Порекло презимена Алексић

27. фебруар 2012.

коментара: 69

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ АЛЕКСИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Алексић

Хаплогрупа: I1 род Б

Порекло: Сврзигаће, Славонија

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Алексић је широко распрострањено у свим крајевима. Овде ћемо навести податке везане за порекло личких и херцеговачких Алексића.

Алексића у Лици је било у селима Горићи (Оточац), Кијани (Грачац), Мелиновац, Понори (Оточац), Рибник, Оровац (Оточац), Оточац, Старо Село. Милан Дивјак Лички у “Личком календару за сваку годину” наводи да Алексићи (заједно са Мандићима, Павичићима, Радуловићима, Војновићима, Машићима и Вукмировићима) припадају братству Косовчића, а племену Дробњака из Херцеговине.

“Према народној традицији, у вријеме Косовске битке 1389. био је дробњачки војвода Ћурјан Косовчић, који је водио Дробњаке на Косово, у тој борби је задобио седам рана и изгубио много Дробњака. Војвода Ћурјан имао је синове: Милана, од кога су Барци, па Вукана од кога су Вукмировићи, Данчула од кога су Данчуловићи, и још двојицу чија имена није сачувала народна традиција. Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Они су се разбратствили на многе породице. Дијеле се на двије главне групе, на: Ћурјановиће и Омакаловиће. Одве двије групе дијеле се опет на мање, и то: Ћурјановићи на: Барце, Вукмировиће и Данчуловиће, а Омакаловиће на: Абазовиће и Грбовиће. Од Ћурјана су породице: Барци, Филотијевићи, Маловићи, Мандићи, Машићи, Мемедовићи, Пејовићи, Ћеранићи и Павичићи. Од Омакала су породице: Алексићи, Абазовићи, Башовићи, Војновићи, Головићи, Грбовићи, Дуковићи, Ковијанићи, Одовићи, Пушеље, Перишићи, Радуловићи, Ћоровићи, Кадићи, Вуковићи, Кочовићи, Симуновићи и Сандићи. Огранци Мандића су: Јауковићи, Шаулићи, Дурковићи, Даниловићи, Делићи, Остојићи, Андријашевићи, Терзићи и Јакшићи.

У Дубровачким архивским књигама још 4. априла 1407. записана су горен наведена презимена.

1605. године исели се већа група породица из Дробњака у сјеверну Далмацију, околина Земуника, али не остадоше дуго већ се преселише у Лику. Тада дођоше: Мандићи, Павичићи, Вукмировићи, Машићи, Војновићи и Ћеранићи. У Лици се толико размножише и из ње се раселише по свој Босанској Крајини, Кордуну и Далмацији”. (Милан Дивјак Лички: Лички календар за сваку годину).

У књизи “Херцеговачка презимена” Риста Милићевића, Алексићи се помињу Богдашићима (Билећа) и Колешко (Невесиње). Алексића има у Требињу и Мостару. Старином су из Малине – селишта у Рудинама. Из Малине су преселили преко Требишњице у Површ и Видање. Из Површи су се Алексићи преселили у Богдашиће “због тога што су убили Луку Пешикана”. У Колешко су доселили “од Билеће”. Пошто потичу из познатог племена Малешевци, то им је било и прво презиме. Славе Игњатдан.

Алексића је, према наводима Јанићија Памучине, било и у Гацку крајем 18. века и у првој половини 19. века. Мирко, син Алексе Дамјановића, рођен у Гацку 1788. по оцу Алекси прозван је Алексин, а затим Алексић. Мирко Алексић је био гатачки ускок. Учествовао је у више битака против Турака. На скупштини у Дробњаку 1820. изабран је за кнеза. Избор је потвдио и Смаил-ага Ченгић, који је, у знак познанства, даровао Мирку један хандџар. Мирко је, неком приликом са Шујом Караџићем ишао на Цетиње, у посету Његошу. Тада је дао реч да ће убити Смаил-агу. У обрачуну на Млетичку ова му се жеља испунила. Поклоњеним ханџаром заклао је Смаил-агу и главу однео на Цетиње.

КРСНА СЛАВА: Игњатдан (у Херцеговини)

__________________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

АЛЕКСИЋИ

(на Малинску и Пашину Пољу)

Алексићи потичу од Алексе Ристова Дамјановића, који се доселио на Малинско 1796. године, из Горње Мораче, а у Горњу Морачу су ускочили из Гацка 1795. године Ристо и синови Алекса и Перо. Касније се код њих доселе Илијини синови Мићо и Ђорђије. Сви су се тада презивали Дамјановићи. Дамјановићи су с осталим Ускоцима из Малинска четовали и прочули се као јунаци.

Алекса Ристов имао је пет синова – Мирка, Максима, Марка, Милоша и Илију, а Перо Ристов, Алексин брат, имао је Јола и Баја. Мићо Илијин није имао потомста, а брат му Ђорђије имао је Рада и Сима.

Сви потомци до сада набројаних се, по Алекси Ристову Дамјановићу, прозову Алексићи, иако не потичу сви од њега; ово је зато што се Мирко Алексин проучуо због великог јунаштва које је показао приликом погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године – Мирко је Смаил-аги одсјекао главу и понио је владици Раду на Цетиње.

Ово братство је дало доста јунака и чувених хајдука. Симо Ђорђијев био је поткомандир гарде 1858-1862. године; били су чувени као јунаци и Милош и Гале; Гале је погинуо код Бара 1877. године.

Посебно треба истаћи Мирка Алексина, кнеза и харамбашу ускочког- родио се у Гацку 1795. године, а умро на Малинску 1889. године.

Јаков Алексић био је барјактар Дурмиторске бригаде. Погинуо је у Другом балканском рату у бици на Брегалници против Бугара 1913. године, а барјак послије његове погибије преузео је Неђељко Галов Алексић, па кад је и он рањен у истој бици, барјак је од њега прихватио Ђорђије Пушељин.

У чувеној Мојковачкој бици истакао се официр Коста Алексић-Дамјановић, који је тада рањен.

Једна породица Алексић одселила се у село Бојате на Пивској планини, а једна је прешла у Шаранце, у село Пашино Поље.

У комитском покрету 1916-1918. године комитовали су: Петар, Секуле и Ђорђије.

У НОР-у 1941-1945. године учествовали су: Вељко Петров, борац НОП-а од првих устаничких дана; погинуо је 27. јануара 1942. године на утврђеном усташком упоришту Дујмовићима код Трнова.

Милорад Машанов, борац Четврте и Пете црногорске бригаде, у којој је био командир чете; носилац је Партизанске споменице 1941.

Владимир Мидов, Владо Радов, Никола Душанов и Радомир Мијаилов су били борци Четврте црногорске пролетерске бригаде.

Радош Јованов је у строју 7. црногорске омладинске бригаде од њеног формирања у чијим је редовима и рањаван. Мирко Ђорђијев је један од чувених пушкомитраљезаца и један од најхрабријих бораца 7. омладинске црногорске бригаде.

Даница Николина, борац НОР-а, рањена је на Сињајевини

1940. године; стријељана је исте године у Никшићу.

Алексића има у разним мјестима широм наше земље, гдје су одлазили ради запослења и школовања.

Славе Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (69)

Одговорите

69 коментара

  1. Jovica

    Aleksic okolina Leskovca,djed Bozidar,pradjed Petar,njegov otac Aleksa…dalje ne znam nazalost…Veliki pozzz za sve Aleksice…

  2. darko

    Postovanje svima aleksicima
    Interesuje me poreklo Aleksica moji su rodom iz i oklina bosanske dubice
    sada kozaracka dubica
    slava je mitrovdan
    ako mi mozete reci nesto vise i reci postoji li grb aleksica i kako izgleda hvala unapred
    p.s.
    inace deda je dobio zeleznicku sluzbu u sisku 50 i nekje pa potom su presli u pozarevac

  3. Miki

    Poštovanje, živimo u Lebanu, otac došao na službu 1965 u Lebane iz Srdačke župe. Deda Krsto živeo u selu Mušnikovo inače slavimo DJurdjic 16 novembar, jer i Djurdjevdan je dan posvećen istom svetcu. Moguće da smo tu došli iz okoline Andrijevice. Pozz

  4. Marija milenkovic

    Molim sve koji nesto znaju o porodici Aleksić iz Peći da se jave. Samo znam da mi je deda bio sveštenik i da se zvao Ljubomir a baba Marija. Otac mi se zvao Nikodim i bio je 1909 godiste, slavimo Sv Jovana 20 januara otac je imao dve sestre Bosu i Danu i brata ne sećam se imena.

    • Miki0l

      Marija, moj deda Krsto je imao rodjenog brata u Peci zvao se Vasil ili Vasko Aleksic, dok je on i drugi njegov brat ziveo u Musnikovo, Prizren. Sa tim bratom u Peci slabo su stariji odrzavali kontakt ali znam da su se odselili njegovi sinovi za Beograd. Krsna slava u selu Musnikovo je Djurdjic 16 novembar. Moj otac je razgovarao sa nekim istoricarem navodno smo se doselili iz Andrijevice. Tamo ima Aleksica

    • A. Aleksic

      Konacno da nadjem Aleksiće koji slave Jovanjdan, kao moja porodica..
      Neznam ništa o njima ali mi smo u okolini Brčkog (BiH)

  5. vojislav ananić

    Алексићи

    Према писаним документима и предању корени Алексића имају дугу историју и богату традицију. Алексићи потичу од војводе Малеша.
    После српске трагедије на Косову 1389. године, војвода Малеш са братственицима узмиче пред турским зулумћарима у место Малина између Требиња и Билеће.
    Према предању о постанку братства Алексића, то је било овако:
    Када су Турци заузели Босну и Херцеговину, једном се деси да се паша из Требиња женио ћерком паше из Гацка па је са сватовима свратио на конак код Малешеваца у Малини.
    Ујутру при поласку за Гацко по невесту, паша рече да ће и при повратку из Гацка да сврате и нареди да се за ту прилику спреми вечера за сватове и сваком свату за конак по једна девојка.
    Малешевци се састаше и одлучише да им понос и традиција не дозвољавају да испуне ове жеље Турцима. Најстарији међу њима, Алекса, смислио је како да „одговоре“ Турцима на њихове захтеве.
    Када су се следеће вечери Турци вратили, паша је охолим гласом запитао да ли је све спремљено како је наредио. Алекса му одговори. „Пашо и сватови, све је припремљено како је достојно наше вјере и поноса“. Када су вечерали и напили се старе медовине паша рече: „Водите нас у одаје и доведите нам девојке, а мени најлепшу каурку“.
    Алекса тада даде знак и међу сватове улетеше малешевски момци и девојке. Кубурама и ножевима побише и поклаше и пашу и сватове. Остала је само турска невеста, коју Алекса посла са два сина гатачком паши, рекавши им: „Вратите је оцу и чувајте је као сестру!“
    Паша се изненадио када је видео ћерку. Она му исприча трагичан догађај и како су се Малешевци према њој понели. Паша тихим гласом прозбори: „Вала, турске ми вјере, имали су их рашта побити и никакво им зло нећу учинити“.
    Малешевци нису веровали Турцима, па када су се пратиоци невесте вратили у Малину затекли су куће већ попаљене, коње натоварене а мртве сватове и пашу поређане једног до другог. Малешевци су решили да од својег станишта направе згариште, да сватове оставе као мртву стражу да се о неделу турском и храбрости и јунаштву малешевском прича и приповеда.
    На растанку су се договорили да крену у разним правцима и да напусте презиме Малеш, и да тако затру траг како им се Турци не би осветили.
    Заклели су се вером и поносом да ће сви чувати славу светог Игњатија Богоносца као знак да су своји и да ће причати својим потомцима о томе ко су, шта су и одакле су. Алекса се упутио преко реке Требишњице и на тим просторима се населио. Његови потомци добише презиме Алексићи.
    Међу Алексићима је било познатих ратника, јунака и војсковођа, интелектуалаца и честитих домаћина.
    Потомак Алексе је и чувени јунак Мирко Алексић који је на Мљетичку 1840. године одсекао главу познатом крвнику Смаил-аги Ченгићу и однео је владици на Цетиње.

    ИЗВОР: Српско племе Малешевци
    Малеш, српски војвода

    По предању, родоначелник племена. Потиче из Старе Херцеговине.
    У другој половини XIV века, због својих заслуга добио је војводство у Берову (Македонија).
    Учествовао је у Маричкој бици 1371. године, где је рањен.
    Због надирања Турака спаљује куће и сели се у Дреницу на Косову.
    Учествује у Косовској бици 1389. године. Када се опоравио од рана, опет спаљује куће и враћа се у постојбину, у село Малина (на путу између Билеће и Требиња). Ту се бавио трговином и ловом. Прокрчио је кланац у планини Љуботињи код Кручице и оставио запис о томе. Обновио је манастир Добрићево.
    Умро је у дубокој старости, почетком XV века.
    Малешевци су прво држали планину Равно, па је заменили са пивским војводом за планину Кручицу код Волујака. Трговали су са Дубровником и преносили робу караваном од Дубровника у унутрашњост, до Ариља и даље. Племе се раширило и дало многа БРАТСТВА…

    Одабрао: Војислав Ананић

  6. МК

    Је л’зна неко нешто о Алексићима из Понеша (Понеш је село у општини Гњилане на Косову и Метохији)?

    Ако неко нешто зна нека ми одговори овде или на имејлу (email): [email protected]

  7. Darko

    Да ли неко зна нешто о породици Алексић из Супња код Рашке?

  8. Draško

    Dali neko zna nešto o Aleksićima sa Kozare, Prijedor….

  9. Dragan Aleksic

    Aleksic.Posle Ustaskog upada u selo Prisoje kod Jajca u 2svetskom ratu.od preko 100 pobijenih Aleksica ostade troje male dece.Jovo kao naj stariji prikljuci se Partizanima.Dusana sakrise zeleznicari a Dragicu odvedose Italijanski vojnici za Italiju.Posedujem Slike napravljene posle drugog svetskog rata,sela , mesta na kom je kuca stajala.Dragicu i Dusana brata i sestru mog pokojnog Dede Jova sam upoznao a Jova ne pamtim posto je zbog bolesti sebi oduzeo zivot- kada sam imao tri godine.

  10. Војислав Ананић

    АЛЕКСИЋИ

    Алексићи су старином из Опутне Рудине, од старе и угледне породице Алексића. То су, по предању потомци војводе Малеша, звани Малешевци. Алексићи у Рудинама, Ковачевићи и Маидићи у Гацку, један су род. Сва три ова братства убрајају се у најбоља братства у Гацку и Рудинама. Дали су велики број људи, јунака: легендарну браћу Ковачевиће, Петка и Стојана, Петра и Филипа Мандића, Вука Алексића и др. За Вука је једном краљ Никола запитао Јевта Вишњића:
    “Знаде ли ти, Јевто, Вука Алексића?”
    “Не, Господаре!
    “Онда ти, Јевто не знаш шта је прави вук!”
    У једној молби херцеговачких главара европским конзулима, Вук Алексић се потписује као војвода; но иако није имао чин војводе, имао је тип војводе. Негдје половином XIX вијека, један Алексић из Рудина, – име му је било Никола, пресели у Невесиње и ту се настани. У то вријеме Голијани и Гачани ишли су за пиће за Божић и крсну славу у околину Мостара, већином у Дубраве, гдје су за јевтине паре узимали вино и ракију. Била је позната народна припјевка о славама, када се вино пило кабловима и бардацима:
    “Што се ово муче пију вино,
    Није ово вино покрадено,
    Но за драге паре куповано,
    У Дубраве, по четири паре..
    Вукић Канкараш и рођак му Лазар, сваке године ишли су из Голије, за пиће, у Дубраве. Пут их је водио преко Доњег Невесиња. Тако се упознају са овим Алексићем и код њега су послије ноћивали. Алексић је био већ у годинама и неожењен, Вукић је имао једну постарију сестру и зануди Алексића да му је дадне, да гa ожени. Овај пристане и Вукић друге године поведе сестру, кад крену за пиће и дадне је Алексићу. Иза тога, Вукић, за три године није ишао у Дубраве. Кад је треће године дошао код зета и сестре, не нађе ни једно ни друго, обоје су били помрли. Остало им је једно мушко дијете од двије године, коме је било име Иван. Био га је узео неки Турчин, комшија, који је имао надимак “Рождо”, да га подигне за севап. Вукић се врати са пића из Дубрава, узме ово сироче, свога рођеног сестрића, метне у неку котарину и стави на утрешељ, на коња и донесе га кући. Ту га ујаци Канкараши подигну и ожене. Иван подарачи читлук код Турака и окући се. Имао је сина Шћепана, а Шћепан Новицу, Спасоја и Милету. Од Новице нема никога, није се ни женио. Спасоје је имао сина Радосава, а Радосав Радована и Момчила. Милета је имао Алексу, Ђурка и Бјелана. Ђурко је заробљен 1914. године од стране Нијемаца и одведен у ропство. По рату се није вратио, него је одселио у Америку и живи у Чикагу, Бјелан је стријељан од стране НОВ-е. Алекса има два сина — Радојицу и Миливоја. Алекса и Радосав живе у Госпићу. Славе Игњат дан, другог јануара, славу свих Малешеваца.
    Пасови — Радован, Радосав, Спасоје, Шћепан, Иван и Никола.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани, Требиње, 1987.