ПИШЕ: мр Славомир Дедић
Ово је прилог који се односи искључиво на Дедиће из Буковачких салаша код Сомбора. Буковачки салаши су ушорена група салаша удаљени око 6 км од Сомбора. Од 15 сомборских салаша ово су највећи. Буковачки салаши имају железничку станицу на правцу Сомбор-Богојево-Винковци. На станици пише “Буковачки салаши”. Први Дедић у Сомбору (Сава) регистрован је око 1740. године. Од онда до данас према црквеним и градским матичним књигама, у Сомбору је рођено око 420 мушких Дедића.
У “Српској породичној енциклопедији” (књига бр. 7.) дати су следећи подаци о неким од тих Дедића:
Дедић Градимир (1965.), дипломирани економиста, ради као професор у Економској школи у Сомбору. Рано се почео бавити рвањем. 1982. био првак Југославије у сениорској категорији, а на Медитеранским играма у Латакији (1987.) освојио бронзану медаљу.
Дедић Миливој (1924-2012), лекар, професор Медицинског факултета у Новом Саду, шеф Катедре за радиологију и управник Института за радиологију Клиничке болнице Медицинског факултета. Погинуо у саобраћајној несрећи 2012. године.
Дедић Сергеј (1911-2000), официр Краљевине Југославије, пилот. По избијању рата 1941. године прекомандован у Грчку, а касније у Либију. Током рата летео у саставу Британског РАФ-а као извиђач и у пратњи бродских конвоја и бомбардера на Медитерану. После рата се није хтео вратити у Југославију. Умро у Аустралији.
Дедић Славомир (1942.), аутор овог прилога, дипломирани економиста, магистар, програмер и добротовор. Одмах по доношењу Закона о предузећима 1989. године основао прву приватну фирму у Сомбору (не рачунајући ситне трговачке радње). Фирма се бави пројектовањем и програмирањем информационих система и до данас (2017.) није имала прекида у раду. Дао значајне донације за изградњу Хируршког блока у склопу Опште болнице у Сомбору (1988.), затим за објављивање другог издања “Историје српског народа” (1994.) итд. Од Фондације солидарности Србије, Београд, добио 2002. године захвалницу за “хуманитарни рад” у Фондацији. За рад од значаја за историју Сомбора, добио 2006. године Захвалницу општине Сомбор, а поводом 13. новембра дана уласка Српске војске у Сомбор 1918. године.
Дедић Спасоје (1849-1940), завршио Учитељску школу у Сомбору. Као члан дружине “Венац” припремио буквар за основне школе у Србији 1869. године. Умро као учитељ у Даљу (данас Хрватска).
Дедић Стојан (1888-1959), лекар, професор Медицинског факултета у Београду. Син Спасоја Дедића. Оснивач или један од оснивача Интерне “Б” клинике у Београду. Пред рат написао је књигу “Девојка без предрасуда” која је одмах по уласку немачке војске у Београд повучена из Библиотеке. (Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду). Аутор овога прилога је ипак успео да дође до те књиге и да је прочита. Моје мишљење је да је та књига забрањена јер се из ње могло закључити који су то немачки шпијунски центри били у Београду непосредно пред рат. Стојан није прихватио ни нову власт после 1944. године али је наставио да ради. После рата написао је књигу “Казамати Титове Југославије” које је објављена у Паризу. Страдао је несрећним случајем (?) 1959. године тако што је “пропао” у тунел за лифт.
Поред ових Дедића побројаних у поменутој енциклопедији, поменућу још неке друге Буковачке Дедиће:
Дедић Југослав (1964.), дипломирао на Машинском факултету у Београду, као статичар за носеће конструкције ангажован на санацији многих инсталација оштећених у агресији НАТО пакта на Србију (Нафтна индустрија у Панчеву, Рафинерија у Новом Саду итд.) пројектант тзв “медијске коцке” у “Комбанк арени”, највећој спортској хали у Европи (25000 м2). Коцка је тешка 10 тона, виси на средини хале на 17 метара изнад пода.
Дедић Жарко (1892-1925), земљорадник, 1916. године прешао из аустроугарске војске у Прву српску добровољачку дивизију. У првој борби на Добруџи, августа 1916. са Бугарима, тешко је рањен те му је ампутирана нога. За време рата боравио по разним болницама, а после рата се вратио у Буковачке салаше, где је отворио трговачку радњу али је од последица рањавања умро већ 1925. године. Његова ћерка Јелена завршила је Учитељску школу и удала се за свог школског друга Немца – Фридриха Ерлемана (Фрица). Одмах по окупацији Фриц је постао немачки официр али у цивилној служби у Врбасу. За време рата Јелена је у њиховој кући крила комунистичке илегалце о чему њен муж није имао појма. Када су октобра 1944. године сви Немци послушали своју војну команду и кренули у избеглиштво, Јелена је тада рекла своме мужу за оно шта се дешавало током рата. Фриц се тек тада уплашио.(“Јелена, Јелена. Да се то открило за време рата, изгубили би смо обоје главу!”) Пошто ни Фриц током рата није имао неких непријатељских иступа, они су остали у Југославији, а нова власт је и Јелени и Фрицу одмах обезбедила запослење.
Дедић Давид (1920-1985), пре рата земљорадник, после рата завршио Политичку школу у Суботици и курс за ВКВ радника (возач), касније Управник Економије Земљорадничке задруге у Буковачким салашима, одборник, затим Председник општине (градоначелник). У пензију отишао са места Потпредседника општине Сомбор. Давид је отац аутора овог прилога.
Дедић Милорад (1963.), завршио Правни факултет у Новом Саду, радио у Сомбору као судија, данас судија у Апелационом суду у Новом Саду.
Дедић Слободан (1946.), лекар, примаријус, начелник Неуропсијатријског одељења Опште болнице у Сомбору, данас пензионер.
Дедић Коста(1952.), лекар, специјалиста оралне хирургије у Општој болници у Сомбору, данас пензионер.
Дедић Груја (1914-1973), физички радник, одмах по окупацији (16. априла 1941. !) однет у Немачку на рад. Радио као заробљеник на разним пољопривредним газдинствима. Из Немачке се вратио јануара 1944. године и одмах се укључио у илегални рад. Добио статус борца Народноослободилачког рата. Убрзо постаје одборник, па посланик у Покрајинској скупштини Војводине. Три пута биран за градоначелника Сомбора, а у пензију одлази са места директора Водопривредног предузећа “Панонија”. Као градоначелник у најтежим данима после рата, постао врло поупаран код свих становника Сомбора (без обзира на националност), тако да једна улица у насељу “Нова Селенча” у Сомбору носи његово име.
12. јануар 2020. у 16:53
Славомир Дедић
Интервју Милутина Дедића на РТВ “Марш” ХД Ваљево, 2. новембар 2019. године:
Кључни моменат је био Кандијски рат. (Кандијски рат је добио назив по острву Кандија, данас Крит. То је био рат између Млетачке републике и њених савезника и Османског царства и њихових савезника. Радило се о томе ко ће имати превласт над Медитераном. Рат је трајао од 1645. до 1669. године, а операције су се највише водиле у Егејском мору и у Далмацији на копну. – С.Д.) Значи тај крај 17. века је био погубан за Словене или Славене, зависи како ко говори. У Србији је била Велика сеоба под Чарнојевићем, а у Далмацији је пре тога био тај Кандијски рат који је трајао 25 година. Читава Далмација је била ангажована и страдала је у том рату. Кад је тај рат коначно завршен, Далмација је била пуста земља. Остала је на свега 10000 становника, а Млетачка република која се зове “серенисима” значи “пресветла”, њој треба народ да неко обрађује поље, да производи храну, неко да иде на галије да весла, неко да иде у војску да ратује за њих, да плаћа порез и тако даље. Онда су специјални мисионари довлачили са територија које су биле још под Турском влашћу, хришћане. И неки Бернард из Падове је дошао до околине Мостара и одатле је довукао велику групу народа у тај северни део реке Крке. Ту је једно божанствено језеро Бисовац са једним самостаном фрањевачким, и ту је населио неки народ, звали су их Буњевци јер су дошли са реке Буне. Сви су били православци и сви су морали прећи у католичку веру да би добили земљу и остале привилегије потребне за некакав живот. Једна породица није хтела да пређе у католичку веру и настао је проблем. Шта сад. Онда је сеоски старешина рекао: Добро, кад неће не можемо их убити због тога, али онда нека се не мешају са нама него нека се надовежу тамо на крај села и нека живе свој живот. Тако је настало презиме “Надовеза”. Одатле је онај чувени фудбалер Перо Надовеза, његови су из Рупа они су Срби православци … Моја се мајка удала за Јована Дедића и прешла у православну веру, а њени су исто пре Кандијског рата били у православној вери. То су те манипулације историјске, политичке … Дедићи су исто тако ишли “трбухом за крухом”. Ја сам истраживао то порекло Дедића. Има их на разним странама. Највише их има у Кучима и вероватно су одатле кренули, вероватно, нисам 100 % сигуран. Имао сам пријатеље етнологе који су то истраживали они су ми скренули пажњу, има доста индиција које говоре да су дошли из тих црногорских предела из племена Кучи. Међутим, на Косову има јако много Дедића, на Биокову има село Дедићи чак сам у Прагу нашао презиме Дедић – Павел Дедић, Чех и тако даље. Код Загреба је било брдо мислим да се зове “Медведница”, ту је био један заселак “Дедићи” и тако даље. Е сад, стварање (настанак – С.Д.) презимена је можда важнији моменат од тражења ових путева њиховог кретања јер јако много има презимена по баби и по деди. Бабић, Бабовић – по баби, затим Дедићи, Дедеићи – по деди. Та једна група који су директни моји преци, они су се зауставили у једном селу које се зове Миочић недалеко од Дрниша у подножју планине Свилаје и ту су се бавили тим земљорадничким пословима док један Дедић није отишао да буде слуга код једнога трговца који је дошао у Шибеник из Мостара. Звао се Јован-Бован Ковачевић он је и школу у Шибенику основао и многе ствари је урадио, био је један добротвор. Он је ангажовао српске раднике да му помажу. Е, тако су Дедићи почели полако да долазе у Шибеник, а кад су стекли мало новца, онда су се отргли и ван градских зидина у шибенском “Варошу” купили ту малу кућицу која је после по систему “лего коцки” нарасла на нешто што има сада 60 квадратних метара … Три брата су делили то али они су исто дозиђивали, сваки од њих је нешто дозиђивао. То је минијатурно сад кад гледамо, али онда је то било … Горњи спрат се звао “спавало”, сви су горе спавали, доле је била коноба и огњиште. У коноби су бачве, у коноби је каменица за уље маслиново, на оним гредама висе пршути, лук и то што је потребно.
24. јануар 2020. у 15:24
Gordana Kurtinovic
Hvala vam gospodine Slavomir na ovome.Jako je interesantno i znacajno za nase porjeklo
28. јануар 2020. у 18:05
Marko Dedic
Pozdrav svima, zelim da pohvalim prepisku na koju sam danas slucajno naisao i veoma se zainteresovao.
Moji su iz crne gore dokle znam, iz kuča.
Zasmetalo mi je malo sto niko ne pominje mog dedu Minju, Miroslava Dedića – legendu naseg glumista, profesora i dekana FDU. Sigurno najpoznatijeg I najpriznatijeg Dedića novije istorije. Spominjete Vesnu, voditeljku televizije kao da je to uopste bitno… ali ok tek se upoznajemo. Imam jednu knjigu o kučima koju mi je ostavio i koju nikako da procitam, pa cu se javiti kada budem imao vise informacija. Drugi deda Voja kapetan na prekookeanskim brodovima sa porodicom u Podgorici danasnjoj. Sve sto znam o korenima je da mi je deda bio polucrnogorac, tata cetvrt a ja osmina 🙂 inace moj otac Srdjan glumi u beogradskom dramskom pozoristu 55. je godiste
4. фебруар 2020. у 14:51
Gordana Kurtinovic
Dragi Marko ,dobro dosao ja vjerujem iskreno u nasu familiju sa zajednickim porijeklom.Godpodin Slavomir je mislim za sada najzasluzniji u istrazivanju tih nasih korijena.Nemoj zamjeriti nespominjanje tvojih predaka.Evo ja sam sada saznala nesto vise o njima.I ponosim se svima Dedicima jer ocigledno je da imaju ono nesto posebno sto ih veze ,a izgleda najvise taj dar za rijec ,pisanje,glumu.
4. фебруар 2020. у 15:00
Gordana Kurtinovic
Inace Dedici o kojima je ovdje najvise rijec dosli su na sjever nase bivse Juge za vrijeme “VELIKE SEOBE SRBA”
4. фебруар 2020. у 15:05
Gordana Kurtinovic
Veoma je vazna SLAVA za prepoznavanje zajednickih korijena .Kao sto si mogao vidjeti SLAVA NASIH PREDAKA JE LAZAREVA SUBOTA.
15. фебруар 2020. у 13:24
Slavomir Dedić
Драги Марко, нисам заборавио за твога деду Мињу Дедића. Знам све о њему што се могло сазнати из наших средстава информисања о његовом вишедеценијском раду. Но, ова прича је кренула од Дедића и о Дедићима из Буковачких салаша код Сомбора, па се ево раширила на све стране … Ако, ако. Иначе саветујем свим Дедићима као и осталим презименима која постоје у Буковачким салашима да преко ГУГЛА потраже вест: БУКОВАЧКИ САЛАШИ КЊИГА … (Обавезно напишите ово ћирилицом !). Поздрав, др Славомир Дедић, Сомбор.
15. фебруар 2020. у 18:03
Slavomir Dedić
Овим вас извештавам да је написана књига о Буковачким салашима код Сомбора. У књизи су на много места поменуте и описане старе Буковачке фамилије:
1. Бандобрански, 2. Брбаклић, 3. Букалов, 4. Вујковић, 5. Галетин, 6. Дедић, 7. Зечев,
8. Јањатовић, 9. Каралић, 10. Ковачић, 11. Кунић, 12. Лазић, 13. Мијић, 14. Миковић,
15. Миросављевић, 16. Настасић, 17. Средојевић, 18. Чонић,
19. Шљукић. Ако преко ГУГЛА потражите: БУКОВАЧКИ САЛАШИ КЊИГА (ћирилицом) добићете детаљније информације. За штампање књиге потребно нам је барем 6000 евра, што овај аутор не може скупити, па молим оне које ова књига интересује да се пријаве као донатори.
13. март 2020. у 13:51
Gordana Kurtinovic
Evo nemogu a da ne reagiram na izjavu “ACTA CROATICA”DEDICI U HRVATSKOJ SU UGLAVNOM HRVATI,MOGU BITI I MUSLIMANI ,A VEOMA RJETKO SU SRBI.A sta su svi Dedici i odakle su porijeklom kao da nije vazno.
13. март 2020. у 14:35
Бранко Тодоровић
Нема јединственог одговора на питање порекла свих Дедића, јер се очигледно ради о презимену које је независно настајало код различитих родова. Заједничко би им евентуално могло бити само етимолошко поркело.
13. март 2020. у 16:15
Gordana Kurtinovic
Evo,veoma sam iznenadena tako brzom reakcijom na moj upit a jos bi mi bilo puno draze kada bi znala pravi indentitet.Ja Gordana Kurtinovic rodena Dedic znam da sam odrasla bukvalno ispod slike Paje Jovanovica:Velika seoba Srba pod vojstvom Arsenija Carnojevica.