Презиме Карличић потиче из племена Ровчани из Црне Горе, блиски су братству Булатовић. Славе као и сви Ровцани Светог Луку.
Као могући родоначелник Карличића помиње се у писаним историјским изворима кнез Војин Карлица у 17. веку (1645 године). Касније у време Кандијског рата, након 1745. помиње се и постоји у историјском архиву писмо млетачког дужда кнежевима Карличићима ( било их је више истовремено, један од њих је кнез Арсеније) да “дигну народ на устанак против Турака” у крају око данашњег Колашина и тако помогну Венецијанцима. Након тога помињу се све до око 1820. попови и учитељи Карличићи на подручју Бијелог Поља. По усменом предању и неким историјским записима у једном догађају након ове године страдало је око 45 мушких глава Карличића. Према неким казивањима реч је о сукобу са бројним и јаким Каљићима или опсади Колашина.
Углавном, четрдесетих година 19. века Карличићи се деле и селе, један део на Пештер, где се не задржавају дуго (и данас у муслиманском селу Забрену постоји “Карличића гробље” па продужују за Сјеницу (најпре Кнежевац, а онда Ставаљ и Брњицу), један део продужује за Топлицу, неке породице остају у Бијелом Пољу, а неке одлазе у Беране (село Штитаре).
Постоје и Карличићи код Гаражда и највероватније су сви у роду.
ИЗВОР: Према казивању Љутомира Карличића (1922 – 1997).
2. октобар 2016. у 10:17
Милорад Богдановић
Поздрављам господина Ивана Карличића и захваљујем се у своје име што се ухватио у осињак са порфирогенитима без имена и презимена. Многи наши гости који су покушавали да оспоре бечко-берлинске учењаке, престављајући се именом и презименом, махом су одлазили увређени и понижени. Зато те и зову на Форум.
Свако добро вам желим.
2. октобар 2016. у 12:41
Јоксим
Карличић, исељеници из села Горажда – Полица код Берана. Старосједиоци Полице, иселили се због притисака Васојевића тридесетих година 19.вијека.
2. октобар 2016. у 13:25
Иван Карличић
Захваљујем на поздраву и пријатељској подршци господину Милораду Богдановићу, надам се да ћемо успешно сарађивати да би тај осињак антисрба био мало размекшан. Волео бих да знам где живите, чиме се бавите и уопште нешто ближе о Вама. Погледајте мој данашњи напис под презименом моје мајке Каличанин, напис о древном пореклу Куча као племенских предака Каличана. Ту сам “разбио” бечко-берлинску школу, надам се да ми то цензура неће избрисати, па ми реците како Вам се допало.
А ти, Јоксиме, у пола ноћи пишеш да је моје презиме од суда за млеко постало, ниси могао да спаваш од жеље за осветом, па некако поруку пишеш муцајући са доста штампарских грешака. Знам ја да је тако настало моје презиме јер су моји преци у 14. и 15.веку као феудалци држали и по милион оваца и производили млеко. Били смо нека врста фирме, зато смо прозвани по посуди за млеко, трговали смо са Ромејима, Млецима (и њих “окриви” да су чобани што их зову по млеку), Дубровником, Сицилијом, Арагоном.
Имали су моји преци у Ровцима дрвене млеководе уместо водовода – ово није шала већ забележено сведочанство – на којима се одврне чесма и уместо воде тече млеко, а понегде медовина. Сличну такву мрежу млековода је имао војвода Стево Васојевић од Сјенице до манастира Куманице преко целе Пештери, крајем 14.века, прочитај негде, распитај се. Из тог доба је изрека: “Он би хтео да њему само тече мед и млеко”. Карлица и млеко су тада били статусни симбол, није било произвођача нафте као што су ови који тебе сад хушкају да ме прогањаш.
Јесмо производили млеко у карлицама, али смо јели златним кашикама и златним виљушкама, а нисмо јели шакама живо овчије месо скупа с вуном као Енглез, Швабо и Француз.
2. октобар 2016. у 18:25
Јоксим
А ти, Иване, било шта да кажем, одмах се распомамиш. Немам ја ништа против тебе или било кога. Оно ж је ознака за именицу женског рода.
11. октобар 2016. у 13:16
Иван Карличић
Пошто је овде изношена често примедба да су моји преци били сиромашне чифчије у 19.веку и почетком 20.века навешћу и другачије примере за исто раздобље. Истина је да су моји преци између 11. и 16.века били племићи, а вероватно и пре 11.века ако једнога дана наука успе да продре у породичне историје које иду даље од те међе.
После 16.века су нагло и дуготрајно тонули у сиромаштво услед турског терора благословеног од западних влада и западног свештенства римско-папске секте па смо тако дошли до деградације да у 19.веку и почетком 20.века многи потомци угледних српских аристократа буду сиромашни неписмени сељаци и феудално угњетаване чифчије у окупираној Рашкој области, пљачкани и искоришћавани од оних Срба који су прешли на ислам да би задржали феудалне привилегије.
Али ни у 19.веку није било све тако црно. Имам и других примера. Пошто је 1856.године султан Абдул Меџид (владао 1839-1861) указом Хатихумајун у оквиру такозваних “танзиматских” уредби, дао већа права хришћанима, неки српски православни трговци у српским земљама под турском окупацијом – купују читлуке од пропалих потуричких ага и бегова и постају прве православне аге са феудалним повластицама у оквиру устројства турског ропства.
То је учинио један мој бочни предак Митар Карличић који је већ седамдесетих година 19.века носио титулу аге и помиње се као Митар-ага Карлица из Сјенице у књизи Вукомана Шалипуровића “Устанак у западном делу Старе Србије 1875-78”.
Од познатих и моћних православних ага навешћу – ради илустрације – и пример Васа Веселичића који ми није род. Он је као повлашћени српски православни ага, феудалац, читлук-сахибија из Пријепоља, био противник српског великог устанка 1875-78. и од српског народа оптуживан да је сарадник окупатора по оном епском народном стиху “ту кнезови нису ради кавзи” из чувене песме “Почетак буне против дахија”.
У својој још увек необјављеној књизи Они памте турско (написаној 1996) изнео сам свој интервју који сам урадио у лето 1996.године са тада 104-годишњим Миливојем Кијановићем (1892-1997) из Камене Горе код Пријепоља, који је имао ту срећу да њему као младом момку у време турско, и његовим родитељима Сићу и Јеки, ага буде православни Србин, поменути Васо Веселичић. Разуме се да их је православни ага мање мучио него што би то чинио Србин муслиманске вере, мада и ту понекад има одступања јер знамо народну мудрост и опомену да је Србин Србину највећи непријатељ.
Миливоје Кијановић сведочи да је Васо Веселичић држао сто читлука и да је “дрм’о Пријепољом” – био је утицајан главар у Пријепољу.
Пре мене овог истог старог човека Миливоја Кијановића из Камене Горе код Пријепоља, је 1994.године посетила и снимила екипа РТС-а за емисију “Ипак се окреће” коју је водио Миодраг Попов. Интервју са Кијановићем је укратко приказан као репортажа на првом програму РТС-а, тада је још била жива Миливојева нешто старија супруга Вишња која је умрла 1995. у 111-ој години. Екипа РТС-а, међутим, није питала Миливоја о сећањима на доба турског ропства, то сам учинио тек ја у лето 1996.године уз фотографисање и тонски запис који ми је тада једини био доступан.
Да се вратим навођењу примера Карличића који нису били сиромашни сељаци у време када су већина Карличића то били.
Примери који су ми познати, осим поменутог српског православног читлуксахибије Митра-аге Карлице из друге половине 19.века, су и ова два случаја из првих деценија 20.века, доба када је српски народ грцао под капиталистичком тиранијом масонске породице Карађорђевића (моје текстове о Карађорђевићима можете такође прочитати на овом порталу кад кликнете на њихово презиме), а они који су се отели од беде били су:
– Божидар Карличић, просветни инспектор који је 1921.године надзирао школе у Сјеници;
– Душан Карличић, власник кафане у Бијелом Пољу у међуратном раздобљу;
Сигурно је да ћу временом пронаћи још примера. А сада да још нешто кажем о дубљем пореклу Карличића осврћући се на средњи и стари век, онолико колико је у границама мојих могућности.
Рекли смо да су преци кнеза Војина Карлице, учесника Зетског збора 1455, брачни пар Гојак Никшић и Јевросима Немањић, Вуканова кћер, Немањина унука. Ово двоје су живели и деловали у првој половини 13.века, а највероватније су рођени крајем 12.века.
Ако се узме праћење предака Јевросиме Немањић која ми је директни женски предак онда се по тој женској линији аристократско порекло Карличића може доказати до српског цара Сама или Самовлада, Свевлада (владао од 623. до 658.године у 7.веку), ког бечко-берлинска школа назива погрешно и понижавајуће “кнезом”, а заправо је био пагански цар делимично ослобођене и делимично уједињене Велике Србије од Балтика до Средоземља.
Кажем “делимично ослобођене и делимично уједињене” јер је првобитна Србија обухватала све континенте па је српска држава која у 7.веку држи само пола Европе (Јеребе) била назадовање и сужавање у односу на оно што је некада било – била је само делимична Србија са половином Европе – мада данашњи германски, јудејски и ватикански империјалисти теже сваку Србију, па и најмању, да угуше и оптуже за “мегаломанију”. Зато и јесте берлинско-бечка школа ставила незваничну забрану на проучавање српске историје пре Немање.
Константин Николајевић (1821-1877), угледни српски историчар и дипломата, прецизно је саставио родослов у ком показује да је Немања у 19.колену потомак српског цара Сама, Самовлада из 7.века. Пошто је Карличићима предак Немањина унука Јевросима Немањић на тај начин су и Карличићи директни потомци српског цара Сама који је у 7.веку владао територијом бар половине данас погрчено називане Европе, а заправо отетог српског континента Јеребе.
Цар Само је смелим ударима и инвазијама угрожавао франачке и ромејске окупаторе српских земаља на Континенту, угрожавао је и сам Цариград тежећи да га поврати као старовековни српски град који су отели грчки колонизатори, а Грци, Грки, Горки су убачени египатски најамници и упадачи на Српско полуострво, данас накарадно називано сатанистичким именом “Балкан”. Како су и од којих фараона убацивани Грци доказао је велики српски историчар Милош С. Милојевић (1840-1897) који је прогањан и забрањиван од бечко-берлинске школе и њених агената међу Србима.
Немањићи сами у својим летописима доказују да су преко Самове лозе потомци римског цара-савладара Царкоса Ликинија с почетка 4.века, српског племића на римском престолу популарно називаног у римским летописима Ликиније Србин. Ликиније Србин је био ожењен рођеном сестром римског цара Константина, такође Србина из Ниша, за кога се обично сматра да је дао верску слободу хришћанима 313.године мада је то упитно јер је истовремено отпочео пооштрени верски прогон против већине непослушних хришћанских струја које нису прихватиле новонаметнуте искривљене и фалсификоване гркоримске догме убациване у изворно хришћанство од римских власти у спрези са јудејским завереницима – догме убациване са циљем кварења и злоупотребе хришћанства.
Наш директни предак Ликиније Србин, цар-савладар Римског Царства, заклан је од свог шурака цара Константина заједно са својом женом и својом децом. У борби за власт одрођени Србин на римском престолу, цар Константин из Ниша, је дакле заклао своју сестру, њену децу, њеног мужа, а заклао је и свог сина Криспа. Из тога се види колико је “умесно” да цар Константин буде хришћански “светац”.
Овим не мислим да уздижем и правдам нашег претка цара Ликинија Србина јер и он и Константин су као савладари Римског Царства били свирепи прогонитељи хришћана, Константин је тај став касније мало модификовао јер је одабрао једну струју хришћана коју ће повлађивати, док ће све друге струје хришћана и даље подвргавати прогону и ударити под мач.
Ипак остаје чињеница да преко Немањића Карличићи имају право да својатају и цара Ликинија Србина и цара Константина, два србо-римска монарха и императора, као своје претке. Константина више као бочног јер нам је директни предак Константинова сестра, Ликинијева супруга. Ово није “мегаломанија” јер милиони Срба и уопште припадника других народа потичу од тог брачног пара – по закону комбинаторике – те милиони људи имају право да истакну цареве и племиће као своје претке, са чврстим доказима. Заблуда је да племство није имало додира са обичним народом, у вековима историјског пада оно се деградирало, губило власт и имовину, стапало се са сиромашнима па је тако могуће да милиони сиромашних Срба у 20.веку воде порекло од Немањића или од Срба-римских царева као што су Ликиније Србин и Константин.
Новија научна истраживања доказују да је српско-римски цар Ликиније Србин директан потомак брачног пара Исуса Христа и Марије Магдалене, те тврдње треба преиспитати, а не као што их неки одмах гуше под претњом гркоримских догми и оптужују за “теорију завере” што је етикета која се олако прилепи сваком противнику насилно наметнуте “званичне историографије”.
Ако би се та тврдња доказала онда би и Карличићи и милиони других Срба – без икакве “мегаломаније” – могли бити потомци Исуса Христа и Марије Магдалене.
Све је више доказа да је Исус био Србин са правим именом Суз из племена Венјамића, потомак српских староседелаца Палестине. Свакако Јован И. Деретић доказује да је Исус проповедао на сарбејском језику, наречју српског, а неки угледни јеврејски рабини су недавне 2009.године признали да Исус није био Јеврејин него је по њима “припадао неком непознатом племену” – при чему не смеју да кажу да је био Србин. О овом јеврејском признању је писао и јавно говорио господин Гроздановић, стручни сарадник покојне др Олге Луковић Пјановић.
18. јануар 2017. у 18:53
Иван Карличић
Овде користим прилику да изнесем примедбу на подлост редакције која на почетку овог сајта/поглавља о Карличићима ради одвраћања пажње читалаца од података непогодних за западну цензуру – ставља видео клип лепе вијетнамске (или чија је већ) старлете рачунајући на природни мушки нагон да ће читалац-посетилац сајта одмах рефлексно да кликне на лепотицу и да заборави да чита даље ове текстове слично као што је Одисеј био под притиском искушења Сциле и Харибде.
Други разлог што се овде поново обраћам је да исправим и допуним један податак везан за страдање мојих предака Карличића од руку комшија мухамеданских Срба под заштитом римокатоличке германске силе Аустро-Угарске 1918.године које сам поменуо 1.октобра сада већ прошле 2016.године у свом коментару-реплици анонимним нападачима из цензорског тима редакције.
Тада сам направио благу датумску грешку. Покољ се десио 23.фебруара 1918, а не на Сретење 15.фебруара како сам првобитно навео. Такође погрешно је наведено да је убијена моја чукунбаба Божана Средојевић удата Карличић, а она је тог дана претучена кундацима пушака заједно са својим кћеркама Тијаном и Станицом, због чега су дуго потом лечене у болници. Убијени су: мој чукундеда Анто Карличић, његов 17-годишњи син Перо и малолетна кћер Савка. Остали подаци о убицама и доушницима су тачни и не треба их преправљати, могуће су само допуне.
Новембра 1918. Антов син мој прадеда Саво Карличић (1894-1967) се вратио са солунског фронта и заједно са својим старијим братом Борисавом (1888-1964) предузео је кораке да изврши крвну освету над браћом Нушевић, починиоцима покоља, али је нажалост успео да убије само једног од њих, злогласног комиту Јаха Нушевића док су се извукли и сакрили ратни злочинци председник општине Штаваљ Иљаз Нушевић и други брат Шабан-омбаша Нушевић Пригуз (прозван овим надимком по силовању мушкараца). Судбина Авдулаха Колашинца ми није засада позната, а Авдул Хајдиновић је умро у затвору.
При сусрету Сава и Борисава Карличића код данашње школе у Брњици са зликовцем Јахом Нушевићем који се враћао са пијаце у Дугој Пољани, са Јахом су била и тројица комшија православних Срба Спасојевића. Један од њих, Милош Спасојевић ухватио је мог прадеду Сава око руку вичући: “Не, Саво!”, у намери да спречи крвопролиће. У страху да ће Саву бити отета пушка Савов старији брат Борисав је брже-боље извадио своју пушку испод талагана и убио Јаха Нушевића. Потом је мој прадеда Саво одгурнуо грубо Милоша Спасојевића који се улизивао потурицама, узео је своју пушку и кундаком тукао смртно рањеног зликовца Јаха по глави од беса и жеље за осветом, у намери да га докрајчи.
Браћа Борисав и Саво Карличићи су због крвне освете одлежали две године затвора у Новом Пазару, али су ослобођени када се разјаснило да је њихова породица била жртва злочина муслиманских руководилаца па су тих година похапшени и комшије мухамедански Срби који су били умешани у зверство учињено над Карличићима 23.фебруара 1918. Прича о целом овом случају је веома опширна, овде је износим у краћем обиму.
18. јануар 2017. у 21:20
Бранко Тодоровић
Нема овде никакве вијетнамске стареле госн. Карличићу, вероватно је у питању гуглова реклама, а гугл рекламе прилагођава својим корисницима.
Ево мени препоручује да посетим očnog lječnika, што није искључено у скорије време да ћу морати да урадим, тако можда и вама препоручује да посетите Вијетнам. Мени је рецимо једна од жеља посета Вијетнаму. 😉
19. јануар 2017. у 09:16
Иван Карличић
Допунићу овде да је кључну улогу у хапшењу Авдула Хајдиновића одиграо његов таст Суљо Јаховић, прадеда данас познате певачице Емине Јаховић и доушник мог прадеде Сава Карличића и његовог брата Борисава.
Јаховићи су били једно од девет презимена мухамеданских Срба које је живело у селу Брњици пре него што су протерани 1935.године. Девојке од Јаховића популарно зване Јаховке су слично данас певачици Емини биле веома лепе и са њима је 1870-тих и 1880-тих имао сексуалне односе Ристо Карличић, брат мог чукундеде Анта Карличића. Ристо је био комита и телохранитељ породице Карличића, храбар човек, свака жена и девојка која му се свиди морала је да буде његова. То је један од мотива велике љубоморе и мржње комшија мухамеданских Срба према мојим прецима Карличићима.
Други мотив је тај што је данашња земља Карличића била најпре место где су као чифчије живели мухамедански Срби Зекићи, али Дервиш-бег је крајем 1880-тих Зекиће отерао као нераднике и населио Карличиће. Карличићи нису били криви за то, то је била бегова бахатост, али је тај чин изазвао завист према њима. Већ 1889. Ристо Карличић је због својих швалерација са лепим муслиманкама, Јаховкама и припадницама других презимена, нападнут и рањен ватреним оружјем од комшија муслимана. Један од разлога напада је био и тај што је био наоружан и смело на сваки напад узвраћао штитећи своју родбину. Те 1889.године Ристо је избегао у самостални део Србије са својом ужом породицом, али је стално упадао отуда у наш сјенички завичај и Рашку област, у тадашње окупационе зоне “новопазарски санџак” односно “сјенички санџак” и све док је Ристо био жив комшије мухамедански Срби нису смели да нападну Карличиће.
Све време турске власти до 1912. није се десио неки тежи оружани напад комшија потурчених Срба на Карличиће јер су знали да ће доћи Ристо и осветиће се. Тек након што су Риста због швалерација по ужој Србији из заседе убили неки љубоморни Геаци, усудили су се потурчени Срби да изврше поменуто зверство над Карличићима 23.фебруара 1918. Геацима ми Санџаклије из Рашке области називамо људе из уже Србије, посебно суседне Ивањичане и Чачане, док они нас зову Турчијаши јер смо најдуже остали под турском окупацијом до 1912. У покољу над Карличићима 1918. учествовало је двадесетак наоружаних комшија мухамеданских Срба и посебну нечасну улогу су у томе одиграли комшије Зекићи који су 1880-тих били љубоморно погођени тиме што је Дервиш-бег њихову земљу уступио Карличићима. Потпун списак убица тек треба саставити.
Да се вратим подацима о Суљу Јаховићу, прадеди певачице Емине Јаховић и доушнику мог прадеде Сава Карличића. Суљо је неговао донекле пријатељски однос према Карличићима јер су његове сестре биле љубавнице Риста и Анта Карличића. Анто је мој чукундеда, како сам навео. Суљове кћерке такође су се швалерисале са Карличићима. Посебно лепа била је Бахта, њен је братанац отац Емине Јаховић. Бахта се удала за опасног зликовца Авдула Хајдиновића из Брњице који је био чауш у турској војсци пре ослобођења Рашке области од Турака 1912.
Авдул се погодио са тастом Суљом да купи од таста краву, али да му дозволи да је музе неколико месеци док је не узме код себе. Суљо нађе бољег купца за краву и прода краву другоме. У љутњи Авдул оде код таста и претуче га због прекршене погодбе. Суљо Јаховић одлучи да му је доста више да трпи зета насилника и оде код мојих прадедова Сава Карличића и његовог старијег брата Борисава који су обојица тада већ били ослобођени из затвора где су провели једно време због крвне освете. Пио је кафу са њима и рече: “Саво, Борисаве, знадосте ли ко вас поби?” Они рекоше: “Знамо, Нушевићи и Зекићи.” На то Суљо рече: “Нису само Нушевићи и Зекићи него и Хајдиновићи, мој зет је организатор и ја ћу ви (вам9 сведочит!” На основу сведочења нашег доушника Суља Јаховића, прадеде певачице Емине Јаховић, ухапшен је Авдул Хајдиновић, а привремено су од власти Краљевине СХС ухапшени и депортовани сви припадници породице Хајдиновић.
5. април 2017. у 23:47
Иван Карличић
Господине Defendor,
Ево већ трећи дан чекам да ми одговорите на питање које сам сместио тамо иза десетог коментара. Ако тамо изгледа неупадљиво толико да би читаоци помислили да је део јесење расправе – и на тај начин желите да извршите игнорисање дотичног обраћања, онда морам ипак овде на крају листе коментара за сваки случај поново подвући да то питање није добило свој одговор. Ја чекам уверен у Вашу предусретљивост.
8. април 2017. у 10:25
Иван Карличић
ПОНОВИЋУ ЈОШ ЈЕДНОМ СВОЈЕ ПИТАЊЕ:
Господине Defendor,
замолио бих Вас да ми биографским аргументима докажете Вашу тврдњу да је уважени проф др Јован И. Деретић “мутна личност”, како сте га Ви оптужили.
18. јун 2017. у 20:39
Иван Карличић
Карличићи су огранак Ровчана, а архимандрит Нићифор Дучић је забележио предање о Никшићима и Ровчанима са насловом ,,Народно предање о Никшићима“ и штампано је у календару ,,Новом Требевићу“ (Сарајево) 1892. године. Записао је да је родоначелник племена Никшића био је Никша, рођен у селу Кртоле у Грбљу, отац му се звао властелин Илијан (Владимир) Грбљановић и мајка Јевросима (Ефимија), ћерке жупана Вукана, најстаријег сина Стефана Немање, зачетника лозе Немањића. Стефан Немања је прадеда војводе Никше, родоначелника племена Никшића, који се доселио из села Кртола у Грбљу негде у другој половини 13. века. Одрастао је на двору свога ујака Стефана Немањића, ктитора манастира Мораче, сина Вуканова који је тада управљао Зетом, и који му је убио оца. Никша је вођен господњом руком дошао у град који је био намењен Светоме Сави, а кога је Господња рука одвела на другу страну. Дошао је у град Оногошт, који ће касније по Никши добити име Никшић, као и племе које је од њега стасало.
Веома значајан допринос о пореклу и расељавањима племена Никшића на подручје Потарја и Полимља дао је Др Жарко Шћепановић у свом делу ”Средње Полимље и Потарје”, које просто импонује својим историјским истраживањима и подацима. У његовој студиозној анализи излажу се овакви подаци:
У Никшићкој Жупи и Ровцима најмногобројни су потомци војводе Никше, родоначелника племена Никшића, који се доселио из села Кртола у Грбљу негде крајем 13. века. Војвода или како га неки каснији извори називају, књаз Никша је био син грбљанског бана Владимира (Илијана) Грбљановића и Јевросиме (Ефимија), ћерке жупана Вукана, најстаријег синa Стефана Немање, зачетника лозе Немањића. Стефан Вуканов је био градитељ манастира Мораче и код њега (ујака) је Никша провео неке дечачке дане. Тако га је једнога дана у манастиру Морачи угледао један српски свештеник, испосник, па сазнавши кога је порекла рече му: ,,Е дабогда од тебе сине остао широки траг по свим српским земљама“.
Никша је био праунук Стефана Немање, а унук Вуканов. Тако је после једног века дошао на место где је требало да дође његов деда Сава (Растко), у Оногошт, који је био престоница старе Херцеговине, тачније Хума. Кад је дошао на подручје Оногошта, затекао је као управника ове области бана Угрена Јеринића, са којим је у почетку склопио савез против неких заједничких непријатеља. Како је јачала Никшина моћ, јављала се и жеља за влашћу, па су једнога дана Угрена у Никшићкој Жупи убили синови Никшини. Никша је са својима преузео власт над тим делом Херцеговине, али није протерао Угреновиће, племе које је добило име по бану Угрену, оставио им је јужне и југоисточне делове никшићког поља, такозвано Горње Поље и околину. Ту у Никшићкој Жупе, где је Никша направио цркву посвећену своме светитељу и својој крсној слави из Грбља, српском родоверном паганском Лучиндану хришћански названом Светом Луки и која је била мала црквица, после више векова њу ће обновити у 19. веку књаз Никола, тадашњи владар Црне Горе, тако она представља свету и велику заветину племена Никшића, која су се из тог краја расељавала по српским земљама.
Јављају се неколике претпоставке о именима неких Никшиних синова, али су се највише одржали називи: Радована, Милутина, Владимира, Гезимира и Гојака. Лично сам обавештен из других извора да су имена Никшиних синова Булат, Шћепан, Влахо и Јован те да су ови синови родоначелници Булатовића, Шћепановића, Влаховића – а за Јована тренутно не могу са сигурношћу рећи чији је родоначелник.
Никшу су убили једнога дана на пасиштима Жупе, на Лукавици, у месту Требијешу, на планини Рави, неке разбојничке банде које су крстариле по разним крајевима. Видели су лепо обученог човека и не знајући ко је убили су га и узели му коња. На први пазарни дан у Подгорицу дошао је његов син Радован, знајући нарав разбојника да би могао наићи на њих. Тако је и било, прво је угледао Никшиног коња, кога је један од разбојника довео да прода. Радован је вешто извео крвника из масе народа а онда га убио и узео му коња. Тако се у Никшићкој Жупи налази споменик и војводи Никши, испод брда Оштреља, у селу Заграду, у сеоском гробљу, налази се масивна плоча са кружним орнаментима, за које се каже да је Никшин гроб. Испод те плоче обрушен стуб без орнамената, за које народ мисли да је споменик Никшине мајке или жене. На месту погибије на Лукавици, потомци Никшини су у облику тесаног камена поставили обележје звано ”Никшин киљан”.
Дуго година после Никшине смрти његови наследници су се презивали Никшићи и под тим презименом се неки селили у разне крајеве Српства.
Стручњак за генеалогију др Божидар Кљајевић утврдио је да многе истакнуте особе потичу из ове моје женске гране Немањића.
Приликом исељавања и касније од породица из Никшићке Жупе и Роваца поникао је повелики број познатих личности, набројаћемо неке:
војвода Грдан, вођа устанка против Турака крајем 16. века у Херцеговини;
Гаврило Рајић Рашковић, српски патријарх у Пећи (1648-1656);
Сима Милутиновић-Сарајлија учитељ Његошев, публициста и историчар, један од најобразованих људи тадашње Европе;
војводе Карађорђеве Стеван и Петар Добрњац, из пожаревачког краја;
архимандрит Хаџи Милентије Симеуновић Никшић из Љубићког краја;
војвода Карађорђев Анте Богићевић из Лозничког краја;
генерал Миливоје Блазнавац Петровић, ванбрачни син књаза Милоша Обреновића, министар и намесник српске владе из села Блазнаве у Јасеници, кривац за државни терор према социјалистима, радницима и сељацима;
чувени трговац Милутин и његов син Илија Гарашанин из села Гараша у Јасеници, министар унутрашњих послова и писац ,,Начертанија”, масонског програма за који неки тврде да су га Енглези и јеврејски Хазари подметнули Србима да би стално гинули у ратовима за територије и да стога не би могли да се нормално и складно развијају као народ;
Миша Анастасијевић-Капетан Миша, велики српски задужбинар;
ужички владика Јањићије Нешковић Јањо, подизао школе цркве, школе и обновио манастир Жичу;
кнез Теодосије Марићевић из Орашца, који је први предлаган за вођу Првог српског устанка, мало касније пао као једна од првих жртава Карађорђевог терора према неистомишљеницима;
Поп Филип, Карађорђев војвода у новопазарском крају;
Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговође и Петар Николајевић Молер, војвода Карађорђев, стриц и синовац од братства Хаџића из ваљевског села Бабине Луке;
Карађорђев војвода Јанко Катић из космајског села Рогача;
војвода устанички Тома Вучић Перишић и његов брат од стрица архимандрит Милентије Павловић из Груже;
прота Захарија из ужичког села Кремана;
преци Јована Скерлића, критичара и књижевника;
кнежеви Грбовићи у ваљевском селу Мратишићу;
жена Карађорђева Јелена, од братства Јовановића из села Маслошева у Јасеници;
кнегиња Љубица, од братства Вукомановића из таковског села Срезојевца;
краљица Драга удата Обреновић (у првом браку Машин), од братства Луњевица-Милићевића из таковског села Луњевице;
познати научник Љуба Стојановић;
српски војвода Степа Степановић, један од криваца за масовно и масонско непотребно жртвовање српског народа у намештеном првом светском рату 1914-18;
историчар и учесник Сарајевског атентата Васо Чубриловић;
генерал Вељко Кадијевић;
први председник Српске академије наука Јосиф Панчић,
академик Душан Каназир;
академик Петар Влаховић;
херцеговачка песничка душа Алекса Шантић;
песник Матија Бећковић, политички превртљива особа иако веома обдарен;
српски Орфеј, песник Добрица Ерић;
академик Јован Рашковић, отрован од Удбе 1992. због немирења са политиком ратног хушкања и ратне пљачке над народом,
књижевник Миодраг Булатовић;
књижевник Бранко Ћопић, убијен од Удбе у намештеном „самоубиству“ 1984;
афористичар Миодраг Булатовић ВИБ;
песник Слободан Ракитић;
професор из Сјенице Божо Карличић (1905-1956), частан и истакнут просветни радник који је робовао на Голом отоку зато што је Титу у лице замерио 1950. како политичари живе слатким животом, а његови ученици средњошколци у Новом Пазару немају свеске и оловке, таст одвратног агента ЦИ-је и Удбе и квислиншког политичара др Драгољуба Мићуновића, умро је млад од последица Титовог и удбашког мучења не знајући у шта ће се изродити касније његов зет и почетни сапатник са Голог отока злогласни Мићун;
Миљкан Карличић, рођен у Штављу, адвокат и помоћник министра информисања Александра Вучића у влади Мирка Марјановића 1998-2000;
пуковник др Вукојица Карличић из Брњице, начелник одељења за плућне болести на Војно-медицинској академији (ВМА) у Београду, један од најбољих ђака сјеничке гимназије 70-тих у време када је директор био мој рођени ујак Витомир Вито Каличанин, угледни оснивач више гимназије у Сјеници;
војвода и председник српских радикала Војислав Шешељ, прогоњени борац за уједињење српских земаља;
бивши квислиншки окупациони премијер и пљачкаш народне имовине, транзициони профитер Зоран Ђинђић;
комунистички вођа ратни и послератни масовни убица Милован Ђилас Ђидо (1911-1995), шпијун Ватикана и ЦИ-је, припадник јудео-масонерије;
градоначелник Београда и пљачкаш народне имовине Драган Ђилас, унук рођеног брата Милована Ђиласа;
квислиншки политичари НАТО режима и страни агенти Расим Љајић и Ненад Чанак;
политичар и револуционар Вељко Влаховић (1914-1975), популаран, али крив за умешаност у убиство Пунише Рачића и његовог сина што се сматра да је учинио заједно са католичком звери Иваном Стевом Крајачићем;
политичар Владимир Велебит (1907-2004), Титов сарадник, масон, Титов кључни човек у сарадњи са усташама током рата, мешанац православних и покатоличених Срба, после рата смењен када је откривено да претерује делујући као енглески шпијун;
политичар Маја Гојковић;
глумица Снежана Никшић;
глумци Гојко Шантић, Ненад Окановић и Небојша Кундачина;
психолог Жарко Требјешанин;
адвокат Требјешанин;
сликар академик Душан Оташевић,
новинар Стеван Никшић;
кошаркашки тренер Богдан Тањевић и кошаркаш Миховил Накић, Никола Пековић и Дејан Котуровић;
фудбалери Душан Савић, Војкан Мелић, Јосип Скоблар, Баста, Фахрудин Мушовић, Марко Млинарић, Ненад Милијаш, Спајић, Шкрбић, Рамљак, Бркљач, Билић, Пецељ, Баждаревић, Јокановић, Ракитић и Ратомир Дујковић;
одбојкаши отац Милош и синови Никола и Владимир Грбићи; одбојкаш Милош Никић;
велики српски гуслар Бошко Вујачић;
сумњиви профитери у капиталистичкој пљачки над српским народом Вук Хамовић и Миодраг Костић;
хрватски тенисер потомак покатоличених Срба Горан Иванишевић;
српска старлета и певачица Слађана Иванишевић, његова презимењакиња, актуелна око 2007.године;
познате певачице Лепа Лукић, Емина Јаховић, Ана Кокић, Јелена Броћић и Ивана Селаков, и певачи Жељко Јоксимовић, Петар Грашо и победници серијала ”Ја имам таленат” за 2011. годину брат и сестра Пековићи, боксерски шампион Саво Пушица, и још многе јавне личности из све три вере поцепаног и разједињеног српског народа.