Порекло презимена Алексић

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ АЛЕКСИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Алексић

Хаплогрупа: I1 род Б

Порекло: Сврзигаће, Славонија

Крсна слава: Ђурђевдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Презиме Алексић је широко распрострањено у свим крајевима. Овде ћемо навести податке везане за порекло личких и херцеговачких Алексића.

Алексића у Лици је било у селима Горићи (Оточац), Кијани (Грачац), Мелиновац, Понори (Оточац), Рибник, Оровац (Оточац), Оточац, Старо Село. Милан Дивјак Лички у “Личком календару за сваку годину” наводи да Алексићи (заједно са Мандићима, Павичићима, Радуловићима, Војновићима, Машићима и Вукмировићима) припадају братству Косовчића, а племену Дробњака из Херцеговине.

“Према народној традицији, у вријеме Косовске битке 1389. био је дробњачки војвода Ћурјан Косовчић, који је водио Дробњаке на Косово, у тој борби је задобио седам рана и изгубио много Дробњака. Војвода Ћурјан имао је синове: Милана, од кога су Барци, па Вукана од кога су Вукмировићи, Данчула од кога су Данчуловићи, и још двојицу чија имена није сачувала народна традиција. Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Они су се разбратствили на многе породице. Дијеле се на двије главне групе, на: Ћурјановиће и Омакаловиће. Одве двије групе дијеле се опет на мање, и то: Ћурјановићи на: Барце, Вукмировиће и Данчуловиће, а Омакаловиће на: Абазовиће и Грбовиће. Од Ћурјана су породице: Барци, Филотијевићи, Маловићи, Мандићи, Машићи, Мемедовићи, Пејовићи, Ћеранићи и Павичићи. Од Омакала су породице: Алексићи, Абазовићи, Башовићи, Војновићи, Головићи, Грбовићи, Дуковићи, Ковијанићи, Одовићи, Пушеље, Перишићи, Радуловићи, Ћоровићи, Кадићи, Вуковићи, Кочовићи, Симуновићи и Сандићи. Огранци Мандића су: Јауковићи, Шаулићи, Дурковићи, Даниловићи, Делићи, Остојићи, Андријашевићи, Терзићи и Јакшићи.

У Дубровачким архивским књигама још 4. априла 1407. записана су горен наведена презимена.

1605. године исели се већа група породица из Дробњака у сјеверну Далмацију, околина Земуника, али не остадоше дуго већ се преселише у Лику. Тада дођоше: Мандићи, Павичићи, Вукмировићи, Машићи, Војновићи и Ћеранићи. У Лици се толико размножише и из ње се раселише по свој Босанској Крајини, Кордуну и Далмацији”. (Милан Дивјак Лички: Лички календар за сваку годину).

У књизи “Херцеговачка презимена” Риста Милићевића, Алексићи се помињу Богдашићима (Билећа) и Колешко (Невесиње). Алексића има у Требињу и Мостару. Старином су из Малине – селишта у Рудинама. Из Малине су преселили преко Требишњице у Површ и Видање. Из Површи су се Алексићи преселили у Богдашиће “због тога што су убили Луку Пешикана”. У Колешко су доселили “од Билеће”. Пошто потичу из познатог племена Малешевци, то им је било и прво презиме. Славе Игњатдан.

Алексића је, према наводима Јанићија Памучине, било и у Гацку крајем 18. века и у првој половини 19. века. Мирко, син Алексе Дамјановића, рођен у Гацку 1788. по оцу Алекси прозван је Алексин, а затим Алексић. Мирко Алексић је био гатачки ускок. Учествовао је у више битака против Турака. На скупштини у Дробњаку 1820. изабран је за кнеза. Избор је потвдио и Смаил-ага Ченгић, који је, у знак познанства, даровао Мирку један хандџар. Мирко је, неком приликом са Шујом Караџићем ишао на Цетиње, у посету Његошу. Тада је дао реч да ће убити Смаил-агу. У обрачуну на Млетичку ова му се жеља испунила. Поклоњеним ханџаром заклао је Смаил-агу и главу однео на Цетиње.

КРСНА СЛАВА: Игњатдан (у Херцеговини)

__________________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

АЛЕКСИЋИ

(на Малинску и Пашину Пољу)

Алексићи потичу од Алексе Ристова Дамјановића, који се доселио на Малинско 1796. године, из Горње Мораче, а у Горњу Морачу су ускочили из Гацка 1795. године Ристо и синови Алекса и Перо. Касније се код њих доселе Илијини синови Мићо и Ђорђије. Сви су се тада презивали Дамјановићи. Дамјановићи су с осталим Ускоцима из Малинска четовали и прочули се као јунаци.

Алекса Ристов имао је пет синова – Мирка, Максима, Марка, Милоша и Илију, а Перо Ристов, Алексин брат, имао је Јола и Баја. Мићо Илијин није имао потомста, а брат му Ђорђије имао је Рада и Сима.

Сви потомци до сада набројаних се, по Алекси Ристову Дамјановићу, прозову Алексићи, иако не потичу сви од њега; ово је зато што се Мирко Алексин проучуо због великог јунаштва које је показао приликом погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године – Мирко је Смаил-аги одсјекао главу и понио је владици Раду на Цетиње.

Ово братство је дало доста јунака и чувених хајдука. Симо Ђорђијев био је поткомандир гарде 1858-1862. године; били су чувени као јунаци и Милош и Гале; Гале је погинуо код Бара 1877. године.

Посебно треба истаћи Мирка Алексина, кнеза и харамбашу ускочког- родио се у Гацку 1795. године, а умро на Малинску 1889. године.

Јаков Алексић био је барјактар Дурмиторске бригаде. Погинуо је у Другом балканском рату у бици на Брегалници против Бугара 1913. године, а барјак послије његове погибије преузео је Неђељко Галов Алексић, па кад је и он рањен у истој бици, барјак је од њега прихватио Ђорђије Пушељин.

У чувеној Мојковачкој бици истакао се официр Коста Алексић-Дамјановић, који је тада рањен.

Једна породица Алексић одселила се у село Бојате на Пивској планини, а једна је прешла у Шаранце, у село Пашино Поље.

У комитском покрету 1916-1918. године комитовали су: Петар, Секуле и Ђорђије.

У НОР-у 1941-1945. године учествовали су: Вељко Петров, борац НОП-а од првих устаничких дана; погинуо је 27. јануара 1942. године на утврђеном усташком упоришту Дујмовићима код Трнова.

Милорад Машанов, борац Четврте и Пете црногорске бригаде, у којој је био командир чете; носилац је Партизанске споменице 1941.

Владимир Мидов, Владо Радов, Никола Душанов и Радомир Мијаилов су били борци Четврте црногорске пролетерске бригаде.

Радош Јованов је у строју 7. црногорске омладинске бригаде од њеног формирања у чијим је редовима и рањаван. Мирко Ђорђијев је један од чувених пушкомитраљезаца и један од најхрабријих бораца 7. омладинске црногорске бригаде.

Даница Николина, борац НОР-а, рањена је на Сињајевини

1940. године; стријељана је исте године у Никшићу.

Алексића има у разним мјестима широм наше земље, гдје су одлазили ради запослења и школовања.

Славе Ђурђевдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић