Prezime Karličić potiče iz plemena Rovčani iz Crne Gore, bliski su bratstvu Bulatović. Slave kao i svi Rovcani Svetog Luku.
Kao mogući rodonačelnik Karličića pominje se u pisanim istorijskim izvorima knez Vojin Karlica u 17. veku (1645 godine). Kasnije u vreme Kandijskog rata, nakon 1745. pominje se i postoji u istorijskom arhivu pismo mletačkog dužda kneževima Karličićima ( bilo ih je više istovremeno, jedan od njih je knez Arsenije) da “dignu narod na ustanak protiv Turaka” u kraju oko današnjeg Kolašina i tako pomognu Venecijancima. Nakon toga pominju se sve do oko 1820. popovi i učitelji Karličići na području Bijelog Polja. Po usmenom predanju i nekim istorijskim zapisima u jednom događaju nakon ove godine stradalo je oko 45 muških glava Karličića. Prema nekim kazivanjima reč je o sukobu sa brojnim i jakim Kaljićima ili opsadi Kolašina.
Uglavnom, četrdesetih godina 19. veka Karličići se dele i sele, jedan deo na Pešter, gde se ne zadržavaju dugo (i danas u muslimanskom selu Zabrenu postoji “Karličića groblje” pa produžuju za Sjenicu (najpre Kneževac, a onda Stavalj i Brnjicu), jedan deo produžuje za Toplicu, neke porodice ostaju u Bijelom Polju, a neke odlaze u Berane (selo Štitare).
Postoje i Karličići kod Garažda i najverovatnije su svi u rodu.
IZVOR: Prema kazivanju Ljutomira Karličića (1922 – 1997).
2. oktobar 2016. u 10:17
Milorad Bogdanović
Pozdravljam gospodina Ivana Karličića i zahvaljujem se u svoje ime što se uhvatio u osinjak sa porfirogenitima bez imena i prezimena. Mnogi naši gosti koji su pokušavali da ospore bečko-berlinske učenjake, prestavljajući se imenom i prezimenom, mahom su odlazili uvređeni i poniženi. Zato te i zovu na Forum.
Svako dobro vam želim.
2. oktobar 2016. u 12:41
Joksim
Karličić, iseljenici iz sela Goražda – Polica kod Berana. Starosjedioci Police, iselili se zbog pritisaka Vasojevića tridesetih godina 19.vijeka.
2. oktobar 2016. u 13:25
Ivan Karličić
Zahvaljujem na pozdravu i prijateljskoj podršci gospodinu Miloradu Bogdanoviću, nadam se da ćemo uspešno sarađivati da bi taj osinjak antisrba bio malo razmekšan. Voleo bih da znam gde živite, čime se bavite i uopšte nešto bliže o Vama. Pogledajte moj današnji napis pod prezimenom moje majke Kaličanin, napis o drevnom poreklu Kuča kao plemenskih predaka Kaličana. Tu sam “razbio” bečko-berlinsku školu, nadam se da mi to cenzura neće izbrisati, pa mi recite kako Vam se dopalo.
A ti, Joksime, u pola noći pišeš da je moje prezime od suda za mleko postalo, nisi mogao da spavaš od želje za osvetom, pa nekako poruku pišeš mucajući sa dosta štamparskih grešaka. Znam ja da je tako nastalo moje prezime jer su moji preci u 14. i 15.veku kao feudalci držali i po milion ovaca i proizvodili mleko. Bili smo neka vrsta firme, zato smo prozvani po posudi za mleko, trgovali smo sa Romejima, Mlecima (i njih “okrivi” da su čobani što ih zovu po mleku), Dubrovnikom, Sicilijom, Aragonom.
Imali su moji preci u Rovcima drvene mlekovode umesto vodovoda – ovo nije šala već zabeleženo svedočanstvo – na kojima se odvrne česma i umesto vode teče mleko, a ponegde medovina. Sličnu takvu mrežu mlekovoda je imao vojvoda Stevo Vasojević od Sjenice do manastira Kumanice preko cele Pešteri, krajem 14.veka, pročitaj negde, raspitaj se. Iz tog doba je izreka: “On bi hteo da njemu samo teče med i mleko”. Karlica i mleko su tada bili statusni simbol, nije bilo proizvođača nafte kao što su ovi koji tebe sad huškaju da me proganjaš.
Jesmo proizvodili mleko u karlicama, ali smo jeli zlatnim kašikama i zlatnim viljuškama, a nismo jeli šakama živo ovčije meso skupa s vunom kao Englez, Švabo i Francuz.
2. oktobar 2016. u 18:25
Joksim
A ti, Ivane, bilo šta da kažem, odmah se raspomamiš. Nemam ja ništa protiv tebe ili bilo koga. Ono ž je oznaka za imenicu ženskog roda.
11. oktobar 2016. u 13:16
Ivan Karličić
Pošto je ovde iznošena često primedba da su moji preci bili siromašne čifčije u 19.veku i početkom 20.veka navešću i drugačije primere za isto razdoblje. Istina je da su moji preci između 11. i 16.veka bili plemići, a verovatno i pre 11.veka ako jednoga dana nauka uspe da prodre u porodične istorije koje idu dalje od te međe.
Posle 16.veka su naglo i dugotrajno tonuli u siromaštvo usled turskog terora blagoslovenog od zapadnih vlada i zapadnog sveštenstva rimsko-papske sekte pa smo tako došli do degradacije da u 19.veku i početkom 20.veka mnogi potomci uglednih srpskih aristokrata budu siromašni nepismeni seljaci i feudalno ugnjetavane čifčije u okupiranoj Raškoj oblasti, pljačkani i iskorišćavani od onih Srba koji su prešli na islam da bi zadržali feudalne privilegije.
Ali ni u 19.veku nije bilo sve tako crno. Imam i drugih primera. Pošto je 1856.godine sultan Abdul Medžid (vladao 1839-1861) ukazom Hatihumajun u okviru takozvanih “tanzimatskih” uredbi, dao veća prava hrišćanima, neki srpski pravoslavni trgovci u srpskim zemljama pod turskom okupacijom – kupuju čitluke od propalih poturičkih aga i begova i postaju prve pravoslavne age sa feudalnim povlasticama u okviru ustrojstva turskog ropstva.
To je učinio jedan moj bočni predak Mitar Karličić koji je već sedamdesetih godina 19.veka nosio titulu age i pominje se kao Mitar-aga Karlica iz Sjenice u knjizi Vukomana Šalipurovića “Ustanak u zapadnom delu Stare Srbije 1875-78”.
Od poznatih i moćnih pravoslavnih aga navešću – radi ilustracije – i primer Vasa Veseličića koji mi nije rod. On je kao povlašćeni srpski pravoslavni aga, feudalac, čitluk-sahibija iz Prijepolja, bio protivnik srpskog velikog ustanka 1875-78. i od srpskog naroda optuživan da je saradnik okupatora po onom epskom narodnom stihu “tu knezovi nisu radi kavzi” iz čuvene pesme “Početak bune protiv dahija”.
U svojoj još uvek neobjavljenoj knjizi Oni pamte tursko (napisanoj 1996) izneo sam svoj intervju koji sam uradio u leto 1996.godine sa tada 104-godišnjim Milivojem Kijanovićem (1892-1997) iz Kamene Gore kod Prijepolja, koji je imao tu sreću da njemu kao mladom momku u vreme tursko, i njegovim roditeljima Siću i Jeki, aga bude pravoslavni Srbin, pomenuti Vaso Veseličić. Razume se da ih je pravoslavni aga manje mučio nego što bi to činio Srbin muslimanske vere, mada i tu ponekad ima odstupanja jer znamo narodnu mudrost i opomenu da je Srbin Srbinu najveći neprijatelj.
Milivoje Kijanović svedoči da je Vaso Veseličić držao sto čitluka i da je “drm’o Prijepoljom” – bio je uticajan glavar u Prijepolju.
Pre mene ovog istog starog čoveka Milivoja Kijanovića iz Kamene Gore kod Prijepolja, je 1994.godine posetila i snimila ekipa RTS-a za emisiju “Ipak se okreće” koju je vodio Miodrag Popov. Intervju sa Kijanovićem je ukratko prikazan kao reportaža na prvom programu RTS-a, tada je još bila živa Milivojeva nešto starija supruga Višnja koja je umrla 1995. u 111-oj godini. Ekipa RTS-a, međutim, nije pitala Milivoja o sećanjima na doba turskog ropstva, to sam učinio tek ja u leto 1996.godine uz fotografisanje i tonski zapis koji mi je tada jedini bio dostupan.
Da se vratim navođenju primera Karličića koji nisu bili siromašni seljaci u vreme kada su većina Karličića to bili.
Primeri koji su mi poznati, osim pomenutog srpskog pravoslavnog čitluksahibije Mitra-age Karlice iz druge polovine 19.veka, su i ova dva slučaja iz prvih decenija 20.veka, doba kada je srpski narod grcao pod kapitalističkom tiranijom masonske porodice Karađorđevića (moje tekstove o Karađorđevićima možete takođe pročitati na ovom portalu kad kliknete na njihovo prezime), a oni koji su se oteli od bede bili su:
– Božidar Karličić, prosvetni inspektor koji je 1921.godine nadzirao škole u Sjenici;
– Dušan Karličić, vlasnik kafane u Bijelom Polju u međuratnom razdoblju;
Sigurno je da ću vremenom pronaći još primera. A sada da još nešto kažem o dubljem poreklu Karličića osvrćući se na srednji i stari vek, onoliko koliko je u granicama mojih mogućnosti.
Rekli smo da su preci kneza Vojina Karlice, učesnika Zetskog zbora 1455, bračni par Gojak Nikšić i Jevrosima Nemanjić, Vukanova kćer, Nemanjina unuka. Ovo dvoje su živeli i delovali u prvoj polovini 13.veka, a najverovatnije su rođeni krajem 12.veka.
Ako se uzme praćenje predaka Jevrosime Nemanjić koja mi je direktni ženski predak onda se po toj ženskoj liniji aristokratsko poreklo Karličića može dokazati do srpskog cara Sama ili Samovlada, Svevlada (vladao od 623. do 658.godine u 7.veku), kog bečko-berlinska škola naziva pogrešno i ponižavajuće “knezom”, a zapravo je bio paganski car delimično oslobođene i delimično ujedinjene Velike Srbije od Baltika do Sredozemlja.
Kažem “delimično oslobođene i delimično ujedinjene” jer je prvobitna Srbija obuhvatala sve kontinente pa je srpska država koja u 7.veku drži samo pola Evrope (Jerebe) bila nazadovanje i sužavanje u odnosu na ono što je nekada bilo – bila je samo delimična Srbija sa polovinom Evrope – mada današnji germanski, judejski i vatikanski imperijalisti teže svaku Srbiju, pa i najmanju, da uguše i optuže za “megalomaniju”. Zato i jeste berlinsko-bečka škola stavila nezvaničnu zabranu na proučavanje srpske istorije pre Nemanje.
Konstantin Nikolajević (1821-1877), ugledni srpski istoričar i diplomata, precizno je sastavio rodoslov u kom pokazuje da je Nemanja u 19.kolenu potomak srpskog cara Sama, Samovlada iz 7.veka. Pošto je Karličićima predak Nemanjina unuka Jevrosima Nemanjić na taj način su i Karličići direktni potomci srpskog cara Sama koji je u 7.veku vladao teritorijom bar polovine danas pogrčeno nazivane Evrope, a zapravo otetog srpskog kontinenta Jerebe.
Car Samo je smelim udarima i invazijama ugrožavao franačke i romejske okupatore srpskih zemalja na Kontinentu, ugrožavao je i sam Carigrad težeći da ga povrati kao starovekovni srpski grad koji su oteli grčki kolonizatori, a Grci, Grki, Gorki su ubačeni egipatski najamnici i upadači na Srpsko poluostrvo, danas nakaradno nazivano satanističkim imenom “Balkan”. Kako su i od kojih faraona ubacivani Grci dokazao je veliki srpski istoričar Miloš S. Milojević (1840-1897) koji je proganjan i zabranjivan od bečko-berlinske škole i njenih agenata među Srbima.
Nemanjići sami u svojim letopisima dokazuju da su preko Samove loze potomci rimskog cara-savladara Carkosa Likinija s početka 4.veka, srpskog plemića na rimskom prestolu popularno nazivanog u rimskim letopisima Likinije Srbin. Likinije Srbin je bio oženjen rođenom sestrom rimskog cara Konstantina, takođe Srbina iz Niša, za koga se obično smatra da je dao versku slobodu hrišćanima 313.godine mada je to upitno jer je istovremeno otpočeo pooštreni verski progon protiv većine neposlušnih hrišćanskih struja koje nisu prihvatile novonametnute iskrivljene i falsifikovane grkorimske dogme ubacivane u izvorno hrišćanstvo od rimskih vlasti u sprezi sa judejskim zaverenicima – dogme ubacivane sa ciljem kvarenja i zloupotrebe hrišćanstva.
Naš direktni predak Likinije Srbin, car-savladar Rimskog Carstva, zaklan je od svog šuraka cara Konstantina zajedno sa svojom ženom i svojom decom. U borbi za vlast odrođeni Srbin na rimskom prestolu, car Konstantin iz Niša, je dakle zaklao svoju sestru, njenu decu, njenog muža, a zaklao je i svog sina Krispa. Iz toga se vidi koliko je “umesno” da car Konstantin bude hrišćanski “svetac”.
Ovim ne mislim da uzdižem i pravdam našeg pretka cara Likinija Srbina jer i on i Konstantin su kao savladari Rimskog Carstva bili svirepi progonitelji hrišćana, Konstantin je taj stav kasnije malo modifikovao jer je odabrao jednu struju hrišćana koju će povlađivati, dok će sve druge struje hrišćana i dalje podvrgavati progonu i udariti pod mač.
Ipak ostaje činjenica da preko Nemanjića Karličići imaju pravo da svojataju i cara Likinija Srbina i cara Konstantina, dva srbo-rimska monarha i imperatora, kao svoje pretke. Konstantina više kao bočnog jer nam je direktni predak Konstantinova sestra, Likinijeva supruga. Ovo nije “megalomanija” jer milioni Srba i uopšte pripadnika drugih naroda potiču od tog bračnog para – po zakonu kombinatorike – te milioni ljudi imaju pravo da istaknu careve i plemiće kao svoje pretke, sa čvrstim dokazima. Zabluda je da plemstvo nije imalo dodira sa običnim narodom, u vekovima istorijskog pada ono se degradiralo, gubilo vlast i imovinu, stapalo se sa siromašnima pa je tako moguće da milioni siromašnih Srba u 20.veku vode poreklo od Nemanjića ili od Srba-rimskih careva kao što su Likinije Srbin i Konstantin.
Novija naučna istraživanja dokazuju da je srpsko-rimski car Likinije Srbin direktan potomak bračnog para Isusa Hrista i Marije Magdalene, te tvrdnje treba preispitati, a ne kao što ih neki odmah guše pod pretnjom grkorimskih dogmi i optužuju za “teoriju zavere” što je etiketa koja se olako prilepi svakom protivniku nasilno nametnute “zvanične istoriografije”.
Ako bi se ta tvrdnja dokazala onda bi i Karličići i milioni drugih Srba – bez ikakve “megalomanije” – mogli biti potomci Isusa Hrista i Marije Magdalene.
Sve je više dokaza da je Isus bio Srbin sa pravim imenom Suz iz plemena Venjamića, potomak srpskih starosedelaca Palestine. Svakako Jovan I. Deretić dokazuje da je Isus propovedao na sarbejskom jeziku, narečju srpskog, a neki ugledni jevrejski rabini su nedavne 2009.godine priznali da Isus nije bio Jevrejin nego je po njima “pripadao nekom nepoznatom plemenu” – pri čemu ne smeju da kažu da je bio Srbin. O ovom jevrejskom priznanju je pisao i javno govorio gospodin Grozdanović, stručni saradnik pokojne dr Olge Luković Pjanović.
18. januar 2017. u 18:53
Ivan Karličić
Ovde koristim priliku da iznesem primedbu na podlost redakcije koja na početku ovog sajta/poglavlja o Karličićima radi odvraćanja pažnje čitalaca od podataka nepogodnih za zapadnu cenzuru – stavlja video klip lepe vijetnamske (ili čija je već) starlete računajući na prirodni muški nagon da će čitalac-posetilac sajta odmah refleksno da klikne na lepoticu i da zaboravi da čita dalje ove tekstove slično kao što je Odisej bio pod pritiskom iskušenja Scile i Haribde.
Drugi razlog što se ovde ponovo obraćam je da ispravim i dopunim jedan podatak vezan za stradanje mojih predaka Karličića od ruku komšija muhamedanskih Srba pod zaštitom rimokatoličke germanske sile Austro-Ugarske 1918.godine koje sam pomenuo 1.oktobra sada već prošle 2016.godine u svom komentaru-replici anonimnim napadačima iz cenzorskog tima redakcije.
Tada sam napravio blagu datumsku grešku. Pokolj se desio 23.februara 1918, a ne na Sretenje 15.februara kako sam prvobitno naveo. Takođe pogrešno je navedeno da je ubijena moja čukunbaba Božana Sredojević udata Karličić, a ona je tog dana pretučena kundacima pušaka zajedno sa svojim kćerkama Tijanom i Stanicom, zbog čega su dugo potom lečene u bolnici. Ubijeni su: moj čukundeda Anto Karličić, njegov 17-godišnji sin Pero i maloletna kćer Savka. Ostali podaci o ubicama i doušnicima su tačni i ne treba ih prepravljati, moguće su samo dopune.
Novembra 1918. Antov sin moj pradeda Savo Karličić (1894-1967) se vratio sa solunskog fronta i zajedno sa svojim starijim bratom Borisavom (1888-1964) preduzeo je korake da izvrši krvnu osvetu nad braćom Nušević, počiniocima pokolja, ali je nažalost uspeo da ubije samo jednog od njih, zloglasnog komitu Jaha Nuševića dok su se izvukli i sakrili ratni zločinci predsednik opštine Štavalj Iljaz Nušević i drugi brat Šaban-ombaša Nušević Priguz (prozvan ovim nadimkom po silovanju muškaraca). Sudbina Avdulaha Kolašinca mi nije zasada poznata, a Avdul Hajdinović je umro u zatvoru.
Pri susretu Sava i Borisava Karličića kod današnje škole u Brnjici sa zlikovcem Jahom Nuševićem koji se vraćao sa pijace u Dugoj Poljani, sa Jahom su bila i trojica komšija pravoslavnih Srba Spasojevića. Jedan od njih, Miloš Spasojević uhvatio je mog pradedu Sava oko ruku vičući: “Ne, Savo!”, u nameri da spreči krvoproliće. U strahu da će Savu biti oteta puška Savov stariji brat Borisav je brže-bolje izvadio svoju pušku ispod talagana i ubio Jaha Nuševića. Potom je moj pradeda Savo odgurnuo grubo Miloša Spasojevića koji se ulizivao poturicama, uzeo je svoju pušku i kundakom tukao smrtno ranjenog zlikovca Jaha po glavi od besa i želje za osvetom, u nameri da ga dokrajči.
Braća Borisav i Savo Karličići su zbog krvne osvete odležali dve godine zatvora u Novom Pazaru, ali su oslobođeni kada se razjasnilo da je njihova porodica bila žrtva zločina muslimanskih rukovodilaca pa su tih godina pohapšeni i komšije muhamedanski Srbi koji su bili umešani u zverstvo učinjeno nad Karličićima 23.februara 1918. Priča o celom ovom slučaju je veoma opširna, ovde je iznosim u kraćem obimu.
18. januar 2017. u 21:20
Branko Todorović
Nema ovde nikakve vijetnamske starele gosn. Karličiću, verovatno je u pitanju guglova reklama, a gugl reklame prilagođava svojim korisnicima.
Evo meni preporučuje da posetim očnog lječnika, što nije isključeno u skorije vreme da ću morati da uradim, tako možda i vama preporučuje da posetite Vijetnam. Meni je recimo jedna od želja poseta Vijetnamu. 😉
19. januar 2017. u 09:16
Ivan Karličić
Dopuniću ovde da je ključnu ulogu u hapšenju Avdula Hajdinovića odigrao njegov tast Suljo Jahović, pradeda danas poznate pevačice Emine Jahović i doušnik mog pradede Sava Karličića i njegovog brata Borisava.
Jahovići su bili jedno od devet prezimena muhamedanskih Srba koje je živelo u selu Brnjici pre nego što su proterani 1935.godine. Devojke od Jahovića popularno zvane Jahovke su slično danas pevačici Emini bile veoma lepe i sa njima je 1870-tih i 1880-tih imao seksualne odnose Risto Karličić, brat mog čukundede Anta Karličića. Risto je bio komita i telohranitelj porodice Karličića, hrabar čovek, svaka žena i devojka koja mu se svidi morala je da bude njegova. To je jedan od motiva velike ljubomore i mržnje komšija muhamedanskih Srba prema mojim precima Karličićima.
Drugi motiv je taj što je današnja zemlja Karličića bila najpre mesto gde su kao čifčije živeli muhamedanski Srbi Zekići, ali Derviš-beg je krajem 1880-tih Zekiće oterao kao neradnike i naselio Karličiće. Karličići nisu bili krivi za to, to je bila begova bahatost, ali je taj čin izazvao zavist prema njima. Već 1889. Risto Karličić je zbog svojih švaleracija sa lepim muslimankama, Jahovkama i pripadnicama drugih prezimena, napadnut i ranjen vatrenim oružjem od komšija muslimana. Jedan od razloga napada je bio i taj što je bio naoružan i smelo na svaki napad uzvraćao štiteći svoju rodbinu. Te 1889.godine Risto je izbegao u samostalni deo Srbije sa svojom užom porodicom, ali je stalno upadao otuda u naš sjenički zavičaj i Rašku oblast, u tadašnje okupacione zone “novopazarski sandžak” odnosno “sjenički sandžak” i sve dok je Risto bio živ komšije muhamedanski Srbi nisu smeli da napadnu Karličiće.
Sve vreme turske vlasti do 1912. nije se desio neki teži oružani napad komšija poturčenih Srba na Karličiće jer su znali da će doći Risto i osvetiće se. Tek nakon što su Rista zbog švaleracija po užoj Srbiji iz zasede ubili neki ljubomorni Geaci, usudili su se poturčeni Srbi da izvrše pomenuto zverstvo nad Karličićima 23.februara 1918. Geacima mi Sandžaklije iz Raške oblasti nazivamo ljude iz uže Srbije, posebno susedne Ivanjičane i Čačane, dok oni nas zovu Turčijaši jer smo najduže ostali pod turskom okupacijom do 1912. U pokolju nad Karličićima 1918. učestvovalo je dvadesetak naoružanih komšija muhamedanskih Srba i posebnu nečasnu ulogu su u tome odigrali komšije Zekići koji su 1880-tih bili ljubomorno pogođeni time što je Derviš-beg njihovu zemlju ustupio Karličićima. Potpun spisak ubica tek treba sastaviti.
Da se vratim podacima o Sulju Jahoviću, pradedi pevačice Emine Jahović i doušniku mog pradede Sava Karličića. Suljo je negovao donekle prijateljski odnos prema Karličićima jer su njegove sestre bile ljubavnice Rista i Anta Karličića. Anto je moj čukundeda, kako sam naveo. Suljove kćerke takođe su se švalerisale sa Karličićima. Posebno lepa bila je Bahta, njen je bratanac otac Emine Jahović. Bahta se udala za opasnog zlikovca Avdula Hajdinovića iz Brnjice koji je bio čauš u turskoj vojsci pre oslobođenja Raške oblasti od Turaka 1912.
Avdul se pogodio sa tastom Suljom da kupi od tasta kravu, ali da mu dozvoli da je muze nekoliko meseci dok je ne uzme kod sebe. Suljo nađe boljeg kupca za kravu i proda kravu drugome. U ljutnji Avdul ode kod tasta i pretuče ga zbog prekršene pogodbe. Suljo Jahović odluči da mu je dosta više da trpi zeta nasilnika i ode kod mojih pradedova Sava Karličića i njegovog starijeg brata Borisava koji su obojica tada već bili oslobođeni iz zatvora gde su proveli jedno vreme zbog krvne osvete. Pio je kafu sa njima i reče: “Savo, Borisave, znadoste li ko vas pobi?” Oni rekoše: “Znamo, Nuševići i Zekići.” Na to Suljo reče: “Nisu samo Nuševići i Zekići nego i Hajdinovići, moj zet je organizator i ja ću vi (vam9 svedočit!” Na osnovu svedočenja našeg doušnika Sulja Jahovića, pradede pevačice Emine Jahović, uhapšen je Avdul Hajdinović, a privremeno su od vlasti Kraljevine SHS uhapšeni i deportovani svi pripadnici porodice Hajdinović.
5. april 2017. u 23:47
Ivan Karličić
Gospodine Defendor,
Evo već treći dan čekam da mi odgovorite na pitanje koje sam smestio tamo iza desetog komentara. Ako tamo izgleda neupadljivo toliko da bi čitaoci pomislili da je deo jesenje rasprave – i na taj način želite da izvršite ignorisanje dotičnog obraćanja, onda moram ipak ovde na kraju liste komentara za svaki slučaj ponovo podvući da to pitanje nije dobilo svoj odgovor. Ja čekam uveren u Vašu predusretljivost.
8. april 2017. u 10:25
Ivan Karličić
PONOVIĆU JOŠ JEDNOM SVOJE PITANJE:
Gospodine Defendor,
zamolio bih Vas da mi biografskim argumentima dokažete Vašu tvrdnju da je uvaženi prof dr Jovan I. Deretić “mutna ličnost”, kako ste ga Vi optužili.
18. jun 2017. u 20:39
Ivan Karličić
Karličići su ogranak Rovčana, a arhimandrit Nićifor Dučić je zabeležio predanje o Nikšićima i Rovčanima sa naslovom ,,Narodno predanje o Nikšićima“ i štampano je u kalendaru ,,Novom Trebeviću“ (Sarajevo) 1892. godine. Zapisao je da je rodonačelnik plemena Nikšića bio je Nikša, rođen u selu Krtole u Grblju, otac mu se zvao vlastelin Ilijan (Vladimir) Grbljanović i majka Jevrosima (Efimija), ćerke župana Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje, začetnika loze Nemanjića. Stefan Nemanja je pradeda vojvode Nikše, rodonačelnika plemena Nikšića, koji se doselio iz sela Krtola u Grblju negde u drugoj polovini 13. veka. Odrastao je na dvoru svoga ujaka Stefana Nemanjića, ktitora manastira Morače, sina Vukanova koji je tada upravljao Zetom, i koji mu je ubio oca. Nikša je vođen gospodnjom rukom došao u grad koji je bio namenjen Svetome Savi, a koga je Gospodnja ruka odvela na drugu stranu. Došao je u grad Onogošt, koji će kasnije po Nikši dobiti ime Nikšić, kao i pleme koje je od njega stasalo.
Veoma značajan doprinos o poreklu i raseljavanjima plemena Nikšića na područje Potarja i Polimlja dao je Dr Žarko Šćepanović u svom delu ”Srednje Polimlje i Potarje”, koje prosto imponuje svojim istorijskim istraživanjima i podacima. U njegovoj studioznoj analizi izlažu se ovakvi podaci:
U Nikšićkoj Župi i Rovcima najmnogobrojni su potomci vojvode Nikše, rodonačelnika plemena Nikšića, koji se doselio iz sela Krtola u Grblju negde krajem 13. veka. Vojvoda ili kako ga neki kasniji izvori nazivaju, knjaz Nikša je bio sin grbljanskog bana Vladimira (Ilijana) Grbljanovića i Jevrosime (Efimija), ćerke župana Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje, začetnika loze Nemanjića. Stefan Vukanov je bio graditelj manastira Morače i kod njega (ujaka) je Nikša proveo neke dečačke dane. Tako ga je jednoga dana u manastiru Morači ugledao jedan srpski sveštenik, isposnik, pa saznavši koga je porekla reče mu: ,,E dabogda od tebe sine ostao široki trag po svim srpskim zemljama“.
Nikša je bio praunuk Stefana Nemanje, a unuk Vukanov. Tako je posle jednog veka došao na mesto gde je trebalo da dođe njegov deda Sava (Rastko), u Onogošt, koji je bio prestonica stare Hercegovine, tačnije Huma. Kad je došao na područje Onogošta, zatekao je kao upravnika ove oblasti bana Ugrena Jerinića, sa kojim je u početku sklopio savez protiv nekih zajedničkih neprijatelja. Kako je jačala Nikšina moć, javljala se i želja za vlašću, pa su jednoga dana Ugrena u Nikšićkoj Župi ubili sinovi Nikšini. Nikša je sa svojima preuzeo vlast nad tim delom Hercegovine, ali nije proterao Ugrenoviće, pleme koje je dobilo ime po banu Ugrenu, ostavio im je južne i jugoistočne delove nikšićkog polja, takozvano Gornje Polje i okolinu. Tu u Nikšićkoj Župe, gde je Nikša napravio crkvu posvećenu svome svetitelju i svojoj krsnoj slavi iz Grblja, srpskom rodovernom paganskom Lučindanu hrišćanski nazvanom Svetom Luki i koja je bila mala crkvica, posle više vekova nju će obnoviti u 19. veku knjaz Nikola, tadašnji vladar Crne Gore, tako ona predstavlja svetu i veliku zavetinu plemena Nikšića, koja su se iz tog kraja raseljavala po srpskim zemljama.
Javljaju se nekolike pretpostavke o imenima nekih Nikšinih sinova, ali su se najviše održali nazivi: Radovana, Milutina, Vladimira, Gezimira i Gojaka. Lično sam obavešten iz drugih izvora da su imena Nikšinih sinova Bulat, Šćepan, Vlaho i Jovan te da su ovi sinovi rodonačelnici Bulatovića, Šćepanovića, Vlahovića – a za Jovana trenutno ne mogu sa sigurnošću reći čiji je rodonačelnik.
Nikšu su ubili jednoga dana na pasištima Župe, na Lukavici, u mestu Trebiješu, na planini Ravi, neke razbojničke bande koje su krstarile po raznim krajevima. Videli su lepo obučenog čoveka i ne znajući ko je ubili su ga i uzeli mu konja. Na prvi pazarni dan u Podgoricu došao je njegov sin Radovan, znajući narav razbojnika da bi mogao naići na njih. Tako je i bilo, prvo je ugledao Nikšinog konja, koga je jedan od razbojnika doveo da proda. Radovan je vešto izveo krvnika iz mase naroda a onda ga ubio i uzeo mu konja. Tako se u Nikšićkoj Župi nalazi spomenik i vojvodi Nikši, ispod brda Oštrelja, u selu Zagradu, u seoskom groblju, nalazi se masivna ploča sa kružnim ornamentima, za koje se kaže da je Nikšin grob. Ispod te ploče obrušen stub bez ornamenata, za koje narod misli da je spomenik Nikšine majke ili žene. Na mestu pogibije na Lukavici, potomci Nikšini su u obliku tesanog kamena postavili obeležje zvano ”Nikšin kiljan”.
Dugo godina posle Nikšine smrti njegovi naslednici su se prezivali Nikšići i pod tim prezimenom se neki selili u razne krajeve Srpstva.
Stručnjak za genealogiju dr Božidar Kljajević utvrdio je da mnoge istaknute osobe potiču iz ove moje ženske grane Nemanjića.
Prilikom iseljavanja i kasnije od porodica iz Nikšićke Župe i Rovaca ponikao je poveliki broj poznatih ličnosti, nabrojaćemo neke:
vojvoda Grdan, vođa ustanka protiv Turaka krajem 16. veka u Hercegovini;
Gavrilo Rajić Rašković, srpski patrijarh u Peći (1648-1656);
Sima Milutinović-Sarajlija učitelj Njegošev, publicista i istoričar, jedan od najobrazovanih ljudi tadašnje Evrope;
vojvode Karađorđeve Stevan i Petar Dobrnjac, iz požarevačkog kraja;
arhimandrit Hadži Milentije Simeunović Nikšić iz Ljubićkog kraja;
vojvoda Karađorđev Ante Bogićević iz Lozničkog kraja;
general Milivoje Blaznavac Petrović, vanbračni sin knjaza Miloša Obrenovića, ministar i namesnik srpske vlade iz sela Blaznave u Jasenici, krivac za državni teror prema socijalistima, radnicima i seljacima;
čuveni trgovac Milutin i njegov sin Ilija Garašanin iz sela Garaša u Jasenici, ministar unutrašnjih poslova i pisac ,,Načertanija”, masonskog programa za koji neki tvrde da su ga Englezi i jevrejski Hazari podmetnuli Srbima da bi stalno ginuli u ratovima za teritorije i da stoga ne bi mogli da se normalno i skladno razvijaju kao narod;
Miša Anastasijević-Kapetan Miša, veliki srpski zadužbinar;
užički vladika Janjićije Nešković Janjo, podizao škole crkve, škole i obnovio manastir Žiču;
knez Teodosije Marićević iz Orašca, koji je prvi predlagan za vođu Prvog srpskog ustanka, malo kasnije pao kao jedna od prvih žrtava Karađorđevog terora prema neistomišljenicima;
Pop Filip, Karađorđev vojvoda u novopazarskom kraju;
Hadži Ruvim, arhimandrit manastira Bogovođe i Petar Nikolajević Moler, vojvoda Karađorđev, stric i sinovac od bratstva Hadžića iz valjevskog sela Babine Luke;
Karađorđev vojvoda Janko Katić iz kosmajskog sela Rogača;
vojvoda ustanički Toma Vučić Perišić i njegov brat od strica arhimandrit Milentije Pavlović iz Gruže;
prota Zaharija iz užičkog sela Kremana;
preci Jovana Skerlića, kritičara i književnika;
kneževi Grbovići u valjevskom selu Mratišiću;
žena Karađorđeva Jelena, od bratstva Jovanovića iz sela Masloševa u Jasenici;
kneginja Ljubica, od bratstva Vukomanovića iz takovskog sela Srezojevca;
kraljica Draga udata Obrenović (u prvom braku Mašin), od bratstva Lunjevica-Milićevića iz takovskog sela Lunjevice;
poznati naučnik Ljuba Stojanović;
srpski vojvoda Stepa Stepanović, jedan od krivaca za masovno i masonsko nepotrebno žrtvovanje srpskog naroda u nameštenom prvom svetskom ratu 1914-18;
istoričar i učesnik Sarajevskog atentata Vaso Čubrilović;
general Veljko Kadijević;
prvi predsednik Srpske akademije nauka Josif Pančić,
akademik Dušan Kanazir;
akademik Petar Vlahović;
hercegovačka pesnička duša Aleksa Šantić;
pesnik Matija Bećković, politički prevrtljiva osoba iako veoma obdaren;
srpski Orfej, pesnik Dobrica Erić;
akademik Jovan Rašković, otrovan od Udbe 1992. zbog nemirenja sa politikom ratnog huškanja i ratne pljačke nad narodom,
književnik Miodrag Bulatović;
književnik Branko Ćopić, ubijen od Udbe u nameštenom „samoubistvu“ 1984;
aforističar Miodrag Bulatović VIB;
pesnik Slobodan Rakitić;
profesor iz Sjenice Božo Karličić (1905-1956), častan i istaknut prosvetni radnik koji je robovao na Golom otoku zato što je Titu u lice zamerio 1950. kako političari žive slatkim životom, a njegovi učenici srednjoškolci u Novom Pazaru nemaju sveske i olovke, tast odvratnog agenta CI-je i Udbe i kvislinškog političara dr Dragoljuba Mićunovića, umro je mlad od posledica Titovog i udbaškog mučenja ne znajući u šta će se izroditi kasnije njegov zet i početni sapatnik sa Golog otoka zloglasni Mićun;
Miljkan Karličić, rođen u Štavlju, advokat i pomoćnik ministra informisanja Aleksandra Vučića u vladi Mirka Marjanovića 1998-2000;
pukovnik dr Vukojica Karličić iz Brnjice, načelnik odeljenja za plućne bolesti na Vojno-medicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu, jedan od najboljih đaka sjeničke gimnazije 70-tih u vreme kada je direktor bio moj rođeni ujak Vitomir Vito Kaličanin, ugledni osnivač više gimnazije u Sjenici;
vojvoda i predsednik srpskih radikala Vojislav Šešelj, progonjeni borac za ujedinjenje srpskih zemalja;
bivši kvislinški okupacioni premijer i pljačkaš narodne imovine, tranzicioni profiter Zoran Đinđić;
komunistički vođa ratni i posleratni masovni ubica Milovan Đilas Đido (1911-1995), špijun Vatikana i CI-je, pripadnik judeo-masonerije;
gradonačelnik Beograda i pljačkaš narodne imovine Dragan Đilas, unuk rođenog brata Milovana Đilasa;
kvislinški političari NATO režima i strani agenti Rasim Ljajić i Nenad Čanak;
političar i revolucionar Veljko Vlahović (1914-1975), popularan, ali kriv za umešanost u ubistvo Puniše Račića i njegovog sina što se smatra da je učinio zajedno sa katoličkom zveri Ivanom Stevom Krajačićem;
političar Vladimir Velebit (1907-2004), Titov saradnik, mason, Titov ključni čovek u saradnji sa ustašama tokom rata, mešanac pravoslavnih i pokatoličenih Srba, posle rata smenjen kada je otkriveno da preteruje delujući kao engleski špijun;
političar Maja Gojković;
glumica Snežana Nikšić;
glumci Gojko Šantić, Nenad Okanović i Nebojša Kundačina;
psiholog Žarko Trebješanin;
advokat Trebješanin;
slikar akademik Dušan Otašević,
novinar Stevan Nikšić;
košarkaški trener Bogdan Tanjević i košarkaš Mihovil Nakić, Nikola Peković i Dejan Koturović;
fudbaleri Dušan Savić, Vojkan Melić, Josip Skoblar, Basta, Fahrudin Mušović, Marko Mlinarić, Nenad Milijaš, Spajić, Škrbić, Ramljak, Brkljač, Bilić, Pecelj, Baždarević, Jokanović, Rakitić i Ratomir Dujković;
odbojkaši otac Miloš i sinovi Nikola i Vladimir Grbići; odbojkaš Miloš Nikić;
veliki srpski guslar Boško Vujačić;
sumnjivi profiteri u kapitalističkoj pljački nad srpskim narodom Vuk Hamović i Miodrag Kostić;
hrvatski teniser potomak pokatoličenih Srba Goran Ivanišević;
srpska starleta i pevačica Slađana Ivanišević, njegova prezimenjakinja, aktuelna oko 2007.godine;
poznate pevačice Lepa Lukić, Emina Jahović, Ana Kokić, Jelena Broćić i Ivana Selakov, i pevači Željko Joksimović, Petar Grašo i pobednici serijala ”Ja imam talenat” za 2011. godinu brat i sestra Pekovići, bokserski šampion Savo Pušica, i još mnoge javne ličnosti iz sve tri vere pocepanog i razjedinjenog srpskog naroda.