Жупаније, градови и општине Хрватске

7. јуна 2012.

коментара: 18

Град Загреб – градске четврти:

Доњи Град, Горњи Град – Медвешћак, Трње, Максимир, Пешченица – Житњак, Нови Загреб – исток, Нови Загреб – запад, Трешњевка – сјевер, Трешњевка – југ, Чрномерец, Горња Дубрага, Доња Дубрава Стењевец, Подсусед – Врапче, Подсљеме, Сесвете, Брезовица

Загребачка жупанија

Градови: Дуго Село, Иванић Град, Јастребарско, Самобор, Свети Иван Зелина, Велика Горица, Врбовец, Запрешић

Општине: Беденица, Бистра, Брцковљани, Брдовец, Дубрава, Дубравица, Фаркашевац, Градец, Јаковље, Клинча Села, Клоштар Иванић, Крашић, Краварско, Криж, Лука, Марија Горица, Орле, Писаровина, Покупско, Пресека, Пушћа, Раковец, Ругвица, Ступник, Света Недјеља, Жумберак (сједиште у Костањевцу)

Крапинско-загорска жупанија

Градови: Доња Стубица, Клањец, Крапина, Орославје, Преграда, Забок, Златар.

Општине: Бедековчина, Будиншчина, Десинић, Ђурманец, Горња Стубица, Храшћина, Хум на Сутли, Јесење, Коњшчина, Краљевец на Сутли, Крапинске Топлице, Кумровец, Лобор, Маче, Марија Бистрица, Миховљан, Нови Голубовец, Петровско, Радобој, Стубичке Топлице, Свети Криж, Зачретје, Тухељ, Велико Трговишће, Загорска Села, Златар-Бистрица.

Сисачко-мославачка жупанија

Градови: Глина, Хрватска Костајница, Кутина, Новска, Сисак, Петриња

Општине: Доњи Кукурузари, Двор, Вргин Мост (сада Гвозд), Хрватска Дубица, Јасеновац, Лекеник, Липовљани, Мајур, Мартинска Вес, Поповача, Суња, Топуско, Велика Лудина

Карловачка жупанија

Градови: Дуга Реса, Карловац, Огулин, Слуњ, Озаљ

Општине: Бариловићи, Босиљево, Цетинград, Драганић, Генералски Стол, Јосипдол, Камање, Крњак, Ласиња, Нетретић, Плашки, Раковица, Рибник, Саборско, Тоуњ, Војнић, Жакање

Вараждинска жупанија

Градови: Иванец, Лепоглава, Лудбрег, Нови Мароф, Вараждин, Вараждинске Топлице

Општине: Бедња Брезница, Брезнички Хум, Беретинец, Цестица, Доња Воћа, Доњи Мартијанец, Горњи Кнегинец, Јалжабет, Кленовник, Љубешћица, Мали Буковец, Марушевец, Петријанец, Срачинец, Свети Ђурђ, Свети Илија, Трновец Бартоловечки, Велики Буковец, Видовец, Виница, Високо

Копривничко-крижевачка жупанија

Градови: Ђурђевац, Копривница, Крижевци

Општине: Дрње, Ђелековец, Фердинандовац, Гола, Хлебине, Калиновац, Калник, Клоштар Подравски, Копривнички Бреги, Копривнички Иванец, Леград, Молве, Новиград Подравски, Ново Вирје, Петеранец, Подравске Сесвете, Расиња, Соколовац, Свети Иван Жабно, Свети Петар Ореховец, Вирје

Бјеловарско-билогорска жупанија

Градови: Бјеловар, Чазма, Дарувар, Гарешница, Грубишно Поље

Општине: Берек, Дежановац, Ђуловац, Херцеговац, Иванска, Капела, Кончаница, Нова Рача, Ровишће, Северин, Сирач, Шандровац, Штефање, Велика Писаница, Велики Грђевац, Велико Тројство, Велика Трновитица, Зрински Тополовац

Међимурска жупанија

Градови: Чаковец, Мурско Средишће, Прелог

Општине: Белица, Декановец, Домашинец, Доња Дубрава, Доњи Краљевец, Доњи Видовец, Горичан, Горњи Михаљевец, Коториба, Мала Суботица, Неделишће, Ореховица, Подтурен, Прибиславец, Селница, Страхонинец, Света Марија, Свети Јурај на Брегу (сједиште Лопатинец), Свети Мартин на Мури, Шенковец, Штригова, Вратишинец

Приморско горанска жупанија

Градови: Ријека, Бакар, Црес, Цриквеница, Чабар, Делнице, Кастав, Краљевица, Крк, Мали Лошињ, Нови Винодолски, Опатија, Раб, Врбовско

Општине: Башка, Српске Моравице (сада Брод Моравице), Чавле, Добрињ, Фужине, Јелење, Клана, Кострена, Локве, Лопар, Ловран, Малинска-Дубашница, Матуљи, Мошћеничка Драга, Мркопаљ, Омишаљ, Пунат, Равна Гора, Скрад, Винодолска, Вишково, Врбник

Личко-сењска жупанија

Градови: Госпић, Бриње, Доњи Лапац, Карлобаг, Ловинац, Новаља, Оточац, Перушић, Плитвичка Језера (Кореница), Удбина, Врховине

Вировитичко-подравска жупанија

Градови: Ораховица, Слатина, Вировитица

Општине: Црнац, Чачинци, Чађавица, Градина, Лукач, Миклеуш, Нова Буковица, Питомача, Сопје, Сухопоље, Шпишић Буковица, Воћин, Зденци

Пожешко-славонска жупанија

Градови: Кутјево, Липик, Пакрац, Плетерница, Пожега

Општине: Брестовац, Чаглин, Јакшић, Каптол, Велика

Бродско-посавска жупанија

Градови: Нова Градишка, Славонски Брод

Општине: Бебрина, Бродски Ступник, Буковље, Церник, Давор, Доњи Андријевци, Драгалић, Гарчин, Горња Врба, Горњи Богићевци, Гундинци, Клакар, Нова Капела, Окучани, Оприсавци, Ориовац, Подцркавље, Решетари, Сибињ, Сикиревци, Славонски Шамац, Стара Градишка, Старо Петрово Село, Велика Копаница, Врбје, Врпоље

Задарска жупанија

Градови: Задар, Бенковац, Биоград на Мору, Нин, Обровац, Паг

Општине: Бибиње, Галовац, Грачац, Јасенице, Кали, Колан, Кукљица, Лишане Островичке, Новиград, Пакоштане, Пашман, Полача, Поличник, Поседарје, Повљана, Преко, Привлака, Ражанац, Сали, Станковци, Стариград, Сукошан, Свети Филип и Јаков, Шкабрње, Ткон, Вир, Врси, Земуник Доњи

Осјечко-барањска жупанија

Градови: Бели Манастир, Белишће, Доњи Михољац, Ђаково, Нашице, Осијек, Валпово

Општине: Антуновац, Биље, Бизовац, Чеминац, Чепин, Дарда, Драж, Доња Мотичина, Дрење, Ђурђеновац, Ердут, Ернестиново, Феричанци, Горјани, Јагодњак, Кнежеви Виногради, Кошка, Левањска Варош, Магаденовац, Маријанци, Подравска Мославина, Петловац, Петријевци, Подгорач, Пунитовци, Поповац, Сатница Ђаковачка, Семељци, Стризивојна, Шодоловци, Трнава, Виљево, Вишковци, Владиславци, Вука

Шибенско-книнска жупанија

Градови: Дрниш, Книн, Скрадин, Шибеник, Водице

Општине: Билице, Цивљане, Ервеник, Кијево, Кистање, Промина (седиште Оклај), Бискупија, Пировац, Примоштен, Рогозница, Ружић (седиште Градац), Тисно, Муртер, Унешић

Вуковарско-сремска жупанија

Градови: Вуковар, Винковци, Илок, Жупања

Општине: Андријашевци, Бабина Греда, Богдановци, Борово, Бошњаци, Церна, Дреновци, Градиште, Гуња, Иванково, Јармина, Ловас, Маркушица, Негославци, Нијемци, Нуштар, Оток, Привлака, Стари Јанковци, Стари Микановци, Томпојевци, Тординци, Товарник, Трпиња, Вођинци, Врбања

Сплитско-далматинска жупанија

Градови: Хвар, Имотски, Каштела, Комижа, Макарска, Омиш, Сињ, Солин, Сплит, Стари Град, Супетар, Триљ, Трогир, Вис, Вргорац, Врлика

Општине: Башка Вода, Бол, Брела, Циста Прово, Дицмо (седиште Крај), Дуги Рат, Дугопоље, Градац, Хрваце, Јелса, Клис, Лећевица, Локвичићи, Ловрећ, Марина, Милна, Мућ, Нережишћа, Округ (седиште Округ Горњи), Оток, Подбабље (седиште Друм), Подгора, Подстрана, Постира, Пргомет, Приморски Долац, Проложац, Пучишћа, Руновићи, Сегет (седиште Сегет Доњи), Селца, Сућурај, Сутиван, Шестановац, Шолта (седиште Грохоте), Тучепи, Задварје, Загвозд, Змијавци

Истарска жупанија

Градови: Пула/Pola, Пазин/Pisino, Пореч/Parenzo, Бује/Buie, Бузет/Pinguente, Лабин/Albona, Новиград/Cittanov, Ровињ/Rovigno, Умаг/Umago, Водњан/Dignano

Опшине: Бале (Истра)/Valle, Барбан/Barbana, Бртонигла/Verteneglio, Церовље/Cerreto, Фажана/Fasana, Грачишће/Fallignana, Грожњан/Grisignana, Канфанар/Canfanaro, Каројба/Caroiba del Subiente, Каштелир-Лабинци/Castellier-Santa Domenica, Кршан/Chersano, Ланишће/Lanischie, Лижњан/Lisignano, Лупоглав/Lupogliano, Марчана/Marzana, Медулин/Medolino, Мотовун/Montona, Опртаљ/Portole, Пићан/Pedena, Раша/Arsia, Свети Ловреч/San Lorenzo del Pasenatico, Света Недеља/Santa Domenica, Свети Петар у Шуми/San Pietro in Selve, Светвинченат/Sanvincenti, Тињан/Antignana, Вишњан/Visignano, Вижинада/Visinada, Врсар/Orsera, Жмињ/Gimino

Дубровачко-неретванска жупанија

Градови: Дубровник, Корчула, Метковић, Опузен, Плоче

Општине: Блато, Дубровачко приморје (седиште Слано), Јањина, Конавле (седиште Груда), Кула Норинска, Ластово, Лумбарда, Мљет (седиште Бабино Поље), Оребић, Појезерје (седиште Отрић-Сеоци), Сливно (сједиште Влака), Смоквица, Стон, Трпањ, Вела Лука, Зажабље (седиште Млиниште), Жупа дубровачка (седиште Сребрено)

Међимурска жупанија

Градови: Чаковец, Мурско Средишће, Прелог

Општине: Белица, Декановец, Домашинец, Доња Дубрава, Доњи Краљевец, Доњи Видовец, Горичан, Горњи Михаљевец, Коториба, Мала Суботица, Неделишће, Ореховица, Подтурен, Прибиславец, Селница, Страхонинец, Света Марија, Свети Јурај на Брегу (седиште Лопатинец), Свети Мартин на Мури, Шенковец, Штригова, Вратишинец

 

Коментари (18)

Одговорите

18 коментара

  1. Војислав Ананић

    МАРЧА. 1. Манастир на ријеци Глоговници, у Славонији, близу Иванића. Црква је посвећена Св. Архистратизима Михаилу и Гаврилу. Манастир су подигли око средине 15. вијека српски емигранти из Македоније и из Босне. 1526, послије битке код Мохача, Турци су опустошили М. Око 1564. дошли су нови емигранти, а нарочито јако досељивање из Босне било је за владе цара Максимилијана и цара Рудолфа, кад је ту из манастира Хрмња (близу Бихаћа) са седамдесет монаха дошао и митрополит Гаврил. Овај митрополит сазидао је цркву од дрвета. 1609. основана је епископија Вретањска са сједиштем у М. 1634. до 1657. владика Сава Станисављевић сазидао је цркву од камена. Са доласком игумана Павла Зорчића настала је за М. велика опасност од унијата, јер је овај обећао, да ће помагати унију, ако постане митрополит. 1670. заузели су унијати М. Насљедници поунијаћенога епископа Зорчића били су Исаија Поповић, Гаврил Турчиновић (1701), Ђорђе Југовић, који се поунијатио, те су га протјерали, затим Рафаел Марковић. 1735. изабран је ради умирења народа за неунијираног епископа Симеон Филиповић, али су у М. послали унијата Силвестра Палковића, коме су монаси отказали послушност, те је 1737. Побјегао у Загреб; замијенио га ,је неки Пашић, који је исто тако морао побјећи. Најзад је 1753. М. одузета од неунијираних и предата унијатима, а монаси и манастирске ствари пресељене су у манастир Лепавину. В. Петковић.
    2. Село у Хрватској, област Загреб, срез Чазма, опћина Иванић-Клоштар, од Чазме 10 км (правац) к западу-сјеверозападу; на сјеверном подножју Иванићких Горица, које прати канализирана Глоговница (к Чазми). Има само 263 становника. Позната је по манастиру Св. Михаила, који је саградио загребачки бискуп Петар Домитровић. У њему су сједјели свидничко-марчански гркокатолички (унијатски) бискупи 1612. до 1735, кад је манастир изгорио. Они су промијенили затим мање резиденције Прибић, Пресјеку и Ткалећ, а од 1801. стално сједе у Крижевцима, по којима је бискупија већ прије (1777) названа крижевачком. Ј. М-н.

    МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА, црквено подручје, које је у 16. вијеку обухватало све православне Србе под аустро-угарском влашћу, од сењског приморја до Ђура и Коморана на Дунаву. Већ од половине 15. вијека, а нарочито послије битке на Мохачком Пољу (1526) и пада Лике и Крбаве под Турке (1528), почело је снажно исељивање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве Хрватске, а помало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе биле су 1530. и 1538, из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и Жумберак. Главне сеобе биле су крајем 16. и током 17. вијека, из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, Огулина, Карловца, Иванића, Крижеваца, Копривнице и Ђурђевца, као главних градова на Крајини према Турцима. Њихови вође обично су већ прије пријелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и уско- цима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
    Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини. приступили црквеном уређењу. У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је 1602. манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око 1609, манастир Марча код Иванића, и манастир Лепавина, око 1636, између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Аустро-Угарском. Марча је пошто је имала централан географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао пећки патријарх Јован за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. Вретанија), те је она тако називана, све до почетка 18. вијека, али су је звали и марчанском и ускочком. Први њен епископ био је Симеон (1609—1630), а за тим: Максим Предојевић (1630—1642), Гаврило Предојевић (1642—1644), Василије Предојевић (1644 до 1648), Сава Станиславић (1648—1661) и Гаврило Мијакић (1661—1671).
    Сви епископи настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павао V дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за М. епископа Павле Зорчић (1671—1685), прекинута је свака веза између М. епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је 1753. манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ 1732. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
    Послије смрти првог северинског епископа Симеона Филиповића (1743) укинута је та православна епархија, и народ је у њој био подвргнут православном епископу костајничко-зринопољском, а када је и та епископија укинута 1771. и здружена са горњокарловачком, бивши централни дио М. данашњи бјеловарско-северински протопресвитерат, придружен је дефинитивно пакрачкој епархији. Дио М. Е„ који се налазио у карловачком генералату, већ је крајем 17. вијека, послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са карловачко-сењском, каснијом горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око 1761, да цио Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчко- католичке епископије, која је 1777. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше М. Е. пропао (в. Унија Срба с римском црквом).
    Литература: Н. Ниллес, Убер дие гриецхисцх-катхолисцхе Диоцесе Свидница (1884); Ф. Сцхwицкер, Зур Гесцхицхте дер кирцхлицхен Унион ин дер цроатисцхен Милитаргрензе (Арцхив фиир остерреицхисцхе Гесцхицхте, 52); М. Грбић, Карловачко Владичанство, И; Ђ. Еајковић, 0 манастиру Марчи (Летопис, 123); Грујић, Пропаст манастира Марче (1908); А. Ивић, Из историје цркве хрватско-славонских Срба; Ј. Шимрак, Повијест марчанско-свидничке епархије и црквене уније у југославенским земљама (Богословска Смотра, 1924. и 1925). Грујић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  2. Војислав Ананић

    ЛЕПАВИНА, манастир у Хрватској, област Осијек, срез Копривница, опћина Соколовац; на превали између Калничке и Било-Горе из Посавља у Подравину, над потоком Копривницом, у лијепој шумовитој околини. Има 162 становника (к томе Лепавински Прњавор 185 м), православну парохију, жељезничку станицу (186 м) на прузи Крижевци — Л. — Копривница и телеграф. Угљенокоп Л. својина је трговачког Прометног Друштва за Угаљ Антун и Отон Сцхwартз. Вади лигнит врло добре врсте од 4.400 калорија (1923: 6.422 т). Спојен је са државном жељезницом властитим нормално-трачним колосјеком. Ј- М-н.
    Добио је име од шуме око њега, која се зове Липа и градине у њој, која се зове Вина. Црква је посвећена Богородичину Ваведењу. Није познато, када је основан. Спомиње се много у 17. и 18. вијеку. Најранији спомен је из 1640. Одржавао је у 17. и 18. вијеку везе са Русијом, из које је добивао помоћ и милостињу. 1701. био је у тако тешком стању, да је морао продавати своје књиге. Када је цар Карло VI дао Марчу унијатима, за православне Србе вараждинског генералата основао је ново владичанство, у манастиру Л. За лепавинског владику био је постављен Симеон Филиповић, чија је резиденција била у Северину, код Бјеловара. 1693. боравио је овдје неко вријеме са породицом патријарх Арсеније Чарнојевић. 1753. посвећена је Л. црква од епископа Арсенија Теофиловића, при архимандриту Никифору Поповићу. 1775. сједињен је са овим манастиром манастир Бршљанац у Славонији. 1753. пресељени су овдје калуђери и ствари из манастира Марче (који је предан унијатима).
    Л и т е р а т у р а: А. Красић, Манастир Лепавина.
    В. П-ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  3. Војислав Ананић

    Јакшић (Копривница – у старини Копривна)

    У турско вријеме становали су овдје “Турци” помијешани са католицима сељацима. Послије ослобођења Славоније становали су у Јакшићу и Срби и Хрвати. При попису 1702. било је у селу 45 кућа, чији су домаћини били: Ђура Пристојак, Марин Пристојак, Грга Старац, Иван Франић, Ћосо Патић, Матија Клемен, Јанчић Пајим, Тома Матић, Мато Коларић, Благоје Влах, Мато Колисар, Луко Марјановић, Мато Колесарић, Андрија Дугачки, Мијат Ковчевић, Вук Винковић, Микатин Колавчић, Штефо Матанковић, Томо Иванчевић, Андрија Ловрић, Андрија Туцак, Ђуро Вего, Субота Влах, Дамњан Матијевић, Луко Јозин, Матија Хорваћанин, Стојан Остојић, Живан Миленовић, Лука Стојановић, Никола Радановић, Милован Лазић, Маријан Злазанић, Вујан Гаунић, Станивук Јовичић, Марко Павлетић, Матија Плуцо, Ђуро Туцо, Божо Благојевић, Милисав Вујаковић, Вук Јанковић, Дмитар Јанковић, Филип Старчевић, Чевић, Томо Поповић и Радинко Радановић. По именима и презименима види се да је већина тих досељеника била српска. Касније, од половине XIX вијека, усељавају се у Јакшић Словаци, Чеси и Нијемци, од којих неки ту живе и данас. Новоселци (Јакшићи) су у турско доба имали српско становништво, а по изгону Турака било је и Хрвата. Године 1702. било је у селу само 6 кућа (4 српске и 2 хрватске), чији су домаћини били: Остоја Милинковић, Фрањо Ђурић. Дамњан Трехић, Живко Костадиновић, Мартин Андрић и Станко Петровић. Године 1929. биле су у Новоселцима само 3 српске куће са 24 душе.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

  4. Војислав Ананић

    БОРОВО

    БОРОВО је старо мјесто. Kao “вилла” спомиње ce 1263, као тврђава помиње ce 1293, a као град са каштелом 1481. или само као каштел до почетка XVII вијека. Био je у власти хрватских племића Горјанских, a кад су они изумрли, поклонио je краљ Матија њихове посједе Банфима (Банићима) од Горње Лендаве.
    У Борову ce 1427. спомиње црква св. Маргарете и каменом зидани манастир августинских пустињака (claustrum bl. Margarethae ordinis heremitarum s. Augustini de Borch). Седмични сајмови спомињу ce већ у XV вијеку. Борово ce одржало и под Турцима, кад су му сви житељи били православни. У опису послије изгона Турака вели ce (1697) да ce ово село од старине овако звало и да су му за вријеме Турака становници били православни Срби (professionis graece Valachi). Било их je тада 50-60 кућа. Господар им je био Хасанбеговић из Осијека. Године 1733. било je у Борову 95 православних домова.
    Срби су вјероватно и под Турцима, као једини становници овог мјеста, имали своју цркву, која ce 1756. спомиње као дрвена црква св. Стефана, “стара и трошна”. Године 1733. била су у Борову три свештеника и ђакон. Први свештеник je Петар, који je тога прољећа остао удовац, a и слабог je здравља, na би требало no ондашњем обичају да иде у манастир, али има троје нејаке дјеце, о којој ce мора бринути. Други je Радојица, a трећи и најмлађи (23 године) Гаврило je на испиту показао најбоље знање. Био je родом из старог Даља, док су прва двојица и ђакон Гаврило били и родом из Борова. Послије двадесетак година (1756) била су у Борову четири свештеника: Гаврило Радосављевић, Субота Павловић, Лазар Јованов и Вићентије Поповић. Епитроп je био Станко Арамбаша, црквени син Врсајко Михајловић, a кнез Стефан Владисављев.
    Док je 1732. у Борову било 97 кућа, сада (1756) уписано je 100 кућа. У извјештају представника Вировитичке жупаније о стању православних свештеника из те године стоји да боровски поп Данило (горе поменут у црквеном попису као Гаврило) у Борову већ двадесет година, има кућу, врт, 6 јутара оранице и 5 коса ливаде; поп Субота, дошао je прије 3 године, има кућу, врт, 7 јутара оранице и 7 коса ливаде; поп Лазар, дошао прије 2 године, има кућу, врт, 14 јутара оранице и 16 коса ливаде, a живи с ожењеним братом; поп Викентије, дошао прије 2 године, има кућу и врт, 10 јутара оранице и 7 коса ливаде, a живи с оцем и ожењеним братом.
    Године 1791. биће у Борову 209 кућа са 1151 житељем, али само са два свештеника. Године 1811. забиљежено je да у Борову има 231 православни дом, 1754 православних житеља и два свештеника. Почетком овог вијека (1905) било je у Борову 487 српских кућа са 1820 душа, a само 29 кућа Нијемаца и Мађара са 80 римокатоличких душа.
    Стару дрвену цркву за коју je речено 1756. да je “трошна и стара” замијенила je 1762. нова зидана црква, коју je 5. септембра 1764. осветио митрополит Павле Ненадовић. Умјесто магистра Кирила Попова, који je у другој половини XVIII вијека учио писмености српску дјецу у Борову, добиће ово мјесто ускоро своју српску вјероисповиједну школу.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

  5. Војислав Ананић

    ВУКОВАР

    ВУКОВАР je у античко доба био знатна римска насеобина под именом Корнакум (Cornacum). У средњем вијеку био je то градић (castrum), који ce у повељи краља Коломана из 1231. године помиње као Влков или Валков.
    Ово словенско име града потиче свакако од имена ријеке Вуке.
    У XVI вијеку и Вуковар са цијелом Славонијом потпада под Турке. Из путописа који je 1608. написао Максимилијан Прандштетер као секретар барона Адама Херберштајна, који je као изасланик краља Рудолфа и путовао у Цариград да уговори мир са султаном Ахметом, дознајемо да су у граду поред Турака становали Угри и Раци-Срби (Ungern und Ražen). Срби су ce окупљали око своје цркве, за коју je 1578. године “тапијска такса” Турцима на црквено земљиште износила 300 акчи.
    Ова црква вјероватно je била дрвена као и све наше најраније цркве no Славонији и Срему, које су повремено обнављане, a понекад рушене na на њиховом мјесту грађене нове, опет од дрвета. За вуковарску цркву записано je у опису из 1733. да je “сасвим трошна, хоће да падне, прокисава, саграђена око 1690. (не вели ce од чега); трапез од даске, умиваоница и крстионица од камена.
    Храмовска слава св. Никола; осветио je владика Спиридон”. Свештеник je тада био Максим Поповић, родом из Вуковара, стар 32 године. Овој цркви купио je вуковарски поп Стеван 1702. једно јеванђеље (Москва 1701). За ту куповину приложио je капетан Јован 5 форинти.
    Послије ослобођења од Турака било je ово подручје под управом Дворске коморе, али je ускоро подијељено на властелинства. Вуковар са својом околином припао je најприје као властелинство барону Куфштајну, a од 1737. грофовима Елц.
    Како ce ово подручје није налазило у Војној крајини, Вуковар je од 1745. постао сједиште Сремске жупаније. Жупанијске зграде подигнуте су у “Новом Вуковару”, који ce раније, na још и 1848. године звао “Маринци”.
    Град ce брзо развијао и подизањем лијепих зграда бивао све љепши. Зато су и Срби жељели да умјесто своје старе и трошне цркве саграде нову зидану цркву која би одговарала новом лицу града. Митрополит Вићентије Јовановић дао je 20. децембра 1732. црквеној општини благослов и препоручно писмо да њени представници могу сакупљати прилоге и no другим мјестима и епархијама, јер су средства која je црква вуковарска имала била сасвим недовољна. Митрополит je дао и упутства о пословању у црквеној општини с нарочитим обзиром на овај велики грађевински посао.
    Црква ce почела градити и 1737. била je довршена. Троносао ју je на “Никољице” 9. маја 1752. митрополит Павле Ненадовић. Колико je црквени живот у Вуковару узнапредовао види ce и пo томе што je 1756. при цркви св. Николе било шест свештеника и два ђакона: протопоп Јован Добрашевић, затим Јован Попов, Максим Стефанов, Јефтије Попов, Јован Фоклић, Гаврил Поповић и ђакони Игњат Михаилов и Симеон Теофилов; епитроп je био Јован Тењац, a црквени синови Ђурађ и Марко Папула.
    Црквена општина je своју нову цркву и даље украшавала. Иконостас од позлаћеног дрвореза који je урадио осјечки “дрворезник” Фихтер, попуњен je “вештачки бојадисаним иконама”.
    Број Срба у Вуковару je растао, пa je и црквена општина бивала све имућнија. Зато je 1763. закључено да ce цио црквени свод промијени, хор прошири и направи торањ и школа. Чак ce помишљало и на градњу још једне цркве, али кад то власти нису дозволиле, уређена je на хору капела св. великомученика Георгија. У другој половини XVIII вијека били су Срби водећи елемент у економском и политичком животу града, јер “je познато, пише касније (1890) Ристо Михајловић, да су Срби у Вуковару до најновијег доба и иметком претежнији од иновераца били и далеко већи број становника него ли данас сачињавали, те ce je до пре 20- 30 година сва трговина и све куће на пијаци у руку Срба находиле”.
    Срби су били и на челу градске управе. Тако су варошки кнезови били Гаврило Димић (1759), Арсеније Поповић (1760-1762. и 1767-1768), Стојша Милосав(љевић) (1765-1766), Ђуко Костић (1775-1778. и 1784), Стојан Чавић.
    Од 1764. na све до 1800. године био je парох вуковарски (од 1782. године и прота) Игњатије Михаиловић “узор пастир свога стада”, кога je црквена општина “за отликованују јего у време кужно и стаду својему службу” наградила 1797. за оно вријеме знатним износом од 150 форинти.
    Црква je непрестано уљепшавана. Браћа Теодоровићи су 1799. дали да ce о њиховом трошку направи скупоцјена часна трпеза од црквеног мермера за покој душе својих родитеља Теодора и Ане. Ha тој часној трпези стајало je велико јеванђеље (високо 70 цм, широко 50, a дебело 10 цм) штампано у Москви 1769. и богато украшено. Употребљавано je само о Ускрсу и Богоjављењу.
    У вријеме спровођења терезијанских реформи вуковарски Срби су давали енергични отпор не само свему што je указивало на унијатске тенденције већ и приморавању наше дјеце да иду у њемачку a не у српску школу, давали отпор забрани доношења књига из Русије, јер “силом натерују нас унијатске бечке књиге куповати”, борили ce против редукције свештенства, манастира, празника, осуђујући епископат и митрополита за попустљивост.
    Због непоштовања прописа парламента (1770) да на све римокатоличке празнике морају све радње бити затворене, неки трговци су плаћали казне и чамили у затвору. Уопште, током цијеле своје историје, вуковарска цкрвена општина и парохија спадале су међу најугледније цкрвене јединице Карловачке митрополије. To je условило не само добро материјално стање православних Вуковарчана, већ и њихова висока и ватрена вјерска и национална свијест која их je подстицала на патриоска и побожна дјела.
    У Вуковару су 1811. године била 3 свештеника, 381 православни дом са 1826 душа.
    Подстакнути таквим мотивима православни Вуковарчани су 1808. године подигли на “Доброј Води” капелу свете Петке, добивши од грофа Емерика Елца четири јутра земљишта око овог лековитог извора за годишњу закупнину од два дуката, коју су давали све до 1848. Црквица je довршена 1811. и постала не само популарна богомоља, него je са цијелим околним простором постала омиљено излетиште вуковарских грађана пa и оних издаљега.
    Црквицу je пред рат обновио вуковарски трговац Пајо Угљешић. Послије рата црквица je била оштећивана, обијана и скрнављена. Обнављао ју je парохијанин Марко Вундук. Напосљетку je 1982. године добровољним прилозима и залагањем младог свештеника Николе Шкорића темељно обновљена и уређена и сада поново врши своју мисију.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

  6. Војислав Ананић

    Негославци

    1733. имали су 50 домова, а 1734. само 30. 1756. имали су 60, а већ 1766. 110 домова. 1774. имали су 161 дом. 1791. спао је број домова на 128 за 626 душа. Од 1774. до 1791. известан број породица је изумро, а опустеле домове су покуповали и населили католици. 1810. имали су 128 домова, а 1808. 785 душа.

    Потеси: Вучићев дол, Петровачка бара, Брестово, Бабина међа, Срамотин лијеви, Срамотин десни, Топола, Горњак, Врховак, Павлов буџак, Редак, Пасијак, Сврачњак, Кендриш, Гајић, Гатина, Селиште, Марића бара, Дорина бара, Белчани.

    Један крај села зове се Лужански шор.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    • Војислав Ананић

      УНИЈАЋЕЊЕ СРБА У ЖУМБЕРКУ и српски заборав злочина Римокатоличке цркве у Хрвата
      Интервју са Николом Живковићем
      Разговарао Владимир Димитријевић

      – Ви сте православни Србин родом са Жумберка, у данашњој Хрватској. Ваши земљаци на Жумберку су углавном унијати, и изјашњавају се као Хрвати. Како је то могуће?
      -Ваше питање је кратко, но тачан и прецизан одговор захтевао би од мене да испишем бар двадесетак страна. Покушаћу то да сажмем у свега неколико реченица. Пошто мало ко у Србији уопште зна где је Жумберак, прво ћу читаоцима објаснити где га могу наћи на карти: почевши нешто северније од Јастребарског, простире се до надомак Метлике у Словенији, те до Стојидраге близу Самобора. Са три стране окружен је Словенијом, а на југу Хрватском. То је брдовит предео, а највиши врх, Света Гера (или Света Гора) уздиже се 1175 метара изнад нивоа мора.
      Трећину Жумберка насељавају римокатолици који највећма говоре кајкавски. Две трећине су Срби, почетком 18. века поунијаћени па покатоличени од аустријске власти. Римокатоличка црква такве вернике назива „грко-католицима“. Дакле, као Хрвати се одувек изјашњавају једино римокатолици-кајкавци.
      Што се преосталих две трећина Жумберчана тиче, није посве тачно да се „изјашњавају као Хрвати“. Наиме, у свом раду о Жумберку у Зборнику о Србима у Хрватској, број 8, бавио сам се мојим завичајем, западним делом Жумберка који запрема четвртину целог тог подручја – до конца Другог светског рата дела Словеније, то јест Дравске бановине. Мој крај је значајан и по томе што се у њему српска национална свест одржала најдуже, тако да су сви путописци, историчари и етнографи и због тога одлазили у Радатовиће. Јер национални састав становништва западног Жумберка, према попису из 1981, даје следеће податке: у Радатовићима је живело 52 посто Хрвата, 29 посто Срба, 14 посто Југословена и 4 посто Словенаца. Према попису из 1948, стање по насељима било је следеће: Будињак: 429 Хрвата и 18 Срба; Кашт: 481 Хрват, 236 Срба; Радатовићи: 917 Срба, 584 Хрвата и 51 Словенац. По том попису, на читавој територији Жумберка живело је 87 посто Хрвата, 12 посто Срба и 1 посто Словенаца.
      Да закључим; и у ранијој и новијој историографији има тврдњи да је унијаћењем Жумберчана било завршено и њихово однарођавање, то јест да су у великој мери хрватизовани а да се само појединци нису одрекли свог српског порекла. Статистика, међутим, доказује да се знатан број Жумберчана све до наших дана није похрватио, већ остао национално свестан, јавно се изјашњавајући да припада српској нацији. (Видети: R. Lopašić, Žumberak. Crte mjestopisne i poviesne, Zagreb 1881; Славко Гавриловић, О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (ХIII–ХIХ век), Зборник о Србима у Хрватској, бр. 3, Београд 1995).

      – Римокатоличка црква у Хрватској прошле године је славила 400-годишњицу унијаћења овог подручја. Том приликом се славило придруживање Жумберчана папи, али се Срби нису помињали. Говорено је о ускоцима и „Власима“, али Срба нигде. Зашто?
      -То је сасвим у традицији римокатоличке цркве и хрватске политичке мисли. Просто се боје да говоре о Србима. Зато су преузели аустроугарско-ватиканску терминологију, где се искључиво говори о „шизматицима“, „грчко-непоунијаћеним хришћанима“ и сличним појмовима. Спремни су да измисле све, само да не кажу „Србин“, и то се до данас није променило. Ни ове, 2013, хрватски медији никада не говоре о „српској полицији“, већ „србијанској“. Намера им је очевидна – да српску нацију сведу на територију обреновићевске Србије. Нашта би личило да ми, на пример, за Хрвате у Босни тврдимо да нису Хрвати, а да су они из, рецимо Вараждина, „Хрватијанци“? Будући а историјски народ, Хрвати су очито присиљени да измишљају, фалсификују, да српску историју краду и представљају као своју. О томе је писао и Јован Дучић. Но, невоља по њих је што и сви меродавни историчари са Запада тврде да су Жумберчани Срби.
      Јер, говорити о Жумберку и његовој прошлости значи бавити се аустријском Војном крајином, основаном у 16. веку, после мађарског слома код Мохача 1526. Аустрија је тада предузела енергичније мере у одбрани земље, у своје опустеле крајеве упућујући војне колонисте. Наиме, турско надирање на Балкану довело је на хиљаде избеглица, поглавито православних, у северну Хрватску. „Ови ратнички и жилави људи добили су земљу – које је било у изобиљу у тим попаљеним и уништеним граничним подручјима – под условом да се по потреби одазову војној служби“, писао је познати амерички историчар Гинтер Ротенберг (Gunther E. Rothenberg), у својој књизи Војна граница у Хрватској (The Military Border in Croatia, стр. 8).
      Постоји и студија аустријског историчара Јохана Хајнриха Швикера (Johann Heinrich Schwicker), коју сам превео и написао јој предговор. На српском су изашла два издања те књиге, а у припреми је треће. Да поновим, Срби Жумберка пореклом су из Рашке, а склањајући се од Турака беху стигли до Срба и Гламоча, где су их аустријски агенти заврбовали да пређу у Жумберак. Реч је, дакле, о насељеницима у опустеле пределе, а не дођошима који су протерали староседеоце. Аустријанцима доброшли, ти ускоци су обрађивали опустеле пределе. Досељени Срби су тада говорили „Без крчевине нема ђедовине“.

      – Данашња ситуација Срба у Хрватској је, благо речено, трагична. Да ли је Ватикан успео у намери да православље потисне ка Дрини управо захваљујући савезу са Вашингтоном (пакт Реган – Војтила), ако знамо да су САД стајале иза „Бљеска“ и „Олује“?
      -Краткорочно гледајући, они су добрим делом успели, но чини ми се да су дугорочно претрпели пораз. Управо је римокатоличка црква главни губитник у Босни што, опет, потврђује и статистика. До 1990. Хрвати су чинили око 18 посто становништва Босне и Херцеговине. Данас, 2013, њихов удео је спао на испод 10 одсто. Наиме, још је Туђман почео насељавати Хрвате из Босне у готово чисто српске крајеве као што су Книнска Крајина, Лика око Удбине, Грачаца и Коренице, или на Кордун и Банију. Пружио им је велике повластице и тиме римокатолике у Босни довео у катастрофалну демографску ситуацију. Сада римокатоличка црква и Запад оптужују Републику Српску због тога, мада веома добро знају да је главни кривац управо Туђманова политика.
      – Како видите садашње стање Српског народа, а нарочито његове Цркве? Да ли, упркос свему што нам се десило, имамо свест о Ватикану као великој опасности по наш верски и национални идентитет?
      -СПЦ се налази у озбиљној кризи. Делом је то последица глобалних промена. Васељенски патријарх из Цариграда води политику очигледно усклађену с интересима Ватикана и Запада. Једини аутентични представник православља кадар да се одупре овакво погубном деловању Цариградске патријаршије остала је Руска православна црква. Наша једина шанса је да се вежемо за Москву, за РПЦ.
      Невоља је што је наша Црква доживела геноцид. Прво су је осакатили Хрвати, између 1941. и 1945. побивши најспособније српске монахе и свештенике на територији НДХ. Покољу су придонели и Титови комунисти, проширивши га на целу Југославију. Тај губитак осећа се и данас. Наиме, СПЦ је била присиљена да „по кратком поступку“ именује многе владике, нарочито млађе. То је често вршено мимо устаљеног поступка и обичаја. Дакле, епископи су именовани а да нису довољно служили као искушеници и монаси. Најречитији пример таквог промашаја јесте однос према владици Артемију. Начин на који је смењен не служи на част СПЦ. Уз то, ваља се позабавити и примером владике херцеговачког Григорија, будући да се истакао дајући исхитрене, лакомислене, незреле и штетне изјаве за јавност. Позвао је, тако, Караџића да се преда Хагу, мада је морао знати какав је то суд. За Андрића је пак изјавио да је Хрват. Да је читао Дух самопорицања од Ломпара, видео би да је Андрић не само наш писац, већ да се и званично декларисао као Србин.
      Титоистички режим урадио је све да Србима избрише историјско памћење. Међутим, темељна промена културне политике у Србији брзо би поништила таква достигнућа титоизма и омогућила нашем народу да поново задобије свест о себи, својој историјској улози и величини, а тиме и успешно нађе свој пут у будућност. Пример тога је, рецимо, промоција књиге Историја унијаћења Срба у Жумберку, концем јануара 1992. одржана у Крагујевцу. Предавање је било одлично посећено, дворана попуњена до последњег места. Вече је отворио епископ шумадијски Сава. Књига је објављена 1874. у Бечу, а тек се 1992. појавила на српском. Како објаснити да је једно по нас тако битно дело објављено на српском 118 година после немачког оригинала?
      Но, враћам се нашој теми – феномену унијаћења. У том настојању велику помоћ римокатоличкој цркви пружили су Турци. Освојивши, наиме, највећи део источне, византијске хришћанске Европе, Османлије су се нашле под Цариградом, који су заузели тек 1453. Непосредно пре тога, међутим, византијски владар није имао избора него да се за помоћ обрати Западу. Но, та помоћ била је условљена признањем римског папе као „првог епископа међу једнаким“. Сабор по питању сједињења православних са Римом започет је у Ферари, но због појаве епидемије настављен је у Фиренци. Папа је захтевао да се православни Грци и административно потчине Риму, с тиме да задрже самосвојност богослужења. Грци су предлагали компромис и по питањима верских догми, али је Рим тражио безусловно потчињавање.
      Због турске претње Цариграду већина грчких теолога прихватила је захтеве Ватикана. Византијски цар решио је да жртвује интересе православља не би ли сачувао државу, свестан да сам не може да је одбрани. Тако је 5 јула 1439, грчким пристанком на све захтеве Рима, потписана унија у Фиренци. Недостајао је једино потпис митрополита Марка из Ефеса, и цариградског партијарха Јосифа. Но, знајући Митрополита као најутицајнијег члана грчке делегација, папа Еугеније Четврти од тог формалног пристанка није много очекивао. И заиста, када се ромејска делегација вратила у престоницу, народ је жестоко протестовао против Уније. Убрзо су готово сви грчки потписници уније изјавили да је не признају, будући пристали на њу под притиском историјских догађаја. И остале православне цркве су је одбациле. Међу првима је то учинио Велики кнез московски Василиј Васиљевич, а 1443, на сабору у Јерусалиму, и патријарси Александријски, Антиохијски и Јерусалимски.
      Зачудио сам се пажњи крагујевачке публике током мог излагања. Наиме, највише времена посветио сам Брест-Литовској унији, закљученој 1596. Као и Фирентинска из 1439, и она је била условљена историјским догађајима. Римске папе нису се никада помириле са постојањем било које друге хришћанске цркве мимо римске. С нарочитим жаром јуришале су на руску цркву, најбројнију и најјачу у православљу, сматрајући да ће ако сломе кичму Русима лако поунијатити и остале православне народе. Папа је чак био спреман да прихвати православне вернике у Пољској и Литви, под условом да не признају московског патријарха. Но, лишени заштите Русије, изложени притисцима да се поунијате, а потом покатоличе, православци Пољске и Литве су временом нестали. Кључну улогу у том процесу одиграли су православни митрополит Кијевски Михаил Рагоза и православни епископ Владимиро-Волински, Ипатије.
      Сам Ипатије отишао је у Рим и новембра 1595. потписао унију, одрекавши се православља. Он и још четири представника Кијевске митрополије потписали су затим унију и на сабору у Бресту, 6. октобра 1596. Од седам највиших представника Кијева, само два епископа нису хтела да потпишу, оставши верни Руској православној цркви. Тиме су у литавско-пољској држави православни стављени ван закона. Римокатоличка црква одузела им је храмове, школе и манастире и предала „гркокатолицима“, како Рим и данас назива унијате.
      По смрти Михаила Рагозе на чело руске унијатске цркве дошао је Ипатије Потеј, а за њим Јосиф Рутски. Родом из Москве, из породице издајника православља и пребега литавском, римокатоличком непријатељу, тај је био најгори. Прогонио је православне свештенике, а у Виљнусу засновао женски монашки ред Базилијанки, чији је задатак био да теолошки оправда латинизацију православних.
      Русима је тек 1620. успело да Кијеву врате православље. Оно је наиме имало срећу да је на тлу данашње Белорусије и северозападне Украјине деловао велики духовник Петар Могила. Рођен 1597. у Молдавији, после богословије у Лавову отишао је на студије у Париз, потом и у Рим, што је у то доба била реткост код православног свештенства. Вративши се у Кијев, 1626. постављен је за архимандрита у чувеној Кијево-Печерској Лаври, да би шест година касније у Лавову био хиротонисан за епископа. У Лаври је Могила окупио изузетно образоване монахе.
      Инок Киприан, рецимо, беше студирао у Венецији и познавао латински, док је протосинђел Јосиф припадао Александријској патријаршији и знао грчки. Дакле, школовање на Западу не само да им није нашкодило, већ их је учврстило у вери. У Кијево-Печерској Лаври они су писали дела у одбрану православља и преводили светоотачке књиге. Уз њихову помоћ, Могила се трудио да подигне ниво образовања међу монасима убеђен да је то неопходно за заштиту православља од унијаћења.
      У Кијевској Лаври основао је и први дом за православне богослове, да би коначно био изабран за митрополита Кијевског. Један од његових првих потеза био је и унапређење Братско-Богојављанске богословије у Могиљеву у академију. Ту академију Могила је установио по узору на језуитске школе са, како је нагласио, „антијезуитском наменом“.
      Сами унијати признају да предлог за установљавање и унијатске Кијевске патријаршије и „гркокатоличког“ Жумберка није потекао од православног свештенства, већ Ватикана. Римска црква, наиме, упорно не помиње православну цркву, већ само „римокатоличку патријаршију источног обреда“. Наиме, унијатски митрополит Јосиф Рутски беше још 1624. сковао је такав прилаз покрштавању православних у Риму, с папом и његовим повереницима.
      Било је много питања из публике. Једно је гласило: због чега сам толико говорио о унијаћењу православних у Украјини и Белорусији?
      Одговорио сам да нисам случајно тако исцрпно причао о Брест-Литовској унији. Јер, цео поступак унијаћења се готово истоветно одвијао сто година касније и у мом родном Жумберку. И тамо су најокрутнији противници православља постали домаћи људи, „пребези“. Њихови родитељи беху због разних повластица пристали на унију, децу шаљући на римокатоличке теолошке студије у Грац, Падову или Рим – да би се они потом враћали у родни крај као „потурице горе од Турака“.
      Као што је Рус основао унијатски ред Базилијанки, тако је много касније учинио и Србин из Жумберка.
      И, као што је 1617. Јосиф Рутски у Литви (данас је зову „Литванија“) на месту старог православног манастира Свете Тројице подигао нови, преименујући га у самостан Светог Василија Великог (Базила, по западњачком изговору) а његово сестринство назвао Базилијанкама, тако су 1938. те исте „часне сестре“ у Сошицама почеле градњу новог манастира свога реда. Кров за цркву даравао је Ђуро Предовић, а грађевно дрво словеначки самостан из Плетерја. Најделатнијим се показао гркокатолички жупник Станко Вишошевић. Утицајан у изградњи био је Жумберчанин др Јанко Шимрак, за Бановине Хрватске за србофобичну Хрватску стражу између осталог написавши да је тај самостан „Божји дар (…) нашем ускочком горју“. А распоп из Радатовића, Фирис, исељеник у Америку, почетком 1939. послао је из Кливленда већу суму новца прикупљену од поунијаћених Жумберчана из Сједињених Држава.
      Самостан Базилијанки у Сошицама завршен је тако концем августа 1939. 1942. партизани су запалили самостан, јер су у њему лечене усташе. Самостан је 1959. обновљен уз залагање сестре Василије Поповић и поунијаћених Жумберчана из Америке. Нисам случајно испричао судбину ова два манастира: руског православног у данашњој Литванији, и жумберачког у Хрватској. Године 1686. Русија беше закључила „вечни мир“ с Пољском. Тим договором сва источна Украјина (Малорусија) с Кијевом постала је део Русије. Пољска се обавезала да својим православним поданицима пружи пуну верску слободу. Ускоро је и Базилијански самостан враћен Руској православној цркви, под старим именом Троицкого. Но, после „демократских промена“ у Источној Европи, наново је предат унијатима. Наиме, један од првих корака бивше совјетске републике Литваније био је да тај руски манастир још једном преименује у Базилијански. Тако је и тамо пад Берлинског зида некима донео „независност и слободу“ а другима ропство.
      Јер, у осамостаљеним совјетским републикама Руси су постали грађани другог реда, без основних грађанских права. Запад, прегласан у „заштити“ тих права и „слобода“, никад није осудио тај чин тек проглашене, „независне“ „Литваније“.
      Насупрот томе, у Краљевини Југославији у којој су Срби „угњетавали све југословенске народе“, Хрвати су 1938. на српској земљи слободно изградили самостан, а да нико у име државе или Српске православне цркве предложи да и ми почнемо обнављати своје православне цркве и подизати нове. Јер, историјска је истина да су до средине 18. века све цркве у западном Жумберку биле српске православне, о чему сведочи и Швикерова књига.
      Стога, недостатак залагања за повраћај имовине Српске православне цркве – током аустроугарске владавине узурпиране од унијата и римокатолика – сматрам тешким пропустом и Краљевине Југославије и Српске православне цркве после 1918. Данас, 2013, у „независној“ Хрватској, то ће се тешко исправити. Уједињење 1918. представљало је огромну, неискоришћену прилику и за Србе Жумберка.

      – Деценије сте провели у Немачкој која је, с Ватиканом, прва признала Хрватску и Словенију у авнојским границама, тиме уништивши Југославију. Какав је однос Немаца према Србима, после свега што се десило?
      -Благодарим Вам на овом питању. Наиме, у српској јавности се последњих година појављују три или четири особе које се представљају као „експерти за Немачку“, а њихово „знање“ о том великом европском народу веома је скромно, површно. Они заправо штете српским интересима јер шире слику о некој непостојећој Немачкој. Ја јесам за то да сарађујемо са Немачком на свим пољима, нарочито у науци и техници. Има дивних Немаца, појединаца, који веома трезвено, па и са симпатијом гледају на Србију. Но, немачка политичка елита је већ сто и педесет година непријатељ Српског народа. У свим кључним историјским тренуцима она је била против Срба.
      И 1878, на Берлинском конгресу, Беч и Берлин били су јединствени против српских захтева, као и 1908, поводом Анексионе кризе. Немачка је била против нас 1912./13, 1914, 1941, 1991, 1999, а то је и данас. У тим кључним временима непријатељи нам јесу били и Енглези и Французи – те је, рецимо, Споменик захвалности Француској заправо споменик српске глупости, инфантилности и срамоте – али су нам Немци и даље најопаснији, будући економски најјачи у Европи. Они ту привредну моћ вешто користе да прошире и свој политички утицај – стипендирајући, на пример, српске студенте на које рачунају да постану нека врста модерних јаничара.
      Уморио сам се објашњавајући многима да је њихово питање да ли се слика Срба у Немачкој мења детињасто и смешно. Велике државе не мењају своје представе о нечему преко ноћи. Њихови интереси су вековима константни. Прича еурофила да су Немци и Французи у прошлости ратовали, а да су сада пријатељи није тачна. Нису они никакви пријатељи, већ их је Вашингтон натерао да политички сарађују, и међу њима нема пријатељства. И прота Матеја Ненадовић и Иво Андрић, амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, упозоравали су нас да су Немци наши непријатељи, и да ће таквима и остати.
      – Предстоји нам живот у једном нестабилном и трагичном свету. Хоћемо ли као народ опстати, и сачувати свој идентитет?
      -Можда ћете се зачудити, али нисам песимиста. Наш народ, то је свакоме јасно, проживљава драматичне тренутке. Да ли смо у прошлости имали и страшнијих незахвално је упоређивати. Да ли нам је било теже 1389, 1690, 1804, 1914, 1941, 1999. или данас, казаће будући историчари. Историја нас учи да народи који поседују свест о својој мисији, који су дакле историјски народи далеко теже могу да нестану, него они, који су настали у катакомбама Ватикана – као што су Украјинци, Русини, или Хрвати – или у аустроугарском министарству пропаганде, попут Црногораца.

      Напомена: Објављено на сајту Борба за веру, 9. априлa 2013. Приредило Уредништво Српског Листа.

      Извор: Савез Срба у региону – СРПСКО КОЛО, 30.јуна 2020.
      Одабрао: Војислав Ананић