Селимовић

11. марта 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    СЕЛИМОВИЋ (м), у Заушју (Билећа). Дедијер тврди да су Селимовићи, Ћорићи и Овчине “једна породица са три презимена”. По једнима су поријеклом од православних Вујовића из Врањске, а по другима из Херцег Новог и најстарије презиме им је Бабахметовићи (59:170). Живјели су у Билећи и “засеоцима који јој гравитирају”, у Требињу и околини (97:173,151). Од билећких Селимовића потиче књижевник Мехмед-Меша Селимовић (1910-1982), писац романа Дервиш и смрт. Тишине, Тврђава… Био је члан САНУ и АНУБиХ, добитник више награда и признања. О свом поријеклу Меша каже: “Моји ближи преци су из Билеће…Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића…Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији родаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери. И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претворала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију… Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовића, у Билећи, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришћански коријен. Не знам како смо се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први свјетски рат. Али је отац послије рата опет имао велику шталу лијепих коња и успјешно се бавио трговином” (211:20-29). Мешин отац Алија родио се у Високом, а Меша у Тузли. Умро је 11. јула 1982. у Београду, гдје је и сахрањен. Селимовића има у Шабанчићима и Слатини (Јабланица). У Слатину им је предак дошао прије 1878. Родом је из Шабанчића, а био је “табор-имам” (79:149). Има их и у Мостару.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.