Нови Бечеј и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Нови Бечеј: Бочар, Кумане, Нови Бечеј (до 1952. године Волошиново; обухвата и укинуто насеље Врањево) и Ново Милошево (настало спајањем села Драгутиново Општина Нови Бечеј: Бочар, Кумане, Нови Бечеј (до 1952. године Волошиново; обухвата и укинуто насеље Врањево) и Ново Милошево (настало спајањем села Драгутиново Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Нови Бечеј и околна села

Нови Бечеј и околна села

Општина Нови Бечеј:

Бочар, Кумане, Нови Бечеј (до 1952. године Волошиново; обухвата и укинуто насеље Врањево) и Ново Милошево (настало спајањем села Драгутиново и Беодра).


Коментари (12)

  • vojislav ananić

    НОВИ БЕЧЕЈ, среско мјесто у Банату, поред Тисе. 1921 имао је Н. Б . 7.259 становника, а 1910 Срба 2.094, Маџара 5.287, Жидова 224; православних 2.200, католика 5.091. Први спомен o Н. Б . је из 1332-1337. У првој половини 15 вијека био је Н. Б. у посједу српских деспота. Ни у вријеме Турака није опустио. 1717 имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу. Српска црква подигнута је 1742. У другој половини 18 вијека почело је у Н. Б . насељивање Маџара. 1848 биле су код Н. Б. крваве борбе. 1886 изгорјела је трећина Н. Б . У Н. Б. се налази неколико новчаних завода и знатан број културних и хуманих институција. Знатан је обрт и индустрија опека и млинских производа. Има грађанску школу 1 приватну гимназију.

    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • vojislav ananić

    АРАЧА

    У средњем Банату близу Новог Бечеја, налазе се остаци монументалне средњовековне цркве, која је име добила по месту поред кога се налази – Арча (Arcas). Најстарији делови цркве настали су током 12. века, а комплекс цркве остао је у рушевинама након повлачења Турака из Баната.
    Црква је тробродна базилика са звоником и поседује стилска обележја романичке и готичке архитектуре. Црква је изграђена од опеке, фино тесаног камена и пешчара. Капители и конзоле су украшени антропоморфним и биљним рељефима. Крајем 19. века, током археолошких ископавања ту је пронађена плоча из Араче, која се чува у националном Музеју у Будимпешти, као изузетан споменик средњовековног пластичног украса, који потиче са краја 11. века. Рељефна плоча је истакнути пример мађарског средњовековног вајарства, јер на њој видимо један од раних приказа људске фигуре: свештеника са подигнутом руком. Ово вајарско дело, познато као Камен из Араче, првобитно је покривало један гроб. Наставак, тачније доњи део плоче, познат нам је само из реконструкција. Плоча је с текстом на латинском језику: „Они који ова слованца читају, нека се моле свемогућем Богу”. Текст Арачке плоче убраја се у предисторију писане мађарске књижевности.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВИ БЕЧЕЈ

    Општина Нови Бечеј налази се у Војводини и заузима северозападни део Банатског простора.
    Уз административно средиште Нови Бечеј, општину чине још и насеља Ново Милошево, Кумане и Бочар. Атар новобечејске општине се простире на површини од 609,61 км².
    На територији општине Нови Бечеј живи 23.847 становника; Срба, Мађара, Рома, Румуна, Хрвата, Русина, Словака, Македонаца, Албанаца, Муслимана и грађана других народности. Управо због разнолокости националне и религијске припадности не чуди што се на територији општине Нови Бечеј, у само четири насељена места, налази чак петнаест цркава.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НОВО МИЛОШЕВО

    Ново Милошево је насеље у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу, на путу између Новог Бечеја и Кикинде. Настало је после Другог светског рата уједињењем два села: Карлово (Драгутиново) и Беодра. Становника је некада било скоро 10.000, док је сада по последњем попису 6.900.
    Према попису из 2002. било је 6763 становника (према попису из 1991. било је 7309 становника).
    У насељу Ново Милошево живи 5265 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,3 година (37,5 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 2287 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,96.
    Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    Историјски развој Новог Милошева
    Мр Миливој Бешлин
    На надморској висини од 54 метра, на северу Баната, на половини пута између Кикинде и Новог Бечеја, простире се на издуженом узвишењу, пет километара дуго село, које је од 1946. у географским картама убележено као Ново Милошево. Саставни делови места су некадашња села Беодра и Карлово (Драгутиново), која су интегрисана у јединствено насеље након Другог светског рата.
    Старије од два села, Беодра, први пут се у изворима појављује 1331. али као Болдија. Временом је могуће идентификовати под именима: Бека, Пеадра, Белдора, Белдра, да би се како име Беодра, тако и локација усталили средином XVIII века. У доба првог помена насеља, Банат је са својих 30 градова и око 990 села био слабо насељени интегрални део Угарског краљевства са већинским православним становништвом (око 90%) и мањинским привилегованим католицима, чији број није прелазио 10%. Остало је забележено да су Османлије и Срби 1396. у борбама тешко опустошили читаву околину Беодре (вероватно и само село), све до Темишвара. У то време, између 1461. и 1482. први пут се помиње Белдре-Сег, касније Карлово. И пре коначног пада Србије (1459) а нарочито након тога, масе српског становништва напуштале су територију некадашње Деспотовине и бежале у Банат где им се положај несумњиво побољшавао, јер је код угарских владара, притиснутих неопходношћу одбране од надируће османске опасности, слабио прозелитизам, као једна од битних карактеристика државне политике према иноверницима до турских освајања. У XV веку Беодра је имала више власника: од 1414. до 1418. године била је у поседу породице Берексаи Хођмош, уз чије име стоји епитет Белдреи; од 1434. до 1451. село је припадало као посед Хамфиеку Белдреиу; од 1482. оно је у рукама феудалне породице Даци, којој је ово био само мањи део поседа. Претеча Карлова, првобитни Белдре-Сег је у првом периоду било у рукама велепоседника Миклоша Телегдија, да би касније припала његовом брату Михаљу.
    До краја јула 1552. Банат је пао под османску власт, претворен је у пашалук, а велики број преосталог становништва је кренуо ка Ердељу. Највероватније да су тада и Беодра и Белдре-Сег опустели, али ипак наставили да претрајавају, јер су Османлије у јужним областима освојене Угарске радо насељавали српско становништво, због чега су их угарски савременици називали Рацка земља. Због недостатка извора за османски период, следећа вест која се тиче Беодре долази из 1659. када је кнез Фридрих Август Саксонски повео своју војску у битку против Османлија „преко Пеадре“, али је морао да пронађе други пут, јер је околина овог насеља била одвећ мочварна. Преокрет начињен победама хришћанских снага над Османским царством током Великог бечког рата (1683-1699) и посебно аустро-османског рата 1716-1718. враћа Банат у састав Хабсбуршке царевине. Међутим, услед дугог ратовања и честих прелазака војски, банатска територија поново је била опустошена, па на чело управе, ове, царском Двору директно подређене територије , долази гроф Клаудије Флоримунд Мерси, на чијој чувеној карти Баната нема уцртаних ни Беодре ни Белдре-Сега. По свој прилици у мноштву срушених и опустелих села налазила су се и ова два.
    Убрзо, 1740. почиње дуг и исцрпљујућ рат за аустријско наслеђе (1740-1748) у коме се читава Монархија борила за опстанак и право да цара Карла ВИ наследи ћерка Марија Терезија. У то време Белдре-Сег бива преименован у Карлово по преминулом цару. У тако сложеној ситуацији морао је то бити врхунски патриотски чин. Село ће ново име носити од те 1740. све до слома Хабсбуршке монархије.
    Поменута 1740. од велике је важности и за Беодру, јер тада почиње интензивно насељавање овог запустелог места. Међу првима се насељавају становници оближњег разореног насеља Акаче. Наиме, према подацима из 1731. акачки становници су били Срби, хајдуци, под вођством посебног капетана. Овакво стање је настало након престанка османске окупације Баната, када се Акача као забачено насеље опкољено мочваром претварило у пребивалиште „пуно сумњивих лица, лошег карактера“, заправо одметника од власти и закона, који се никако нису мирили са новоуспостављеним уређењем. Ови својеврсни побуњеници успоставили су у Акачи своју одметничку самоуправу, организовали су се као банда и наносили штете како властима тако и становницима околних села. Напослетку, 1742. ово „гнездо друмских разбојника“, како стоји у изворима, разорио је барон Енгелсхофен, водеће бунџије махом побио, док је преостало мирно становништво населио у оближњој Беодри. Хајдучија је у овим првим послератним годинама након враћања Баната под хабсбуршко окриље била уобичајена и честа појава међу српским становништвом. О њеним размерама речито сведочи једна од мера банатске земељске управе из 1727. да у сваком диштрикту буде размештена чета хусара са искључивом дужношћу да гони хајдуке. Чак је и митрополит Викентије Јовановић 1731. упутио посланицу сународницима у којој их је опоменуо да не подлежу рђавим утицајима, којима се славе разбојници, пљачкаши и убице.
    У доба насељавања становништва из разорене Акаче, обновљена Беодра устаљује се на данашњој локацији. Главнина становништва у Беодру ипак не долази из оближњег хајдучког гнезда, већ из развојачене Потиско-Поморишке војне границе. Наиме, након завршетка Рата за аустијско наслеђе Марија Терезија је одлучила да испуни дато обећање и у знак захвалности изађе у сусрет захтевима мађарског племства, те је од 1741. до 1751. демилитаризовала Потиску границу у Бачкој и Поморишку границу на северу Баната. Незадовољним, претежно српским граничарима је речено да уколико желе да остану милитари, онда морају прећи у Банат, где се стварају регуларни пукови, а уколико намеравају да остану у својим кућама, морају постати „поданици мађарске круне“, тј. сељаци контрибуенти. Граничари су у први мах с огорчењем одбили како исељавање тако и подвргавање угарским властима.
    У том периоду и Карлово и Беодра бивају насељени српским граничарима из демилитаризованих области. Хроничари бележе да су у Карлово 1752. дошли дотадашњи граничари из Аде, чиме се ово место знатно увећало, а досељеници су и у новом завичају наставили са полувојничким животом. Карловчани су као и остали граничари у Банату били обавезни да у мирно време врше службу у матичном месту, а у току рата војну обавезу у земљи и ван ње. За време ратовања њихове породице су ослобођене плаћања пореза, док се породицама погинулих додељивала посебна помоћ. Уз Врањево и Кумане, Карлово је сачињавало граничну компанију у саставу Банатске земаљске милиције са седиштем у Кикинди и јачином од 578 људи, са Лазаром Поповићем као заповедником. У оквиру ове милиције Карлово је представљало шанац, а његово становништво је живело полувојничким животом. Потоњом реорганизацијом и Карлово је са бројним другим местима припало Илирском граничарском пуку. Био је ово, показаће се, успешан начин за постепену демилитаризацију граничара тј. покушај њихове пацификације и етапно укључивање у цивилни живот.
    За разлику од Карлова, Беодра је припадала провинцијалном тј. цивилном делу Баната, због чега су њени становници били у неповољнијем положају, па ипак 1758. граде прву сеоску цркву. Била је то за оновремене прилике сасвим солидна грађевина, чак раскошнија од оне у већој и богатијој Кикинди. Беодрани су изабрали узвишење на крају села за цркву, прилично удаљено од центра насеља. Одмах по укључивању Баната у угарски жупанијски систем, чиме је ова област престала да егзистира као посед бечког Двора, 1779. одиграла са прва распродаја коморских поседа појединцима. На лицитацији у Бечу 1781. међу осталим поседима продата је и Беодра мађаризованим Јерменима, Богдану и Михаљу Карачоњију за 103.000 форинти. Дојучерашњи закупци, сада власници банатских имања, настојали су да што брже извуку добит из купљених спахилука, па су се готово истог тренутка кад су постали спахије сукобили са својим подложницима. Обраћајући се жупанијским судовима са жалбама, сељаци су посебно наглашавали да је настала битна разлика и у понашању према њима и у обиму давања док су били подложници Коморе и од тренутка када су потпали под власт спахија појединаца. Убрзо после доласка Беодре у посед Карачоњијевих долази до масовнијег насељавања мађарског живља, претежно као пољопривредне и сточарске радне снаге. Од 1794. почиње насељавање првих немачких породица које се баве занатством, а у исто време грофови Карачоњи подижу католичку цркву. Била је озидана од черпића, на месту данашње зграде парохије, посвећена је Светој Марији Магдалени, а као ктитор забележен је Богдан Карачоњи.
    Становници Карлова били су срећније руке те је њихово место било укључено у територију привилегованог Великокикиндског диштикта. Повеља којом је установљен Великокикиндски диштикт са привилегијама, коју је потписала царица Марија Терезија, издата је новембра 1774. Србима за „важне и полезне војне услуге“. Сам Диштикт као и сва припадајућа места добили су грб и печат. Најважнија тековина добијена привилегијама било је обећање са највишег места у Царевини да становници Диштрикта неће бити продани или заложени уколико Тамишки Банат буде подељен на спахилуке, те признато право његовим општинама да саме себе откупе. Била је то неупоредива предност коју су житељи Карлова имали у односу на своје суседе из Беодре. Привилегије су још обухватале и дозволу слободног коришћења свих поседа које су приликом насељавања граничари заузели, начин плаћања пореза, сопствену судску власт, ослобођење од свих бесплатних радова… Свако место имало је да изабере бирова који је прикупљао порез и друге дажбине, старао се о реду и миру у селу, решавао мање судске спорове и за њих изрицао казне. Након аустријско-угарске нагодбе из 1867. Банат долази под пуну угарску власт, која коначно укида Диштрикт 1876. године, а некадашњу његову територију укључује у састав Торонталске жупаније. Интензивнији развој и економски успон Карлова условљен је како повољним околностима због њихове укључености у привилеговани Диштикт, тако и чињеницом да су у време цара Јозефа сваком домаћинству у Банату додељене сесије, чиме су они постали порески обвезници. У зависности од броја укућана, потреба, заслуга, додељиване су четвртина, половина или пуна сесија. О недвосмислено бољим животним условима у Карлову сведоче и пребези Беодрана у суседно село, што постаје све учесталија и масовнија појава крајем XVIII и почетком XIX века. Становници Беодре бежали су од спахијске самовоље и од озбиљних економских и радних обавеза. Та и каснија досељавања српског становништва у етнички хомогену и економски и друштвено пожељнију средину знатно су увећали карловачко становништво. Прво језгро насеља настало на узвишењу Плевна око старе цркве, са свега два реда кућа, ширило се према северу.
    Упркос незадовољству становника, Беодра се након куповине, а захваљујући имућним власницима такође интензивно развијала, започело се са исушивањем мочвара које су је окруживале; 1805. прглашена је за варошицу, а исте године гроф Карачоњи је унапређује у „пољопривредни град“, чиме стиче право на одржавање три годишња вашара. У то доба се помиње као насеље у којем живи 130 српских и мађарских породица. Крајем XVIII века насељавају се прве немачке породице пореклом из Алзаса и Лорене, а коју годину касније долазе и Јевреји, углавном трговци и занатлије. Наличје економског успона села био је тежак живот његових житеља. Неретко су Карачоњијеви људи и пандури терорисали мештане, пљачкајући их и кињећи на разне начине, најчешће самовољно без одобрења својих господара. Урбарење као радна обавеза у људској радној снази и коњској запрези као и убирање десетка од свих пољопривредних производа и стоке представљали су огроман терет становништву. Није била ни ретка појава да пандури физички нападну неког од мештана јер је био осумњичен или оклеветан да је говорио против спахије, да ровари или кује заверу против грофа или државе.
    У првој половини XIX века Беодра добија архитектонске споменике по којима ће бити препознатљива. Развијени спахијски посед Богдана Карачоњија који у овом периоду нараста на чак 9.000 к.ј. наслеђују синови Ласло и Лајош, који априла 1838. освећују темеље нове католичке цркве, импозантних размера. Након завршетка 1842. црква постаје породична гробница-маузолеј у чијој је крипти, испод олтара, сахрањено двадесетак чланова породице Карачоњи. Средином XIX века, тачније 1857. сада већ врло богати и утицајни грофови Карачоњи подижу дворац у центру села са површином од 2.500 метара квадратних у чистом класицистичком стилу у коме су и сви пратећи објекти, очувани до данас.
    У Карлову, које је до краја свог хабсбуршког периода, задржало релативно егалитарни карактер, без велепоседника, није било грађевине сличне беодранском Каштиљу. Најимућније породице у селу располагале су са стотинак јутара земље. Социјална структура становништва с почетка XIX века доста је хомогена; од 1100 породица, њих 1000 се бавило земљорадњом, а половина од тога се због малог земљишног поседа могла рачунати у сиромашније. Занати су се споро развијали, тако да је у првој половини XIX века, тек 13 породица живело од њих, а у другој половини века 30. Десетак породица су биле трговачке, а 60-ак учитељске и чиновничке. У поменутом периоду Карлово је имало шест ковача, столара, колара, чизмара и берберина, сапунџију и 11 трговаца. У овом периоду Карлово добија свог најпознатијег и најпросвећенијег грађанина, Теодора Павловића (1804-1854). Рођен у кући чизмарског занатлије и дугогодишњег сеоског кнеза Павла Павловића, 14. фебруара 1804. Теодор је основну школу завршио у родном месту, након чега га је отац послао на даље школовање. Гимназију је похађао у Хецфелду, Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Сремским Карловцима. Након завршене гимназије на позив пријатеља Константина Пејчића одлази у Пожун где 1825. завршава Правни факултет. Као свршени правник, прелази у Пешту где се краће време доста успешно бавио адвокатуром и убрзо упознао све значајније личности тадашње угарске престонице. Постао је близак пријатељ Саве Текелије, који га је узео за личног секретара, адвоката и саветника. Са свега двадесет једном годином био је сарадник престижног Летописа, да би 1832. постао и његов уредник. У тешком периоду за Матицу српску, након обнављања, постао је 1837. њен секретар. Захваљујући Павловићу, Матици су приступили бројни угледни Срби, међу којима и Сава Текелија, кнез Михајло Обреновић, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић… Преданим радом знаменити Карловчанин успео је да обнови Матичин фонд и напуни до тада празну касу, због чега се сматра обновитељем ове значајне институције. Теодор Павловић је 1838. покренуо Сербске народне новине, које ће све до гашења 1848. представљати најзначајнији српски лист у Хабсбуршкој монархији, предреволуционарне деценије Метерниховог апсолутизма. Бурни и крвави догађаји 1848. натерали су Павловића да угаси новине и због притисака и претњи напусти Пешту. Вратио се у родно Карлово и умро 1854. у педесетој години живота.
    За читаво време привилегованог положаја Карлова у селу је било по два учитеља, а прва основна школа помиње се 1758. док први подаци о 243 детета који је похађају, датирају из 1774. године. Јуна 1822. освећена је нова, већа зграда школе. Подаци о првој беодранској школи такође нам долазе из 1758. захваљујући писаним траговима о визитацији Темишварске епархије селу. Животи људи у оба села током XIX века били су једнолични и монотони, нарочито у зимским месецима, када су се сводили на неколико основних занимања и разоноде: за децу – школа, за омладину – скупљање на рогљу и недељом игранка у колу, а за старије грађане – одлазак у цркву и знатно ређе у касину. Вашари, свадбе, славе, црквене литије представљали су догађаје о којима се темељито и дуго говорило, а за ретке учене људе или путнике до Беча, Пеште и Темишвара знало је и о њима причало читаво село. Везе између ова два, не само територијално блиска села, готово да нису постојале. Изузмемо ли уобичајене анимозитете или чак и физичке обрачуне међу младима, неретке пребеге Беодрана у неспахијско и слободно Карлово, те због тога супериорни осећај његових становника у односу на Беодру, других веза и контаката готово да није било.
    У време револуционарне 1848/49. остало је забележено да је у Беодри на почетку револуције и српско-мађарског рата било прилично мирно. Свега двадесетак мађарских породица, које су радиле на имању Карачоњијевих је напустило село. И неколико српских породица је избегло са делом имовине, задржавши се краће време у подунавским селима, пре свих у Ченти. У Карлову, као делу Великокикиндског диштрикта је било сукоба изазваних великим незадовољством српских сељака због немогућности да дођу до иберландске земље , коју мађарске власти нису хтеле да им уступе. Због тога су се временом све више ослањали на национална и антиугарска осећања, те је њихово учешће у покрету од социјално-економског прерастало у национално. Једина преживела тековина револуције била је ликвидација феудалних поседовних односа у Царевини, па тако и у Беодри долази до масовног ослобађања српских и мањег броја мађарских породица испод кметске зависности. Временом ће ова тенденција све више захватати и мађарско становништво, иако су поседници настојали свим силама да је зауставе, омету или успоре.
    Друга половина XIX века протиче у знаку Баховог апсолутизма (1849-1860), Аустро-угарске нагодбе из 1867. године, коначног укидања Великокикиндског диштрикта 1876. те укључивања његове територије у састав Торонталске жупаније, убрзаног економског и просветног напретка, али и све интензивнијих међунационалних анимозитета. Наравно, у селу су све ове тенденције спорије и мање долазиле до изражаја, а битнија промена могла се уочити само компарирањем дужих временских интервала. Значајни догађаји за Карлово друге половине XIX века су и велике поплаве које су пустошиле село 1855. и 1870. а доста живота у оба села однела је и епидемија колере 1863. године. Промена која ће дати снажан импулс економском развоју и модернизацији села била је пролазак железничке пруге кроз Беодру и Карлово. О значају тог чина говори и почетак изградње камених (макадамских) путева који замењују земљане, јер села која су се налазила тачно на половини раздаљине између два велика банатска центра Кикинде и Новог Бечеја, морала су имати развијену инфраструктуру и путну мрежу. Године 1883. била је довршена пруга Велики Бечкерек–Нови Бечеј–Велика Кикинда преко Карлова и Беодре. Убрзо оба села добијају и савремене железничке станице, а 1896. се железнички повезују са Сегедином.
    Све већи број писмених и релативно просвећених мештана, као и недостатак културно-просветног и забавног живота, били су довољани разлози за оснивање месне библиотеке и читаонице. На иницијативу неколико угледнијих грађана трговаца, занатлија, учитеља и напреднијих земљорадника 1887. основало је Српску читаоницу Карлова, која је добила једну просторију у Општинској кући. Од добровољних прилога купљен је оскудан намештај, а прве књиге стигле су као поклони оснивача и чланова читаонице. Од првих дана рада читаонице Карловчанима су редовно били доступни водећи српски листови у Аустро-Угарској, од Заставе и Браника, до Србобрана и Нашег доба, чиме је ова установа значајно доприносила подизању општег културно-духовног нивоа мештана. Деценију по оснивању, читаоница је купила кућу у близини цркве, а како су се њен значај и активности развијали, ова омалена кућа постала је тескобна и убрзо је страдала у пожару. На њеном месту подигнута је нова, већа и модернија у којој је читаоница остала све до 1949. године. Прва јавна библиотека у Беодри основана је крајем XIX века под називом Непкењвтар (Народна књижница). Оснивачи су јој били просвећени мештани мађарске и немачке националности учитељи, занатлије, трговци и општински чиновници. Књижница није окупљала Србе, нити млађу популацију, као ни земљораднике због чега је остала елитистичка установа ограничена на мали број аристократа, љубитеља књига, не више од тридесетак људи. Располагала је са око 2.000 књига купљених добровољним прилогом, а седиште јој је било у кафани Елизабете („Лизе“) Лућен у центру села. Затворена је након Првог светског рата, а књиге и инвентар су прешли у власништво католичке парохије у Беодри.
    Једна од најстаријих друштвених организацији у Беодри је ватрогасно друштво, основано 1889. године. Све до тог доба није било организоване интервенције у гашењу пожара, већ су тај посао спонтано обављали мештани. Оснивачка иницијатива је потекла од велепоседника Андора Карачоњија, који је био и први председник друштва. Прва крајње скромна опрема купљена је добровољним прилогом спахије и општине у чијем се дворишту и налазила просторија за окупљање чланова. Крајем XIX века друштво је имало 30-ак чланова Срба, Мађара и Немаца. С почетка XX века у оквиру добровољног ватрогасног друштва развила се делатност драмске групе у којој је било окупљено десетак млађих мештана, који су сваке зиме припремали позоришне комаде на мађарском и српском језику.
    Почетком XX века оба села су се убрзано развијала и увећавала. У том периоду Беодра је имала преко 4.600 житеља, највише Срба, 2.240, затим 1.620 Мађара и око 750 Немаца, док је у Карлову живело близу 5.000 углавном српских грађана, те са монументалним црквама, дворцем, ветрењачама, сувачама, железничким станицама, поштама, телеграфом, школским и просветним објектима, млиновима, банкама, цигланом, великим зградама општине, библиотекама, бројним занатским, трговачким и угоститељским објектима ова два банатска места израстају у праве варошице. Интензивни развој капиталистичких односа на селу довешће до имовинске диференцијације међу људима и повећања броја сиромашних, који ће у деценији пред Први светски рат потражити бољи живот емигрирањем у Сједињене Америчке Државе. Из Беодре је тада отишло око 160 сиромашнијих грађана Срба и Мађара, а из Карлова је у нови свет отишло око 150 мушкараца и 20-ак жена.
    У селу су од 1903. деловале месне организације двеју, за Србе значајних странака, радикалне и демократске. У ово предратно време неколико средње имућних и сиромашнијих Карловчана основало је Прву српску земљорадничку задругу. Циљ удруживања било је заустављање процеса пропадања средњих и ситнијих земљорадика и њихово претварање у беземљаше. Основна делатност Задруге током првих година постојања били су штедња и краткорочно међусобно кредитирање чланова.
    Мобилизација на почетку Првог светског рата 1914. је преполовила оба села, нестало је младих људи, што је изазвало несташицу радне снаге за пољопривредне радове. Међутим, како је рат одмицао све већи број мобилисаних Срба је дезертирао, одбијао да се одазове позиву или се предавао руској војсци на источном фронту између 1915. и 1917. не желећи да ратује против својих сународника. Број Карловчана који се предао Русима процењује се на око 280, а предаја је често имала организован карактер, тако да су читаве групе војника прелазиле добровољно у заробљеништво. Од ових својеврсних дезертера формирани су 1916. српски добровољачки пукови у Одеси у које ступа око 200 Карловчана, а један део тих људи упућен је као помоћ српској војсци. Око 60 грађана Карлова остало је у Русији и учествовало у Октобарској револуцији 1917. године. Након капитулације Аустро-Угарске, новембра 1918. у Беодри су имућнији Срби основали Народно веће са циљем очувања реда у селу након одласка жандармерије. У том међувлашћу или безвлашћу многе, а пре свега немачке и јеврејске куће, дућани, дрваре, млинови и имања су опљачкани. Слична судбина задесила је и дворац Карачоњијевих, кога су његови власници, као и Беодру, заувек напустили.
    Одлуком Велике народне скупштине Баната, Бачке и Барање од 25. новембра 1918. Беодра и Карлово, као и велики делови јужне Угарске, бивају прикључени Краљевини Србији, чиме улазе у састав Краљевства Срба Хрвата и Словенаца проглашеног 1. децембра 1918. године. Нешто раније у Беодру је стигао пуковник Драгутин Ристић са мањим одредом својих војника, које су мештани, Срби пре свих, масовно и раздрагано дочекали и поздравили као ослободиоце. Ристић је поставио нове, привремене органе власти у Беодри, а слична ситуација је забележена и у Карлову. Захвални Карловчани у налету патриотског одушевљења, слично својим прецима пре готово два века, на почетку Рата за аустријско наслеђе, одлучили су да промене име селу у Драгутиново у част новог ослободиоца.
    У јесен 1919. у Беодру је пристигла поражена, бела емиграција из бољшевичке Русије. Један од оних који је остао, а од власти Краљевине СХС добио бивши дворац Карачоњијевих на коришћење, био је и Михаил Владимирович Родзјанко, последњи председник руске Думе, који је боравећи у беодранском дворцу, као један од најутицајнијих људи Русије пред и у току револуционарне 1917-те, написао своје мемоаре. Исте, 1919. Беодра сем нових становника из далеке Русије добија још једну значајну новину – прву фотографску радњу Ернста Јосипа, трговца, заљубљеника у фотографски занат. Већ крајем те године млади трговац долази до закључка да нови хоби доноси у селу бољу зараду од трговине и напушта је отварајући убрзо скроман фото атеље у својој кући.
    У новој држави највише наде мештанима Беодре и Драгутинова уливала је аграрна реформа, наговештена доношењем Претходних одредаба за припрему аграрне реформе, фебруара 1919. којима је створен правни основ за уклањање феудалних рецидива у земљишним својинским односима и прерасподелу постојећег земљишног фонда. Међутим, изневерена су сељачка очекивања да ће доследно бити остварен принцип да земља припада ономе ко је обрађује, тј. била су само делом остварена, неуспешном аграрном политиком провођеном више у интересу земљопоседника него сељака. Највећи беодрански земљопоседник Андор Карачоњи продавао је своје поседе преко Хрватско-славонске банке за парцелизацију и колонизацију у периоду 1919-1931. У пролеће 1919. један део беодранских беземљаша добио је земљу овог бившег спахије у пределу Керектова, да би следећа расподела била 1921. када су сиромашне породице и беземљаши добили по 3 к.ј. оранице по брачном пару, а по сваком детету изнад 14 година по једно к.ј. средњег квалитета. У читавој Беодри 295 аграрних интересената и 31 добровољац су све скупа добили 1.144 к.ј. и 1.102 кв. хвата обрадиве површине. Ако се зна да тек поседи изнад 10 ха могу позитивно да послују, те да је мало који непосредни произвођач у селу имао средства за обрађивање, јасно је да се социјална ситуација није битније побољшала. Нерентабилни, ситнији поседници који нису имали средства за рад продавали су своје поседе богатијима од себе и тиме се враћали у пређашњи статус. Посебно је у тешком положају било мађарско становништво које је већином било ангажовано на поседима грофова Карачоњијевих, након продаје истих остајало је без посла, а као мањински народ били су дискриминисани и изузети од аграрне реформе, те претварани у слуге и бескућнике. У бољем су положају били беодрански Немци, међу којима је било неколико крупних земљопоседника, а бројне немачке породице доживљавале су економски просперитет, да би двадесетих година политичким ангажовањем њихов положај међу свим мањинским народима био далеко најбољи, чак би се могло рећи да у правима нису пуно заостајали за већинским Србима.
    Непосредно након рата 1919. Беодра добија прву Српску читаоницу, са доста оскудним избором књига и штампе, а убрзо и месне одборе свих значајнијих политичких странака, које делују до 1929. када им је због шестојануарске диктатуре, забрањен рад. Насупрот завађеним политичким организацијама подстицано је оснивање режимско-интегралистичких, попут Сокола, који се у селу оснива у пролеће исте године, док је следеће 1930. село добило и први фудбалски клуб Хајдук. Насупрот мултиетничкој Беодри, национално хомогено и прорадикалски обојено Драгутиново оснива соколску организацију већ 1924. а фудбалски клуб, који је мењао називе док се није коначно одлучио за име Војводина, исте године кад и Беодра. Занимљиво је да је један од првих интеграционих процеса између формално две, али фактички сливене административне целине дошао баш у области спорта. Године 1932. направљена је фузија два фудбалска клуба – беодранског и драгутиновачког, али се није одржала дуже од једне сезоне. У оквиру клуба Војводина у току зимских месеци деловала је драмска група, која је сваке године припремала по неколико позоришних комада доста високог квалитета. Крај двадесетих година XX века доноси и велику економску кризу. У читавој Југославији, па тако и у Карлову и Беодри сељаци преживљавају најтеже тренутке, задужују се да би преживели, губе имовину због дуга, а тек ће отпис дела сељачких дугова које ће провести Стојадиновићева влада унеколико побољшати њихов положај. На изборима 1935. Беодра и Драгутиново добијају и првог посланика из своје средине, Милана Ковачева, угледног пољопривредника, члана Самосталне демократске странке, председника беодранске општине, изабраног на листи Удружене опозиције. Непосредно пред рат у Беодри је долазило до оштрих сукоба између младих комуниста и нациста, а најтежи такав инцидент одиграо се новембра 1939. на игранци у локалу код Лизе, након чега је у село дошла чак и делегација немачке амбасаде из Београда.
    У ратном периоду 1941-1945. Драгутиново и Беодра, као и читав Банат живе под немачком окупацијом. Због учествовања у отпору немачком окупатору или помоћи околним партизанским одредима, током рата је страдало преко 200 мештана оба села. Међу партизанским борцима посебно се истицао Милош Попов, комуниста и комесар драгутиновачког партизанског одреда, који је погинуо на самом крају рата априла 1945. на Сремском фронту. По њему је уједињено село добило име – Ново Милошево.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Карлово

    Насељено је 1752—3 и названо Карлово. 1758 имало је 73 дома. 1767 били су у Кјарлову свештеници: Павле Томић, Христифор и Илија Цуцић; сва тројица родом из Аде у Бачкој. 1771 имало је 100 домова. Када је 1774 припало Кикиндском дистрикту иселило се 44 српске породице у Подунавску војну границу. 1777 имало је 680 становника. Као интересантна презимена бележимо: Берибакин, Голушин, Дорогов, Раказов, Цуцић.
    Потеси: Акач, Бела бара, Вакант, Галадска бара, Галадски виногради, Голић, Греда од Тамашфале, Златна унка, Излаз, Изласки виногради, Јазбине, Јарош, Кикош, Клисура, Корошат, Коћ, Ливаде, Локваниште, Мали излаз, Марцељ, Мртвак, Петра, Пландиште, Поред пречке, Пречка (рит), Селиште, Столини виногради, Стрњика, Тамашфал(а), Угар, Чот, Чрнокос, Шаруље, Шуљми.
    У Карлову се родио: Тодор Павловић, књижевник и публициста (1804-—54).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КУМАНЕ

    Кумане је место најближе средишту општине, 11 км удаљено од Новог Бечеја, на путу према Зрењанину. Приликом пописа 2002.године утврђено је да има 3.814 становника, углавном Срба (3.296), Рома, Мађара и осталих народности.
    Порекло имена овог насеља многи везују за азијско пламе Кумани, који почетком XI века пустошили овај део Европе, да би на овој локацији формирали насеље, што говори и о његовој старости.
    Кумане је више пута мењало локацију због променљивог тока реке Тисе и честих поплава. Почетком XIX века село се оформило на локацији где се и данас налази.
    Први писани траг забележен је у документима из XVII века, где се Кумане помиње као српско насеље у Банату.
    Аустро-турски рат је почетком XVIII века готово уништио ово насеље, а доласком Турака у ове крајеве пренета ја куга, која је десетковала становништво.
    Масовно насељавање Кумана почиње у другој половини XVIII века. Претежно су га насељавали Срби који су организовали војну одбрану и Кумане је у то време предстрављело утврђење за одбрану од Турака.

    Тек почетком XIX века, када се становништво определило за земљорадњу, долази до значајнијег развоја села.

    Извор:Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НОВО МИЛОШЕВО

    Ново Милошево је друго по величини место у општини. Има богату историју и веома је старо, а формирано је од два насеља, Беодре и Карлова (Драгутинова).
    Беодра је старије насеље од Карлова, а за порекло имена има више тумачења. По једном је назив Беодра добила по топониму бео-дер, што би значило да је то место на речном рукавцу или мртваји.
    По другом, насеље је добило назив по власнику феудалног поседа сличног имена. У средњовековним документима је пронађен назив Белдра.

    Карлово је много млађе насеље, јавља се у XVIII веку. Занимљив је податак да је за време турске најезде село остало потпуно ненастањено, пусто. Међутим, половиномXVIII века насељавају га граничари Срби, који у част краља Карла дају име селу Карлово. Касније, после Првог светског рата, насеље мења назив у Драгутиново, по пуковнику српске војске, касније бригадном ђенералу Драгутину Ристићу.
    У периоду 1855-1870.село је више пута поплављено, а забележена је и епидемија колере која је преполовила становништво.
    Тек почетком XX века долази до економског и друштвеног просперитета села. Упоредо са економским развојем растао је број становника .Године 1921. забележено је да је Ново Милошево имало 9.850 становника, што је највише до сада. По попису из 2002.године број становника у Новом Милошеву је 6.763.
    Своје данашње име Ново Милошево је добило после Другог светског рата, 1947.године по борцу и организатору устанка у овом крају Милошу Попову Клими.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БОЧАР

    По величини Бочар је најмање село у општини, удаљено од Новог Бечеја 25 км.
    Бочар је село са богатом историјом. Постоје документа која потврђују да је Бочар, као насеље постојао још у XIII веку, а да је име добио по свом оснивачу Бочарду. У документима са почетка XIII века о додели земље војницима говори се о Бочару као власнику првог слободног поседа.
    Бочар је касније, као посед, мењао власника, а као српско насеље помиње се почетком XVIII века. Међутим, у XIX веку Бочар постаје власништво немачке породице и од тада га масовно насељавају Немци из Жомбоља и Бечкерека, данашњег Зрењанина.
    После рата из Бочара се иселило близу 280 немачких породица, а 1946. године у ово место се досељава преко 200 породица из околине Босанске Крупе.
    Број становника никада није прелазио 3.000. Према првом попису 1869. године у Бочару је живело 2.827 житеља, највише их је било према попису из 1948.године, 2.848, а данас их има (попис из 2002. године) 1.895.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Лазар Мечкић – Нови Бечеј И Врањево Кроз Историју

    Преисторија

    Нови Бечеј налази се у делу Панонске низије, који је, некад, у доба Римске империје, био римска провинција.
    Настанак Панонске низије везан је за формирање евроазијског планинског система, посебно за формирање Карпата као најмлађег великог планинског система који се хоризонтално пружа у правцу Атлански – Тихи океан. Пре постанка Алпа и Карпата простирало се, преко овог терена, Медитеранско море.
    Формирањем Алпа и Динарских планина прекида се веза с Медитеранским морем, али остаје Панонска низија покривена – такозваним – Сарматским морем. Формирањем Карпата прекида се веза с другим морима и ствара се континентално море (језеро) – такозвано – Панонско или Понтско језеро (као што данас изгледа Каспијско језеро).
    Панонско море представљало је западни део великог мора које се називало Паретитис, а које се простирало од Алпа па све до Туркестана у Азији. Данас пад појмом Панонског мора обично имамо у виду подручје окружено Алпима, севернобосанским планинама, шумадијским планинама и Карпатима.
    Величина овог језера се мењала, због незавршеног померања тла у Алпима, Карпатима и Динаридима, а наноси река и ваздушне струје (ветрови) постепено су засипали ово језеро и претварали га у слатководно – Левантско језеро. То је, у ствари, последњи стадијум тог језера, а назив је добило по Леванту (Блиском Истоку). Још у доба терциера ерозијом једне реке прокопан је данашњи Ђердап и образован слив Дунава којим је испражњено Левантско језеро.
    Рачуна се да је Панонско море, у ширем смислу, настало пре отприлике 30 милиона година, а ишчезло пре више од 600.000 година.
    Последњу фазу у животу Панонског мора представља велико језеро које се налазило изнад најдубљих делова Панонске низије између река Дунава и Тисе, затим Банат и изоловане увале северо-западно и југо-источно, између Славонских планина и Фрушке горе. У Потисју су се најдуже задржали остаци тог језера. Данашњи његови остаци су: Нижидерско језеро на граници Мађарске и Аустрије, Балатон, у Мађарској, и Палић, у нашој земљи.
    Панонско море је оставило драгоцене наслаге у виду нафте, мрког угља, лигнита, земног гаса и камене соли. Данашњи артешки бунари користе воду из тих левантских слојева.
    Војводина је равница благог нагиба, кроз коју протичу реке – Дунав, Драва, Тиса и Сава, којима су отекле воде Левантског језера (Панонског мора). После тога била је подложна дугим поплавама које су имале одлучујући утицај на насељеност тих крајева. Када би се реке повукле у своја корита, остајале су огромне баре, мочваре и ритови чији је муљ стварао врло тешке услове за опстанак човека. Мочваре су лети испуштале гасове који су још више погоршавали услове за живот људи, те је то земљиште дуго било непогодно за настањивање.
    Реке и поред својих поплава, које су одлагале настањивање човека у основи су биле привлачне за људе, јер су им олакшавале живот и често биле услов њиховог опстанка. Биле су погодна природна заштита од непријатеља; њихове су долине представљале главне правце кретања у сеобама; олакшавале су преношење цивилизације из једне у другу област. Реке су посебно биле значајне у привредном погледу. Још од најстаријих времена представљале су услов за егзистенцију човека због риболова и лова уз своје обале, као и главне саобраћајнице. Лов и риболов су у прво време били основни вид обезбеђења средстава за живот човека. Поред риба, око река и на рекама настањивале су се многобројне птице и друга дивљач које је човек ловио и тиме обезбеђивао себи основне намирнице.
    Живот људи у Војводини прати се од почетка неолита. Из тог периода постоје многа налазишта, а међу највреднија спадају и она око Новог Бечеја и Врањева.
    У нашим крајевима све доскора нису били познати локалитети који припадају палеолиту. Међутим, мамутова глава с кљовама (нађена на обали Тисе код Новог Бечеја 1947. године) припада животињи чије изумирање пада крајем палеолита и настанком неолита.
    Период средњег неолита у нашим областима представљен је винчанском и потиском културом. Овај период се код нас протеже од 3.400 до 2.800. године пре наше ере.
    За проучавање преисторије Новог Бечеја важнија је потиска култура, јер се простире дуж обала средњег и доњег тока реке Тисе. Потиска култура спада у позно неолитско доба, све док је није заменила култура прелазног доба из неолита у метално. За овај период постоје два ванредна локалитета у непосредној близини Новог Бечеја и Врањева: Борђош и Матејски Брод. Матејски Брод спада у један од најпознатијих локалитета у нашој земљи.
    Из млађег каменог доба (неолита) постоји читаво насеље на Матејском Броду с рушевинама кућа, гробови, керамика, оруђа од глине и костију, а сматра се да хронологија овог насеља траје од трећег миленијума пре наше ере па до тринаестог века наше ере.
    У пролеће 1951. године Новобечејац Богдан Радонић је, приликом орања на салашу у подручју званом Симуђска страна, плугом закачио ћуп који је представљао оставу. Предао га је Народном музеју у Зрењанину. У ћупу је било мноштво разноврсних предмета. Ћуп се сврстава у тип занатске оставе и претпоставља се да је припадала занатлији ливцу, а потиче из трећег периода бронзаног доба.
    На Борђошу је нађено неколико преисторијских насеља. Једно од њих лежи на старој обали Тисе и припада млађем каменом добу. На њему су откривени предмети потиске и винчанске културе, што показује да су се овде мешали елементи двеју суседних култура. Друго насеље на обали Тисе припада бронзаном добу. Уз њега је постојало и гробље с урнама у којима су сахрањивани покојници.
    На Брођошу је у више махова откривено неколико места с оставама бронзаних предмета с краја бронзаног и почетком гвозденог доба. Ту је нађена и једна статуета од печене земље, која представља женско божанство у седећем положају и припада млађем каменом добу.
    То су само неки од вреднијих налаза, који показују да је човек на том подручју живео од вајкада.
    Предмети нађени на подручју Новог Бечеја и Врањева чувају се по многим музејима не само у нашој земљи, него и у иностранству.
    Лазар Мечкић
    Нови Бечеј И Врањево Кроз Историју
    Нови Бечеј у доба великих сеоба народа
    Налазећи се на значајним светским раскрсницама, подручје Војводине је током векова неколико пута мењало и своје становништво и своје господаре.
    Крај где се данас налази Нови Бечеј припадао је у најстаријим временима Дацији. Дачани су дуго одолевали нападима Римљана, који су под Трајаном (101—107. године после Христа) успели да од њихове земље створе римску провинцију Дакију. С обзиром да је предео на коме се налази Нови Бечеј одувек био прикладан да спаја леву и десну обалу Тисе извесно је да је Бечеј као место или као провинција, можда под другим именом, постојао још за време владавине римских царева. То потврђују и остаци новобечејске тврђаве чији су темељи грађени на остацима некадашњег римског утврђења.
    Да је на месту где се налази Нови Бечеј, у његовом делу ближе реци Тиси, још у доба Римљана постојало насеље или римски војни логор, сведоче засвођени ходници озидани циглама у виду тунела, пронађени приликом копања темеља за изградњу Радничког дома 1975. године, па и нешто касније при копању темеља за хотел Тиски цвет, као и у темељима новог Дома здравља.
    Претпоставка је да се ради о истом ходнику који се протеже од Дома здравља до хотела Тиски цвет, говори о потреби да археолози истраже део истога на подручју Трга ослобођења, који је лишен грађевинских објеката.
    Трагови Римљана, у непосредној близини Новог Бечеја, пронађени су и преко железничке пруге на рудини Гаревац где је данас погон Керамичке индустрије Полет. На том месту су, приликом откопавања терена за есплоатацију глине, поред људских костура и римског новца, пронађени и разни други предмети међу којима и један војнички шлем. Ти предмети нису стручно откопавани нити касније сачувани, изузев што је врањевачки католички парох пок. Шварц успео да преко радника нешто од тога прикупи и сачува. Ако се не би ништа друго предузело, било би вредно макар испитати где се налазе ти предмети које је пок. Шварц сачувао, како би стручњаци о њима дали све најнеопходније оцене.
    Готи су преплавили Дацију-Рипарију око 268. године. Подручје Баната или још прецизније Торонталска равница постало је бојиштем Визгота, Острогота, Гепида и Вандала, који су се смењивали у пустошењу ових крајева. Ту су већ 376. године појављују Хуни, који убрзо загосподарише целом Дацијом. Пре пропасти хунске империје 425. године расули су се по овим крајевима Лангобарди. Они су се повукли у унутрашње крајеве Паноније. После Хуна, у овим крајевима су живели Гепиди. Њих су 565. године покорили Авари, настојећи да им ови крајеви буду стална насеобина. У том циљу стварали су јаке одбрамјбене границе, градећи чувене аварске шанчеве (погрешно се ови и данас називају римски шанчеви). Њихови делови су се, све доскора, могли видети у близини Новог Бечеја, с оне стране Тисе код Бачког Градишта. Авари су двесто година владали овим крајевима. Њихову владавину прекинуо је Карло Велики 803. године.
    За време аварске владавине, половином шестог века, долазе Словени који се простиру у Подунављу. После сеобе Јужних Словена на Балканско полуострво њихов мањи део остао је у овим крајевима. О њима као Северинима постоје многи трагови из седмог и осмог века. Данас у језику Срба у Банату има елемената на основу којих се може запазити да је део топографских имена који се помињу у мађарским изворима (пре но што су се овамо почели досељавати Срби из крајева јужно од Дунава и Саве) словенског језичног подручја-екавског дијалекта.
    Мађари су, при доласку у Панонску низију (896. године) затекли у Јужној Угарској хунско-аварске остатке и Словене као аутохтони елеменат. Словени су били бројно јачи од тада досељених Мађара. Живели су поред река Мориша и Тисе и између Дунава и Тисе. Имали су организовано друштво у оквиру неке врсте задруга. Савез таквих породица чинило је племе, а крај у коме се живело називали су жупом.
    Долазак Мађара у ове крајеве није изменио словенску организацију, него је краљ Иштван И основао административне јединице као што су биле словенске.
    За време владавине краља Беле ИИ и Беле ИВ у тринаестом веку спроведено је планско насељавање Мађара и Кумана у Банату.
    Лазар Мечкић
    Нови Бечеј И Врањево Кроз Историју
    Настанак Бечеја и порекло имена
    Не зна се тачно када и како је Нови Бечеј добио своје име, ко га је и када основао. Једно је сигурно – Бечеј је са својом тврђавом заузимао значајно место на списку оних, који су имали утицаја на државну политику у следу историјских догађаја понекад и на широј територији.
    После пропасти насеља, које се у доба Римљана налазило на месту данашњег Новог Бечеја, о њему се, као што је случај и са другим насељима у Банату, прилично дуго не чује ништа, али већ у доба Иштвана И (997—1038) Бечеј се јавља као насељено место, а ускоро се помиње као село.
    У то време, или нешто касније, али у периоду увођења хришћанства код Мађара, доселиле су се између осталих, у ове крајеве и две породице из француског племена Бецхе и Грегор. Оне су имале значајну улогу на подручју религије у овом делу Угарске, а запоселим местима дали су своја имена. Назив Бече (Бецсе) наводно је последица погрешног читања, од стране Мађара, имена Бецхе. Према томе први поседници и господари Бечеја, по којима је вероватно и добио име били су Бецхе и Грегор, а касније њихови наследници.
    Мало је вероватно да је Бечеј, како стоји у појединим изворима, добио назив по имену племића Бечеји Имре, који је за време краља Кароља Роберта (чија се престоница налазила у Темишвару) дошао у посед средњег дела Торонталске жупаније и населио се у месту које је наводно по њему добило име Бече. Бечеји Имре је – према Мађарској великој енциклопедији (А. Паллос) – потомак породице Бецхе и Грегор.
    Како и историчар Рудолф Шмит у својој студији Град Бечеј износи да је овај добио име по породици Бече-Гергељ: »који су живели под првим краљем из куће Арпадовића«, за време владе ст. Иштвана (997-1038), онда би се то можда могло сматрати првим историјским податком о постојању Бечеја.
    Карољ Сабо, у својој књизи: Мемоари из првог века мађарског хришћанства у XXИИ ставу, у којем пише о биографији Светог Гелерта, па каже да је супруга жупана од Беча, коју је св. Гелерт крстио, имала јаку грозницу и када је на гробу св. Гелерта у цркви у Чанаду пољубила огртач, убрзо оздравила. На крају 86. странице своје књиге Сабо напомиње: »може се претпоставити да је име овде споменутог жупана у вези са торонталском тврђавом Бечеј и са именом тога града«. Књига Кароља Сабоа представља, у ствари, збирку превода латинских легенди из једанаестог века. Те легенде су настале око 1083. године када је св. Гелерт канонизован.
    Свети Гелерт је, после убиства, првобитно сахрањен у Пешти, а касније је његово тело пренето у Марош, па одатле у Чанад негде 1049. године. Огртач је био положен на његовом гробу у цркви св. Богородице у Чанаду. Даља претпоставка је да је посета гробу супруге Жупама од Бечеја, могла бити у времену од 1050-1060. године, те би се можда баш ове године могле сматрати као прво јављање Бечеја у историји.
    Као година првог јављања Бечеја у историји под тим називом може се сматрати и податак из књиге Ђерђа Ђерфи Историјска географија Мађарске из времена Арпадовића, ИИ издање Академије наука, Будимпешта 1987. У поглављу Бачка жупанија на стр. 214 у ставу у коме описује Бецсе (ј) између осталог пише:
    »Важан прелаз преко Тисе 1091. године кумански војсковођа Каполч је са пљачкашким трупама, долазећи из правца Токаја ту прешао (мисли код Бечеја) Тису, са намером да код Доњег Дунава напусти земљу (мисли се на Мађарску).«
    У фусноти аутор књиге даје објашњење да се ради о Бечеју у Бачкој, што је прилично непоуздана тврдња. Наиме, из текста књиге јасно се види да су Кумани прешли Тису код Токаја и да су се оданде упутили у даљи пљачкашки поход на подручју између Тисе и Дунава. После тога, 1091. године, они прелазе са десне на леву обалу Тисе код Бечеја, али по нашој оцени оног у Банату.
    Ђерфи је ову погрешку вероватно преписао из књиге Сцтипторес рерум Хунарицарум дацум регумqуе стирпис Арпадианае гестарум, издане 1937. године у Будимпешти, где се на стр. 412 спомиње Бечеј, за који аутор у фусноти даје објашњење, да се односи на »Вицус Обецсе«, (Стари Бечеј) у Бачкој.
    Потребно је, при оцени о којему се Бечеју ради имати у виду услове становања и изглед тих малих насеља крајем једанасетог века (1091). Становало се у колибама, земуницама, или у најбољем случају у полуземуницама, а занимање је углавном било сточарство, што је олакшавало »сељакање« с једног места на друго, где је испаша боља.
    Тада су оријентири могли бити, не мала насељена места од десетак-двадесетак колиба, већ брда и планине, реке и њихове притоке или ушћа река и наравно тврђаве. Све друго је било несигурно, јер је било подложно промени и ишчезавању.
    У прилог тој тврдњи иде и податак из књиге Душана Поповића, Срби у Бачкој до краја 18. века, Београд 1952, у којој на стр. 77 стоји: »Бечеј за време Турака се не помиње, иако се помињу многа села из околине Бечеја, као Бела, Ботра, Перлек, Кутеж, Кетвила и друга…«.
    Можда је, у време преласка Кумана преко Тисе (1091), Бечеј у Банату припадао управи и заповедништву тврђаве Бач, те се као такав и могао сматрати да припада Бачкој жупанији, али то нема посебног значаја за доказивање о коме је Бечеју реч, јер је тврђава увек била на левој страни Тисе, а у њеној непосредној близини се налазио Бечеј у Банату. Бечеј у Бачкој удаљен је скоро десет километара од тврђаве, ако се иде воденим током Тисе, а ваздушном линијом удаљен је три-четири километра.
    Треба нагласити да је тврђава постојала, на месту на коме се и данас налазе њени остаци, још у доба Римљана. Она је касније обнављана или на истом месту изграђена и нова, али је сигурно једно, да је уз тврђаву одувек постојало пратеће насеље, у овом случају то је био данашњи Нови Бечеј.
    Према томе, чини нам се, на основу свега што је речено у Хроници Мађарске о Бечеју, да се то односи само на Бечеј уз тврђаву, где је војска и где се одвија живот.
    Због свега овог сматрам, да се као први писмени траг у историји Новог Бечеја може узети 1091. година.
    Можда нам као историјски доказ, о постојању Бечеја у једанаестом веку, може послужити и лепо очуван мач пронађен у рушевинама бечејске тврђаве. Мач је пронашао Шандор Бизоњи из Новог Бечеја, један од поклоника новобечејске прошлости, а његова удовица је мач поклонила Народном музеју у Зрењанину (1946) преко тадашњег управника Шандора Нађа. Мач је лепо очуван и украшен, а потиче из једанаестог или почетка дванаестог века.
    Ово је изјавио Шандор Нађ на састанку Завичајног клуба 13. септембра 1986. године у Новом Бечеју, а мени је још једном детаљније објаснио телефоном 22. септембра 1986. године, кад сам га упозорио да кустос зрењанинског музеја (такође 22. септембра 1986.) тврди, да они у Музеју немају тај мач.
    Оно што Рудолф Шмит износи у студији Град Бечеј: »Документарно се Бечеј помиње тек године 1238. када краљ Бела И поклања изнова конвенту крсташа у Стоном Београду село Бечеј (вилла Wецхе). Оно изнова баш потврђује да је Бечеј и раније постојао.
    Сентклараи је категоричан у тврђењу да се Бечеј одувек налазио на месту где је и данас. Тврђења да је некада био на острву, он објашњава – да је Тиса због таложења муља и песка мењала своје корито. За то постоје многи докази у ритовима и јаругама, па чак да је Тиса и с источне стране омеђила насеље Бечеј те се тако он са својом тврђавом извесно време могао наћи и на острву.
    Бечеј се до средине дванаестог века, за време владавине Гејзе, са свим подручним општинама врло лепо развијао како каже Сентклараи цветао је. Тај развој је само незнатно ометен унутрашњим немирима и пустошењима које је у банатским насељима радио Борић, босански бан који је у угарским престоним борбама учествовао против Иштвана ИИИ. За време владавине Беле ИИИ око 1190. године сва су места овог подручја живела у приличном благостању, па је и у Бечеју узела маха земљордња, затим развој мануфактуре и трговине. Бечеј је, захваљујући свом повољном географском положају одржавао посредно и непосредно врло живу саобраћајно-трговачку везу с јужним краљевима, посебно с Византијом, што је обезбеђивало богатство и услове за брзи развој.
    Тај процват је временом био угрожен и Бечеј је преживео тешке потресе 1241. године када су у ове крајеве продрли Татари на челу с Бату-Каном.
    Лазар Мечкић
    Нови Бечеј И Врањево Кроз Историју
    Нови Бечеј краљевски слободан град и седиште Торонталске жупаније
    У првом раздобљу свог поновног настанка — пише Сентклараи — Бечеј је припојен некадашњој Бечејској жупанији, која је, можда, добила име и од каснијег Великог Бечкерека, којег су, у прво време, такође звали Бече. Границе жупанија су од Кнеза Гејзе наовамо често мењане, али сматра овај аутор да је некадашња бечејска жупанија идентична са жупањиом Торонтал.
    Бечеј се 1332. године јавља на листи оних места која плаћају десетак главном торонталском жупском уреду. Он је у то време већ био овеће место. У Торонталској жупанији забележен је као први цивитас, да би га поново нашли 1440. као опидум. Тада се већ и Арача (1441), па затим Бечкерек и Башаид јављају као опидуми.
    У Банату се у првим годинама тринаестог века јављају као градови — седишта жупанија: Темишвар, Чанад, Бечеј и Ковин. Најзначајнији град је Темишвар, који је од 1310. до 1323. године био и престоница Угарске седиште краља Кароља Роберта.
    Бечеј је 1331. године, у време владавине краља Роберта, проглашен за први краљевски слободан град. После њега су проглашени 1342. године Темишвар, а затим, за време владавине Робертовог сина Лудвига, Мезе Шомло 1343, Ходаш и Лугош 1371. итд.
    Пораз Срба од Турака на Марици (1371) и поготову на Косову (1389) приморао их је да се у даљој борби против Турака у већој мери ослоне на Мађаре. Године 1404. склопљен је савез између деспота Стефана Лазаревића и мађарског краља Зигмунда, што је из основа изменило положај Срба у Угарској.
    Према том споразуму стари деспот Стефан Лазаревић журио је да још за живота обезбеди егзистенцију свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, тако овај постаје велможа (Фонемес) Мађарске и члан земаљског сабора. Њему и његовим мушким потомцима ће под мађарским протокторатом припасти Србија.
    Деспот се са својим бојарима обавезао на верност Мађарској. За ту обавезу краљ Зигмунд дао је своме вазалу на уживање градове Голубац, Београд, покрајину Мачву, многа имања у Срему и Банату, међу којима Бечејски и Бечкерешки спахилук. Истовремено је добио и титулу жупана Торонталске жупаније са седиштем у Новом Бечеју. Седиште Торонталске жупаније налазило се у Новом Бечеју све до освајања ових крајева од стране Турака (1551—2).
    По доласку Бечеја у посед српских деспота досељава се у ове крајеве поред обичног становништва и део племића из Србије. Тако су поседници великих имања у том подручју били поједини чланови високог српског деспотског племства. Постојали су власници тих имања најчешће куповином, али и разним услугама мађарској држави. Као поџупан Торонталске жупаније у Арачи је 1417. године Брајан.
    Српски деспоти су на своје поседе у Мађарској населили толико Срба, да је Угарски сабор 1439. године решио да се не дозволи даље досељавање странаца.
    У то време, 1434. године, враћајући се из Јерусалима, у Бечеју је био Бертрандон де ла Брокијер, који у свом путопису каже: »… Стигох у једну варош (значи Бечеј је већ и у то време варош — Л. М.) која припада реченом деспоту и зове се Вершет (Бечеј), а ту пређох једну врло велику реку и јако дубоку, коју зову Тиса. А отуд дођох у Сегедин …«“
    Борба око мађарске краљевске круне довела је на престо породицу Хуњади. Деспот Ђурађ Бранковић био је уз поражену странку — на страни својих рођака Урлиха Цељског и Николе Горјанског. Доласком на власт Хуњади Јаноша конфисикована су Деспотова добра у Мађарској па и Бечеј. Срби које је деспот Ђурађ Бранковић населио, а било их је много, остали су на тим имањима и после конфискације.
    Хуњади је, према неким изворима, држао Бечеј 1450. године и те године је ту под његовим руководством одржана седница мађарског државног сабора.
    Сукоб између деспота Ђурђа и Хуњадија траје до 7. августа 1451. године, а крајем те године Бечеј је поново у поседу Ђурђа Бранковића. Али ни велика опасност која је претила од Турске није успела да изглади даље сукобе између деспота, његовог рођака Урлиха Цељског са Хуњадијевом странком. Тако су деспотови људи напали Хуњадијевог шурака, Михаља Силађија који је у то време био командант Београда, при одбрани Београда од Турака. Том приликом погинуо му је брат Ладислав, а Михаљ Силађи се спасио. Убрзо затим, 17. децембра 1455. године, напада Силађи с четом коњаника Деспота у његовом дворцу у Купинову у Срему. У тој борби је Деспот рањен (изгубио је два или три прста на десној руци), ухваћен и одведен у Београд. Био је приморан да своју жену Јерину пошаље у Београд као таоца и да преда своје градове: Бечеј у торонталској и Шомљо у крашовској жупанији. Поред тога морао је, на име откупнине, да исплати Силађију 10.000 дуката. Када је за ово дознао краљ Ладислав В Посмрче (мађарско-пољски краљ 1444— 1457) пун гњева »нареди да се обустави предаја поменутих добара и исплати откупнина«. У повељи краља Ладислава од 21. марта 1457. године баца се кривица на Хуњадија као на виновника читавог овог сукоба.
    Тако се Бечеј поново нашао у поседу Ђурђа Бранковића у коме он проводи време у лову и у политичким преговорима. Ускоро (крајем 1456. године) деспот Ђурађ Бранковић умире у својој осамдесетпрвој години живота.
    Бечеј је у време славних дана Хуњадијевих био у пуној снази и власт спрских деспота — како каже Сентклараи — служила је за повећање његовог угледа. Детаљи о томе налазе се у поверљивим арихвским документима бр. XXВИИ у Сегедину, а потичу из 1458. године за време владе краља Маћаша. Краљ је лично морао да интервенише, да забрани командантима тврђава и надзорницима скела, који су били у служби на имањима српског деспота, да грађане Сегедина не оптерећују било каквим наметима.
    Прилично дуго после тога, не чује се о Бечеју ништа. Турске чете упадају у Банат, пролазе пљачкајући и убијајући, и у околини Бечеја, али не покушавају да изврше напад на Бечеј. Тако се истиче да су трупе под командом тамишког грофа Павла Кинижија 1482. године код Бечеја успешно сузбиле 10.000 турских коњаника који су се из Смедерева упутили према Темишвару.
    Све чешћи упади Турака у Банат подигли су стратешку важност бечејског града, али није забележено да је у то време извршено повећање или побољшање тврђаве.
    После победе код Мохача (1526), када је турска војска поред осталих крајева преплавила и Бачку, остао је град Бечеј нетакнут, што говори да је он био с друге стране Тисе у Банату.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Лазар Мечкић – Нови Бечеј И Врањево Кроз Историју

    Карловачки мир и рушење новобечејске тврђаве

    После победе Аустрије над Турцима код Сенте, 11. септембра 1697. године, Турци су се повукли у Банат, трупе под командом Евгенија Савојског, наставиле су да их гоне и на левој обали Тисе у правцу Београда. Тако су ослобођени Бечеј, Бечкерек и настављен даљи пут према југу, иако је источни део Баната с Темишваром остао у турским рукама.
    Мир је, с приличним одуговлачењем, закључен тек 1699. године у Сремским Карловцима. Према одредбама Карловачког мира, Турци су потпуно напустили Бачку и западни део Срема од Сланкамена у правцу Моровића на Босуту, док је источни део Срема и цео Банат припао Турцима. После потписивања мировног уговора настало је прилично одуговлачење око напуштања Баната од стране аустроугарске војске.
    Напуштањем Баната, од стране аустријских трупа, прешло је у Бачку, која је припала Аустрији и оно мало Срба из Бечеја и тамо основали Нови Бечеј.
    Уговором је предвиђено да се сви градови и утврђења дуж Тисе и Дунава разруше, а тај задатак, када су биле у питању тврђаве у Бечеју и Бечкереку, требало је да ураде трупе Евгенија Савојског, што су оне одлагале тако да је тврђава у Новом Бечеју порушена тек 1701. године. То истовремено говори, да су се аустроугарске трупе налазиле на овом подручју још две године после потписивања Карловачког мира, или четири године од пораза Турака код Сенте. Ово је важно имати у виду при оцењивању затеченог стања у Банату насталог после повлачења Турака из Баната и закључењем Пожаревачког мира, деветнаест година касније (1718).
    После потписивања Карловачког мира Аустрија је учврстила своје границе дуж десне (Бачке) обале Тисе и десне обале Мориша. Створена је Потиско-поморишка граница. За граничаре су насељени Срби из околине Естергома и Будима.

    Нови Бечеј и Врањево после протеривања Турака из Баната

    Није прошло много времена од закључења Карловачког мира, долази до поновног рата између Аустрије и Турске (1714—1718). У том рату Аустријанци су ослободили Банат, источни део Срема, 15. августа 1717. освоје Београд, а затим и крајеве јужно од Дунава и Саве, све до Ниша.
    Закљученим миром у Пожаревцу 21. јула 1718. године између Аустрије, Млетачке Републике, с једне, и Турске, с друге стране, припали су Аустрији Банат и цео Срем, градови — Београд, Шабац, Бјељина, Брчко и на југу Србије све до Параћина.
    Западни, равничарски део Баната био је, после повлачења Турака, насељен Србима, а само по планинским обронцима и то у мањем броју Румунима. За Мађаре се зна, да су у то време живели само у Малом Сомбору, насељу крај Мориша.
    Сматра се да је у Банату тада било 200—250 скоро чисто српских насеља, а само у мањем броју живело је мешано српско-румунско становништво. У чанадском, бечкеречком и панчевачком округу било је око 9.000 српских домова. Потисје је представљало ритове и мочваре, а народ је добрим делом живео номадским животом, гајећи кржљава говеда и свиње, а само незнатан број се бавио земљорадњом.
    После протеривања Турака из Баната, враћају се из Ђачке ранији становници (банатског) Бечеја и насељавају се на месту где је и некада био Бечеј. Ово насеље добило је назив Нови Бечеј, а онај део што је остао у Бачкој Српски, а касније Стари Бечеј.
    Нови Бечеј је и после протеривања Турака обновљен на месту у непосредној близини Тисе око мале цркве (манастира). Ту, око манастира, налазило се и гробље. Све до изградње железничке пруге, Велики Бечкерек — Велика Кикинда (1883), прекопута манастира, у кући која је била касније власништво Стауд Кароља налазила се пошта. Празан простор, који је до недавно постојао између те куће и куће Лазе Крстића, на углу Улица Јаше Томића и револуције, налазила се — такозвана — мезулана, где су се замењивали поштански коњи.
    Развијајући се све више у правцу севера и нешто мало даље од Тисе, те је у том делу изграђена и нова — велика православна црква. У близини цркве је утемељено ново гробље, које је негде осамдесетих година деветнаестог века премештено источно од Новог Бечеја, на месту где се данас налази старо православно гробље, а недалеко од њега утемељено је и католичко гробље, да би се иза католичког, у правцу железничке пруге, утемељило ново православно гробље.
    У близини велике православне цркве, према предању налазио се турски бунар озидан циглом у ширини (пречника) од три метра. Ту је наводно из турског периода постојао и зид висок око пет метара. На том месту су мађарске власти изградиле ватрогасни торањ, висине петнаест-двадесет метара, квадратног облика чија је страница дуга око пет метара. Ватрогасни торањ је срушен 1966-67. године и на том месту подигнута је зграда Народног универзитета.
    Од протеривања Турака, из тадашњих докумената види се да се почео употребљавати назив Турски Бечеј (Торок Бецсе), а понекад Нови Бечеј (Уј Бецсе). Марија Терезија га је подигла на ранг трговишта, дајући му право на одржавање вашара.
    У то време насељеници Новог Бечеја су били искључиво Срби, где су они још 1685. године имали своју парохију, а већ 1731. изградили су и цркву. Те, 1731. године, имао је тринаест поповаи и три ђакона. Од попова је један био прота, а један протојереј, четири поротника свете столице, а осталих шесторица су били обични свештеници.
    У Новом Бечеју је 1717. године, после протеривања Турака, било свега двадесет домова. Десет година касније (1727) четрдесет пет, а за следећих десет година (1726/37) педесет шест пореских обвезника. Нови рат 1737—1739. године свео је домаћинство на мањи број него што је било после протеривања Турака 1717. године. Турци су одвели у ропство петнаест, а од куге је умрло седамнаест особа. Те године били су породичне старешине: кнез Живан Шевић, Митар Киселички, Стојко Марић, Михаило Рацковић, Павле Удварски, Стефан Луxин, Стефан Сегединчев, Јован Рацковић, Марија Беровица, Остоја Басцхонин, Никола Рајин, Дамјан Рајин, Петар Милошев, Рака Капетан, Радован Глухи, Јован Ружић и Вијат Рајин.
    На североисточном делу садашњег атара села Врањева, изнад Керекто-а издвајао се један огранак Тисе који је кривудао према југу (данас се остаци тог рукавца назива Мали Бегеј да би се код Густоша (Пркоса) испред великог магазина, вероватно где су данашњи остаци баре »Венеција«, улио у матични ток Тисе. Некад је тај рукавац Тисе био плован.
    На левој страни тог Малог Бегеја простирала се пустара под именом Вран, данас се тај потес назива Врањак. Ту је постојало насеље још из бронзаног доба. За време Турака ту су живели Срби пастири, што потврђује и Пећки поменик у коме је 1717. године забележено место Вранова с тринаест домова.
    Према предању Врањево је добило назив по вранама којих је на том подручју било на хиљаде. У архивском материјалу нашли смо где срески начелник 1782. године извештава да су у бечејско-врањевачкој шуми убијене 9.623 вране.
    У атару села Врањева налазило се више насељених места: Арача, Шимуђ, Матеј и др. Шимуђ је после ослобођења од Турака имао девет домова да би пред рат 1737—1739. тај број порастао на тридесет четири пореска обвезника. Турци су у том рату из Шимуђа одвели у ропство једанаест породица и седам ожењених и једним неожењеним сином. Тада је од куге умрло једанаест лица.
    У Шимуђу се 1739. године помињу као породичне старешине: кнез Мијат Вуковић, Димитар Станковић, Михајло Мулић, Лазар Ракић, Трифун Скелеџић, Живота Војмовић, Стојша Радић, Јован Маркешевић, Милош Филиповић, Стојан Шољмошаниин и Субота Бојић.

    Колонизација Немаца

    После протеривања Турака и Пожаревачког мира желела је Аустрија, из стратешко-политличких разлога, да Банат претвори, у привредном погледу, у најнапредније подручје. Због тога га није припојила Угарсикој, него је, на предлог Евгенија Савојског, створена посебна покрајина под именом »Тамишки Банат« који је био везан непосредно за Двор. Сва земља и друга материјална добра постали су камерално-државно добро. За гувернера Баната постављен је генерали гроф Клаудије Мерси.
    Банат, у ствари, никада није чинио једну целину па ни у етничком погледу. Источни — брдовити део, насељен претежно Румунима, одувек се одвајао од западног — равног Баната који су углавном насељавали Срби. Брдовити — источни део некада је представљао целину с Ердељом.
    Дворска комора је, одмах по протеривању Турака, разрадила план политичког и привредног развоја Баната. Убрзо после тога 1717. године донета је такозвана Инструкција Камералне комисије за уређење Баната, да би 1719. гувернер Мерси донео и свој пројекат о уређењу Баната.
    У циљу продирања Аустрије, преко Балкана, на исток, дошло се до уверења да се само колонизацијом Немаца у Угарској може обезбедити сигуран ослонац владарском дому. Комисија за обнову Угарске предложила је још 1689. године насељавање Немаца, нарочито у јужним крајевима Угарске.
    Посебно у Банату који је представљао најјужнији опустошени крај, и последњи ослобођен од Турака.
    Колонизацијом Немаца Аустрија је желела у првом реду да насели ове, скоро опустеле, крајеве и да обезбеди пољопривредну производњу као основу тадашње економске политике. Али нема сумње да је значајну улогу играо и чисто политички моменат. Насељавањем Немаца обезбедиће се политичка сигурност. То је становништво које је својом националном припадношћу везано за аустријски Двор, па је представљало и већу сигурност у војничком погледу, када је у питању чување јужних граница Царевине.
    Због тога је Банат требало тако организовати да представља неку врсту клина између Мађара и Турака који су им, често, били чак и наклоњени.
    У прво време, по ослобођењу Баната, било је забрањено насељавање Мађара као и Срба граничара из Потисја и Поморишја. Значи, циљ је био да се и етничким саставом становништва ових крајева обезбеди стабилност и безбедност Монархије.
    Стварањем јаке привреде у Банату обезбедили би се приходи од пореза за јачање одбрамбене способности земље, па су им и за једно и за друго били најпогоднији Немци из Немачке, где је у то време било вишка становништва.
    Овим се може објаснити и одуговлачење развојачења Потиско-поморишке границе, која је постала излишна још 1716. године, одмах по протеривању Турака из Баната. Значи, разлог оклевања развојачењу није био отпор Срба припајању тих територија угарским жупанијама, као што се то у неким публикацијама објашњава.
    Београдским миром, закљученим 1739. после пораза Аустрије код Гроцке, између Турске и Аустрије предвиђено је, поред предаје свих крајева јужно од Саве и Дунава, још и рушење свих тврђава на левој страни Дунава, што је посебно захтевало да се граница према Турској појача не само војнички већ и привредно.
    У такозваној раној — терезијанској колонизацији (1739—1749) неколико немачких породица се 1748. године населило и у Нови Бечеј. Њихова презимена налазимо у архивском материјалу, али су се они касније, женећи се и удавајући се за Мађаре, асимилирали и постали Мађари.

    Врањево и развојачење Потиско-поморишке границе

    После Карловачког, а затим Пожаревачког мира и протеривања Турака из Баната и северног дела Србије престала је потреба за Потиско-поморишком границом. Настали период затишја одговарао је Двору да спроведе колонизацију Немаца, а Србима да се одложи развојачење границе и њихово претварање у кметове угарским спахијама.
    Марија Терезија, наводно, није желела да територије Потиско-поморишке границе припоји жупанијама, али је на наваљивање мађарског племства то ипак учинила 1741. године.
    Стварно развојачење границе настало је тек 1750. године, а Србима је понуђено да пређу у Банат, или да остану у својим дотадашњим местима, али под жупанијском управом. Некако се у то време повела акција, од стране католичке цркве, за прелазак у католичку веру (унијаћење), што је још више узнемирило Србе, па се увелико почело говорити о одласку у Русију.
    Они, који нису желели да иду у Банат, нити да се у својим местима прикључе жупанијама, одлуче се на сеобу у Русију, посебно што их је и Русија разним обећањима врбовала.
    Да би зауставио исељавање у Русију, Двор је наложио жупанијама да поступају пажљивије са сељацима, а народу је издат проглас да се ником неће дозволити да Србе гони на верску унију и да им се неће укинути привилегије. Они који неће да остану, могу прећи у Банат где има доста слободне земље. Истовремено је издат и »казнени патент« против агената који врбују српски народ за сеобу у Русију. Овим патентом је предвиђено хапшење свих агената и њиихових помагача, а »ако им се кривица са два законита сведока докаже, имају се осудити на смрт на вешалима«.
    Представници потиско-поморишких граничара, на челу с оберкапетаном Гаврилом Новаковићем који ће се касније населити у Великој Кикинди, и вицекапетаном Лазом Поповићем који се касније населио у Врањеву, склопили су у Бечу, 20. октобра 1750. године споразум, с војним властима, о правима и обавезама граничара који се преселе у Банат. Едиктом од 23. октобра 1751. године остављено је граничарима три године да размишљају: да ли ће остати у војном сталежу или ће прећи у паоре.
    Као што је истакнуто по ослобођењу Баната од Турака, власти, због колонизације Немаца, нису желеле насељавање Срба у Банату, али је већ и у том периоду, па до развојачења границе, прешло око 2.500.
    У интересу одржавања реда, за одбрану и заштиту Тисе и омогућавање одвијања нормалног саобраћаја формирано је у северном делу Баната шест чета (компанија). Једна од њих је имала своје седиште у Врањеву, а на челу јој се налазило вицекапетан Лаза Поповић из Врањева.
    Како је насеље било удаљено од Тисе, то је покрајинска влада за Тамишки Банат наложила пресељење такозване оберкапетаније из пустаре Вранова (Врањак), на узвишицу гребена, који се простирао од рушевина бечејске тврђаве па до језера Бакто (Пакто), у близини пристаништа на Тиси званом Густош, нешто северније од данашњег Великог магазина на долми. Ту се касније изградило село Враново, које је названо шанац Врањево.
    После развојачења Потисико-поморишке границе 1751—1752. године барон Енгелсхофен, гувернер за Тамишки Банат, позвао је распуштене граничаре, који желе да остану под оружјем, да се преселе у шанац на левој обали Тисе. Овом позиву одазвали су се многи Срби граничари из Старог (Српског) Бечеја, Бачког Петровог Села и Мола. С тим досељеницима број се толико повећао да је Врањево 1752. године имало 578 становника, а 1758. године 140 породица (тадашње породице су бројале око шест до осам чланова).
    Порекло становништва сваког места, насељеног од бивших граничара из Бачке, цени се по пореклу њихових свештеника, као и на основу књига крштених. Још прилично дуго, после пресељења 1751. године, долазили су кумови из Бачке да крсте децу. На основу тога зна се да су Врањево населили граничара из Старог Бечеја, Петровог Села и Мола; Карлово граничари из Мола и Аде, Мокрин граничари из Сенте и Петрова Села итд.
    По пресељењу из Бачке у Врањеву су били свештеници: Филип Михајловић из Старог Бечеја; Теодор Петровић из Петровог Села и Стефан Николић, родом из Лежимира у Срему.
    Првобитно настањивање Врањева, на простору на коме се и данас налази, било је, према предању, од угла данашњих улица Јосифа Маринковића и Ивана Милутиновића па до угла Улице Јосифа Маринковића и 7. јула, тј. дуж данашње главне улице Врањева, а касније јужно према Новом Бечеју и северно према Малом Бегеју. Прва црква налазила се на месту где је и данас српско-православна црква. Прво гробље било је од угла данашњих улица Јосифа Маринковића и Светозара Марковића па према бившој општини на углу Јосифа Маринковића и Рајка Ракочевића – улице. Касније је гробље премештено северо-источније од Улице 7. јула, па западно у улици Марка Орешковића. После сто година, од доласка граничара из Бачке 1852. године, гробље је утемељено на месту где се и данас налази, с том разликом да су они најстарији делови већ више година прекопани и претворени у сировинску базу Фабрике црепа Полет. На том гробљу први је сахрањен Мија Влашкалин, бележник врањевачки, иначе друг и пријатељ Светозара Млилетића.
    Наредбом Покрајинске владе у Темишвару од 31. марта 1753. године, новооснована места у северном Банату, добила су називе по крштеним именима чланова царске породице. Тако се сматра да је и Врањево добило име Фрањево по Фрањи Лотарингијском — мужу Марије Терезије. Мада је, на географско-политичкој мапи »Темишварер Банат« из 1723—1725 .године, место где се некада налазило насеље на пустари Вран, обележено с »Франлеваи Цомпанy«.
    О Врањеву се из каснијих података могло запазити да је поред природног прираштаја становништва и надаље присутна миграција, досељење нових породица из Бачке, или из других места из Баната у којима су се граничари из Бачке првобитно задржали. Ово је било сасвим разумљиво, јер су се још после двадесетак и више година рођаци и пријатељи настањивали ближе једни другим, што није могло бити у потпуности учињено у првом моменту пресељења.
    Врањево је 1771. године имало већ 195 домова, а 1777. (година када је подигнута буна у Врањеву) забележено је 1354 становника. Сви дотадашњи становници у Врањеву били су Срби, а тек 1786. године је новобечејски властелин Павле Хаџи Михајло населио шездесет Мађара. Број становника нагло расте тако да већ 1825. године Врањево има 681 домаћинство с 5.361 становником.
    Касније насељени Мађари у Врањеву нарочито у периоду 1820— 1840. су, углавном, занатлије-бродоградитељи и млинари, а затим повртари и кубикаши за чијим се радовима осећала велика потреба. То су углавном били Мађари из околине Сегедина, Ходмезевашархеља и из Јасшага и Куншага (две покрајине у Мађарској). Захваљујући њима, овде су реке доста брзо укроћене и њихови рукавци враћени у корита, а каналима су исушени многи просторни баровити терени.

    Насељавање Мађара у Новом Бечеју и Врањеву

    Мађари су, све до пораза, код Мохача 1526. године, били најбројнији народ на територији данашње Војводине, што се не може рећи и за Банат где су Срби, у односу на остале крајеве Војводине, били најбројнији.
    За време турске владавине читава данашња Војводина и део Срема који је припао Хрватској, а и Барања били су насељени Србима и на мађарским географским картама били су ови крајеви означени као »Рацорсзáг«.
    Двор је желео да насељавањем Немаца у Банат и Бачку спроведе германизацију. Поред тога, сматрало се, да се не постиже ништа ако би Мађаре из једног краја земље пребацили у други, јер ће тада онај крај остати без радне снаге, те је наводно зато и одлагао насељавање Мађара у те крајеве.
    У Банату су примењиване прохибитивне мере за Мађаре. Тако је мађарским племићима отежана куповина земље коју су лако куповали Цинцари, Јермени, Срби и Немци, што је требало да спречи, или бар да отежа, масовно насељавање Мађара у Банат. Али и у Банату је, током времена, успостављена власт жупанија, изузимајући за одређено време српска села која су припадала Великокикиндском диштрикту, које се нису супротстављале, него напротив подстицале досељавање Мађара. Мађарска комора настојала је, нарочито, да у банатско потисје насели Мађаре како би они били са обе стране Тисе и на тај начин »раздвојила компактну масу Срба у Бачкој и Банату«.
    На основу података Зрењанинске католичке бискупије може се закључити да се Мађари настањују у Новом Бечеју још пре београдског мира (1739. године), као и да је у Новом Бечеју постојала католичка капелица изграђена од черпића још 1747. године. »Тешко је дати прецизно податке о години насељавања првих Мађара у Новом Бечеју, после протеривања Турака, али из архиве за жупу Бечеј види се да су ти први насељеници дошли из Сегедина и Београда. За насељенике из Београда се наводи да су били занатлије из разних крајева Мађарске а да су се из Београда населили у Велики Бечкерек и Нови Бечеј«.
    Сентклараи у Историји парохија Чанадске бискупије пише да се у селима Великокикиндског диштрикта тешко могло настањивати становништво друге народности, и наводи да је 1778. године у Врањеву било свега двадесет осам римокатолика (Мађара), али кад је Тамишки Банат враћен Угарској и када је суседно место — Турски Бечеј дошао у посед властелина Шишањија у Врањеву је почео да расте и број римокатолика (Мађара). Тако је 1786. године досељено 60 Мађара, а од тада се врши досељавање земљорадника, занатлија, бродских тесара (бродови су тада били од дрвета) и млинара из околине Сегедина, из Бачке и околине реке Мориша. Како је у то време Турски Бечеј био богато трговачко средиште, где је цветала трговина житом, то је његов речни промет омогућио и добру зараду, не само бечејском становништву, него и вредном мађарском становништву у Врањеву.
    Према подацима из архиве Бискупије, у Новом Бечеју је 1764. године било 214, а у Врањеву 13 верника Мађара.
    Из архивског материјала види се да католички парох из Новог Бечеја 1784. године води спор с новобечејским властелином око исплате дотације, а годину дана раније, 1783. тражи се од жупаније у Великом Бечкереку да наложи властелину да успостави школу и доведе учитеља за католичку децу. Ту је и одговор Хаџимихајла, спахије новобечејског, да је спреман да дотира католичког учитеља ако је овај школован. Даље, из 1784. године налази се извештај о неправедном поступку новобечејског властелина према становнику Новог Бечеја под именом Мича Ђерђ. Исте године парох новобечејски Нагy Сзентмиклос моли да се покрене поступак против властелина, који му је ускратио обавезну годишњу плату, да би под 12. ВИИИ 1874. године нашли признаницу о исплаћеној годишњој плати католичком пароху у Новом Бечеју.
    Тако се, и поред свих настојања Марије Терезије и после ње Јосифа ИИ, није могло спречити насељавање Мађара у Банату, поготово што је регулација река и одводњавање баруштина и мртваја изискивало радну снагу за које послове су Мађари били једини и прави радници. И не само ти радови, него су и водом натопљене земље Баната биле погодне за повртарство и сађење дувана, што је такође захтевало вичне и вредне раднике какви су били Мађари. У ту сврху су 1784. године насељени Мађари у Падеју, јер се њихово насељавање на пустари Раба показало као врло успело у гајењу дувана.
    Највеће насеље Мађара у Банату било је у Дебељачи, настало на предији под именом Девелак. Први колонисти насељавају се ту 1774. а насељавање већих мађарских маса у Дебељачи обављено је 1794. године.
    У то време, 1794. године, насељено је доста Мађара и у Новом Бечеју, чији су досељеници углавном јобађи (кметови) побегли из Ходмезевашархеља и околине због тешких спахијских намета.
    Према подацима добијеним из новобечејске парохије у Новом Бечеју је 1810. године било 1.004 католика. Највећи пораст становника у Бечеју забележен је у периоду од 1810. до 1846. године. Тако је према попису из 1846. године било укупно 5.679 становника од ког броја 3.087 Мађара и 2.592 Срба. Ти подаци се прилично разликују од исказаних у попису објављеном 1851. године према коме је укупан број становника био 4.446 од ког броја 2.204 Мађара и 2.242 Срба. Тешко је поверовати да се за пет година број смањио за читавих 1.200 становника. Обрнуто могао је само даље расти због релативно високог наталитета, а и механичики прилив је био интензиван. Склони смо да већу реалност придамо подацима објављеним 1851. године. Масовније насељавање Мађара у Нови Бечеј уследило је 1820. године из околине Сегедина и Ходмезевашархеља.
    Мађари из Јазшага и Куншага (покрајине у Мађарској) насељавају 1826. године пустару Арачу, одакле се касније расељавају по суседним општинама: Врањево, Нови Бечеј, Беодра.
    Не зна се које године су се доселили, али према подацима из 1851. године у близини Новог Бечеја, на Борђошу постојало је мађарско село са 130 кућа и 864 становника мађарске националности, који су се бавили садњом дувана.
    Насељавање Мађара се наставља још интензивније у другој половини деветнаестог века те тако према подацима из 1905. године њихов број у Новом Бечеју је 5.452 према 1.961 Срба, да би се 1910. године тај број попео на 5.994.
    У ратном вихору 1914—1918. настрадало је, или се после прикључења тих крајева Југославији иселило, тек према попису из 1921. године број Мађара у Новом Бечеју је 4439, што је за 1.155 мање него пре једанаест година. Овде треба напоменути да се у попису 1921. године јавља чак 639 становника од »остали«, који се нису декларисали ни као Мађари ми као Срби, а при попису из 1910. године под ставком »остали« било је свега деветнаест становника. Додуше, то би могло да значи, да су се у попису 1910. године, Јевреји, Цигани и сви други или својевољно декларисали као Мађари, или су их пописивачи тако разврстали.
    Насељавање Мађара у Банат, као вредних кубикашких радника, повртара и одгајивача дувана, знатно је допринело унапређењу пољопривреде и привреде уопште у северном и средњем

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Нови Бечеј

    Нови Бечеј је градско насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу.
    Према археолошким истраживањима извршеним на Матејском броду и Борђошу, који се налазе неколико километара од Новог Бечеја, утврђено је да прва људска насеља на овим просторима датирају из млађег каменог и бронзаног доба.
    Први писани документи помињу Нови Бечеј као град тврђаву (Castelum de Beche) 1091. године, а остаци ове, некада импозантне грађевине, на самој обали Тисе, сведоче о прохујалом времену и освајачким походима Кумана, татарских коњаника Бату-кана, витезова Ђурда Бранковића, Хуњади Јаноша и Мехмед паше Соколовића. Утврђење је, до темеља уништено одредбама Карловачког мира 1701. године.
    Недалеко од Новог Бечеја налазе се и остаци бенедиктанског манастира Араче, једног од најстаријих споменика средњовековне архитектуре овог краја из тринаестог века.
    Данашњи Нови Бечеј настао је спајањем два насеља Врањева и Новог Бечеја. Током своје историје звао се Турски Бечеј, Францисдорф, Врањево и Волошиново, а од 1952.године добија име које носи и данас.
    Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је овде имала поседе.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ново Милошево

    Ново Милошево је друго по величини место у општини. Има богату историју и веома је старо, а формирано је од два насеља, Беодре и Карлова (Драгутинова).
    Беодра је старије насеље од Карлова, а за порекло имена има више тумачења. По једном је назив Беодра добила по топониму бео-дер, што би значило да је то место на речном рукавцу или мртваји.
    По другом, насеље је добило назив по власнику феудалног поседа сличног имена. У средњовековним документима је пронађен назив Белдра.
    Карлово је много млађе насеље, јавља се у XVIII веку. Занимљив је податак да је за време турске најезде село остало потпуно ненастањено, пусто. Међутим, половином XVIII века насељавају га граничари Срби, који у част краља Карла дају име селу Карлово. Касније, после Првог светског рата, насеље мења назив у Драгутиново, по пуковнику српске војске, касније бригадном ђенералу Драгутину Ристићу.
    У периоду 1855-1870. године село је више пута поплављено, а забележена је и епидемија колере која је преполовила становништво.
    У једином музеју старих трактора и парних машина на Балкану, власника Чедомира Жеравице из Новог Милошева, смештено је шездесетак раритетних експоната. Права атракција музеја је амерички трактор „харт-пар“ произведен 1914. године, најстарији очувани трактор у земљи и окружењу. Конструисала су га и „крстила“ два америчка студента.
    Музеј „Котарка“, завичајни музеј Новог Милошева, а може се слободно рећи и читавог Баната. Иза 14 дорских капитела, лежи некадашњи житни магацин породице Карачоњи, чији се велелепни дворац налази тачно преко пута садашњег музеја, а сам житни магацин данас сија посебним сјајем, јер се у њему налази огромна збирка експоната, старог намештаја, посуђа, алата и других занимљивих предмета, који откривају историју овог Банатског села.
    Дворац Карачоњи
    Дворац је изградио Лајош Карачоњи између 1842. и 1846. године на свом имању у Беодри (данас Ново Милошево). После Другог Светског Рата у дворцу је био дом за незбринуту децу, поправни дом и основна школа.
    Постојао је и други дворац у Беодри који је порушен, а изградио га је Лајошев брат, Ласло Карачоњи између 1838. – 1842. године. Лајош и Ласло су изградили и цркву са два торња, у Беодри (два брата, два дворца, два торња). Данас се у дворацу налази хемиска индустрија Хином.
    Арача
    Рушевине бенедиктинске опатије на Тиси, покрај Новог Милошева, представљају културно историјски споменик првог реда – једини те важности из средњег века са овог подручја. Романичка базилика подигнута је око 1230. године, а након страдања обновљена је залагањем краљице Јелисавете Анжујске 1370. године када је уз апсиду дозидан готички торањ.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top