Poreklo prezimena Dedić

16. februar 2012.

komentara: 73

PIŠE: mr Slavomir Dedić

Ovo je prilog koji se odnosi isključivo na Dediće iz Bukovačkih salaša kod Sombora. Bukovački salaši su ušorena grupa salaša udaljeni oko 6 km od Sombora. Od 15 somborskih salaša ovo su najveći. Bukovački salaši imaju železničku stanicu na pravcu Sombor-Bogojevo-Vinkovci. Na stanici piše “Bukovački salaši”. Prvi Dedić u Somboru (Sava) registrovan je oko 1740. godine. Od onda do danas prema crkvenim i gradskim matičnim knjigama, u Somboru je rođeno oko 420 muških Dedića.

U “Srpskoj porodičnoj enciklopediji” (knjiga br. 7.) dati su sledeći podaci o nekim od tih Dedića:

Dedić Gradimir (1965.), diplomirani ekonomista, radi kao profesor u Ekonomskoj školi u Somboru. Rano se počeo baviti rvanjem. 1982. bio prvak Jugoslavije u seniorskoj kategoriji, a na Mediteranskim igrama u Latakiji (1987.) osvojio bronzanu medalju.

Dedić Milivoj (1924-2012), lekar, profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, šef Katedre za radiologiju i upravnik Instituta za radiologiju Kliničke bolnice Medicinskog fakulteta. Poginuo u saobraćajnoj nesreći 2012. godine.

Dedić Sergej (1911-2000), oficir Kraljevine Jugoslavije, pilot. Po izbijanju rata 1941. godine prekomandovan u Grčku, a kasnije u Libiju. Tokom rata leteo u sastavu Britanskog RAF-a kao izviđač i u pratnji brodskih konvoja i bombardera na Mediteranu. Posle rata se nije hteo vratiti u Jugoslaviju. Umro u Australiji.

Dedić Slavomir (1942.), autor ovog priloga, diplomirani ekonomista, magistar, programer i dobrotovor. Odmah po donošenju Zakona o preduzećima 1989. godine osnovao prvu privatnu firmu u Somboru (ne računajući sitne trgovačke radnje). Firma se bavi projektovanjem i programiranjem informacionih sistema i do danas (2017.) nije imala prekida u radu. Dao značajne donacije za izgradnju Hirurškog bloka u sklopu Opšte bolnice u Somboru (1988.), zatim za objavljivanje drugog izdanja “Istorije srpskog naroda” (1994.) itd. Od Fondacije solidarnosti Srbije, Beograd, dobio 2002. godine zahvalnicu za “humanitarni rad” u Fondaciji. Za rad od značaja za istoriju Sombora, dobio 2006. godine Zahvalnicu opštine Sombor, a povodom 13. novembra dana ulaska Srpske vojske u Sombor 1918. godine.

Dedić Spasoje (1849-1940), završio Učiteljsku školu u Somboru. Kao član družine “Venac” pripremio bukvar za osnovne škole u Srbiji 1869. godine. Umro kao učitelj u Dalju (danas Hrvatska).

Dedić Stojan (1888-1959), lekar, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Sin Spasoja Dedića. Osnivač ili jedan od osnivača Interne “B” klinike u Beogradu. Pred rat napisao je knjigu “Devojka bez predrasuda” koja je odmah po ulasku nemačke vojske u Beograd povučena iz Biblioteke. (Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu). Autor ovoga priloga je ipak uspeo da dođe do te knjige i da je pročita. Moje mišljenje je da je ta knjiga zabranjena jer se iz nje moglo zaključiti koji su to nemački špijunski centri bili u Beogradu neposredno pred rat. Stojan nije prihvatio ni novu vlast posle 1944. godine ali je nastavio da radi. Posle rata napisao je knjigu “Kazamati Titove Jugoslavije” koje je objavljena u Parizu. Stradao je nesrećnim slučajem (?) 1959. godine tako što je “propao” u tunel za lift.

Pored ovih Dedića pobrojanih u pomenutoj enciklopediji, pomenuću još neke druge Bukovačke Dediće:

Dedić Jugoslav (1964.), diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, kao statičar za noseće konstrukcije angažovan na sanaciji mnogih instalacija oštećenih u agresiji NATO pakta na Srbiju (Naftna industrija u Pančevu, Rafinerija u Novom Sadu itd.) projektant tzv “medijske kocke” u “Kombank areni”, najvećoj sportskoj hali u Evropi (25000 m2). Kocka je teška 10 tona, visi na sredini hale na 17 metara iznad poda.

Dedić Žarko (1892-1925), zemljoradnik, 1916. godine prešao iz austrougarske vojske u Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju. U prvoj borbi na Dobrudži, avgusta 1916. sa Bugarima, teško je ranjen te mu je amputirana noga. Za vreme rata boravio po raznim bolnicama, a posle rata se vratio u Bukovačke salaše, gde je otvorio trgovačku radnju ali je od posledica ranjavanja umro već 1925. godine. Njegova ćerka Jelena završila je Učiteljsku školu i udala se za svog školskog druga Nemca – Fridriha Erlemana (Frica). Odmah po okupaciji Fric je postao nemački oficir ali u civilnoj službi u Vrbasu. Za vreme rata Jelena je u njihovoj kući krila komunističke ilegalce o čemu njen muž nije imao pojma. Kada su oktobra 1944. godine svi Nemci poslušali svoju vojnu komandu i krenuli u izbeglištvo, Jelena je tada rekla svome mužu za ono šta se dešavalo tokom rata. Fric se tek tada uplašio.(“Jelena, Jelena. Da se to otkrilo za vreme rata, izgubili bi smo oboje glavu!”) Pošto ni Fric tokom rata nije imao nekih neprijateljskih istupa, oni su ostali u Jugoslaviji, a nova vlast je i Jeleni i Fricu odmah obezbedila zaposlenje.

DedićDavid (1920-1985), pre rata zemljoradnik, posle rata završio Političku školu u Subotici i kurs za VKV radnika (vozač), kasnije Upravnik Ekonomije Zemljoradničke zadruge u Bukovačkim salašima, odbornik, zatim Predsednik opštine (gradonačelnik). U penziju otišao sa mesta Potpredsednika opštine Sombor. David je otac autora ovog priloga.

Dedić Milorad (1963.), završio Pravni fakultet u Novom Sadu, radio u Somboru kao sudija, danas sudija u Apelacionom sudu u Novom Sadu.

Dedić Slobodan (1946.), lekar, primarijus, načelnik Neuropsijatrijskog odeljenja Opšte bolnice u Somboru, danas penzioner.

Dedić Kosta(1952.), lekar, specijalista oralne hirurgije u Opštoj bolnici u Somboru, danas penzioner.

Dedić Gruja (1914-1973), fizički radnik, odmah po okupaciji (16. aprila 1941. !) odnet u Nemačku na rad. Radio kao zarobljenik na raznim poljoprivrednim gazdinstvima. Iz Nemačke se vratio januara 1944. godine i odmah se uključio u ilegalni rad. Dobio status borca Narodnooslobodilačkog rata. Ubrzo postaje odbornik, pa poslanik u Pokrajinskoj skupštini Vojvodine. Tri puta biran za gradonačelnika Sombora, a u penziju odlazi sa mesta direktora Vodoprivrednog preduzeća “Panonija”. Kao gradonačelnik u najtežim danima posle rata, postao vrlo pouparan kod svih stanovnika Sombora (bez obzira na nacionalnost), tako da jedna ulica u naselju “Nova Selenča” u Somboru nosi njegovo ime.

12. januar 2020. u 16:53

Slavomir Dedić

Intervju Milutina Dedića na RTV “Marš” HD Valjevo, 2. novembar 2019. godine:

Ključni momenat je bio Kandijski rat. (Kandijski rat je dobio naziv po ostrvu Kandija, danas Krit. To je bio rat između Mletačke republike i njenih saveznika i Osmanskog carstva i njihovih saveznika. Radilo se o tome ko će imati prevlast nad Mediteranom. Rat je trajao od 1645. do 1669. godine, a operacije su se najviše vodile u Egejskom moru i u Dalmaciji na kopnu. – S.D.) Znači taj kraj 17. veka je bio poguban za Slovene ili Slavene, zavisi kako ko govori. U Srbiji je bila Velika seoba pod Čarnojevićem, a u Dalmaciji je pre toga bio taj Kandijski rat koji je trajao 25 godina. Čitava Dalmacija je bila angažovana i stradala je u tom ratu. Kad je taj rat konačno završen, Dalmacija je bila pusta zemlja. Ostala je na svega 10000 stanovnika, a Mletačka republika koja se zove “serenisima” znači “presvetla”, njoj treba narod da neko obrađuje polje, da proizvodi hranu, neko da ide na galije da vesla, neko da ide u vojsku da ratuje za njih, da plaća porez i tako dalje. Onda su specijalni misionari dovlačili sa teritorija koje su bile još pod Turskom vlašću, hrišćane. I neki Bernard iz Padove je došao do okoline Mostara i odatle je dovukao veliku grupu naroda u taj severni deo reke Krke. Tu je jedno božanstveno jezero Bisovac sa jednim samostanom franjevačkim, i tu je naselio neki narod, zvali su ih Bunjevci jer su došli sa reke Bune. Svi su bili pravoslavci i svi su morali preći u katoličku veru da bi dobili zemlju i ostale privilegije potrebne za nekakav život. Jedna porodica nije htela da pređe u katoličku veru i nastao je problem. Šta sad. Onda je seoski starešina rekao: Dobro, kad neće ne možemo ih ubiti zbog toga, ali onda neka se ne mešaju sa nama nego neka se nadovežu tamo na kraj sela i neka žive svoj život. Tako je nastalo prezime “Nadoveza”. Odatle je onaj čuveni fudbaler Pero Nadoveza, njegovi su iz Rupa oni su Srbi pravoslavci … Moja se majka udala za Jovana Dedića i prešla u pravoslavnu veru, a njeni su isto pre Kandijskog rata bili u pravoslavnoj veri. To su te manipulacije istorijske, političke … Dedići su isto tako išli “trbuhom za kruhom”. Ja sam istraživao to poreklo Dedića. Ima ih na raznim stranama. Najviše ih ima u Kučima i verovatno su odatle krenuli, verovatno, nisam 100 % siguran. Imao sam prijatelje etnologe koji su to istraživali oni su mi skrenuli pažnju, ima dosta indicija koje govore da su došli iz tih crnogorskih predela iz plemena Kuči. Međutim, na Kosovu ima jako mnogo Dedića, na Biokovu ima selo Dedići čak sam u Pragu našao prezime Dedić – Pavel Dedić, Čeh i tako dalje. Kod Zagreba je bilo brdo mislim da se zove “Medvednica”, tu je bio jedan zaselak “Dedići” i tako dalje. E sad, stvaranje (nastanak – S.D.) prezimena je možda važniji momenat od traženja ovih puteva njihovog kretanja jer jako mnogo ima prezimena po babi i po dedi. Babić, Babović – po babi, zatim Dedići, Dedeići – po dedi. Ta jedna grupa koji su direktni moji preci, oni su se zaustavili u jednom selu koje se zove Miočić nedaleko od Drniša u podnožju planine Svilaje i tu su se bavili tim zemljoradničkim poslovima dok jedan Dedić nije otišao da bude sluga kod jednoga trgovca koji je došao u Šibenik iz Mostara. Zvao se Jovan-Bovan Kovačević on je i školu u Šibeniku osnovao i mnoge stvari je uradio, bio je jedan dobrotvor. On je angažovao srpske radnike da mu pomažu. E, tako su Dedići počeli polako da dolaze u Šibenik, a kad su stekli malo novca, onda su se otrgli i van gradskih zidina u šibenskom “Varošu” kupili tu malu kućicu koja je posle po sistemu “lego kocki” narasla na nešto što ima sada 60 kvadratnih metara … Tri brata su delili to ali oni su isto doziđivali, svaki od njih je nešto doziđivao. To je minijaturno sad kad gledamo, ali onda je to bilo … Gornji sprat se zvao “spavalo”, svi su gore spavali, dole je bila konoba i ognjište. U konobi su bačve, u konobi je kamenica za ulje maslinovo, na onim gredama vise pršuti, luk i to što je potrebno.

Odgovori

24. januar 2020. u 15:24

Gordana Kurtinovic

Hvala vam gospodine Slavomir na ovome.Jako je interesantno i znacajno za nase porjeklo

28. januar 2020. u 18:05

Marko Dedic

Pozdrav svima, zelim da pohvalim prepisku na koju sam danas slucajno naisao i veoma se zainteresovao.
Moji su iz crne gore dokle znam, iz kuča.
Zasmetalo mi je malo sto niko ne pominje mog dedu Minju, Miroslava Dedića – legendu naseg glumista, profesora i dekana FDU. Sigurno najpoznatijeg I najpriznatijeg Dedića novije istorije. Spominjete Vesnu, voditeljku televizije kao da je to uopste bitno… ali ok tek se upoznajemo. Imam jednu knjigu o kučima koju mi je ostavio i koju nikako da procitam, pa cu se javiti kada budem imao vise informacija. Drugi deda Voja kapetan na prekookeanskim brodovima sa porodicom u Podgorici danasnjoj. Sve sto znam o korenima je da mi je deda bio polucrnogorac, tata cetvrt a ja osmina 🙂 inace moj otac Srdjan glumi u beogradskom dramskom pozoristu 55. je godiste

4. februar 2020. u 14:51

Dragi Marko ,dobro dosao ja vjerujem iskreno u nasu familiju sa zajednickim porijeklom.Godpodin Slavomir je mislim za sada najzasluzniji u istrazivanju tih nasih korijena.Nemoj zamjeriti nespominjanje tvojih predaka.Evo ja sam sada saznala nesto vise o njima.I ponosim se svima Dedicima jer ocigledno je da imaju ono nesto posebno sto ih veze ,a izgleda najvise taj dar za rijec ,pisanje,glumu.

4. februar 2020. u 15:00

Inace Dedici o kojima je ovdje najvise rijec dosli su na sjever nase bivse Juge za vrijeme “VELIKE SEOBE SRBA”

4. februar 2020. u 15:05

Veoma je vazna SLAVA za prepoznavanje zajednickih korijena .Kao sto si mogao vidjeti SLAVA NASIH PREDAKA JE LAZAREVA SUBOTA.

15. februar 2020. u 13:24

Dragi Marko, nisam zaboravio za tvoga dedu Minju Dedića. Znam sve o njemu što se moglo saznati iz naših sredstava informisanja o njegovom višedecenijskom radu. No, ova priča je krenula od Dedića i o Dedićima iz Bukovačkih salaša kod Sombora, pa se evo raširila na sve strane … Ako, ako. Inače savetujem svim Dedićima kao i ostalim prezimenima koja postoje u Bukovačkim salašima da preko GUGLA potraže vest: BUKOVAČKI SALAŠI KNJIGA … (Obavezno napišite ovo ćirilicom !). Pozdrav, dr Slavomir Dedić, Sombor.

15. februar 2020. u 18:03

Ovim vas izveštavam da je napisana knjiga o Bukovačkim salašima kod Sombora. U knjizi su na mnogo mesta pomenute i opisane stare Bukovačke familije:
1. Bandobranski, 2. Brbaklić, 3. Bukalov, 4. Vujković, 5. Galetin, 6. Dedić, 7. Zečev,
8. Janjatović, 9. Karalić, 10. Kovačić, 11. Kunić, 12. Lazić, 13. Mijić, 14. Miković,
15. Mirosavljević, 16. Nastasić, 17. Sredojević, 18. Čonić,
19. Šljukić. Ako preko GUGLA potražite: BUKOVAČKI SALAŠI KNJIGA (ćirilicom) dobićete detaljnije informacije. Za štampanje knjige potrebno nam je barem 6000 evra, što ovaj autor ne može skupiti, pa molim one koje ova knjiga interesuje da se prijave kao donatori.

13. mart 2020. u 13:51

Evo nemogu a da ne reagiram na izjavu “ACTA CROATICA”DEDICI U HRVATSKOJ SU UGLAVNOM HRVATI,MOGU BITI I MUSLIMANI ,A VEOMA RJETKO SU SRBI.A sta su svi Dedici i odakle su porijeklom kao da nije vazno.

13. mart 2020. u 14:35

Branko Todorović

Nema jedinstvenog odgovora na pitanje porekla svih Dedića, jer se očigledno radi o prezimenu koje je nezavisno nastajalo kod različitih rodova. Zajedničko bi im eventualno moglo biti samo etimološko porkelo.

Odgovori

13. mart 2020. u 16:15

Evo,veoma sam iznenadena tako brzom reakcijom na moj upit a jos bi mi bilo puno draze kada bi znala pravi indentitet.Ja Gordana Kurtinovic rodena Dedic znam da sam odrasla bukvalno ispod slike Paje Jovanovica:Velika seoba Srba pod vojstvom Arsenija Carnojevica.

Poreklo prezimena Dedić

Komentari (73)

Odgovorite