Порекло презимена, село Кумане (Нови Бечеј)

Порекло становништва села Кумане (Горњи Банат), према истраживању Јована Ердељановића “Срби у Банату”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Кућа је било на три места: над Ритом, 10 у Средњим виноградима, друге у Сенкраљу, а треће у Старом селу, Куманима или На бари, пошто су око 60 година ”седели” у она два сеоца, па прешли сви На бару. После су се били сви скупили у Старом селу, или На бари, па отуда прешли овамо, и зато шо им је атар био далеко. Прве куће подигнуте су између 1810. – 1812. године.  У Старом селу су биле земунице. Земљиште данашњег села звало се Песак. У старим протоколима иод 1757. – 1810. године назива се ”шанац Кумане”, а 1810. године преселе се на Песак, место данашњег села.

Из Ђукошина (Мокрина) дошли су у Старо село, у коме су од старог становништва из она два сеоца већ биле фамилије: Берићи, Цветићи, Мечкићи, Лирићи, Јелићи, Бугарчићи, Блажићеви, Жарини. Сви су добили земљу на једном месту, која се по њима зове Ђукошинска. На Средње винограде дошао је, тринаести по реду, Јован Тубић (славе Митровдан), из Надаља, а који су били онх 12 старијих родова, не зна се (можда један од њих Ђурчићи).

Предање братства Чешљара је поуздан доказ да су становници старог Кумана остали и после у селу, а њихови потомци живе у њему и до данас. Дакле, Кумане су један од примера да није тачно оно што за њих, као и за многа друга села, на Мерсијевој карти стоји: да су пуста, а била су, међутим, 1717. године насељена. Та су села, дакле, била насељена и 1717. – 1725. године, само што нису била груписана на једном месту, на оном за које је картограф мислио да га треба означити као Кумане, него су им куће биле растурене по атару, односно по околини тога места.  Остали досељеници су готово сви од ”укљука”, призетица, из околних села, а правог досељавања није било.

За време мађарске буне елемирски спахија Киш, пошто је попалио Елемир, упутио се на Кумане, али га депутација Куманаца сретне на атару и умои да поштеди село, и он се одазове молби.

На Сенкраљу има трагова од неких хумки. Постоји прича о Татарима који су видели са Сенкраља, преко воде, народ на Кучинама, брежуљку, и појахали да прегазе воду, али су се подавили. На једној ливади поред баре у Сенкраљу нашли су камен у средини проврћен (као да је од ”рекавице” – воденице) и цигље, џаџе. Ту је хумка Црквењак у којој ископавају кости и друго.

ИЗВОД ИЗ ”ЛЕТОПИСА” У КУМАНИМА:

Године 1923. било је до 7.000 православних Срба, неколико породица Мађара и 2 Јевреја. Раније се звао Шанац Куман. Године 1772. Забележено је да је био  у селу један учитељ, који је морао из места побећи јер га нису плаћали. Године 1794. била је врло велика глад. Године 1816. пола села је уништила ватра, а 1873. колера је покосила 10% становништва. Атар је врло песковит.

Приликом копања песка за железничку пругу 1883.године, наишло се на старо гробље у сеоској ”пескари”, које је, према нађеним предметима, било гробље Авара и Словена из VI – VIII века. Изгледа да је било два гробља: једно над другим. Доњи су гробови са људским костима згрченим, а горња са положеним. Од ископаних ствари многе је тадашњи бечејски мерник Штајнгеленц покупио: осам брозаних гривни за руке, од којих је три комада са копчом, четири комада са крајевима за проширење и једна је обична округла карика.

Старо село Кумане је било низ реку Тису и тек од 1810. до 1812. године се преселило на Песак, а место некадашњег села се назвало Старо село. Место где је била стара црква обележено је крстом, заузимањем г. светеника Стевана А. Мирковића и ратара Мите Тривуњагића – Баче.

Најстарији свештеници су: од 1757. до 1763. Василије Марковић, од 1757. до 1781. Јован Веселиновић, а од 1767. до 1814. Стефан Секулић.

Сликар Теодор Чешљар из Кумана, о којем је писано у ”Јавору” 1874. године. Познат је био свирац ”из Кумана Јаша”.

Мој додатак – приче о Татарима указују на могућност да је село заиста добило име по турско-монголском племену Кумана (Половци) које је дошло у ове крајеве. Насељавали су просторе данашње:

–        Мађарске (стара жупанија Kunság те данашње области Бач-Кишкун и Јас-Нађкун-Солнок; насеље Кишкунхалаш),

–        Румуније (Команешти)

–        као и наших крајева: Кумане и Куманово.

Верује се да су и бугарске династије Асена и Тертера такође куманског порекла. У Мађарској су се одржали све до најезде Турака у 17. веку, а трагови су остали сачувани у презименима: Кун (Kun) – Мађарска; Команечи (Comaneci), Коман (Coman) и Команеску (Comanescu) – Румунија; те Куманов – Бугарска. Етимологија имена њиховог имена је занимљива: руски Половец и немачки Valwe/Vallan значе ”жуто”, у смислу ”жутокоси”, а такође се указује и на српско-хрватски израз ”плавоок” (половц – плавац?). Уколико би се прихватило ово тумачење, онда би Кумани могли представљати огранак хаплогрупе R1a1 међу турским племенима. Куманског порекла била је и краљица Доротеа од Босне, супруга босанског краља Твртка I, и кћи бугарског цара Ивана Страцимира пореклом из Видина.

 

У старом куманском протоколу рођених и венчаних (и нешто умрлих) из 1757. – 1765. године има ових презимена (уколико сам могао добро прочитати):

АДНАЂЕВ, АНДРЕЈИН, Петар БАРБИР, БОЗИТОВАЦ, БРУСИЋ, ВИОГРАВИЋ, Јован ВЛА, ГАВРАНОВ, ГАВРИЛОВ, ГАРИЋ, Јован ГОВЕДАР, Коста ГРК, Никола ГРК, Никола и Михаило ГРК, ЂУРИЋ, ЖИВАНОВ, ЖИВАНОВИЋ, ЖУЖИЋ, ЗОКИЋ, ИГЊАТОВ, ЈОВАНОВ, ЈОВАНОВИЋ, ЈУРИШИЋ, КАЛУГЕРИЧИН, КАЛУГЕРСКИ, КАЛУЂЕРСКИ, Павао КАПАМАЖИЈА, КАПАМАЧИН, КАПЕТАНОВ, КЛАЈА (?), КОРОВЛЕВ, КУМРИЋ, МАКСИМОВ, МАРКОВ, МИЛАНКОВ, МИЛОСАВЉЕВИЋ, МИРКОВИЋ, МИШЉЕНОВ, НЕДИН, НЕЋАКОВ, НЕШИН, НИКОЛИН, Цвија НИШАКОВ, Цвија НОВАКОВ, ОДАЧИЋ, ОДАЏИЋ, ОЏИЋ, ПЕТРОВ (Трифон), ПЕТРОВИЋ (Трифон), РАДОМИРОВ, РОМАНОВ, САВИН, СЕКУЛИЋ, СИМЕОНОВ, СТАНИСАВЉЕВ, СТАНИСАВЉЕВИЋ, СТАНЧИЋ, СТОЈАНОВИЋ, СТОЈИЋЕВ, СТРАЖМ(ЕШТЕР ?) или СТРАЖИАНИЋ (?), СТРАИНИЋ, ТЕШИЋ, ТОПАЛОВ, ТРИФУНОВИЋ, Павел ТУТОР, Ћурчија Живан (вероватно предак ЋУРЧИЋА), ЋУРЧИН, ЋУРЧИЋ, ЦРВЕНКОВ, ЧЕШЉАР, Јован ЧОБАН, ЧОДИЋ (?), ЏАКУЛА, ШИЈАК (sic !), Цвија ШИЈАК.

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из ”Протокола исповедајушчихсја од 1818. године” када је било 412 породица):

–        АЋИМОВИ – КАЛИЋИ, првобитно су се звали СЛАВНИЋИ (9, Св. Никола), дошли из Мокрина

–        БАРАЧКОВИ (40, Св. арх. Михаил), од највећих родова, из Барачке у Бачкој

–        БЕРИЋИ (7, Св. Алимпије), из Ђукошина (мој додатак – Мокрин)

–        БЛАЖИЋИ (око 10, неки у Александрову, из Мокрина где и сад има Блажића који славе њиховог старог свеца, Св. арх. Михаила, а овде је прадеда промени и сад славе Петковачу)

–        БУЊЕВАЦ, – ЦИ (1, Св. Никола), из Чуруга

–        ВАРАДИНА, -ЦИ (8, Лазарева субота, стара слава), биће из Варадина; немају стару земљу, добили су ”фртаљ резервантске земље”

–        ВИОГЛАВИНИ (8, Св. Игњатија), у протоколу из 1818. године ВИОГЛАВИЋ, биће из Бачке, стара земља

–        ВЛАЈКОВИ (4, Св. Никола); у Старом Бечеју остала Јелка и од ње су Јелкићи, а Влајко дошао у Турски Бечеј, ту убио Турчина, побегао у Кумане и променио свог свеца Св. Лазара на Св. Николу; од Влајка су Влајкови; није хтео да прими земљу јер је имао 70 комада беле марве, и тек после, кад се општински резерват делио, узели су земљу

–        ДОРОСЛОВАЦ, -АЧКИ (4, Ђурђевдан), у Кумане дошли из Беодре, а у Беодру из Дорослова у Бачкој; презиме Војинићи има наводно и у Дорослову

–        ЂУРИЋИ БАЈИНИ (4), доведени из Бечкерека

–        ЂУРИЋИ (12, Ђурђевдан), из Сенте

–        ЂУРИЧИНИ (3, Св. Никола), из Карлова

–        ЕРДЕЉАНОВИ (6, Св. арх. Михаил), призећени, бићи и они са Мориша

–        ЖАРИНИ (7-8, Св. Јован), из Мокрина

–        ЈЕШИЋИ (3, Св. Стефан), из Ботоша

–        ЈОВАНОВИ – МИЛОШЕВИ (4, Ђурђиц), касније досељни из Плочица

–        КАТИЋИ (1, Св. Никола), из Тараша где има Катићева умка

–        КОРОВЉЕВИ – КОРОВИ (6, Св. Јован), из Сенте, кумови Ђурићу

–        КРСТИН; то су МИШКОВИ, па су многи крштени као Крстини

–        ЛАКОВИЋИ (2, Параскева), нису стари ”Куманчани”, биће доведени из Кикинде, сиромаси одувек

–        ЛАПАДАТИ (6, Св. арх. Михаил), из Базјаша, по забелешци у протоколу из 1757.

–        ЛИРИЋИ (2, Св. Јован), немају стару земљу; из Ђукошина

–        МАКСИЋИ (10, Ђурђевдан), из Мола у Бачкој; једни су отишли у Жабаљ где их и сад има; имали стару земљу

–        МЕЧКИЋИ (око 20, Св. Никола), имали ђукошинску земљу, из Мокрина

–        МИШКОВ – КРСТИНИ (7, Св. Трива), из Поморишја (пореклом Румуни ?), из Арада

–        ПЕТРОВИ (2, Ђурђиц), из Елемира, дошли у кућу Моца

–        ПОПОВИ – КИКИНЂАНИ (3, Св. арх. Михаил), деда дошао из Кикинде

–        РАДИВОЈЕВИ – МРКУШИНИ, – ЋУРЧИНИ (2, Св. Никола); нису имали земље; отац се доселио из Карлова и ушао у кућу Радивојевих

–        РАДИНИ (7, Св. Илија), биће да су из Ђукошина (мој додатак – Мокрин)

–        САНТОВАЧКИ, данас САНТОВЦИ – БОГИЋИ – ЧИЗМИНИ – РОДИНИ (15 Св. Никола, и 3 Св. арх. Михаил), Секулићи из Сантова у Бачкој

–        СЕКУЛИЋИ (око 40, Св. Игњатије, ои у Врањеву су променили славу); три брата прешла из Сенте: један у Врањево, а два овамо

–        СОЛАРОВ (5, Св. Никола), из Елемира

–        СТАНИСАВЉЕВИ – АНДРИЧИНИ – ДРАГИНИ (8, Ђурђевдан), из Мокрина

–        СТАНЧИЋИ – ЛАСКОВИ, и неколико других надимака (око 60, Ђурђевдан), из Молдаве код Базјаша, дошли у Станишић у Бачкој, затим у Фелдвар (дан. Бачко Градиште), па у Мокрин, затим у Кумане; им аих још у Мокрину и у Орловату

–        СТЕФАНОВ, сад ШТЕВАНОВИ – ШЕНЂУРЦИ (4, Ђурђевдан), свакако из Сентђурђа

–        СТОЈИЋЕВИ (око 15, Ђурђиц), можда из Мокрина

–        СТРАЈИНИЋИ (6-7, Св. Стефан), из Перлеза доведен у кућу Секезов; Страјинића има у Мокрину

–        ТАТИЋИ (око 20, Св. Никола), из Мокрина

–        ТЕОДОСИНИ – БЕОДРАНСКИ (9, Св. Алимпија), звали су их некад ”Грчки”, дошли су нешто пре деобе сесија из Беодре, а судећи по називу Грчки, вероватно су пореклом Грци

–        ТРИФУЊАГИЋИ (око 40, Ђурђевдан), Трива дошао из Старог Бечеја, а брат му Милован остао у Бечеју (где и сад има Милованова); Трива је дошао с овцама и заузео једно копово, које се и сад зове Тривуњагића копово

–        ЋУРЧИЋ (преко 20, Ђурђевдан), из Фелфварца

–        ХОДАЏИЋ, већина се сад пишу ХОДАЏИН (4, Св. Никола), стара фамилија; исток порекла са ОДАЏИНИМА

–        ХОЏИЋИ, сад ОЏИЋИ (12, Св. Јован), вероватно из Оџића у Херцеговини, који такође славе Св. Јована

–        ЦИЦВАРИНИ (5, Св. Никола), дошли из Ђукошина (мој додатак – Мокрин)

–        ЧОЛИЋ (око 12, Св. Василија; а неки Св. Николу и Св. Пантелију); ушли у туђе куће, биће из Бачке (?)

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        АЋИМАЦ, -ЦИ – БИБЕРОВИ – ПРЦМАНОВИ (12, Св. Јован), имају стару земљу

–        БАРЈАНОВИ (3, Св. Петар), дошао доцније

–        БОЗИТОВАЧКИ (4, Петровдан), има Бозитовачких на Чеконићеву спахилуку (мој додатак – Чеконић је био спахија у Црњи)

–        БОЗОКИНИ (4, Св. Стефан)

–        БРАНКОВИ (5, Петковача), имају стару земљу

–        БРУСИНИ (око 20, Св. Јован); једна баба им је имала гладалицу за оштрење косе – брус, и отуд Брусини

–        БУРАРЧИЋИ (4, Митровдан), имају стару земљу

–        ВЕСЕЛИНОВИ – ТУТОРОВИ (3, Св. Јован); свештеник се прозаво Веселиновић; Веселинови су ратари; истог су порекла још из Старог села

–        ГВОЖЂАРОВИ – МЕЈИЋИ (1, Св. Параскева)

–        ГЕОРГИЈЕВИЋ, данас ЂОРЂЕВИЋ (5, Ђурђиц); у Бечкереку има адвокат Ђорђевић

–        ГЕОРГИЈЕВ, биће да је данас исто што и Георгијевић

–        ГЛАДИЋИ – ЛЕВЧИНИ (Св. Алимпија); неки из Елемира ушли у кућу

–        ЕРЕМИЋИ (око 10, Св. Никола)

–        ЖИВАНОВИБОЛТИНИ – МИТНИ и – ЋУРЧИЈИНИ (10, Св. Лука)

–        ЗАРИЋИ (1, Св. Јован)

–        ЗОКИЋИ (8, Ђурђевдан)

–        ЈАНЧИЋИ (3, Св. Јован), од њих је био свештеник

–        ЈЕЛИЋИ (6-7, Ђурђевдан)

–        КАЛУЂЕРСКИ (6, Св. Игњатија)

–        КОВАЧЕВИ (10, Ђурђевдан)

–        КУМРИЋИ (3, Св. Никола)

–        ЛАЗИЋИ – ШОГОРОВИ (6, Ђурђевдан)

–        МАРИНАЦ, -ЦИ (око 10, Св. Никола)

–        МАРИНКОВИ – КОЈИНИ (10-12, Ђурђиц), по казивању Борјановића, а саопштено ми стари свештеник Стеван Мирковић, покојни Паја Маринковић је тврдио Борјановићу да су Мариковићи од Маринкових из Кумана

–        МИЛАНКОВИ – КОДИНИ (16, Ђурђевдан)

–        МИЛОСАВЉЕВИ – КАПЕТАНОВИ (6, Св. Јован), по капетану из 1758. године

–        МИРКОВИ (3, Св. Трифун), неки се зову Жужини

–        МИРЧЕТИЋИКАРАБИНИ и – РОВИНИ (око 20, Ђурђевдан), имали су стару земљу

–        МИШКОВИЋ (3, Св. Срђа и Вакха), то су КАПАМАЏИНИ; њихов предак, Капамаџија, заузео је Капамаџино копово

–        МУЧАЛОВИ (23, Ђурђевдан), из Старог села

–        НЕМЕШЕВИГЛИШИНИ, од њих Јаша (6, Врачеви); мој додатак – Јаша је поменути свирац ”од Кумана Јаша”

–        НИКОЛИЋИПОПОВИ, његови непосредни потомци, стара фамилија

–        НОСОЊИНИНОСИЋИ, зову их ВАЈКОВИ (10, Св. Никола), дошли 1758.год. из Старог села

–        ПЕТРОВИ су сада ПЕТРОВИЋИ (једни славе Св. арх. Михаила, други Св. Николу)

–        РАДИШИЋИ (око 40, Ђурђевдан), многе од њих зову Буквићи

–        САВИНИ (2, Св. арх. Михаил)

–        СТОЈАНОВИЧИЗМИНИ и БАДИНИ (једни славе Св. Николу, други Св. Стефана); Чизмини су стара фамилија, прави Стојановићи имали су сесију

–        СТОЈКОВИ (2, Св. Срђа и Вакха); постоји Унка Стојкова

–        ТЕШИЋИ (5, Ђурђевдан)

–        УБАВИЋИ (2, Св. ахр. Михаил)

–        ЧЕШЉАРОВИ (6, Ђурђиц), из Старог села; још за турско време су ”седели” у Старом селу, па наиђе неки паша и потера њихове овце, да их отера; овчар се прикраде њему те га збаци с коња и закоље и њега и коња; због тога се разбегну на разне стране да их Турци не нађу: у Жабаљ, Чуруг, Госпођинце, Бају и у Срем, а један је остао на Старом селу, и ту су се још онда опријатељили Тубићи и Чешљарови; сви Чешљарови славе једну славу

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

БЕЖУНАРИ. – БЕКВАРСКИ. – ВАРГА. – ВРАЧАРИН. – ВРЕБАЛОВИ (1, Ђурђевдан). – ГАВРИЛОВИ. – ГАРИЋИ. – ЂУРИКИЋИ. – МАРКУШЕВ. – МИЛЕТИНИ.

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

ВУЧЕТИН. – ГАВРАНЧЕВ; има их у Кикинди. – ИЛКОВИЋ, звали их Илкови. – КИШ. – КОЛАР. – МАРИН. – НЕДЕЉКОВИ. – НИКОЛАЈЕВИЋ. – НИНКОВИ, Симићи је право име, а звали их Нннкови. – РУЖИЋИ, звали их Ружини. – СОВРИНИ, али ”писали” Мијучин. – ТУБИЋИ (4, Митровдан), досељени из Алибунара, али старих Тубића сад нема, него су им у кућу ушли Сланкаменци из Арадца.

 

ВЛАСИ:

ЦУКУЋАНИ (4, Св. Никола), са Мориша.

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        БУЛОВИ (3, Св. арх. Михаил), Власи, нису имали старе земље, били су чобани

–        ГАЈИНОВИ – ЛУЧИНИ (4, Св. Никола), вероватно Румуни, нису имали стару земљу, били су чобани; а ни сад немају, него су субаше, пандури и слично

–        ДАРУБУЦ, -ЦИ, -ЧЕВИ (4, Св. Јован); немају ни стару ни резерватску земљу, Власи

–        ЊАГРИЋ (1, Св. арх. Михаил), сад ЊАГРИНИ, пореклом Румуни

–        ЧОБАНОВИВЛАДАРКОВИ (4, Св. арх. Михаил), дошао са чопором оваца и после добио ”фртаљ резерватске земље”

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    КУМАНИ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

    „Они су дивљи народ који нити сејy нити жању. Немају колибе или куће, већ шаторе од филца који су ум склоништа. Живе од млека, сира у меса…. и сваки од њих има десет или дванаест коња тако добро о6yчениx да их прате где год пожеле. Прво зајашу једног па следећег, а када сy у поxодy сваки коњ има торбy око врата у коме је храна и он једе док прати господара који не стаје ни ноћу ни дању. Јашу тако жестоко да за један дан и ноћ пређу пут од шест, седам или осам дана… не иду опремљени, осим што имају одећу од овчијиx кожа и носе са собом лукове и стреле”.
    Робер де Клари, учесник и историчар IV крсташког похода

    Кумани, номадски народ туркичког порекла који су средњовековни руски летописци називали Половцима, а арапски историчари Кипчацима, били су присутни јужно од Дунава још од последње четвртине XI века. Као пљачкаши, чувари северних византијских граница и коначно као учесници у борби за осамостаљење Другог Бугарског царства против ромејске власти крајем наредног столећа, они су оставили дубоки траг у региону. Њихове миграције у Панонију и југоисточну Европу изазване сплетом економских и политичких узрока нису увек имале рушилачки карактер и дошљаци су се утапали у војни систем локалних држава дајући им неопходан потенцијал у људству и ратној вештини. Кумански таласи преливали су се један за другим све до краја прве половине XIII века, када је њихов последњи велики продор у југоисточну Европу уследио под притиском најезде Монгола.
    Византија је смогла снаге и умешности да искористи први талас новопридошлих Кумана против других номадских нападача. У бици епских размера код Левуниона 1091. године, сједињене византијско-куманске снаге разбиле су Печенеге, а недуго затим, Кумани се у склопу пограничне војске Царства срећу у суседству српских земаља. Историчар првих крсташких похода Алберт Ахенски помиње их код Београда већ током 1095-1096. године. До првих куманско-српских контаката дошло је можда већ у то време, а сасвим сигурно током XII века. Ако не раније, из казивања историчара Јована Кинама познато је да су се 1167. године, приликом угарско-византијских борби у Срему у војсци Манојла I Комнина (1143-1180) налазили заједно Срби и Кумани. Они су се обрели у српским земљама почетком XIII века када je бугарски цар Калојан (1197-1207) уз њихову подршку помогао Стефану Немањићу у борби против брата Вукана око српског престола.
    Приликом монголске инвазије (1241-1242), већа група Кумана која је бежећи пред налетом нових дошљака са истока претходно потражила уточиште у угарским земљама, избегла је у пролеће 1241. године из Паноније на југ. Њихову епопеју овековечио је савременик Руђеро из Варадина који преноси како су Кумани, после насилне смрти свог вође Котијана, опљачкали централне делове Угарске и потом се, опустошивши данашњи Срем, спустили преко Саве „у Бугарску”. Размере њихових покрета могу се понешто осветлити и на основу речи једног списа посвећеног животима раних доминиканаца из пера њиховог сабрата Жерара Фрашеа (Geraldus de Fracheto). У овом тексту, писаном почетком друге половине XIII века, спомиње се да су напори мисионара који су радили на покрштавању Кумана у Угарској били осујећени због монголског напада, док се међу земљама по којима су се источњаци раштркали бежећи из Паноније набрајају поименце Грчка, Бугарска и Србија. Политичка нестабилност у Бугарској и позиви угарског владара Беле IV (1235-1270) навели су део Кумана на повратак у Панонију где су добили земљу за насељавање. Том приликом склопљен је брак између Белиног сина Стефана и једне куманске принцезе која је прешла у римокатоличку веру и добила име Елизабета. Из потомака дошљака који су остали на подручју средњовековног Балкана никле су бугарска владарска породица Тертера, локални господари у браничевској области, полубраћа Дрман и Куделин, као и управљач Видина Шишман. Масовно насељавани у бугарским земљама, чини се да су се Кумани после свог покрштавања успешно утапали у локалну елиту, надокнађујући на тај начин недостатак домаће војне класе.

    Најамници у Драгутиновој и Милутиновој служби

    O боравку Кумана у српским земљама током монголске инвазије и њиховој судбини немамо других података до Фрашеових вести. Они су поново срећу у држави Немањића тек три деценије касније, у својству најамника и у склопу тадашњих српско-угарских веза. Према сведочанству архиепископа Данила II, млади српски принц Стефан Драгутин, ожењен угарском принцезом Каталином, ћерком Стефана V (1270-1272) и Куманке Елизабете, настојао је да од свог оца краља Стефана Уроша I добије део земље на управу. Када није успео да своје захтеве оствари мирним путем, пошао је свом тасту и од њега добио као подршку угарске и куманске чете. Преговори Уроша и Драгутина били су и после тога настављени, али нису уродили плодом, паје дошло до борбе. После одлучујуће битке код Гацка Урош је морао одступити са престола и предати власт Драгутину. С обзиром да је Стефан V умро 1272, а да је до расплета унутрашњих борби у Србији дошло четири године касније, јасно је да сукоб није био кратког даха. Изгледа да је Драгутинов одлазак у Угарску и помоћ коју је тада добио могла уследити у последњој години владавине Стефана V. Управо у време непосредно након његовог споразума са чешким краљем Пшемислом Отакаром II (1253-1278) у Пожуну (Братислава) 1271. године који је Угарској после вишедеценијских тешкоћа пружио краткотрајан мир на западу и могућност да се ангажује на својим јужним границама. Иако Кумани нису непосредно поменути у окршају код Гацка, њихово учешће се на основу континуитета Даниловог излагања чини извесним. Спољна војна и политичка потпора представљала је један од кључних чинилаца који су Драгутину обезбедили победу.
    Кумане је као најамнике сасвим извесно користио Драгутинов млађи брат и наследник Стефан Урош II Милутин (1282-1321). Обавештења овог пута не долазе од српских извора, већ од византијског екс-цара и историчара Јована Кантакузина. Он преноси да је крајем 1320. године једно српско посланство приспело у Константинопољ са циљем да тражи враћање неких две хиљаде Кумана које је цар Андроник II (1282-1328) узајмио од српског владара, али их није вратио. Претпоставља се да је Милутин настојао да поново обезбеди њихове услуге због угарске претње која је тада притискала северне границе његове државе. О околностима и времену доласка ове групе Кумана из Србије у Византију Кантакузин не говори, али се из других извора може о томе нешто више сазнати. Познато је да је 1312. године Милутин пружио војну помоћ Византији, уздрманој дејствима једне групе Турака која се учврстила у Галипољу и одатле узнемиравала околне области. Кантакузинов савременик, историчар Нићифор Григора, говорећи о овим догађајима наводи да су, у немогућности да сами изађу на крај са њима, Ромеји одлучили да доведу неке најамнике са стране и да је у том циљу Андроник II послао молбу за помоћ свом зету Милутину. Из Србије је тада приспело „две хиљаде одабраних коњаника” који су заједно са византијским снагама опсели Турке и држали их у обручу, доприневши тако њиховом коначном слому. Идентична бројка, поменута у Кантакузиновом казивању и везано за српску војну експедицију о којој говори Григора, навела је савремене историчаре да у овој савезничкој помоћи виде долазак куманских најамника.
    Упадљива je и Григорина вест да се војска послата у помоћ 1312. године састојала искључиво од коњице, што такође поткрепљује тврдњу да се ради о Куманима.
    Из другачије перспективе ове борбе у Тракији осликава казивање архиепископа Данила II које ставља акценат само на српске успехе, потпуно изостављајући учешће византијских снага. Према његовим речима, Милутин је, удовољавајући Андрониковој молби, послао на Турке своје „сродство” и „телесну стражу” који су их победили тако да су „њихови градови били порушени, богатство разграбљено, а од њих се нико није избавио”. Поредећи и узимајући у обзир Григорине и Данилове наводе о карактеру српске војне помоћи намеће се закључак да би управо тих две хиљаде коњаника могло представљати Милутинову телесну стражу коју помиње српски архипеископ, односно да су управо њу чинили прекаљени Кумани које је 1320. године владар настојао да врати у Србију.
    Важна улога куманског одреда у Милутиновој служби о коме занимљиво у српским изворима нема података, није изненађујућа. Овај немањићки владар се у великој мери ослањао на најамнике из редова источних народа: Јасе (Алане) и Татаре избегле из црноморских степа, као и на византијске ренегате Туркопуле (потомке турских најамника и хришћанки). Значај источњака у средњовековној Србији показао се током грађанског рата између Милутина и Драгутина који је избио почетком XIV века. Када је Драгутин абдицирао са рашког престола и предао власт млађем брату, задржавајући северне крајеве државе под својом влашћу, он је то учинио под условом да се после Милутинове смрти престо врати његовим потомцима. Милутин ипак није имао намеру да испоштује споразум и своје директне наследнике искључи из породичне баштине. То је био главни узрок сукоба који је избио на самом почетку XIV века и потрајао готово читаву деценију. У његовој одлучујућој фази, око 1310-1311, Милутин се, суочен са одметањем своје властеле, нашао у изузетно великим тешкоћама. Међутим, према речима Даниловог настављача, унајмљивање источњака у правом тренутку било је пресудно да се ситуација преокрене и он оствари победу. Иако није изричито споменут, кумански одред вероватно је учестовавао у тим борбама заједно са Аланима, Татарима и Туркопулима. Недуго по окончању конфликта, када су се Туркопули побунили против Милутинове намере да им уместо сталних исплата одреди земљу за издржавање, управо је владарева (куманска!?) телесна стража угушила њихов покрет и нанела им тежак пораз.
    Следећи Милутинов пример, потоњи српски владари из династије Немањића Стефан Дечански (1321-1331) и Стефан Душан (1331-1355) такође су своју личну гарду врбовали из редова страних најамника, с тим што су њу по правилу чинили западњаци: Каталанци и Немци. По постојећим подацима, каснији најамнички одреди никада нису достигли знатну бројку од 2.000 Кумана што је још један показатељ њихове важности и значаја. Ипак, најамничка војска је у начелу била скупа за издржавање и када није постојала потреба за њеним сталним држањем под оружјем, она се могла уступити. Зарад одређених политичких интереса, Милутин је 1312. године то и учинио.
    Извесно је да се Кумани, упркос Милутиновом одлучном настојању на двору Палеолога, никада нису вратили у Србију. На њих се наиме рачунало у предстојећем грађанском рату између Андроника II и његовог унука, потоњег Андроника III (1328-1341), који је дубоко потресао Царство. Неколико година касније, тачније пре октобра 1327. године, они су из Тракије били пресељени на егејска острва Лемнос, Тасос и Лезбос, због страховања да би се могли придружити Татарима кана Узбека (1313-1341) који су у то време узнемиравали византијске области. Ова најамничка групација која је током своје бурне каријере била у служби српског краља и византијског василевса после тога нестаје из извора. Кантакузинов спомен њиховог исељавања из Тракије на Егејска острва уједно је у последњи хронолошки гледано податак везан за куманско присуство у средњовековним балканским земљама.

    Кумани у српским средњовековним изворима

    У делима хагиографа српских краљева и архиепископа Данила II и његовог непознатог настављача који су писали у првој половини XIV века, Кумани се срећу у више наврата. Поред њиховог присуства у унутрашњим сукобима између краља Уроша I и његовог наследника током седамдесетих година XIII века, спомињу се у бурним догађајима са краја XIII века и борбама које су Драгутин и Милутин водили са господарима Браничева, полубраћом Дрманом и Куделином. Као резултат ових сукоба, области Браничева и Кучева су 1292. године ушле у састав српских земаља. Браничевски господари су претходно обезбедили помоћ прекодунавских куманских и татарских одреда и успели да за кратко освоје Драгутинове земље. Тада је пострадао и манастир Жича на Милутиновој територији који је, како преноси Данилов настављач, „дуго времена стајао у пустоши наиласком безбожног народа куманскога.”
    Док Данило и његов настављач Кумане и друге источне народе: Јасе, Татаре и Турке, увек спомињу под њиховим правим именом, у каснијим текстовима ова дистинкција се губи. Како услед временске удаљености од самих догађаја о којима сведоче, тако и због постепеног продирања византијског манира архаизирања етнонима под утицајем странаца који пишу у Србији. Григорије Цамблак тако Татаре назива Готима, док Константин Филозоф понекад за њих употребљава име Пврсијанци. Овај манир видљив је и у тзв. Старијим српским летоиисима, писаним у другој половини XIV века. Говорећи о бици код Велбужда 1330. године, они помињу бугарског цара Михаила Шишмана (1323-1330), сина некадашњег управљача Видина, као „скитског војеначелника”. Код неких византијских писаца Скитима се називају како Кумани, тако и Татари за које је познато да су били у саставу бугарске војске код Велбужда. Међутим, у овом контексту „скитски” сасвим сигурно не подразумева „татарски”, јер се у Летописима Татари називају својим правим именом. Да ли су њихови састављачи, употребљавајући антички збирни назив за народе црноморске степе, можда мислили на куманско порекло овог бугарског владара? У сваком случају, у српској средњовековној књижевности се за Бугаре не користи назив Скити, па се може претпоставити да је тако.

    Антропоними и топоними куманског порекла

    За разлику од наративних, документарни извори, односно повеље Немњићких владара пружају много више куманских трагова у средњовековној Србији и то захваљујући свом богатом антропономастичком и топономастичком материјалу. Још у првој повељи краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) манастиру Жичи издатој после 1219. године спомињу се тројица људи који носе име Коуманџ. У Хиландарској повељи краља Милутина, издатој пре 1302. године среће се неки Коуминџ. Међу људима властелинства манастира у Бањској између 1313 и 1318. наводе се Команџ и Коуманицџ. У каснијим документима, нарочито Другој Дечанској хрисовуљи Стефана Дечанског из 1330-1331 и Трећој Дечанској хрисовуљи Стефана Душана из 1343-1345, сусреће се неколико куманских етнонима: Коуманинџ, Коуманици, као и патроним Коуманџ. Истовремено, два човека по имену Коуманџ спомињу се у попису имања Хтетовског манастира из 1343. године.
    Списак се са овим примерима не исцрпљује. Осим етнонима, повремено се у документарним изворима наилази на лична имена која су сасвим сигурно куманског порекла. Тако се у Другој и Трећој Дечанској повељи среће Котенџ као и више људи који носе име Ишчманџ а у Светоарханђелској хрисовуљи цара Срефана Душана из 1348-1350. наводи се неки Дрџманџ. Коначно, ова имена нису била ограничена само на ниже друштвене слојеве и у повељи босанског бана Матеја Нинослава Дубровнику из 1249. године налази се међу клетвеницима казнац Белџмјанџ. Као пример фреквентности имена Куман и његових изведеница могу послужити резултати анализе етничке структуре становништва источне Македоније у првој половини XIV века која је показала да се она срећу у отприлике 0.5% случајева свих забележених антропонима.
    Са друге стране, чак и сумарни поглед на данашњу топографију Балканског полуострва и околних земаља показује веома често сусретање са „куманским” местима. Куманово (Македонија), Куманис (Пелопонез), Комана (Comana, Добруџа), Команешти (Молдавија), Куншаг и Кишкунхалаш (Kunsag, Kiskunhalas, Панонија), само су неки од најочигледнијих примера.
    Српске средњовековне повеље забележиле су више таквих насеља која су углавном касније нестала. Село Куманија у Мачви, траг њихове сеобе из угарских крајева у пролеће 1241. забележено је у Раваничкој повељи кнеза Лазара Хребељановића. У истом документу среће се и село Коумани на простору Браничева. Топоним Дрмно код Костолца, добио је свакако име по некадашњем господару ове области пре преласка под српску власт, Дрману. Једно село Коуманово које се налазило недалеко од Призрена помиње се у Дечанским хрисовуљама, као и у повељи Стефана Дечанског призренској епископији из 1326. године. У даровници истог владара Хиландару издатој годину дана касније, среће се насеље по имену Команово селиште. Порекло једног броја топонима као што су Куманица или Куновица, није расветљено, иако постоји могућност да су и она куманског порекла. Ипак, настојања појединих истраживача да у називима жупа Комарница или Алтин виде куманске трагове не могу се прихватити.
    Нека од наведених личних имена (Шишман, Дрман) свакако су била довољно добро позната и чувена широм балканских простора да представљају одраз одређене моде и не могу осликавати трагове нечијег порекла. Примера ради, ни данашња имена Филип или Александар, распрострањена широм света, свакако не указују на нечије грчко порекло, као ни уосталом многа друга која вуку порекло из античке или библијске традиције. За етнониме коришћене у функцији имена (Коман, Куман, Куманин) може се изрећи слична констатација. Вероватно је да су у време када су посведочени у повељама (XIII-XIV век), увелико одомаћени, они већ преузели функцију уобичајених личних имена. Уз то, треба напоменути да се наведени примери не срећу компактно и уз то, када се погледа структура насеља где су забележени, у друштву словенских и хришћанских антропонима. С обзиром да наведене повеље покривају поморавске, косовско-метохијске крајеве и Македонију, ова имена не могу се везати ни за неко одређено уже географско подручје. Међутим, управо учесталост и раштрканост антропонима и топонима куманског порекла широм српског етничког простора указује да је, макар и посредно, утицај Кумана у средњовековној Србији био много већи него што се може наслутити на основу ретких обавештења о њиховој војној служби.

    ИЗВОР: Александар Узелац, Филозофски факултет, Београд, КУМАНИ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  2. vojislav ananić

    КУМАНИ

    Крајем године 1754 Кумани, Карлово и Врањево чине једну компанију Банатске српске милиције која има 504 редова; године 1771 било је у Куманима 133 дома од којих 124 ратарска, а 1777 имало је то село 780 становника. Према томе, сасвим је нетачно оно што се налази у делу Српска православна митрополија карловачка, за чије уредништво је одговарао Мата Косовац, као што је та књига и иначе пуна нетачности и празнина. По њој, Мокрин је насељен 1606, Јозепово 1718, Башаид око 1770, Тараш 1789, а Кумани чак 1812, док ми знамо да је будући Диштрикт насељен 1751—2 године.
    Колико година о насељавању Кумана изгледа најнетачнија, она се ипак може највише правдати. Година 1812 може бити да казује време када су Кумани пресељенн на данашње место. Нашли смо да су све општине Диштрикта 1 марта 1801 опуномоћиле депутацију која је ишла у Беч ради друге привилегије, нека код Регулаторног одбора заступа жељу села Кумана да се премести на место звано Песак. Године 1801 то пресељење је било жеља; године 1814 ово је чињеница, која је у протоколу овако забележена: премештањем села Кумана (per translocationem possessionis Kuman) два су потеса старе земље дошла у такав положа) да, кад се једна од њих засеје а друга задржи као парлог, затворен је стоци прнступ до парлога,
    30 априла 1794 Франц Фабро и Василије Дабић реферисали су магистрату да су прегледали рачуне општине Кумана за годину 1791 до конца фебруара 1794. Бивши судци, Арсен Јелић и Григорије Тубић, су примили, према том реферату, без знања општинског благајника 256 фор. од прихода општине, и утрошили све то које на дневнице, које пак потратили на друге потребе. И код ошптинског благајника Кумрића су нашли мањак од 44 фор. 518/24 кр., али је општина то једнодушно опростила благајнику, пошто )е настао пре невештином и нетачннм бележењем, него ли намером да оштети село којем је верно послужио.
    Имали смо у рукама исказ о томе колико порцијских новаца је 1809 унесено у диштриктуалну благајну „чрез куманских житеља. Према њему било је тада у Куманима 239 кућних бројева, од чега су три броја суваче, Ти су домови на име порезе платили 1299 фор. 181/* кр. Највећа свота коју )е )едан дом платио била је 13 фор., а најмање 1 фор.
    Сем тога, имамо белешку о томе да је 1868 кнез у Куманима био Аркадија Мирков (неписмен), бележник С, Секулић, а заклетник Паја Мишковић.

    ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.

  3. vojislav ananić

    КУМАНЕ

    Кумане је место најближе средишту општине, 11 км удаљено од Новог Бечеја, на путу према Зрењанину. Приликом пописа 2002.године утврђено је да има 3.814 становника, углавном Срба(3.296), Рома, Мађара и осталих народности.
    Порекло имена овог насеља многи везују за азијско племе Кумани, који почетком XI века пустошили овај део Европе, да би на овој локацији формирали насеље, што говори и о његовој старости.
    Кумане је више пута мењало локацију због променљивог тока реке Тисе и честих поплава. Почетком XIX века село се оформило на локацији где се и данас налази.
    Први писани траг забележен је у документима из XVII века, где се Кумане помиње као српско насеље у Банату.
    Аустро-турски рат је почетком XVIII века готово уништио ово насеље, а доласком Турака у ове крајеве пренета ја куга, која је десетковала становништво.
    Масовно насељавање Кумана почиње у другој половини XVIII века. Претежно су га насељавали Срби који су организовали војну одбрану и Кумане је у то време предстрављело утврђење за одбрану од Турака.
    Тек почетком XIX века, када се становништво определило за земљорадњу, долази до значајнијег развоја села.

    Извор: Интернет

  4. Maрко

    Војиславе, да ли знате одакле и када су Чешљари дошли у Жабаљ и да ли славе Ђурђиц?

  5. Војислав Ананић

    Кумане (Кумани,)

    Забележени су у пећком поменику. Средином XVII века били су веома знатно насеље. 1660. забележени су: поп Иван, поп Никола, поп Јеремија, Захарије Поповић, Јовица, Ђука Ковачевић, Гаврило Лукић, ?ан Савић, Илија, Ненад Ђурић, Живко Ђурић, Богдан, Ђурица Анић, Стојић Вучинић, Ђура Вујин. 1717. имали cy 13, a 1727. 17 домова. 1736–7. имали су 28 пореских обвезника. 1739. умрло је од куге 16, а од Турака одведено 5 особа. 1740. налазило се у Кумани само 4 дома, са 4 ожењена сина. Породичне старешине су били: кнез Михаило Николић, Путник Крајинов, Никола Панин, Милош Керац, Васа Решков. Кумани су уствари поново насељени 1751–2. Србима из Поморишја и Потисја. 1758. имали су 142 дома. Свештеници су били: Јован Веселиновић, р. из Пивница, и Стефан Маринковић, р. из Сенте. Када је 1774. припало Кикиндском дистрикту отселило се из Кумане 36 српских породица у Подунавље у Војну границу. 1771. имали су 133 дома, а 1777. 780 становника. 1788. населило се у Кумане 18 српских породица. До 1810. (1812) налазило се село уз Тису, а тада је пресељено „на песак“ где се и данас налази. Потеси: Барица, Борђош, Брег, Вакант, Вањ,. Велики рит, Велико селиште, Излаз, Јаруга, Ђукошински виногради, Капамаџиско копово, Кетуш, Ливаде, Мали рит, Мало селиште, Млаке, Мутњача, Острово, Парлози, Рит, Селиште, Сенкрај, Синаторово копово, Средњи виногради, Стара земља, Старо село, Трифуњагићево копово, Шољмош.
    У Куманима се родио Лаза Телечки, глумац (1841 — Нови Сад 1875).

    Лит.: Ст. А. М., Старине из куманске цркве. Глас истине 1888, 60–1. — Мирковић Ст. А., Село Кумане. Југословенски дневник 1931, 202 и посебно. с. 15.

    Извор: СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, др Душан Поповић, Београд, 1955.