Порекло презимена Дедић

16. фебруар 2012.

коментара: 73

ПИШЕ: мр Славомир Дедић

Ово је прилог који се односи искључиво на Дедиће из Буковачких салаша код Сомбора. Буковачки салаши су ушорена група салаша удаљени око 6 км од Сомбора. Од 15 сомборских салаша ово су највећи. Буковачки салаши имају железничку станицу на правцу Сомбор-Богојево-Винковци. На станици пише “Буковачки салаши”. Први Дедић у Сомбору (Сава) регистрован је око 1740. године. Од онда до данас према црквеним и градским матичним књигама, у Сомбору је рођено око 420 мушких Дедића.

У “Српској породичној енциклопедији” (књига бр. 7.) дати су следећи подаци о неким од тих Дедића:

Дедић Градимир (1965.), дипломирани економиста, ради као професор у Економској школи у Сомбору. Рано се почео бавити рвањем. 1982. био првак Југославије у сениорској категорији, а  на Медитеранским играма у Латакији (1987.) освојио бронзану медаљу.

Дедић Миливој (1924-2012), лекар, професор Медицинског факултета у Новом Саду, шеф Катедре за радиологију и  управник Института за радиологију Клиничке болнице Медицинског факултета. Погинуо у саобраћајној несрећи 2012. године.

Дедић Сергеј (1911-2000), официр Краљевине Југославије, пилот. По избијању рата 1941. године  прекомандован у Грчку, а касније у Либију. Током рата летео у саставу Британског РАФ-а као извиђач и у пратњи бродских конвоја и бомбардера на Медитерану. После рата се није хтео вратити у Југославију. Умро у Аустралији.

Дедић Славомир (1942.), аутор овог прилога,  дипломирани економиста, магистар,  програмер и добротовор. Одмах по доношењу Закона о предузећима 1989. године основао прву приватну фирму у Сомбору (не рачунајући ситне трговачке радње). Фирма се бави пројектовањем и програмирањем информационих система и до данас (2017.) није имала прекида у раду. Дао значајне донације за изградњу Хируршког блока у склопу Опште болнице у Сомбору (1988.),  затим за објављивање другог издања “Историје српског народа” (1994.) итд. Од Фондације солидарности Србије, Београд, добио 2002. године захвалницу за “хуманитарни рад” у Фондацији. За рад од значаја за историју Сомбора, добио 2006. године  Захвалницу општине Сомбор, а поводом 13. новембра дана уласка Српске војске у Сомбор 1918. године.

Дедић Спасоје (1849-1940), завршио Учитељску школу у Сомбору. Као члан дружине “Венац” припремио буквар за основне школе у Србији 1869. године. Умро као учитељ у Даљу (данас Хрватска).

Дедић Стојан (1888-1959), лекар, професор Медицинског факултета у Београду. Син Спасоја Дедића. Оснивач или један од оснивача Интерне “Б” клинике у Београду. Пред рат написао је књигу “Девојка без предрасуда” која је одмах по уласку немачке војске у Београд повучена из Библиотеке. (Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду). Аутор овога прилога је ипак успео да дође до те књиге и да је прочита. Моје мишљење је да је та књига забрањена јер се из ње могло закључити који су то немачки шпијунски центри били у Београду непосредно пред рат.  Стојан није прихватио ни нову власт после 1944. године али је наставио да ради.  После рата написао је књигу “Казамати Титове Југославије” које је објављена у Паризу. Страдао је несрећним случајем (?) 1959. године тако што је “пропао” у тунел за лифт.

Поред ових Дедића побројаних у поменутој енциклопедији, поменућу још неке друге Буковачке Дедиће:

Дедић Југослав (1964.),  дипломирао на Машинском факултету у Београду, као статичар за носеће конструкције ангажован на санацији многих инсталација оштећених у агресији НАТО пакта на Србију (Нафтна индустрија у Панчеву, Рафинерија у Новом Саду итд.)  пројектант тзв “медијске коцке” у  “Комбанк арени”, највећој спортској хали у Европи (25000 м2). Коцка је тешка 10 тона, виси на средини хале на 17 метара изнад пода.

Дедић Жарко (1892-1925), земљорадник, 1916. године прешао из аустроугарске војске у Прву српску добровољачку дивизију. У првој борби на Добруџи, августа 1916. са Бугарима, тешко је рањен те му је ампутирана нога. За време рата боравио по разним болницама, а после рата се вратио у Буковачке салаше, где је отворио трговачку радњу али је од последица рањавања умро већ 1925. године. Његова ћерка Јелена завршила је Учитељску школу и удала се за свог школског друга Немца – Фридриха Ерлемана (Фрица). Одмах по окупацији Фриц је постао немачки официр али у цивилној служби у Врбасу. За време рата Јелена је у њиховој кући крила комунистичке илегалце о чему њен муж није имао појма. Када су октобра 1944. године сви Немци послушали своју војну команду и кренули у избеглиштво, Јелена је тада рекла своме мужу за оно шта се дешавало током рата. Фриц се тек тада уплашио.(“Јелена, Јелена. Да се то открило за време рата, изгубили би смо обоје главу!”) Пошто ни Фриц током рата није имао неких непријатељских иступа, они су остали у Југославији, а нова власт је и Јелени и Фрицу одмах обезбедила запослење.

Дедић Давид (1920-1985), пре рата земљорадник, после рата завршио Политичку школу у Суботици и курс за ВКВ радника (возач), касније Управник Економије Земљорадничке задруге у Буковачким салашима, одборник, затим Председник општине (градоначелник). У пензију отишао са места Потпредседника општине Сомбор. Давид је отац аутора овог прилога.

Дедић Милорад (1963.), завршио Правни факултет у Новом Саду, радио у Сомбору као судија, данас судија у Апелационом суду у Новом Саду.

Дедић Слободан (1946.), лекар, примаријус, начелник Неуропсијатријског одељења Опште болнице у Сомбору, данас пензионер.

Дедић Коста(1952.), лекар, специјалиста оралне хирургије у Општој болници у Сомбору, данас пензионер.

Дедић Груја (1914-1973), физички радник,  одмах по окупацији (16. априла 1941. !) однет у Немачку на рад. Радио као заробљеник на разним пољопривредним газдинствима. Из Немачке се вратио јануара 1944. године и одмах се укључио у илегални рад. Добио статус борца Народноослободилачког рата. Убрзо постаје одборник, па посланик у Покрајинској скупштини Војводине. Три пута биран за градоначелника Сомбора, а у пензију одлази са места директора Водопривредног предузећа “Панонија”. Као градоначелник у најтежим данима после рата, постао врло поупаран код свих становника Сомбора (без обзира на националност), тако да једна улица у насељу “Нова Селенча” у Сомбору носи његово име.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (73)

Одговорите

73 коментара

  1. Војислав Ананић

    МРЊАВЧЕВИЋИ потичу можда од казнаца Мрњана, који се око 1280. спомиње у Требињу као благајник краљице Јелене, удовице краља Уроша I. Угљеша, каснији деспот, био је око 1346. царски намјесник у том крају. Породицу је дигао Вукашин, касније краљ.
    За Мрњавчевиће ништа поуздано не знамо. Мрњавчевићима је била Крсна слава Ђурђевдан.

    • Danilo

      Mrnjavcevici su poreklom iz Skadra. Dosli su u Trebinje zajedno sa Jelenom Anzujskom kao kazanci tj. blagajnici trebinjska oblast u to doba je bila u sastavu Zete. Rodovi koji racunaju svoje poreklo od Mrnjavcevica su poreklom od Gojka koji je ziveo u zupi gorsko matici Mrnjavcevica i trebalo bi da pripadaju i2a haplo grupi. Pozdrav Vojislave

  2. Славомир Дедић

    Сузана, погледао сам преко “гугла” причу о Вашем селу Рудине. Видим да је то само 6 км од центра места Златибор. Видим да се становништво поред повртарства бави и сточарством, а да има и 40-так лежајева за сеоски туризам. Природа очувана, кажу “прави драгуљ”. Али село је практично у гашењу. 1948. године имало је око 500 становника, данас око 150. Сузана Ви кажете да сте пореклом из села Рудине, а не кажете где сад живите и шта радите … Поздрав,

  3. Славомир Дедић

    Шири се полако ова прича о Дедићима. Сад примећујем да за прву причу коју сам ја написао о Буковачким салашима код Сомбора и о Дедићима из тих салаша, нема датума. Дакле, не зна се када када смо започели ово дописивање. Зато сада дајем датум када сам “завртио” причу о Дедићима. Било је то 1. септембра 2016. године.

    • Suzana

      Da,selo je blizu Zlatibora i treba ga posetiti …nema mnogo mestana ali neki se iz grada vracaju na Rudine da bi tu i ostali…na Rudinama su porodice Dedić,Velanac,Kutlešić,Pljeskonić,Jeremić…Ja sada živim i radim u Užicu a moja rodbina je uglavnom na Zlatiboru,Čajetini,Užicu,neki su se odselili za Beograd,Pariz,Ameriku,svako je otišao svojim putem…

  4. Postovani gospodine Slavomir .Potpuno razumijem gospodu Teodoru.Evo moja e mail address is:gordana kurtinovic @g mail.com

  5. Postovani gospodine Slavomir broj mog mobilnog telefona je:0421776118.Veoma bih bila sretna da mi se gospoda Teodora javi

  6. Postovani gospodine Slavomir ,veoma me interesuje vase misljenje o podatku da su 1569.god zabiljezena krstenja ljudi s prezimenom Dedic na otoku Rab u danasnjoj Hrvatskoj.Puno pozdrava

  7. Postovani gosp.Slavomir Veoma me zanima vase misljenje o jos jednom podatku koji sam procitala prije par godina u nasim novinama ovdje u Australiji. Radi se o godini 1185.oj i Dedicima kao nasljednom plemstvu Braca i Hvara./Otoci u danasnjoj Hrvatskoj bivsoj Jugoslaviji

  8. Војислав Ананић

    ДЕДИЋ тп.к.м). Дедићи (п) су били познате средњовјековне породице у Попову, а живјели су и на подручју Шуме требињске. Данашње село Дедићи вјероватно је по њима добило име. Сматра се да су у гробљу код Дедића имали цркву која је подигнута “када је почело сахрањивање под стећке”. Били су потомци хумске властеле Николића. Одавно се не појављују у Херцеговини. Нестали су “када су Требињем завладали Балшићи” (226:115-118; 84:44). Дедићи (к) настањени су у Хумцу (Љубушки). За њих Дедијер каже да “носе ујаково презиме” и да потичу од Перића из Тихаљине. “Мати их је превела оцу” за вријеме “гладних година”, има их у Тихаљини и Студенцима (59:303). Дедићи (м) су у Кружњу (Падвележје) и Благају (Бишће, Мостар). У Кружњу се сматрају старосједиоцима, а у Благај је неки Дедић дошао из Подвележја и “удао се за удовицу” (59:237,240). Има их и у Мостару.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  9. Славомир Дедић

    Гордана, видите ли Ви шта је овај наш саговорник Војислав Ананић написао. Човек нас је просто затрпао подаци, а није ни Дедић. Свака част Војиславе. Хвала пуно. Што се тиче осталих података о Дедићима, имам ја још доста тога али не могу се сад посветити томе док се не заврше неки моји велики лични и пословни пројекти. Иначе, ових дана у нашој штампи (“Политика”) неколико пута су писали о Милутину Дедићу, рођеном брату кантаутора Арсена Дедића који је живео и умро у Загребу. Милутин је познати историчар уметности и живи у Београду од 1957. године , тј. од студентских дана. Велики је радник и створио је огромну документацију о манастирима, воденицама, обичајима, људима, необичним пределима итд. Ја сам имао прилике да све то видим. Ради се десетинама хиљада његових цртежа и сличних докумената. Скупљам то па кад једном добијем времена написаћу и ставити “међу корице” све што имам. Погледајте свој “е-мејл” !

  10. Војислав Ананић

    Господине Дедићу, хвала на лепим речима. Као што видите, помажем другима у истраживању њихових корена, а мени, код порекла мог презимена, мало ко може да да неке значајније податке. Литература, врло оскудна. Нити смо били неко племе или братство. Све то отежава. Знам само да нам је родоначелник неки Ананије. А који и када??? Тешко без свега тога. Чак не постоји ни неко народно предање у вези са Ананићима.