Порекло презимена Кнежевић

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ КНЕЖЕВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Кнежевић

Хаплогрупа: I2a M223 род Е

Порекло:

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

Хаплогрупа: I2a DS род Черана Величана

Порекло: Велика, Плав, Црна Гора

Крсна слава: Никољдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КНЕЖЕВИЋИ

(живе у Милошевићима)

Кнежевићи су огранак Милошевића. Ово братство је најдуже од свих огранака Милошевића задржало презиме Милошевић. У своме братству имали су доста кнежева, по чему се прозову Кнежевићи.

Њихов најстарији предак је кнез Милија Милошевић, за кога се прича да је био угледна личност у племену. Помиње се као учесник на скупу српских главара одржаном у Кучима 1614. године (Ј. Томић: Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године – Београд 1901). Породична традиција зна за Милоша Кнежевића, који се помиње и као кнез и као војвода. Опјеван је у народним пјесмама. О њему постоји народна пјесма Женидба Кнежевић Милоша, у којој је Милош опјеван као поштен и хуман човјек.

Предање помиње и кнеза Дракула Кнежевића, који је учествовао у убиству турских шехова 1718. године, они су дошли да по Дробњаку проповиједају ислам. Кад је Реџеп-паша Невесињац 1702. године дошао у Дробњак да га покори, кнез Дракуле убије Ајдук-оџу у Мокром, па Турци разоре Дробњак, а кнеза Дракула посијеку.

Кнез Никола Кнежевић био је кнез послије Дракула. О њему се приповиједа да је био врло богат.

Породична традиција зна за Ђура Кнежевића као кнеза који је ишао у Травник код босанског везира.

У другој половини 18. вијека помиње се кнез Јоксим, син Завише Кнежевића, који је био изузетно богат, паметан и утицајан човјек.

Нуан Љуца, познати турски забит из Никшића, поручи кнезу Јоксиму да не смије прислуживати за крсну славу Усјековање светог Јована и зато што је Јоксимов предак на тај дан учествовао у убиству босанских шехова. Упркос ових пријетњи кнез Јоксим позове велики број званица, међу њима и игумана Арсенија, старјешину манастира Бијела. Нуан Љуца, с неколико никшићких Турака, стигне баш у току славе Божије, преврне трпезу и угаси славску свијећу, на што Јоксимов син Стојан убије Нуана Љуцу, тада су у боју изгинули и Турци и Дробњаци.

Одмах послије овог догађаја кнез Јоксим са својом породицом побјеже на Гласинац, у Босну. Ради освете погинулих Турака и њиховог предводника Нуана Љуце, никшићки Турци ударе на Милошевиће, опљачкају их, спале и убију седамнаест Милошевића.

Јоксим с породицом није дуго остао на Гласинцу, јер је и одатле морао бјежати због убиства неког турског насилника. Поново се настани с породицом у Милошевићима. Имао је синове Стојана, Дреку и Драшка.

Послије Јоксима, кнез је био његов син Дрека, а Дреку је наслиједио у кнештву син Милутин. Драшкови потомци се на уже прозову Драшковићи.

Милан Завишин, учитељ, врло угледна личност у Дробњаку, радио на уједињењу Црне Горе и Србије, и због тога пао у немилост књаза Николе, па је морао да бјежи у Србију. Његови потомци живе у Београду, Новом Саду, а има их и у Америци.

Стеванова породица преселила се у Лебане око 1908. године. Сава Стеванов, са својим синовима Радованом, Блажом и Миладином, учествовао је у Првом свјетском рату у српској војсци. Радован и Блажо су погинули на солунском ратишту, а Миладин је за заслуге у рату одликован Карађорђевом звијездом с мачевима.

Од 1912. до 1918. године у ратовима је учествовао и Петко Јованов. За ратне заслуге добио је имање у Витомирици у Метохији, гдје и данас живе његови потомци. Петков син Јован је учесник Првог свјетског рата 1914-1918. године.

Милосав Ђорђијев је учествовао у Првом балканском рату и у ратовима 1914-1918. године, а Ђуро Новичин је погинуо на Скадру 1912. године у Првом балканском рату. Ђурови синови: Раде, капетан бивше Југословенске војске и у НОР-у од првих устаничких дана, носилац је Партизанске споменице 1941. године и генерал ЈНА. Његов брат Новак, студент права, такође је био учесник рата од 1941. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Исаило Драгов био је у НОП-у од 1941. године, а од формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде борац у њеном Петом батаљону. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. И Милан Новичин је припадник НОП-а од 1941. године, а од формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде био је у њеном саставу. Погинуо је на Зеленгори 1943. године. Његов брат Веселин је такође припадник НОП-а од 1941. и у саставу Четврте црногорске пролетерске. Једно вријеме радио је на терену у народној власти. Послије рата налазио се на политичким функцијама у општини Шавник.

Кнежевића има у многим мјестима наше земље, а највише их је у Никшићу и у Драговољићима.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Усјековање св. Јована.

_____________

КНЕЖЕВИЋИ

(на Боану)

Милан Кнежевић се из Калушића код Пљеваља око 1868. године доселио на Боан, гдје се оженио код Шећковића. Имао је два сина Гавра и Живана; Живан се није женио, а Гавро има Божидара, Момчила и Томислава-Тока.

Славе Лазареву суботу.

_____________

КНЕЖЕВИЋИ

(у Руданцима, Студенцима, Чолановом долу и Затарју)

 

Кнежевићи потичу од кнеза Мира, унука Мијаила Шаранца. Миро је наслиједио кнештво од колашинског кнеза Грује, чију је кћер јединицу узео за жену. С њом је имао три сина који се, због све чешћих упада Турака и потурчењака у колашински крај, одселе у Срем код својих братственика, који су се тамо преселили из старе постојбине, херцеговачке Плане, када су их Турци разурили у другој половини 15. вијека. О кретању Шаранаца од херцеговачке Плане до насељења данашњег мјеста Шаранаца говорено је у уводном дијелу о Шаранцима.

Пошто се синови кнеза Мира одселе из колашинске Плане, његови рођаци наговоре старог кнеза Мира да се поново ожени, што он и учини. Узе младу удовицу од породице Мандић с којом је имао три сина: Вукића, Савића и Остоју. Они су живјели у Плани колашинској, одакле се њихови синови, у другој половини 18. вијека, с осталим шаранским братствима преселе на дробњачко земљиште, на лијевој обали ријеке Таре, па се ово земљиште по њима назва Шаранци. У почетку су населили Јелину Гору, касније пређу у Пода, гдје остадоше до 1853. године, када почну ирелазити у Руданца, Студенца и на своје катуне у Чолановом долу на Сињајевини.

Братство Кнежевића давало је кроз вјекове угледне и паметне братственике и чувене племенике који су управљали племеном и увијек се истицали јунаштвом и мудрим руковођењем.

Поред већ поменутих, ваља истаћи кнеза Марка Јованова, Савића, Мића, војводу Јоксима, који је прво био племенски капетан још за вријеме књаза Данила, а касније војвода, који се истицао јунаштвом у свим бојевима вођеним против Турака у његово доба; затим Рада Радулова, који је с осталим шаранским и језерским првацима командовао једним дијелом војске у чувеној Шаранској бици 1862. године. Митар Јоксимов био је шарански капетан и утицајна личност у племену; он је, заједно с језерским капетаном Живком Шибалијом помагао херцеговачким устаницима оружјем и муницијом, па их је оптужила Аустроугарска. Ваља истаћи још и Димитрија, који се истакао у заузимању манастира Довоље, кад је био запосједнут од Турака. Вуле Кнежевић, шарански капетан, био је командир Језерско-шаранског батаљона и командант Дурмиторске бригаде. Написао је дјело Племе Шаранци, које сам користио у писању поглавља о Шаранцима. Ту су, затим, Новица Вулов, истакнути борац балканских и Првог свјетског рата; у Другом свјетском рату био је један од организатора устанка у свом крају и генерал ЈНА. Никичин брат Петар Вулов је био правник и предсједник општине Павино Поље у предратном периоду.

У другој половини 19. вијека Шаранци купише земљу у селу Вашкову од Каљића из Лијеске Каљића, на коју се населише браћа Трипко и Шубара Ристови, Ђорђије, Радуле- Баћо и Коста Иванови, те Гледо, Никола, Сава и Неђељко. Сви су они активно учествовали у Херцеговачком устанку у коме су се истакли својим јунаштвом.

У балканским и Првом свјетском рату истакли су се Милисав, Ђорђије и Јован који су погинули, а рањени су Коста и Диле. Официр Машан је био командир, Лазар Пујов барјактар, а ратници су били Станиша, Баћо и Милосав; Василије је погинуо на Гласинцу 1915. године.

У, заробљеништву 1916-1918. године у логорима Аустроугарске налазили су се: Новица, Миле, Радоје, Милосав, Јаков, Грубан, Лека и Баћо.

Послије Првог свјетског рата један дио Кнежевића се иселио из Шаранаца и Вашкова у околину Пљеваља и Бјелопољски крај. У Павино Поље су одселили бригадир – мајор Вуле Матијев са пет синова, затим Милутин Илијин, Филип Неђељков, Јагош Мирков, Томо Радов и Томо Стеванов, а у околину Бијелог Поља: Милован Василијев и Радосав Милосављев.

У Пљевља и његову ближу околину одселили су се сљедећи кнежевићи из Вашкова и Шаранаца: Михаило Митров, мајор, и Милика Лазарев, управник поште. Михаило је био истакнути официр у балканским и Првом свјетском и Априлском рату. Од 1916-1918. године налазио се у логору Нађмеђер; стри- јељан је од стране Италијана 1942. године као истакнути и истински родољуб. Син Милике Лазарова Велимир, револуционар, био је један од организатора устанка у пљеваљском крају, прослављени ратни командант у више јединица, генерал ЈНА и носилац Споменице 1941.

Трипкови синови Машан, Андрија-Диле и Милија су одселили у Мијаковиће, а у Луку код Пљеваља синови Живка Лазарова Владимир – Волођа и Данило са мајком Саром, затим Спасоје Лазаров и Никола Милисављев; Милош Илијин у Потпеће, а у Зекавице: синови Стевана Митрова – Милосав и Радосав-Зећо. У маочки крај у Кордовину одселио се Тодор Митров Американац, чији је син Бошко детаљно и веома савјесно урадио породичну монографију с најбитнијим подацима о истакнутим братственицима, којом сам се користио пишући о овом угледном братству.

Владимир – Волођа Живков, организатор устанка у пље- ваљском крају и први командант Главног штаба за Санџак, херо- јски је погинуо 1942. године. Он је народни херој Југославије. Његов брат Данило, заједно са својим братом Волођом, био је организатор устанка у пљеваљском крају, ратни комесар дивизије, пуковник ЈНА, носилац Споменице 1941. и истакнути новинар у поратном периоду.

У Априлском рату 1941. године погинуо је Стеван Баћов, а као велики родољуби убијени су од стране непријатеља Диле Трипков, Милика Лазаров и Божидар Михаилов.

Поред већ набројаних своје животе из овог братства у току НОР-а су још дали: Милован Василијев 1942, Василије Милованов 1945, Радоман Томов – борац од првих устаничких дана 1943, његов брат Вукоман 1944. и стари ратник Милутин Илијин 1944. године, те Спасоје Лазарев 1943, Милија Трипков, Божидар Андријин-Дилов, Никола Милисављев и Косман Јанков, сви на Сутјесци 1943; Млађен Трипков и Тодор Трипков- Американац 1943. код Пљеваља; Александар-Ацо Миликин 1943. код Прибоја, Ленка Михаилова, Душан Машанов 1944. у Београду и Спасоје Кнежевић, као командант мјеста Вашкова 1943. године. Рашко Гледов и Ленка Гојкова су били борци НОР-а од 1941. године. Носиоци су Споменице 1941.

Вук Радованов из Шаранаца, истакнути револуционар из предратних дана и стари комуниста, био је организатор устанка у Дурмиторском крају, замјеник политичког комесара Језеро- шаранског батаљона, на чијем челу херојски гине у чувеној Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године. Народни је херој Југославије. Вукова супруга Ирина била је истакнути љекар у јединицама НОВ-а; носилац је Споменице 1941. године. Велимир (Стеванов) Кнежевић био је први комесар Дурмиторског одреда НОП-а и један од истакнутијих руководилада НОП-а Црне Горе; заробљен је у рату од стране непријатеља, а затим ослобођен замјеном за италијанске заробљенике; погинуо је на загонетан начин у Петој непријатељској офанзиви. Посебно треба истаћи примјер Живана Јованова, који је као тешки инвалид без једне ноге провео цијели рат од првих устаничких дана у коме је обављао одговорне функције у јединицама НОВ-а; генерал је ЈНА. И Живанов брат Вељко је био истакнути револуционар и борац од првих устаничких дана; ухваћен је од стране непријатеља и стријељан на Жабљаку 1942. године. Док је спровођен на стрелиште, храбро се држао кличући слободи и псујући непријатеље и изроде свог народа. Заједно са Вељком тада је стријељан и Василије Крстов, који се такође храбро држао на стрелишту кличући слободи.

Браћа Тома, чувени комита и стари ратник, и Млађен- професор, Милованови синови, били су истакнути и храбри борци НОР-а; ухваћени су од стране непријатеља и спроведени у колашински затвор, одакле је Тома у оковима покушао побјећи, али је убијен. Млађен је по повратку из затвора подлегао због посљедица затворског мучења и болести. Станко, њихов старији брат, погинуо је као комита код Пирликтора.

Мијат Милосављев и Божо Јованов су погинули у чувеној Пљеваљској бици као борци Језеро-шаранског батаљона.

Батрић Секулов је припадник НОП-а од 1941. године; погинуо је на Сутјесци 1943. године. Његов брат Димитирје гине на Сремском фронту 1944. године, а Бојица Јованов на Мештревцу 1944. године.

Јово Шћепанов и Лука Јованов су били борци НОР-а у саставу омладинске бригаде, у којој су се истакли као храбри омладинци.

Ово братство је дало велики број врсних интелектуалаца разних занимања, као што су Љубо Петров, познати просвјетар, и његови рођаци Блажо и Љубисав, књижевни ствараоци и просвјетари.

Кнежевића има колонизованих у Војводини, гдје су одселили 1945. године, у разна мјеста наше земље су одлазили најчешће ради запошљења и школовања.

Од овог братства су се веома давно одвојили Радошевићи.

Славе Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић