 1814, а посвећена св. Николи. Зидови су јој били од опеке, а кров од шиндре. Парохија је основана 1779, а парохијско звање 1764, док су матрикуле заведене 1780. године. У почетку је Баранда имала само једну парохију, а касније и две, али је свештеника увек било више, што је донекле одговарало и постојећем броју домаћинстава и становника.
    Од првих свештеника знамо за поп Петра, који је у Баранду дошао 1776. године. Од 1784. до 1802. у селу је био поп Теодор Павловић, а Аврам Зебић од 1784. до 1809. године, кад су у службу ступили Гаврило Арсенијевић и Аврам Поповић. Сем ових ту су службовали и Живојин Радановић, Григорије Станковић и Глигорије Штековић. Радаковић је постављен 1785, а у селу је био и 1797. год. Станковић се помиње 1803/4, а Штековић 1797. Године 1785/6. Баранда је плаћала 10 форинти и 36 крајцара годишње на име сидоксије, колико и 1791, док је парохијски приход износио укупно 183 форинте годишње, од чега 90 отпада на школу, 80 на бир, а 13 форинти на приход од парохијских сесија. Године 1803/4. парохијски бир је износио 250 форинти и 18 крајцара, а плаћао се на земљу (3 крајцаре од јутра) коју су сељаци уживали (5 006 кј). Но како је било две парохије, то на сваку од њих отпада по 2 503 кј, односно по 125 форинти и 9 крајцара. Године 1808. црква је имала 4 403 форинти капитала, 2 568 у готову, 444 у облигацијама и 1 386 у инвентару, а 1809, опет, 7.036 форинти укупно, 5 550 у готову, а 100 у облигацијама, а 1 386 у инвентару.
    О школи у Баранди готово и да нема података из XVIII века. Зна се поуздано једино то да је 1777. још није било. Школске зграде није било ни 1788/9. али један извор каже да је школа отворена још 1780, па ће бити да је радила у каквој приватној или црквеној просторији. Године 1784. помиње се ученик Лазар Витолић, па је несумњиво да је и школа тада радила Не знамо кад је прва школска зграда саграђена, али знамо да је 1813. постојала. Тада је надлежни пуковски школски референт констатовао да је у „задовољавајућем стању“, али и да ће бити саграђена нова школска зграда. Изгледа да је та зграда тада и подигнута, али је она према једном познијем опису била од набоја, а њен кров од трске. Године 1813. то училиште је имало 25 ђака. Учитељ им је био Теодор Поповић, он је ту дужност обављао и десетак година раније, 1802/3, а примао је на име плате 90 форинти годишње. Катихета је био поп Гаврило Арсенијевић, а школски надзорник лајтнант – Ернфелд.
    И овде је као и другде по Граници сва власт била у рукама четних официра и команде штације, али је свакако постојала и традиционална сеоска управа, и управно-политичка
    општина као установа. Општина је 1808. имала 2 621 форинту капитала, од чега 576 у готову, 18 у активи и 2 227 у инвентару, а 1809, опет, 2 967 форинти укупно, 720 у готову и 2 227 у инвентару.
    Сеоски атар се састојао од више званих места и потеза. То су Баште, Буџак, Велика хумка, Виногради, Гувно, Детелине, Козја леђа, Ливаде, Мала хумка, Печена слатина, Пустара, Сигет, Средња хумка, Угар и Утрине, од којих су неки очигледно новијег датума. Баранђански атар је испресецан већим бројем бара, од којих су најважније Карањска бара, Попина бара, Си- тара, Слатина, која је иначе слана и лековита, затим Средња бара и Трновача. То је ужи сеоски атар, али је Баранда уживала и тзв. Доминал који се пружао уз Тамиш. Иначе се тај атар пружао, а и сад се пружа, између дебељачког земљишта на истоку и ченћанског на западу, односно између сакулског атара на северу и оповачког на југу. Према најстаријем очуваном документу о земљи баранђански атар је 1800. имао укуп- но 9 041 кј, од чега на Доминал отпада 1 805, а на ужи атар 7 236 кј. свега. 5 008 оранице, 2 130 ливаде и 98 кј. винограда. Према катастарској књизи села из 1809. у којој се иначе не налази Доминал и још неке површине, ужи атар је имао свега 6 928 кј. и то: Намена Основни иметак Залишна земља Свега Оранице 3 438 кј. 1 303 кј. 4 741 кј.
    Баште 49 кј. 16 кј. 65 кј.
    Виногради 0 кј. 111 кј. 111 кј.
    Ливаде 1 455 кј. 556 кј. 2 011 кј.
    Остатак од 2 113 кј, колико недостаје до 9 041 кј. из 1800. свакако отпада на кућне плацеве, сеоске пашњаке, путеве и некретнине јавног добра, које се такође помиње. Међутим, поставља се питање шта су од свега тога поседовали граничари. 
    Према већ поменутој катастарској књизи из 1809, у местује те године било 170 земљопоседника односно домаћинстава са сесијама и сесионим деловима и то: 35 ималаца целих сесија (1/1) 25 ималаца три четвртина сесије (3/4) 36 ималаца једне половине сесије (1/2) 74 имаоца једне четвртине сесије (1/4).
    Према том исказу и према сесијама и сесионим деловима уопште, а са изузетном кућних плацева и евентуалних земљишних додатака, село је морало да има само 2 166 кј. основног и 902,5 залишног иметка, дакле свега 3 066,5 кј. земље. Међутим, ствари су стојале друкчије, јер су граничари поседовали знатно више земље. Наиме, 1800. г. Баранђани су уживали двоструко више грунта но што би им по исказу припадало, иако је те године било мање домаћинстава и становника него 1809. г. Тако је требало да буде чак ако се занемаре виногради, кућни плацеви и баште о којима ионако не знамо ништа поближе. У ствари, 1800. г. је било 168 домаћинстава са земљом од 172, колико их је укупно регистровано. Та домаћинства су поседовала 6 219 кј. земље, 4 410 оранице и 1 809 кј. ливаде, што значи да је свако од њих у просеку имало по 25,7 кј. оранице и 10,5 ливаде, свега 36 кј. Према већ помињаном податку из 1803/4. у поседу граничара је било 5 006 кј, а не 6 219, што значи да је сад свако домаћинство у просеку имало укупно по 23 кј. земље. На знамо у чему је ствар, али ће бити да разлика долази отуд што је првим исказом обухваћена сва, а другим само „корисна“ сељачка земља.
    Према податку из 1800. структура граничарских иметака је изгледала овако:
    Величина ДО одб од 11 од 21 од 31 од 51 од 70 преко поседа у кј. 5 до 10 До 20 до 30 до 50 ДО 70 до 100 100.
    Бр. домаћинстава 1 1 46 15 60 36 4 5S7
    Као што се види, најбројнији су домови са поседом средње величине, они од 17 до 68 кј. земље (1/2 до 2 сесије), али је било и оних који су поседовали мање и више. Поседи су увећани поглавито миразима и купопродајама обављаним покаткад и са дозволом надлежних власти. Већ помињане катастарске књиге села доказују да није било много иметака који су одговарали првобитно добијеним. 
    Осим земљорадњом Баранђани су се бавили и другим привредним делатностима, у првом реду домаћом радиношћу, ловом, риболовом и сточарством, које је било и најрентабилније. Године 1811. у Баранди је било: влашких коња 343 волова 433 кобила 181 крава 490 пастува 2 оваца 2968 ждребади и омади 71 свиња 701 свега 597 кошница 71 А како је Баранда 1811. г. имала 181 домаћинство, то на свако од њих у просеку отпада по 3,3 коња, 2,4 волова, 2,7 крава, 16,4 оваца, мање од 4 свиње и 0,4 кошнице.

    Извор: БАРАНДА, Срета Пецињачки – прилози за монографију, Панчево, 2010.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top