Жупаније, градови и општине Хрватске Reviewed by Momizat on . Град Загреб - градске четврти: Доњи Град, Горњи Град - Медвешћак, Трње, Максимир, Пешченица - Житњак, Нови Загреб - исток, Нови Загреб - запад, Трешњевка - сјев Град Загреб - градске четврти: Доњи Град, Горњи Град - Медвешћак, Трње, Максимир, Пешченица - Житњак, Нови Загреб - исток, Нови Загреб - запад, Трешњевка - сјев Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Жупаније, градови и општине Хрватске

Жупаније, градови и општине Хрватске

Град Загреб – градске четврти:

Доњи Град, Горњи Град – Медвешћак, Трње, Максимир, Пешченица – Житњак, Нови Загреб – исток, Нови Загреб – запад, Трешњевка – сјевер, Трешњевка – југ, Чрномерец, Горња Дубрага, Доња Дубрава Стењевец, Подсусед – Врапче, Подсљеме, Сесвете, Брезовица

Загребачка жупанија

Градови: Дуго Село, Иванић Град, Јастребарско, Самобор, Свети Иван Зелина, Велика Горица, Врбовец, Запрешић

Општине: Беденица, Бистра, Брцковљани, Брдовец, Дубрава, Дубравица, Фаркашевац, Градец, Јаковље, Клинча Села, Клоштар Иванић, Крашић, Краварско, Криж, Лука, Марија Горица, Орле, Писаровина, Покупско, Пресека, Пушћа, Раковец, Ругвица, Ступник, Света Недјеља, Жумберак (сједиште у Костањевцу)

Крапинско-загорска жупанија

Градови: Доња Стубица, Клањец, Крапина, Орославје, Преграда, Забок, Златар.

Општине: Бедековчина, Будиншчина, Десинић, Ђурманец, Горња Стубица, Храшћина, Хум на Сутли, Јесење, Коњшчина, Краљевец на Сутли, Крапинске Топлице, Кумровец, Лобор, Маче, Марија Бистрица, Миховљан, Нови Голубовец, Петровско, Радобој, Стубичке Топлице, Свети Криж, Зачретје, Тухељ, Велико Трговишће, Загорска Села, Златар-Бистрица.

Сисачко-мославачка жупанија

Градови: Глина, Хрватска Костајница, Кутина, Новска, Сисак, Петриња

Општине: Доњи Кукурузари, Двор, Вргин Мост (сада Гвозд), Хрватска Дубица, Јасеновац, Лекеник, Липовљани, Мајур, Мартинска Вес, Поповача, Суња, Топуско, Велика Лудина

Карловачка жупанија

Градови: Дуга Реса, Карловац, Огулин, Слуњ, Озаљ

Општине: Бариловићи, Босиљево, Цетинград, Драганић, Генералски Стол, Јосипдол, Камање, Крњак, Ласиња, Нетретић, Плашки, Раковица, Рибник, Саборско, Тоуњ, Војнић, Жакање

Вараждинска жупанија

Градови: Иванец, Лепоглава, Лудбрег, Нови Мароф, Вараждин, Вараждинске Топлице

Општине: Бедња Брезница, Брезнички Хум, Беретинец, Цестица, Доња Воћа, Доњи Мартијанец, Горњи Кнегинец, Јалжабет, Кленовник, Љубешћица, Мали Буковец, Марушевец, Петријанец, Срачинец, Свети Ђурђ, Свети Илија, Трновец Бартоловечки, Велики Буковец, Видовец, Виница, Високо

Копривничко-крижевачка жупанија

Градови: Ђурђевац, Копривница, Крижевци

Општине: Дрње, Ђелековец, Фердинандовац, Гола, Хлебине, Калиновац, Калник, Клоштар Подравски, Копривнички Бреги, Копривнички Иванец, Леград, Молве, Новиград Подравски, Ново Вирје, Петеранец, Подравске Сесвете, Расиња, Соколовац, Свети Иван Жабно, Свети Петар Ореховец, Вирје

Бјеловарско-билогорска жупанија

Градови: Бјеловар, Чазма, Дарувар, Гарешница, Грубишно Поље

Општине: Берек, Дежановац, Ђуловац, Херцеговац, Иванска, Капела, Кончаница, Нова Рача, Ровишће, Северин, Сирач, Шандровац, Штефање, Велика Писаница, Велики Грђевац, Велико Тројство, Велика Трновитица, Зрински Тополовац

Међимурска жупанија

Градови: Чаковец, Мурско Средишће, Прелог

Општине: Белица, Декановец, Домашинец, Доња Дубрава, Доњи Краљевец, Доњи Видовец, Горичан, Горњи Михаљевец, Коториба, Мала Суботица, Неделишће, Ореховица, Подтурен, Прибиславец, Селница, Страхонинец, Света Марија, Свети Јурај на Брегу (сједиште Лопатинец), Свети Мартин на Мури, Шенковец, Штригова, Вратишинец

Приморско горанска жупанија

Градови: Ријека, Бакар, Црес, Цриквеница, Чабар, Делнице, Кастав, Краљевица, Крк, Мали Лошињ, Нови Винодолски, Опатија, Раб, Врбовско

Општине: Башка, Српске Моравице (сада Брод Моравице), Чавле, Добрињ, Фужине, Јелење, Клана, Кострена, Локве, Лопар, Ловран, Малинска-Дубашница, Матуљи, Мошћеничка Драга, Мркопаљ, Омишаљ, Пунат, Равна Гора, Скрад, Винодолска, Вишково, Врбник

Личко-сењска жупанија

Градови: Госпић, Бриње, Доњи Лапац, Карлобаг, Ловинац, Новаља, Оточац, Перушић, Плитвичка Језера (Кореница), Удбина, Врховине

Вировитичко-подравска жупанија

Градови: Ораховица, Слатина, Вировитица

Општине: Црнац, Чачинци, Чађавица, Градина, Лукач, Миклеуш, Нова Буковица, Питомача, Сопје, Сухопоље, Шпишић Буковица, Воћин, Зденци

Пожешко-славонска жупанија

Градови: Кутјево, Липик, Пакрац, Плетерница, Пожега

Општине: Брестовац, Чаглин, Јакшић, Каптол, Велика

Бродско-посавска жупанија

Градови: Нова Градишка, Славонски Брод

Општине: Бебрина, Бродски Ступник, Буковље, Церник, Давор, Доњи Андријевци, Драгалић, Гарчин, Горња Врба, Горњи Богићевци, Гундинци, Клакар, Нова Капела, Окучани, Оприсавци, Ориовац, Подцркавље, Решетари, Сибињ, Сикиревци, Славонски Шамац, Стара Градишка, Старо Петрово Село, Велика Копаница, Врбје, Врпоље

Задарска жупанија

Градови: Задар, Бенковац, Биоград на Мору, Нин, Обровац, Паг

Општине: Бибиње, Галовац, Грачац, Јасенице, Кали, Колан, Кукљица, Лишане Островичке, Новиград, Пакоштане, Пашман, Полача, Поличник, Поседарје, Повљана, Преко, Привлака, Ражанац, Сали, Станковци, Стариград, Сукошан, Свети Филип и Јаков, Шкабрње, Ткон, Вир, Врси, Земуник Доњи

Осјечко-барањска жупанија

Градови: Бели Манастир, Белишће, Доњи Михољац, Ђаково, Нашице, Осијек, Валпово

Општине: Антуновац, Биље, Бизовац, Чеминац, Чепин, Дарда, Драж, Доња Мотичина, Дрење, Ђурђеновац, Ердут, Ернестиново, Феричанци, Горјани, Јагодњак, Кнежеви Виногради, Кошка, Левањска Варош, Магаденовац, Маријанци, Подравска Мославина, Петловац, Петријевци, Подгорач, Пунитовци, Поповац, Сатница Ђаковачка, Семељци, Стризивојна, Шодоловци, Трнава, Виљево, Вишковци, Владиславци, Вука

Шибенско-книнска жупанија

Градови: Дрниш, Книн, Скрадин, Шибеник, Водице

Општине: Билице, Цивљане, Ервеник, Кијево, Кистање, Промина (седиште Оклај), Бискупија, Пировац, Примоштен, Рогозница, Ружић (седиште Градац), Тисно, Муртер, Унешић

Вуковарско-сремска жупанија

Градови: Вуковар, Винковци, Илок, Жупања

Општине: Андријашевци, Бабина Греда, Богдановци, Борово, Бошњаци, Церна, Дреновци, Градиште, Гуња, Иванково, Јармина, Ловас, Маркушица, Негославци, Нијемци, Нуштар, Оток, Привлака, Стари Јанковци, Стари Микановци, Томпојевци, Тординци, Товарник, Трпиња, Вођинци, Врбања

Сплитско-далматинска жупанија

Градови: Хвар, Имотски, Каштела, Комижа, Макарска, Омиш, Сињ, Солин, Сплит, Стари Град, Супетар, Триљ, Трогир, Вис, Вргорац, Врлика

Општине: Башка Вода, Бол, Брела, Циста Прово, Дицмо (седиште Крај), Дуги Рат, Дугопоље, Градац, Хрваце, Јелса, Клис, Лећевица, Локвичићи, Ловрећ, Марина, Милна, Мућ, Нережишћа, Округ (седиште Округ Горњи), Оток, Подбабље (седиште Друм), Подгора, Подстрана, Постира, Пргомет, Приморски Долац, Проложац, Пучишћа, Руновићи, Сегет (седиште Сегет Доњи), Селца, Сућурај, Сутиван, Шестановац, Шолта (седиште Грохоте), Тучепи, Задварје, Загвозд, Змијавци

Истарска жупанија

Градови: Пула/Pola, Пазин/Pisino, Пореч/Parenzo, Бује/Buie, Бузет/Pinguente, Лабин/Albona, Новиград/Cittanov, Ровињ/Rovigno, Умаг/Umago, Водњан/Dignano

Опшине: Бале (Истра)/Valle, Барбан/Barbana, Бртонигла/Verteneglio, Церовље/Cerreto, Фажана/Fasana, Грачишће/Fallignana, Грожњан/Grisignana, Канфанар/Canfanaro, Каројба/Caroiba del Subiente, Каштелир-Лабинци/Castellier-Santa Domenica, Кршан/Chersano, Ланишће/Lanischie, Лижњан/Lisignano, Лупоглав/Lupogliano, Марчана/Marzana, Медулин/Medolino, Мотовун/Montona, Опртаљ/Portole, Пићан/Pedena, Раша/Arsia, Свети Ловреч/San Lorenzo del Pasenatico, Света Недеља/Santa Domenica, Свети Петар у Шуми/San Pietro in Selve, Светвинченат/Sanvincenti, Тињан/Antignana, Вишњан/Visignano, Вижинада/Visinada, Врсар/Orsera, Жмињ/Gimino

Дубровачко-неретванска жупанија

Градови: Дубровник, Корчула, Метковић, Опузен, Плоче

Општине: Блато, Дубровачко приморје (седиште Слано), Јањина, Конавле (седиште Груда), Кула Норинска, Ластово, Лумбарда, Мљет (седиште Бабино Поље), Оребић, Појезерје (седиште Отрић-Сеоци), Сливно (сједиште Влака), Смоквица, Стон, Трпањ, Вела Лука, Зажабље (седиште Млиниште), Жупа дубровачка (седиште Сребрено)

Међимурска жупанија

Градови: Чаковец, Мурско Средишће, Прелог

Општине: Белица, Декановец, Домашинец, Доња Дубрава, Доњи Краљевец, Доњи Видовец, Горичан, Горњи Михаљевец, Коториба, Мала Суботица, Неделишће, Ореховица, Подтурен, Прибиславец, Селница, Страхонинец, Света Марија, Свети Јурај на Брегу (седиште Лопатинец), Свети Мартин на Мури, Шенковец, Штригова, Вратишинец

 


Коментари (17)

  • svetozar

    Бродско-посавска жупанија, ispustili ste veliki broj cisto srpskih sela koja su pripadala Vojnoj krajini. Naselja se nalaze između Okučana i Nove gradiške i u podnožju Psunja (Šagovina Mašićka,Medari,Donji Bogićevci,Gorice itd).
    Molim Vas ako je moguće dobiti informacije gde se nalaze Crkvene knjige rođenih iz XIX veka koje su bile u porušenim srpskim crkvama u Medarima i Novoj Gradiški

    Одговори
  • igor

    Брод Моравице нису бивше Српске Моравице. Брод Моравице је сасвим друго насеље, у старој општини Делнице, а Српске Моравице су у старој општини Врбовско. Данас се зову Моравице.

    Одговори
  • dragan

    nepronadjoh nista o selu Siroka Kula/kod Gospica,ima li ko informacije,hvala

    Одговори
  • Milic kovacevic

    Postovani kako da nadjem crkvene knjige za:Mocila(sada vojni poligon) i Zbjeg Vrelo Mreznice na Kordunu.

    Одговори
  • Milan

    Postovani urednice! Pa u Osijeckoj Zupaniji istocno od Nasica ispustili ste sela sledeca u kojima zive ili su ziveli Srbi..u vecini ili polovicno negde…
    Sledeca sela : Budimci,Poganovci,Bela Loza (sada Bijela Loza), Ličani (posle 1991 preimenovano u selo Andrijevac), Babjak (posle1991 preimenovano u cast Baranimira Glavasa u selo Branimirovac ),Ledenik,
    Bračevci, Vučkovac (posle 1991 selo preimenovano u selo Normanci , Čokadinci, Ostrošinci, Čepinski Martinci,Podgorje Bračevačko,Borovik nekad selo u ratu mnogo stradalo posle rata raseljeno u Srbiju i potopljeno za Akumulaciju vode.,Ceremošnjak,Makloševac,Čepin,Briješće.
    eto to je koliko sam se setio.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Трњани, Гарчин

    Трњани се налазе у опћини Гарчин, у Бродско-посавској жупанији на 103 метра надморске висине и простиру се на површини од 10,62 км². Према попису из 2011. године, у Трњанима живе 783 становника. Становништво је највећим дијелом хрватско (81%), те српско (18%). Околна насеља: Селна, Задубравље, Гарчин, Клокочевик, Доња Врба, Бицко Село, Шушњевци, Сапци, Врановци и Врховина.

    Најчешћа презимена

    Данас Некоћ

    1. Видаковић Битуњац
    2. Јерковић Катић
    3. Мајсторовић Витас
    4. Микулић Башић
    5. Црнчић Кнежевић
    6. Хошњак Мандић
    7. Жалац Ратковић
    8. Пољак Сабљак
    9. Ђогаш Жалац
    10. Бабић Ананић
    11. Ловрић Ефендић
    12. Мајић Орешчанин
    13. Павић Радојчић
    14. Вецл Стојановић
    15. Галавић Васиљевић
    16. Ковачевић Великановић
    17. Битуњац Батас
    18. Иванчић Бодиш
    19. Мутапчић Ботица
    20. Петровић Брестовац

    Извор: actacroatica.com

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ново Топоље, Доњи Андријевци

    Ново Топоље се налази у опћини Доњи Андријевци, у Бродско-посавској жупанији на 112 метра надморске висине и простире се на површини од 9,43 км². Према попису из 2011. године, у Новом Топољу живе 152 становника. Становништво је претежито хрватско (51%), те српско (49%). Околна насеља: Старо Топоље, Сапци, Лаповци, Гарчин, Доњи Андријевци, Бицко Село, Селна, Трнава, Среданци и Оприсавци.

    Најчешћа презимена

    Данас Некоћ

    1. Одобашић Новковић
    2. Јозић Пребег
    3. Кузмановић Смолчић
    4. Продић Ананић
    5. Зарић Андрић
    6. Ананић Лемајић
    7. Лемајић Одобашић
    8. Љубојевић Поповић
    9. Новковић Стојановић
    10. Панић Сударевић
    11. Штрбац Бакић
    12. Андрић Банда
    13. Хорват Басара
    14. Јазвић Блажевић
    15. Кљајић Девчић
    16. Мујчин Глумац
    17. Петричевић Грбешић
    18. Станковић Ивичић
    19. Великановић Јовичић
    20. Ћурчић Кљајић

    Извор: actacroatica.com

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КОСТАЈНИЦА, градић у Хрватској, област приморско-крајишка. Простире се на лијевој обали Уне (16° 33′ 7″ источ. дуж.), испод Гољака (246 м) и паркираног Ђеда (216 м). Жељезничка станица на прузи Суња—К.—Бања Лука. Има 1.800 становника, католика и православних, који се баве ратарством, сточарством, трговином и разним занатима. Има опћинско поглаварство, среску област, котарски суд, шумарију, 2 римокатоличке жупе, фрањевачки самостан, православну парохију, реалну гимназију, дјевојачку стручну школу, основну школу, пошту, телеграф и телефон.
    К. живо тргује с Босном, нарочито земаљским производима и стоком, највише коњима. Има творницу кожа »Уна« Д. Д. и три штедионице. К. има благ и свјеж зрак и особито добру воду. У самом граду избија жива вода. Код зденца Св. Госпе, на брду Ђеду, сваког 20 септембра, на православну Малу Госпојину, велики је збор, на који долази много народа из ближе и даље околине. Од главног трга води »Наполеонов« дрвени мост на острвце, гдје се диже добро сачувани стари град или костајничка тврђа.
    К. се први пут спомиње 1258. Своје је господаре често мијењала, а у почетку 16. вијека дошла је у власт Зринских и постала »главна и најјача тврђа на Уни«. У том су граду 1537. Иван и Никола Зрински смакнули Фердинандовог војводу Ивана Коцијана. Издајом пала је К. 1556 у руке Турцима, који су је држали до 1689, када су је освојиле удружене чете Људевита Баденског и Бана Николе Ердодy-а. За вријеме Војне Крајине била је К. капетанија, а сада је среско мјесто.
    Ј. Модестин.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАРЧА. 1. Манастир на ријеци Глоговници, у Славонији, близу Иванића. Црква је посвећена Св. Архистратизима Михаилу и Гаврилу. Манастир су подигли око средине 15. вијека српски емигранти из Македоније и из Босне. 1526, послије битке код Мохача, Турци су опустошили М. Око 1564. дошли су нови емигранти, а нарочито јако досељивање из Босне било је за владе цара Максимилијана и цара Рудолфа, кад је ту из манастира Хрмња (близу Бихаћа) са седамдесет монаха дошао и митрополит Гаврил. Овај митрополит сазидао је цркву од дрвета. 1609. основана је епископија Вретањска са сједиштем у М. 1634. до 1657. владика Сава Станисављевић сазидао је цркву од камена. Са доласком игумана Павла Зорчића настала је за М. велика опасност од унијата, јер је овај обећао, да ће помагати унију, ако постане митрополит. 1670. заузели су унијати М. Насљедници поунијаћенога епископа Зорчића били су Исаија Поповић, Гаврил Турчиновић (1701), Ђорђе Југовић, који се поунијатио, те су га протјерали, затим Рафаел Марковић. 1735. изабран је ради умирења народа за неунијираног епископа Симеон Филиповић, али су у М. послали унијата Силвестра Палковића, коме су монаси отказали послушност, те је 1737. Побјегао у Загреб; замијенио га ,је неки Пашић, који је исто тако морао побјећи. Најзад је 1753. М. одузета од неунијираних и предата унијатима, а монаси и манастирске ствари пресељене су у манастир Лепавину. В. Петковић.
    2. Село у Хрватској, област Загреб, срез Чазма, опћина Иванић-Клоштар, од Чазме 10 км (правац) к западу-сјеверозападу; на сјеверном подножју Иванићких Горица, које прати канализирана Глоговница (к Чазми). Има само 263 становника. Позната је по манастиру Св. Михаила, који је саградио загребачки бискуп Петар Домитровић. У њему су сједјели свидничко-марчански гркокатолички (унијатски) бискупи 1612. до 1735, кад је манастир изгорио. Они су промијенили затим мање резиденције Прибић, Пресјеку и Ткалећ, а од 1801. стално сједе у Крижевцима, по којима је бискупија већ прије (1777) названа крижевачком. Ј. М-н.

    МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА, црквено подручје, које је у 16. вијеку обухватало све православне Србе под аустро-угарском влашћу, од сењског приморја до Ђура и Коморана на Дунаву. Већ од половине 15. вијека, а нарочито послије битке на Мохачком Пољу (1526) и пада Лике и Крбаве под Турке (1528), почело је снажно исељивање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве Хрватске, а помало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе биле су 1530. и 1538, из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и Жумберак. Главне сеобе биле су крајем 16. и током 17. вијека, из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, Огулина, Карловца, Иванића, Крижеваца, Копривнице и Ђурђевца, као главних градова на Крајини према Турцима. Њихови вође обично су већ прије пријелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и уско- цима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
    Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини. приступили црквеном уређењу. У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је 1602. манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око 1609, манастир Марча код Иванића, и манастир Лепавина, око 1636, између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Аустро-Угарском. Марча је пошто је имала централан географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао пећки патријарх Јован за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. Вретанија), те је она тако називана, све до почетка 18. вијека, али су је звали и марчанском и ускочком. Први њен епископ био је Симеон (1609—1630), а за тим: Максим Предојевић (1630—1642), Гаврило Предојевић (1642—1644), Василије Предојевић (1644 до 1648), Сава Станиславић (1648—1661) и Гаврило Мијакић (1661—1671).
    Сви епископи настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павао V дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за М. епископа Павле Зорчић (1671—1685), прекинута је свака веза између М. епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је 1753. манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ 1732. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
    Послије смрти првог северинског епископа Симеона Филиповића (1743) укинута је та православна епархија, и народ је у њој био подвргнут православном епископу костајничко-зринопољском, а када је и та епископија укинута 1771. и здружена са горњокарловачком, бивши централни дио М. данашњи бјеловарско-северински протопресвитерат, придружен је дефинитивно пакрачкој епархији. Дио М. Е„ који се налазио у карловачком генералату, већ је крајем 17. вијека, послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са карловачко-сењском, каснијом горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око 1761, да цио Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчко- католичке епископије, која је 1777. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше М. Е. пропао (в. Унија Срба с римском црквом).
    Литература: Н. Ниллес, Убер дие гриецхисцх-катхолисцхе Диоцесе Свидница (1884); Ф. Сцхwицкер, Зур Гесцхицхте дер кирцхлицхен Унион ин дер цроатисцхен Милитаргрензе (Арцхив фиир остерреицхисцхе Гесцхицхте, 52); М. Грбић, Карловачко Владичанство, И; Ђ. Еајковић, 0 манастиру Марчи (Летопис, 123); Грујић, Пропаст манастира Марче (1908); А. Ивић, Из историје цркве хрватско-славонских Срба; Ј. Шимрак, Повијест марчанско-свидничке епархије и црквене уније у југославенским земљама (Богословска Смотра, 1924. и 1925). Грујић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛЕПАВИНА, манастир у Хрватској, област Осијек, срез Копривница, опћина Соколовац; на превали између Калничке и Било-Горе из Посавља у Подравину, над потоком Копривницом, у лијепој шумовитој околини. Има 162 становника (к томе Лепавински Прњавор 185 м), православну парохију, жељезничку станицу (186 м) на прузи Крижевци — Л. — Копривница и телеграф. Угљенокоп Л. својина је трговачког Прометног Друштва за Угаљ Антун и Отон Сцхwартз. Вади лигнит врло добре врсте од 4.400 калорија (1923: 6.422 т). Спојен је са државном жељезницом властитим нормално-трачним колосјеком. Ј- М-н.
    Добио је име од шуме око њега, која се зове Липа и градине у њој, која се зове Вина. Црква је посвећена Богородичину Ваведењу. Није познато, када је основан. Спомиње се много у 17. и 18. вијеку. Најранији спомен је из 1640. Одржавао је у 17. и 18. вијеку везе са Русијом, из које је добивао помоћ и милостињу. 1701. био је у тако тешком стању, да је морао продавати своје књиге. Када је цар Карло VI дао Марчу унијатима, за православне Србе вараждинског генералата основао је ново владичанство, у манастиру Л. За лепавинског владику био је постављен Симеон Филиповић, чија је резиденција била у Северину, код Бјеловара. 1693. боравио је овдје неко вријеме са породицом патријарх Арсеније Чарнојевић. 1753. посвећена је Л. црква од епископа Арсенија Теофиловића, при архимандриту Никифору Поповићу. 1775. сједињен је са овим манастиром манастир Бршљанац у Славонији. 1753. пресељени су овдје калуђери и ствари из манастира Марче (који је предан унијатима).
    Л и т е р а т у р а: А. Красић, Манастир Лепавина.
    В. П-ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јакшић (Копривница – у старини Копривна)

    У турско вријеме становали су овдје „Турци“ помијешани са католицима сељацима. Послије ослобођења Славоније становали су у Јакшићу и Срби и Хрвати. При попису 1702. било је у селу 45 кућа, чији су домаћини били: Ђура Пристојак, Марин Пристојак, Грга Старац, Иван Франић, Ћосо Патић, Матија Клемен, Јанчић Пајим, Тома Матић, Мато Коларић, Благоје Влах, Мато Колисар, Луко Марјановић, Мато Колесарић, Андрија Дугачки, Мијат Ковчевић, Вук Винковић, Микатин Колавчић, Штефо Матанковић, Томо Иванчевић, Андрија Ловрић, Андрија Туцак, Ђуро Вего, Субота Влах, Дамњан Матијевић, Луко Јозин, Матија Хорваћанин, Стојан Остојић, Живан Миленовић, Лука Стојановић, Никола Радановић, Милован Лазић, Маријан Злазанић, Вујан Гаунић, Станивук Јовичић, Марко Павлетић, Матија Плуцо, Ђуро Туцо, Божо Благојевић, Милисав Вујаковић, Вук Јанковић, Дмитар Јанковић, Филип Старчевић, Чевић, Томо Поповић и Радинко Радановић. По именима и презименима види се да је већина тих досељеника била српска. Касније, од половине XIX вијека, усељавају се у Јакшић Словаци, Чеси и Нијемци, од којих неки ту живе и данас. Новоселци (Јакшићи) су у турско доба имали српско становништво, а по изгону Турака било је и Хрвата. Године 1702. било је у селу само 6 кућа (4 српске и 2 хрватске), чији су домаћини били: Остоја Милинковић, Фрањо Ђурић. Дамњан Трехић, Живко Костадиновић, Мартин Андрић и Станко Петровић. Године 1929. биле су у Новоселцима само 3 српске куће са 24 душе.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

    Одговори
  • Војислав Ананић

    БОРОВО

    БОРОВО је старо мјесто. Kao „вилла“ спомиње ce 1263, као тврђава помиње ce 1293, a као град са каштелом 1481. или само као каштел до почетка XVII вијека. Био je у власти хрватских племића Горјанских, a кад су они изумрли, поклонио je краљ Матија њихове посједе Банфима (Банићима) од Горње Лендаве.
    У Борову ce 1427. спомиње црква св. Маргарете и каменом зидани манастир августинских пустињака (claustrum bl. Margarethae ordinis heremitarum s. Augustini de Borch). Седмични сајмови спомињу ce већ у XV вијеку. Борово ce одржало и под Турцима, кад су му сви житељи били православни. У опису послије изгона Турака вели ce (1697) да ce ово село од старине овако звало и да су му за вријеме Турака становници били православни Срби (professionis graece Valachi). Било их je тада 50-60 кућа. Господар им je био Хасанбеговић из Осијека. Године 1733. било je у Борову 95 православних домова.
    Срби су вјероватно и под Турцима, као једини становници овог мјеста, имали своју цркву, која ce 1756. спомиње као дрвена црква св. Стефана, „стара и трошна“. Године 1733. била су у Борову три свештеника и ђакон. Први свештеник je Петар, који je тога прољећа остао удовац, a и слабог je здравља, na би требало no ондашњем обичају да иде у манастир, али има троје нејаке дјеце, о којој ce мора бринути. Други je Радојица, a трећи и најмлађи (23 године) Гаврило je на испиту показао најбоље знање. Био je родом из старог Даља, док су прва двојица и ђакон Гаврило били и родом из Борова. Послије двадесетак година (1756) била су у Борову четири свештеника: Гаврило Радосављевић, Субота Павловић, Лазар Јованов и Вићентије Поповић. Епитроп je био Станко Арамбаша, црквени син Врсајко Михајловић, a кнез Стефан Владисављев.
    Док je 1732. у Борову било 97 кућа, сада (1756) уписано je 100 кућа. У извјештају представника Вировитичке жупаније о стању православних свештеника из те године стоји да боровски поп Данило (горе поменут у црквеном попису као Гаврило) у Борову већ двадесет година, има кућу, врт, 6 јутара оранице и 5 коса ливаде; поп Субота, дошао je прије 3 године, има кућу, врт, 7 јутара оранице и 7 коса ливаде; поп Лазар, дошао прије 2 године, има кућу, врт, 14 јутара оранице и 16 коса ливаде, a живи с ожењеним братом; поп Викентије, дошао прије 2 године, има кућу и врт, 10 јутара оранице и 7 коса ливаде, a живи с оцем и ожењеним братом.
    Године 1791. биће у Борову 209 кућа са 1151 житељем, али само са два свештеника. Године 1811. забиљежено je да у Борову има 231 православни дом, 1754 православних житеља и два свештеника. Почетком овог вијека (1905) било je у Борову 487 српских кућа са 1820 душа, a само 29 кућа Нијемаца и Мађара са 80 римокатоличких душа.
    Стару дрвену цркву за коју je речено 1756. да je „трошна и стара“ замијенила je 1762. нова зидана црква, коју je 5. септембра 1764. осветио митрополит Павле Ненадовић. Умјесто магистра Кирила Попова, који je у другој половини XVIII вијека учио писмености српску дјецу у Борову, добиће ово мјесто ускоро своју српску вјероисповиједну школу.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ВУКОВАР

    ВУКОВАР je у античко доба био знатна римска насеобина под именом Корнакум (Cornacum). У средњем вијеку био je то градић (castrum), који ce у повељи краља Коломана из 1231. године помиње као Влков или Валков.
    Ово словенско име града потиче свакако од имена ријеке Вуке.
    У XVI вијеку и Вуковар са цијелом Славонијом потпада под Турке. Из путописа који je 1608. написао Максимилијан Прандштетер као секретар барона Адама Херберштајна, који je као изасланик краља Рудолфа и путовао у Цариград да уговори мир са султаном Ахметом, дознајемо да су у граду поред Турака становали Угри и Раци-Срби (Ungern und Ražen). Срби су ce окупљали око своје цркве, за коју je 1578. године „тапијска такса“ Турцима на црквено земљиште износила 300 акчи.
    Ова црква вјероватно je била дрвена као и све наше најраније цркве no Славонији и Срему, које су повремено обнављане, a понекад рушене na на њиховом мјесту грађене нове, опет од дрвета. За вуковарску цркву записано je у опису из 1733. да je „сасвим трошна, хоће да падне, прокисава, саграђена око 1690. (не вели ce од чега); трапез од даске, умиваоница и крстионица од камена.
    Храмовска слава св. Никола; осветио je владика Спиридон“. Свештеник je тада био Максим Поповић, родом из Вуковара, стар 32 године. Овој цркви купио je вуковарски поп Стеван 1702. једно јеванђеље (Москва 1701). За ту куповину приложио je капетан Јован 5 форинти.
    Послије ослобођења од Турака било je ово подручје под управом Дворске коморе, али je ускоро подијељено на властелинства. Вуковар са својом околином припао je најприје као властелинство барону Куфштајну, a од 1737. грофовима Елц.
    Како ce ово подручје није налазило у Војној крајини, Вуковар je од 1745. постао сједиште Сремске жупаније. Жупанијске зграде подигнуте су у „Новом Вуковару“, који ce раније, na још и 1848. године звао „Маринци“.
    Град ce брзо развијао и подизањем лијепих зграда бивао све љепши. Зато су и Срби жељели да умјесто своје старе и трошне цркве саграде нову зидану цркву која би одговарала новом лицу града. Митрополит Вићентије Јовановић дао je 20. децембра 1732. црквеној општини благослов и препоручно писмо да њени представници могу сакупљати прилоге и no другим мјестима и епархијама, јер су средства која je црква вуковарска имала била сасвим недовољна. Митрополит je дао и упутства о пословању у црквеној општини с нарочитим обзиром на овај велики грађевински посао.
    Црква ce почела градити и 1737. била je довршена. Троносао ју je на „Никољице“ 9. маја 1752. митрополит Павле Ненадовић. Колико je црквени живот у Вуковару узнапредовао види ce и пo томе што je 1756. при цркви св. Николе било шест свештеника и два ђакона: протопоп Јован Добрашевић, затим Јован Попов, Максим Стефанов, Јефтије Попов, Јован Фоклић, Гаврил Поповић и ђакони Игњат Михаилов и Симеон Теофилов; епитроп je био Јован Тењац, a црквени синови Ђурађ и Марко Папула.
    Црквена општина je своју нову цркву и даље украшавала. Иконостас од позлаћеног дрвореза који je урадио осјечки „дрворезник“ Фихтер, попуњен je „вештачки бојадисаним иконама“.
    Број Срба у Вуковару je растао, пa je и црквена општина бивала све имућнија. Зато je 1763. закључено да ce цио црквени свод промијени, хор прошири и направи торањ и школа. Чак ce помишљало и на градњу још једне цркве, али кад то власти нису дозволиле, уређена je на хору капела св. великомученика Георгија. У другој половини XVIII вијека били су Срби водећи елемент у економском и политичком животу града, јер „je познато, пише касније (1890) Ристо Михајловић, да су Срби у Вуковару до најновијег доба и иметком претежнији од иновераца били и далеко већи број становника него ли данас сачињавали, те ce je до пре 20- 30 година сва трговина и све куће на пијаци у руку Срба находиле“.
    Срби су били и на челу градске управе. Тако су варошки кнезови били Гаврило Димић (1759), Арсеније Поповић (1760-1762. и 1767-1768), Стојша Милосав(љевић) (1765-1766), Ђуко Костић (1775-1778. и 1784), Стојан Чавић.
    Од 1764. na све до 1800. године био je парох вуковарски (од 1782. године и прота) Игњатије Михаиловић „узор пастир свога стада“, кога je црквена општина „за отликованују јего у време кужно и стаду својему службу“ наградила 1797. за оно вријеме знатним износом од 150 форинти.
    Црква je непрестано уљепшавана. Браћа Теодоровићи су 1799. дали да ce о њиховом трошку направи скупоцјена часна трпеза од црквеног мермера за покој душе својих родитеља Теодора и Ане. Ha тој часној трпези стајало je велико јеванђеље (високо 70 цм, широко 50, a дебело 10 цм) штампано у Москви 1769. и богато украшено. Употребљавано je само о Ускрсу и Богоjављењу.
    У вријеме спровођења терезијанских реформи вуковарски Срби су давали енергични отпор не само свему што je указивало на унијатске тенденције већ и приморавању наше дјеце да иду у њемачку a не у српску школу, давали отпор забрани доношења књига из Русије, јер „силом натерују нас унијатске бечке књиге куповати“, борили ce против редукције свештенства, манастира, празника, осуђујући епископат и митрополита за попустљивост.
    Због непоштовања прописа парламента (1770) да на све римокатоличке празнике морају све радње бити затворене, неки трговци су плаћали казне и чамили у затвору. Уопште, током цијеле своје историје, вуковарска цкрвена општина и парохија спадале су међу најугледније цкрвене јединице Карловачке митрополије. To je условило не само добро материјално стање православних Вуковарчана, већ и њихова висока и ватрена вјерска и национална свијест која их je подстицала на патриоска и побожна дјела.
    У Вуковару су 1811. године била 3 свештеника, 381 православни дом са 1826 душа.
    Подстакнути таквим мотивима православни Вуковарчани су 1808. године подигли на „Доброј Води“ капелу свете Петке, добивши од грофа Емерика Елца четири јутра земљишта око овог лековитог извора за годишњу закупнину од два дуката, коју су давали све до 1848. Црквица je довршена 1811. и постала не само популарна богомоља, него je са цијелим околним простором постала омиљено излетиште вуковарских грађана пa и оних издаљега.
    Црквицу je пред рат обновио вуковарски трговац Пајо Угљешић. Послије рата црквица je била оштећивана, обијана и скрнављена. Обнављао ју je парохијанин Марко Вундук. Напосљетку je 1982. године добровољним прилозима и залагањем младог свештеника Николе Шкорића темељно обновљена и уређена и сада поново врши своју мисију.

    Извор: Из књиге Д.Кашића: Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Негославци

    1733. имали су 50 домова, а 1734. само 30. 1756. имали су 60, а већ 1766. 110 домова. 1774. имали су 161 дом. 1791. спао је број домова на 128 за 626 душа. Од 1774. до 1791. известан број породица је изумро, а опустеле домове су покуповали и населили католици. 1810. имали су 128 домова, а 1808. 785 душа.

    Потеси: Вучићев дол, Петровачка бара, Брестово, Бабина међа, Срамотин лијеви, Срамотин десни, Топола, Горњак, Врховак, Павлов буџак, Редак, Пасијак, Сврачњак, Кендриш, Гајић, Гатина, Селиште, Марића бара, Дорина бара, Белчани.

    Један крај села зове се Лужански шор.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top