Житиште и околна села

23 коментара

1. 15. септембар 2017. у 13:03

   vojislav ananić

   Сенђурађ (Шенђурађ, Св. Ђурађ)

   1551 насељени су овде Срби под заштитом Петра Петровића. 1660 и 1666 забележени су: поп Ђурица, Благоје, Аврам Радовић, Станимир, Ђурађ, Марко, Остоја Крстоноша, . . . Бозејац, Хрњак, Гаврил Дулђер, Лазар, Радивој; Филип. На мапи од 1723—5 означен је као ненасељен. 1737 био је план да се овамо населе Срби. 1736—7 имао је 27 пореских обвезника. 1740 имао je 18 породица са 7 ожењених и једним неожењеним сином. 1740 биле су старешине 1 породица: кнез Мијат Мишакић, Реља Трнинић, Срећко Машакић, Стаја Лазић, Јован Живковић, Радован Свирац, Никола Павлов, Truin Radovan, Живојин Доја, Богдан Радојев, Никола Бекријац, Јован Несторовић, Станимир Bacић, Тома Маринић, Јован Благојевић, Станоје Поповић, Стојан Стојковић, Павле Влах, биров Гаја, удовица Миросава. 1751—2 населили су се у у Сенђурађ Срби граничари из Поморишја и Потисја. 1753 означен је као српско насеље. 1758 имао је 45, а 1773 182 дома. 1771 отселио се један део Срба у Кикиндски дистрикт а на њихово место населили су се Румуни из Арадске жупаније. Како је Бегеј плавио место то се становништво преселило на више, оцедније, место, где ce и данас налази. Када је 1781 Сенђурађ купио Исак Киш, закупник бељског добра, Румуни нису хтели да остану под спахијом, него се преселе у околину Панчева, a на њихово место буду насељени Немци.
   Лит.: Барачки Н. Православна српска парохија у Бега Си.Ђурђу крајем 1908. Бечкерек 1909.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

2. 15. септембар 2017. у 13:04

   vojislav ananić

   Тополовац

   Један Тополовац забележен је у пећком поменику. 1660 забележени су у Тополовцу: поп Стефан, Јовица, Рајак, Максим, Рајко, Перица, Јован. Овај Тополовац се налазио у крају између Ботоша и Орловата.
   Други Тополовац простире као потес кроз поља Катарине, Неузине, Сарче и Сечња.
   Један потес Тополовац налази се у пољу Беодре. На Тополовац као насеље сећа презиме Тополовачки.

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

3. 16. децембар 2017. у 12:54

   Војислав Ананић

   Банатско Карађорђево

   Банатско Карађорђево долази у ред најмлађих насеља у Војводини. Градња насеља почела је 1920. године на имању грофа Чеконића. Настало је насељавањем ратних ветерана Првог светског рата, првенствено добровољаца солунаца, њих је било 67% од свих укупно насељених. Највише их је пореклом из Лике, Босне, Црне Горе и Баније. Међу њима је пет носиоца Карађорђеве звезде, двадесет и пет носиоца Албанске споменице. Већину је рат затекао у САД, на раду, у печалби. Ђорђе Ђојановић (Ђорђина) и Петар Пустиња (Тремушњак, 1892. — Банатско Карађорђево, 1962.), су први доселили у суседно немачко село Честерег, у јесен 1920. године. Настављено је масовније досељавање, 1921. године. Пре и у току градње насеља, досељеници су живели у колонијама, смештеним на бившим имањима Андрије Чеконића. Прво досељеничко рођено дете у Банатском Карађорђеву је Сима Пустиња, 13. новембра 1920. године (Банатско Карађорђево, 1920. — 1984).
   У Карађорђеву се населило 691 добровољац, са породицама. Одлука да се гради насеље је донета крајем 1923. године. Исте године је отпочета градња на Чеконићевом имању Паул мајуру, на површини од 550 катастарских јутара. На молбу краља Александра, двојица француских официра-архитеката, солунаца су пројектовали план села 1920. године. Карађорђево је добило име по Карађорђу. Званично је проглашено насељем 15. јануара 1925. године. Пред сам Други светски рат Карађорђево је имало 5.000 становника, у просеку између 5 и 6 по домаћинству. У Априлском рату је заробљено и спроведено у Немачку 152 војника, родом из Карађорђева. У току Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, погинуло је 279 становника Банатског Карађорђева. Шеф градске полиције у Великом Бечкереку (сада Зрењанину), Јурај Шпилер, је био изузетно репресиван према Карађорђевчанима.
   Досељеници, добровољци су дуго задржали своју међусобну повезаност и организованост, стечену у печалби и у заједничком ратном животу. Организовали су ловачко друштво 24. марта 1923. године, а соколско 1936. године. Први Председник ловачког друштва је био Влаисављевић Илија Папо, први секретар Узелац Милош, а управитељ лова Даутовић Илија. Задржала се традиција ловачког друштва и данас, сачињавају га преко 100 регистрованих ловаца. Ловачко друштво се зове Папо, по своме оснивачу и првом Председнику.

   Извор: Википедија

   Одговори

4. 16. децембар 2017. у 12:56

   Војислав Ананић

   БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО

   ‘’Банатско Карађорђево долази у ред најмлађих насеља у Војводини. Градња насеља почела је 1920. године на имању грофа Чеконића. Настало је насељавањем ратних ветерана Првог светског рата, првенствено добровољаца солунаца, њих је било 67% од свих укупно насељених.
   Највише их је пореклом из Лике, Босне, Црне Горе и Баније. Међу њима је пет носиоца Карађорђеве звезде, двадесет и пет носиоца Албанске споменице. Већину је рат затекао у САД, на раду, у печалби. Ђорђе Ђојановић (Ђорђина) и Петар Пустиња (Тремушњак, 1892. — Банатско Карађорђево, 1962.), су први доселили у суседно немачко село Честерег, у јесен 1920. године. Настављено је масовније досељавање, 1921. године. Пре и у току градње насеља, досељеници су живели у колонијама, смештеним на бившим имањима Андрије Чеконића. Прво досељеничко рођено дете у Банатском Карађорђеву је Сима Пустиња, 13 новембра 1920. године (Банатско Карађорђево, 1920. — 1984)…’’ (Vikipedija)

   ‘’У Карађорђеву се населило 691 добровољац, са породицама. Одлука да се гради насеље је донета крајем 1923. године. Исте године је отпочета градња на Чеконићевом имању Паул мајуру, на површини од 550 катастарских јутара. На молбу краља Александра, двојица француских официра-архитеката, солунаца су пројектовали план села 1920. године. Карађорђево је добило име по Карађорђу. Званично је проглашено насељем 15. јануара 1925. године. Пред сам Други светски рат Карађорђево је имало 5.000 становника, у просеку између 5 и 6 по домаћинству.
   У Априлском рату је заробљено и спроведено у Немачку 152 војника, родом из Карађорђева. У току Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, погинуло је 279 становника Банатског Карађорђева. Шеф градске полиције у Великом Бечкереку (сада Зрењанину), Јурај Шпилер, је био изузетно репресиван према Карађорђевчанима…” (Vikipedija)

   ХРАМ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА ‘’…Од оснивања па до 1989. године у Банатском Карађорђеву је постојала само Богомоља која је била посвећена Светом Великомученику кнезу Лазару. Богомоља је била једна стара кућа која је служила за духовне потребе верника у Банатском Карађорђеву. Сама зграда била је у врло лошем стању и нефункционална за даље духовне потребе верника. На предлог мештана Банатског Карађорђева 1989. године донета је одлука да се Богомоља сруши и на истом месту почне са изградњом нове православне цркве и звоника. Сви радови на цркви и звонику су рађени искључиво од добровољних прилога верника мештана Банатског Карађорђева. Храм је освећен 28.јуна 1990…’’ (Sajt Eparhije banatske)

   ”Банатско Карађорђево има богат културни и духовни живот. Прво смо место у Војводини које је после Другог светског рата обновило цркву. Она је подигнута и освећена 1989, на месту старе цркве, срушене после рата, а посвећена је светом кнезу Лазару – каже Весна Ћук, директор општинске библиотеке „Бранко Радичевић” у Житишту и председник подружнице у Банатском Карађорђеву Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца…
   Одмах поред цркве подигнут је Споменик добровољцу и постављене су мермерне плоче са именима свих који су овде добили земљу, као и са именима 691 добровољца насељених у Карађорђеву. Ту су и три плоче са именима 279 Карађорђевчана погинулих у Другом светском рату, те имена страдалих у последњим ратовима. Све то чини спомен-комплекс у центру села, који подсећа Карађорђевчане на њихове корене и њихову историју.” (Sajt nacionalna revija)

   ”Досељеници, добровољци су дуго задржали своју међусобну повезаност и организованост, стечену у печалби и у заједничком ратном животу. Организовали су ловачко друштво 24. марта 1923. године, а соколско 1936. године. Први Председник ловачког друштва је био Влаисављевић Илија Папо, први секретар Узелац Милош, а управитељ лова Даутовић Илија. Задржала се традиција ловачког друштва и данас, сачињавају га преко 100 регистрованих ловаца. Ловачко друштво се зове Папо, по своме оснивачу и првом Председнику.’’ (Vikipedija)

   ”Банатско Карађорђево је насеље у Србији у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 2091 становника (према попису из 2002. било је 2508 становника). Настало од 1920. године насељавањем добровољаца из Првог светског рата, пореклом из Лике, Босне, Црне Горе и Баније. Банатско Карађорђево се налази 11 километара североисточно од Житишта (32 од Зрењанина), на међународном путу Зрењанин-Српска Црња-Темишвар. Изграђен је на надморској висини од 79-80 метара. (Vikipedija)

   Одговори

5. 16. децембар 2017. у 12:58

   Војислав Ананић

   ЧЕСТЕРЕГ

   Честерег спада у групу веома старих насеља у Банату. Први пут се помиње 1462. године под именом Ђестелек (Гyозтелек) а први становници били су Мађари. Насеље се помиње 1692. године, а потом за време аустро-турских ратова потпуно је опустело. На карти из 1723. године забележено је под називом Честелек као ненасељена пустара.
   Године 1780. пустару је закупио Јозеф Чекоњић који, 1802. године досељава Мађаре из чонградске жупаније. Немци из Жомбоље и Немачке Црње досељавају се почетком деветнаестог века. Немци су најпре узимали земљу у закуп од грофа Чекоњића, а крајем XИX века економско ојачани и откупљују земљу од Чекоњића. Тако је до 1905. године готово читав атар био у власништву Немаца. По попису од 1910. године у Честерегу је забележено 1960 Немаца, 662 Мађара и 32 Срба.
   Порекло имена до сада није у потпуности утврђено. Највероватније је да је име Честерег настало од мађарске речи Цсозтелеп, што значи насеље пољских чувара.
   О постојању насеобина на месту данашњег села Честерег и неколико километара даље код Бегеја сведоче ископине из времена неолита.
   Топоним Чезтулег (река) први пут у писаним изворима помиње Анонимус, писар угарског краља Беле ИИИ (1172 – 1196) у свом делу Геста Хунгаронум. Пишући књигу о првом угарском походу, ка југу, на Банат, Анонимус је знатно касније забележио да су угарски војници после преласка Тисе код Кањиже дошли до реке Цезтурег ( лат. флууwт Цезтурег, мађарски Цсесзтерег визе ). Анонимус помиње и Бегеј у који се, по њему, као десна притока уливао Цезтурег.
   Касније од основице тог топонима мењањем или додавањем једног – два слова, или као посебан топоним најчешће се помиње ЦсÖзтелег (мађарски цсÖст = пољак, чувар, телек – земљиште, грунт) што се на српски може превести као насеље пољских чувара.
   1945/46 године по завршетку Другог светског рата на немачка имања, досељавају се колонисти из Босне и Херцеговине. Прва већа група досељеника стигла је у Честерег 14. септембра 1945. Укупно је досељено 2022 досељеника, највише из срезова Кључ, Сански Мост, Босански Нови, Босанска Дубица, Приједор, Бања Лука, Босанска Градишка …
   Одмах по досељавању, почела је са радом и Осмолетка (како се тада школа звала) са по седамдесетак ученика у сваком разреду.

   Извор: Интернет

   Одговори

6. 16. децембар 2017. у 13:03

   Војислав Ананић

   Банатски Двор

   Банатски Двор долази у ред веома старих банатских насеља. Прво насеље на месту Банатског Двора помиње се 1332. године под називом Удварнок. Затим се ово насеље током 14. и 15. века јавља под називом Селесудварнок.

   Године 1825. у насеље се досељавају Бугари из торонталске и красовске жупаније и дају му име Зварњак. Бугари се убрзо пресељавају на имање грофа Рогена и од 1840. године село добија име Рогенсдорф. Године 1891. ово имање купује гроф Чекоњић. После тога Бугари масовно одлазе у Бугарску. Гроф Чекоњић је покушао да надокнади радну снагу досељавањем Мађара из околних села.

   Досељавање Срба почело је 1921. године. Досељеници су већином из околине Требиња, Билећа и Гламоча. Досељеници мењају име Рогенсдорф у Душановац (по цару Душану). Истовремено Срби мењају име Зварњака у Банатски Двор. Данас оба села чине једно насеље: Банатски Двор.

   Извор: Интернет

   Одговори

   • 14. октобар 2020. у 09:45

     Војислав Ананић

     КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

     Пише: др Милан Мицић

     БАНАТСКИ ДУШАНОВАЦ

     Посјед алтруистичке банке у Рогендорфу, насељу поред мађарског села Банатски Двор, био је колонизациони објекат који се просторно наслањао на сусjедни велики посjед Андрије Чекоњића. Кроз Рогендорф је пролазила ускотрачна пруга Велики Бечкерек – Жомбољ што је олакшавало долазак колониста. У прољеће 1921. године у Рогендорф су дошли колонисти из Херцеговине, из требињског среза (Требиње, Билећа), а у јесен 1921. године из Босне, из среза Гламоч, из околине Дрвара и Гламоча. Насељеници из Босне који су у Рогендорф стигли октобра 1921. надјељени су подводнијим земљиштем и земљом лошијег квалитета, јер је боља земља већ била подијељена. До краја 1923. године у Рогендорф је насељено 98 породица, од чега 41 са статусом добровољца и 58 са статусом колониста. Како је изгледао долазак колониста у Рогендорф описао је добровољац Вучен Бајић, из Мокоронога, код Дрвара у свом дневнику:„25. октобра 1921. године добио сам рjешење Министарства војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о додjели добровољачке земље у селу Рогендорфу, сада Банатском Двору, гдjе сам са женом Бојом и ћерком Видом од годину дана, у наручју населио. Тачно на Бадње вече 6. јануара 1923. године, када је цича зима стегла, а ја ни куће, ни кућишта.”

     СВЈЕДОЧЕЊЕ ЈЕФТЕ КНЕЖЕВИЋА

     Слику доласка колониста у Рогендорф 1921. године допуњује и свjедочење Јефте Кнежевића, сина добровољца Јована Кнежевића из Видовог Села, код Дрвара, тада 11-годишњака, који је са колонистом Николом Алексићем из Мокронога, код Дрвара, препjешачио раздаљину од Великог Бечкерека до Рогендорфа (25 км) тjерајући стоку коју су колонистичке породице допремиле из Босне. „Мали, када дођемо до оних топола стигли смо”, рекао је тада Никола Алексић 11 –годишњем Јефти Кнежевићу. Вијест о доласку колониста у Рогендорф донијеле су и великобечкеречке новине Банатски гласник 28. децембра 1922. године када су пренијеле вијести о посјети делегације из Билеће (Јевто Попара, Благоје Милошевић и Мустафа Арнаутовић) „својим земљацима добровољцима насељеним у Рогендорфу”. Већ 1924. године насељеници у Банатском Двору формирали су своју аграрну заједницу као форму економско-кредитног организовања прије свега да би почели са градњом кућа.Аграрна заједница, коју су формирали колонисти насељени на велепосједу Алтруистичке банке у Банатском Двору, 27. јануара 1925. године истицала је у својој молби Савезу аграрних заједница за Банат да „три године чланови аграрне заједнице живе по шталама и шупама”, а 7. априла 1930. године, дакле 9–10 година од почетка колонизације да „већим дијелом у шупама и данас станујемо.” Још 21. маја 1934. године на бившем имању Алтрустичке банке, у колонији Банатски Душановац „један број колониста живио је у зградама које се руше”. Милан Деретић, син добровољца Видака Деретића, из Ораховца, код Требиња свједочио је о животу колониста у „Биво-шупама” на имању Алтруистичке банке у Банатском Двору:„Пет година на Биво-шупама породица Видакова је провела. Краву – хранитељицу је имала, па није била гладна. Поред тога отац је рукат човјек био; знао је да зида, да грађу теше и столарију да прави. Из шуме између Двора и Честерега дрво је доносио и свашта за кућу правио. Ту на Биво- шупама и други су добровољци били. Ту су Раде и Митар Вучуревић живjели који су прасе могли да поједу, па Дида Краварушић (добровољац из Карловца, код Гламоча, Марко Краварушић) који је говорио: „Божић дође, а ја трупца немам”.Дио колониста узимао је у закуп станове код мјештана Банатског Двора. Насељени колонисти 27. јануара 1925. године тражили су дозволу од Министарства шума и руда за сјечу 1.600 метара кубних дрвета (20 метара кубних по кући) на подручју шумске управе Дрвар и Шипово наводећи да „већ три године живе у шупама и шталама”, али је надлежно министарство њихов захтјев одбило. 6. јула 1925. године надјељене су 74 поткућнице колониста, а у јесен 1927. године премјерене су поткућнице у новом насељу, док је 18. фебруара 1928. године експропирисано 79 поткућница, али је још 47 добровољаца и колониста тражило плацеве за зидање кућа. Градња кућа у колонији почела је 1928. године. Највећи дио колониста током 1928. године куће је подигао до крова, и градња је настављена 1929. године.

     ПРВЕ КУЋЕ У СЕЛУ ПОДИГНУТЕ 1928. ГОДИНЕ

     Прве куће у селу су 1928. године изградили колонисти из Босне, Вучен Милаковић, Симо Кесић и Никола Алексић. Пошто су куће биле усамљене у улици, те прве куће називане су међу колонистима „три кере”. Године 1930. 106 колониста је било надјељено поткућницама у новом насељу, а већина њих је била под притиском да се до 1. маја 1930. године исели из „штала и Бивоље шупе” јер је заступник Алтруистичке банке Јакоб Лох продавао зграде у којима су до тада живјели. Временске непогоде 1931. и 1932. године зауставили су градњу новог насеља и нанијели штету тек саграђеним кућама. Вучен Бајић, предсједник Прве аграрне заједнице 21. маја 1934. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат да „један број колониста се налази у зградама које се руше, а један број је озидао куће и покрио. „Са 11. фебруаром 1935. године у колонији је било изграђено 74 куће, али било је досељеника који ни 1937. године нису имали саграђену кућу. Неки од колониста рјешавали су стамбени проблем куповином кућа од старосjедилаца Мађара. Дио кућа грађених у периоду 1928–1930. године већ 1940. године био је склон паду. Тако су удовица Даница Колаковић, из Ковачина, код Требиња, и колониста Марко Гверо из Озића, код Гламоча, 1940. године тражили зајам за „поправку кућа које су склоне паду услијед лошег набоја.”Колонија Банатски Душановац на посједу Алтруистичке банке из Будимпеште била је изложена расељавању из два разлога. Први је била неквалитетна и подводна земља којом су колонисти надјељени тако да су се колонисти из ове колоније кретали ка другим колонијама у Банату и ван њега (Горња Мужља, Горњак, код Вуковара). Досељеницима у колонији Банатски Душановац 1921–1922. године издјељене су подводне и неквалитетне парцеле земљишта, јер је земља на посједу Алтруистичке банке у Банатском Двору била 4. и 5. класе, тј. у атару је било 50 к.ј. мочваре и 200 к.ј. неплодне земље. Дио колониста из Босне који није могао да користи тако лошу земљу (7 добровољаца из околине Дрвара) зато је у периоду 1922–1926. године радио на истовару вагона у фабрици шећера у Великом Бечкереку.

     ДНЕВНИЦА У ШЕЋЕРАНИ – 32 ДИНАРА

     Посредством Чеха Хелера, из шећеране у Великом Бечкереку, са зарадом од 32 динара на дан насељеници из Босне су за зарађени новац куповали пољопривредне справе и вучну стоку. Из Банатског Двора радници би зими суботом путовали до Великог Бечкерека возом, а у периоду прољеће – јесен ишли би пјешке до посла. Године 1925. у атару Банатског Двора установљено је постојање 85 ненадјељених или напуштених парцела, тако да су инжињери Жупанијског аграрног уреда Љ. Мађаров и Д. Вујић извршили замјену парцела и надијелили насељеницима квалитетније земљиште. Изражени сукоб колониста са заступником Алтруистичке банке Јакобом Лохом такође је утицао на одустајање од сеобе у ову колонију. Августа 1928. године Алтруистичкој банци додијељен је дио земљишта претходно надијељен колонистима што је изазвало „велико узнемирење насељеника”, поготово што је Алтруистичка банка и 2. априла 1929. године добила дозволу да прода 1.989 к.ј. земљишта пошто је „она неподесна за колонизацију”. Вучен Бајић, предсједник аграрне заједнице у Банатском Душановцу, 7. априла 1930. године изнио је мишљење насељеника у Банатском Душановцу да „заступник велепосједника Јакоб Лох на све могуће начине ради да нас расели, јер од 293 компетенције остало је једва 112.” Предсједник општине Банатски Душановац Вучен Бајић жалио се Савезу аграрних заједница за Банат 7. априла 1930. године да „заступник велепосједника Ј. Лох, продаје зграде Швабама и Мађарима из околних општина по дупло мањој цијени од оне коју дају колонисти. Из општине Масторт купили су бивши дворац грофа Рогендорфа, као и већи дио зграда које руше и доносе у своје мјесто 40–50 км.”У периоду 1934–1936. године на захтјев Вучена Бајића предсједника општине Банатски Душановац Министарство пољопривреде надијелило је услијед подводног земљишта додатак насељеним добровољцима од по 4 к. ј, а колонистима допуну земљишта до надјељене добровољачке компетенције (8 к.ј. 1100 кв.хв.) Тада је надјељено земљиштем 35 насељених добровољаца. Аграрне власти 23. октобра 1936. године експропирисале су земљиште у општини Банатски Душановац за 103 аграрна субјекта чиме је процес стабилизације земљишног посједа у овој колонији ушао у завршну фазу.

     ХЕРЦЕГОВАЦ ПОСТАО ПОВJЕРЕНИК ОПШТИНЕ

     Упркос сиромаштву и малобројности досељеника колонисти су се врло брзо по досељавању изборили да постану засебна политичка општина. Повjереник колоније био је колониста из Сливнице, код Требиња, Никола Сврдлановић, који је за вријеме Првог свјетског рата службовао у амбасади Краљевине Србије у Петровграду код амбасадора Мирослава Спалајковића. Први помен политичке општине Банатски Душановац је 30. јануар 1925. године, а њен први предсједник био је повјереник Никола Сврдлановић. Општина Банатски Душановац је са свих страна била окружена мањинским становништвом и поред значајних веза које је имао први њен предсједник Н.Сврдлановић то је свакако био одлучујући чинилац за њено оснивање.Године 1936. општина Банатски Душановац имала је 962 становника од чега је било 445 Срба или 46, 2% (298 Мађара, 144 Бугара, 71 Нијемца). У општини Словенска већина је добијена збрајањем колониста Срба и Бугара – католика старосједилаца (14, 9%). Од 18 одборника 1934. године Срби су давали 6, а Бугари 4, а 1937. године од пет чланова општинске управе тројица су били Срби, а двојица Бугари. Сусједна општина Банатски Двор имала је 893 становника 1936. године и то 636 Мађара и 256 Нијемаца. У обе општине живjело је 1936. године 1.255 становника мађарске и њемачке националности или 67, 6% од укупног броја становника, а 1939. године у Банатском Душановцу живјело је 460 становника српске националности. Словенска већина у општини Банатски Душановац изведена је одговарајућом деобом становника мађарске и њемачке националности на двије општине и додавањем насељеним Србима старосједилаца Бугарe – католикe који нису имали ни националне, ни вјерске, ни културолошке везе са досељеним српским становништвом. Двије физички блиске општине биле су финансијски одвојене, али су у административном погледу биле једно. Биљежник у обе општине 1936. године био је Нијемац Јулије Кугл. Дугогодишњи предсједник општине Банатски Душановац био је колониста из Мокронога, код Дрвара, Вучен Бајић.

     ШКОЛА ПОДИГНУТА 1937. ГОДИНЕ

     Један од основних проблема насељених колониста била је изградња школске зграде. „На колонији Банатски Душановац школа се налази привремено у једној страћари коју власник намјерава да руши. На велепосједу Алтруистичке банке постоји врло погодна зграда за школу и стан за учитеља, али општина нема финансијских средстава да је откупи,” извијестио је начелник среза великобечкеречког 18. марта 1930. године Дунавску бановину у Новом Саду. Техничко одјељење Дунавске бановине тек три године касније, 22. јуна 1933. године, одобрило је куповину зграде старог велепосједничког млина, а 19. септембра 1934. године одобрен је избор земљишта за градњу школе. За градњу школске зграде са двије учионице, станом за учитеља, са купатилом за десет тушева и двије каде укупне вриједности 290.000 динара. Године 1937. седам година након што је начелник среза великобечкеречког указао на потребу градње школске зграде у колонији, колонија Банатски Душановац добила је нову школску зграду.О духовним и вјерским потребама колониста насељених у Банатском Душановцу водио је рачуна свештеник из сусједног села Бегеј Светог Ђурђа Бранко Петровић, а 30-тих година 20. вијека „направљен је један молитвени кутак у једној учионици” у колонији.

     Извор: СРПСКО КОЛО, ЈАНУАР 2020, стр. 14

     Одговори

7. 20. децембар 2017. у 11:16

   Војислав Ананић

   Банатски Двор

   Банатски Двор долази у ред веома старих банатских насеља. Прво насеље на месту Банатског Двора помиње се 1332. године под називом Удварнок. Затим се ово насеље током 14. и 15. века јавља под називом Селесудварнок.
   Године 1825. у насеље се досељавају Бугари из торонталске и красовске жупаније и дају му име Зварњак. Бугари се убрзо пресељавају на имање грофа Рогена и од 1840. године село добија име Рогенсдорф. Године 1891. ово имање купује гроф Чекоњић. После тога Бугари масовно одлазе у Бугарску. Гроф Чекоњић је покушао да надокнади радну снагу досељавањем Мађара из околних села.
   Досељавање Срба почело је 1921. године. Досељеници су већином из околине Требиња, Билећа и Гламоча. Досељеници мењају име Рогенсдорф у Душановац (по цару Душану). Истовремено Срби мењају име Зварњака у Банатски Двор. Данас оба села чине једно насеље: Банатски Двор.

   Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

   Одговори

8. 20. децембар 2017. у 11:17

   Војислав Ананић

   Житиште

   Општина Житиште се налази у Средњем Банату. На југу се граничи са зрењанинском, на истоку сечањском, на западу кикиндском и на северу са општином Нова Црња и државном границом према Румунији. Седиште општине од 1960. године је Житиште. У саобраћајном погледу житиштанска општина има веома добар положај, јер кроз њу пролази међународни пут који повезује нашу земљу са Румунијом односно Зрењанин cc са Темишваром. Ова општина по површини заузима 16. место у Војводини. Површина износи 525 квадратних километара, што чини 2,44% територије Војводине.
   Површинске воде Кроз средишње делове општине протежу се Бегејски канал (25 км) и Стари Бегеј (28 км). Бегеј је инаце највећа лева притока Тисе у нашој земљи. За извориште Старог Бегеја сматра се Берксеул који извире близу места Синтар на 250 м надморске висине. Бегејски канал извире у Красовским планинама на висини од 1150 м. Ушће Старог Бегеј у ДТД је код Јанковог Моста, а каналу Бегеј ушће у ДТД је код Клека.
   Банат је остао под турском влашћу до 1718. године, када су после новог пораза са Аустријом коначно протерани. Након тога Аустрија је предузела мере за досељавање новог становниства. 1751-1752 је време великих усељавања Срба и Румуна граничара из Поморишја. У другој половини 18. века интензивније је усељавање Мађара. Први усељеници Мађари досељавају се у Торду 1723. године и то из околине Сегедина. У Нови Итебеј Мађари се досељавају 1786. године из околине Бекешчабе. У овом периоду доселили су се и Мађари у Хетин. На подручју данашње општине Немци су се досељавали у другој половини 18. века. Румуни се досељавају 1767. године у Мали и Велики Торак. У ове крајеве усељавали су се и Словаци, али у мањем броју, а који су се касније иселили. Најважније имиграције обављене су после I и II светског рата. 1920. године досељавају се учесници I светског рата из околине Босанске Крупе, из Лике итд. Тада настају два нова насеља: Банатско Карађорђево и Банатско Вишњићево. После II светског рата досељавају се становници из околине Требиња, Мостара, Бања Луке итд.
   До 1947. године, Житиште је носило назив Шенђурађ.
   Један од најпознатијих Житиштана је Радомир Антић, прослављени фудбалски стручњак, који је у Житишту рођен и где је провео и своју рану младост.
   Од 2007. године се у Житишту одржава манифестација “Chicken fest”.

   Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

   Одговори

9. 17. фебруар 2019. у 13:08

   Војислав Ананић

   БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО

   Пише: др Милан Мицић, 14 ФЕЉТОН

   У сjеверним крајевима (Банат, Бачка, Срем, Барања, Славонија) у колонизационом процесу 1920- 1941. године формирана је 201 колонија у којимa је уочи Другог свjетског рата живjело око 100.000 људи. Основну колонистичку масу чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева Краљевине Југославије, српски оптанти из Мађарске и дjелимично Срби из Баната – безземљаши. Колоније су настајале као сасвим нова насеља, обично око мајура бивших велепосjеда или на ободима старосjеделачких насеља. Колоније су могле бити изразито велике попут Александрова и Банатског Карађорђева које су уочи Другог светског рата имале 4.500–5.000 становника, или сасвим мале попут колоније Мали Жам код Вршца која се састојала од осам кућа. Највећи велепосјед у Банату захваћен аграрном реформом био је посjед Андрије Чекоњића од 32.272 к.ј. земље, а са посjедом Александра Чекоњића од 2.755 к. ј. земљишта чинио је цjелину од 35.027 к. j. која се простирала између Жомбоља и Банатског Двора. Од овог велепосjеда за потребе аграрне реформе одузето је 32.006 к. ј, а земљиште је надељено српским старосjедиоцима из Српске Црње и Кларије и колонистима који су на овом велепосједу формирали четири велика насеља: Банатско Карађорђево, Александрово, Војвода Степу и Војвода Бојовић.

   НАЈВЕЋЕ НАСЕЉЕ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

   На Пал мајуру једном од Чекоњићевих мајура, код њемачког насеља Честерег, формирано је насеље Банатско Карађорђево, највеће насеље српских добровољаца у Краљевини Југославији. Ново насеље настало је на саобраћајници, на прузи Велики Бечкерек – Жомбољ, 35 км. удаљено од Великог Бечкерека. Колонизациони талас на мајуре у њемачкој општини Честерег доспио је 1921–1923. године (Пал, Мали Пал, Ђула, Шар, Јанош, Иван, Андр, Чендеш, магацини у Честерегу, фабрика кудеље на Бегеју). Услијед лоших услова живота на мајурима у периоду 1922–1925. умрло је укупно 478 лица од чега су 378 била дјеца до двије године старости. У колонији је надељено земљиштем 1.026 породица и то 691 породица са статусом добровољца (67%), 208 породица са статусом колонисте (20%), 107 породица са статусом аутоколонисте (10%). Колонисти су били из Лике (682 породице или 66%), из Босне (151 породица или 15%), 54 породица из Црне Горе (5%), 44 породице из Баната (4%), 43 породице из Херцеговине (4%), 15 породица из румунског дијела Баната. Колонисти у Банатском Карађорђеву потицали су из 232 села. Из околине Грачаца у Банатско Карађорђево дошло је 228 породица (Брувно, Мазин, Зрмања, Велика Попина), из околине Удбине 131 породица (Јошани, Средња Гора, Курјак, Мекињар, Висућ). Из околине Доњег Лапца највише је колониста било из Добросела, Дољана, Ораовца, из околине Оточца, из Брлога, Прокика, Водотеча, из околине Госпића, из Косиња, Липовог Поља, Млакве, Крша, из околине Босанске Крупе, из Доњих Петровића, Баштре, Бањана, из околине Будве из Брајића, из банатског села Башаида, из Ченеја и Српског Сент Мартона у Румунији, из Берковића и Хатеља код Стоца. У колонији је надељено земљом 39 породица са презименом Радаковић, 22 породице са презименом Војновић, 18 са презименом Ковачевић, 17 са презименом Баста, 12 са презименом Мартиновић итд.

   ДОМИНАЦИЈА ЛИЧАНА

   Доминантна насељеничка група потицала је из Лике, а крајеви насеља насељени другим завичајним групама добиле су своје локалне називе. Тако је крај преко пруге, насељен махом колонистима из Боке Которске и Херцеговине добио назив Земун, колонисти из Босне били су у Босанској улици, а они из Башаида у Лалинској улици. Центар села настао око Пал мајура звао се Мајур, највиши дио села, виши за један метар од осталих дијелова звао се Ловћен, дио села према румунском селу Торку звао се Торак, онај према Црњи, Црња, док поред шумице која је касније исјечена звао се Гај. На Скупштини сељачких вијећа сазваних од делегата са четрнаест околних мајура на Пал мајуру 15. октобра 1922. године одлучено је да се насеље гради око овог мајура, да се новом селу да име Банатско Карађорђево, да се у селу оснује школа, подигне и освети гробље, покрене питање „попа и цркве”, организује се „помоћ између себе”, помогне пострадалима од „потопа и воде”, подигне споменик првом преминулом добровољцу. Сељачка вијећа, као облик самоорганизовања настала под утицајем браће Прибићевић, политичких вођа Срба из Хрватске, у Лици, Банији, Кордуну, дијелу Босне, колонисти су пренијели у Банат, и њихово самоорганизовање и изражена унутрашња солидарност омогућили су градњу ове велике колоније.

   СОЛИДАРНОСТ НА ДЈЕЛУ

   Колонисти, српски ратни ветерани–добровољци, упркос сиромаштву и тешким условима живота били су ратни побједници, имали су још изражене „фронтовске вриједности” међусобне војничке солидарности, а њихова међусобна солидарност, изражена и у крајевима из којих су потицали, у условима тегобне сеобе постала је још израженија. И у Банатском Карађорђеву, као и у другим колонијама, ови насељеници били су изразите и самосвојне личности, па се ова међуратна колонизација може назвати и „персоналном колонизацијом”. Колонисти у Банатском Карађорђеву заузели су активан став према властима, а пошто су их власти често остављале саме себи, сами су се организовали да би преживjели у условима живота који су били тешки. У сталном сукобу добровољци из Банатског Карађорева били су са чиновницима општине Честерег јер су гласали са опозиционе странке, а потреба да се преживи у условима глади и болести терала их је и на ситне недозвољене радње попут пољских штета, сјече шуме или „узимања грађе и цигала” са зграда на околним мајурима. „Добровољцима и колонистима потребан је јачи надзор, али су они ипак бољи од насељеника у Честерегу. Ови насељеници не чине већа противзаконита дјела, већ обичне ствари” описао је командир жандармеријске станице у Новој Црњи 19. фебруара 1923. године стање на терену његове жандармеријске станице и сусједне у Честерегу. Већ 1925. године Банатско Карађорђево издвојило се из општине Честерег и постало је самостална општина што је одлучујуће утицало на развитак новог насеља. Према попису из 1931. године село је имало 3.495 становника, а 1939. године 4.680 становника. Колонија је динамично рjешавала своје основне проблеме: питање школе, формирање црквене општине, градњу артеских бунара односно обезбjеђивање насеља здравом, питком водом, асанацију насеља, „фластерисање улица” односно формирање пjешачких стаза од цигле, садњу дрвећа на улицама и вjетробранских појасева на ободима села, питање одводњавања дијелова атара угрожених подземним водама.

   ПОДЗЕМНЕ ВОДЕ ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМ

   Своја општина била је оквир преко које су се колонисти обраћали надлежним властима за рјешавање свих проблема у новом насељу, а држава често дезорганизована са државним апаратом састављеним знатним дијелом од бивших аустроугарских чиновника, само је парцијално бринула о „својим колонистима”. „Јован Бараћ, предсједник општине Банатско Карађорђево из Мекињара, код Удбине, 10. децембра 1929. године у писму Пољопривредном одjељењу Дунавске бановине изнио је питање подземних вода у сеоском атару које је угрожавало досељеника, али и однос власти према њима: „Земља која нам је додијељена већим дијелом је подводна и пати од унутрашњих вода. Канале је одржавао спахија, али је 1922. године сопственик однио машине, па не можемо да отпремимо унутрашње воде које нам сваке године плаве пар хиљада јутара земље. Године 1924. инжињер министарства пољопривреде и вода премjерио нам је дио атара и обећао да ће нас оспособити за одбрану од унутрашњих вода. Од тог доба ништа није учињено”. ”Срески начелник среза Јаша Томић у свом извјештају Дунавској бановини 21. марта 1930. године потврдио је да је „водоспроводне канале одржавао сопственик те је унутарњу воду избацивао у Бегеј, са пумпама које су однијете, тако сваке године страда пар хиљада јутара земље”. И само ново насеље било је изложено налетима вода јер је срески начелник среза Јаша Томић 27. марта 1930. године констатовао да „постоји хитна потреба провођења канализације у самој општини”. Поплава 1932. године и хронични проблеми налета подземних вода у дијеловима атара новог насеља подстакли су колонисте из Банатског Карађорђева и Александрова на самоорганизовање. Са сједиштем у Банатском Карађорђеву 23. августа 1933. године формирана је Водна задруга за одводњавање колонија Александрово – Банатско Карађорђево чији је први предсједник био учитељ и управитељ школе у Банатском Карађорђеву Иво Будинић, а потпредсједник Јанко Левнајић, добровољац из Врховина, из колоније Александрово. Циљ Водне задруге за одводњавање колонија Александрово – Банатско Карађорђево био је „одвођење у Стари Бегеј воде која се скупља у атарима општина Банатско Карађорђево и Александрово услијед кише, снијега и подземних вода, градња и одржавање потребних објеката”. Градњом пумпе на обали Старог Бегеја „у сврху одвода са територија општина Александрово и Банатско Карађорђево на тај начин 16.000 к. ј. земљишта сачувало би се од унутрашњих вода” истакнуто је у допису Водне задруге од 7. септембра 1934. године. У периоду 1936–1939. године када су се рјешењем Министарства грађевина од 28. новембра 1939. године све водне задруге у Банату сјединиле у „Тамишко – бегејску водну задругу” са сједиштем у Вршцу. Водна задруга Александрово – Банатско Карађорђево обављала је радове у атару Банатског Карађорђева и на регулисању саме колоније. Тако на примјер двије улице у Банатском Карађорђеву 1936. године биле су потпуно канализиране, године 1937. изграђено је 7 атарских ћуприја и 26 сеоских пропуста, а очишћени су канали који су били затрпани код Честерешке јаме због чега је плављено 30 к. ј. земљишта.

   НЕДОСТАТАК ПИЈАЋЕ ВОДЕ

   Недостатак здраве, пијаће воде такође је угрожавао становнике новог села. Председник општине Јован Бараћ 10. децембра 1929. године у писму Министарству пољопривреде жалио се на недостатак аретских бунара и спорост власти у рјешавању тог проблема: „Ми имамо један и то слаб артески бунар. Око истог је стално десетак жена и дјеце. Дешава се да се и по сат времена мора чекати. Но зими су људи слабо и оскудно обучени. Министар здравља у Новом Саду обећао нам је бушење једног дубоког, артеског бунара”. Одлуком од 1. маја 1928. године бр. 503 бушење је одобрено, али до данас ми га још нисмо добили. Године 1930. Банатско Карађорђево добило је први артески бунар „код Ковачевића”, а 1941. године имало је 25 артеских бунара који су били и једни од средишта друштвеног живота у селу. Активизам насељеника тако је био одлучујући у градњи насеља. Питање градње школске зграде било је кључно јер су колонисти гајили „култ науке и образовања”, а градња школске зграде била је прва колективна акција досељеника у свакој добровољачкој колонији којим су колонисти одређивали степен међусобне кохезије и организованости у градњи зграде која је била кључна идентификациона тачка у селу, простор свих друштвених окупљања и чвориште модернизације насеља. Удаљеност школе у Честерегу била је 3, 5 км. и „због удаљености и због тога што родитељи немају могућности да своју дјецу у невремену одјену и утопле уопште их не шаљу у школу”. Прва школска зграда саграђена је у селу 1928. године од материјала порушених зграда са оближњег Шар мајура и састојала се од двије учионице и учитељског стана. Пошто то није задовољавало потребе села услијед великог броја дјеце 1937. године изграђена је нова школска зграда са четири учионице и два учитељска стана, али су дјеца похађала наставу и у двије закупљене приватне куће. Током колонизације насељеници у селу нису успјели да изграде православни храм већ су оспособили стару мајурску зграду за потребе храма и 1926. године из Лике у село довели свештеника Светозара Зорића. У обраћању Београдској области Светозар Зорић 4. новембра 1928. године тражио је неопходну финансијску помоћ за градњу храма посвећеног Цару Лазару. „На североистоку државе, на тромеђи новокреирана парохија Банатско Карађорђево броји 800 српскоправославних добровољачких породица. На пољима туђинских гавана што прије да засија споменик српском великомученику цару Лазару”. Међутим, и касније „богомоља је била привремено смјештена у једној бившој спахијској згради одтупљеној од стране црквене општине”.

   Извор: СРПСКО КОЛО, бр 38, јануар 2019.

   Одговори

10. 22. март 2019. у 07:38

    Војислав Ананић

    ПОРЕКЛО СЕЛА БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО

    https://www.youtube.com/watch?v=x4_hyEQaZ-E

    Одговори