Порекло презимена Векић

14. фебруара 2012.

коментара: 23

ТЕСТИРАНИ ВЕКИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ

ВЕКИЋ

Хаплогрупа: I2-PH908

Порекло: Ервеник, Далмација, Република Хрватска

Крсна слава: Ђурђевдан

_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Пише: Сарадник портала Порекло Ђорђе Векић

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА ВЕКИЋ

С обзиром на место и начин настанка презимена, Векиће можемо поделити на три веће групације. Две су током векова имале међусобних додира, а трећа је специфична, посебна и нема никакве везе са прве две

  1. Векићи Далмације, Лике, Баније и северозападне Босне (има их у све три конфесије – православној, католичкој и мањински исламској)
  2. Векићи из Славоније (већи део је насељен у XIX веку, а мањи део много раније у XVII веку)
  3. Поморавски Векићи Чачка, Трстеника и Зајечара

I

Ово је најбројнија и изворна група настала на самом крају XVI века са херцеговачке стране турско-млетачке границе, а родоначелник им је Веко Драгићевић од чијег је надимка настало презиме Векић. У самом настанку су се изделили на католике и православце. Правослaвци су били сконцентрисани  са турске стране, а католици са млетачке. Померањем границе на уштрб Турске, православци су се нашли у једном моменту на млетачкој страни и ту су у неких стотињак година сведени на неколико породица. Да би избегли даље покатоличавање иселили су се на запад према српској дијаспори (Крајини). Да бих повезао чињенице и легенде морам укратко да расветлим  везу Драгићевића и Векића.  Драгићевићи су стар и разгранат род са само неколико родова другог порекла. Родоначелник им неки ситни зетски  властелин  Драгић који је био службеник на двору краља Милутина. Милутинов син Стефан Дечански је наставио да користи његове услуге на рашком двору на Kосову и Метохији. О овоме има података у дечанским хрисовуљама где се помиње Драгић. Већ друга генерација је постала Драгићевић и радили су исте послове као и преци. При крају владавине Уроша нејаког јавља се први документовани Драгићевић Ђурађ. Пошто се српско царство распало он прелази на Твртков двор где носи ненаследну титулу дворски кнез (условно економ који се стара да све на двору буде у реду). Он је био православац док је већина осталих на двору припадала босанско-христјанској цркви. Она је била релативно блиска православљу али са елементима богумилства па је католичка црква и једну и другу угурала у кош шизме. Бурна босанска историја омогућила је Ђурђу да увећа углед и његово име се јавља на неколико повеља босанских краљева, Имао је посебно дуг животни век, а уочи смрти прелази у католичанство  под краљем Томашем и постаје Јурај племенити Драгићевић.  Племићски грб Драићевића и данас се може наћи на забатима кућа на Хвару и Брачу. Од њега потиче добар део данашњих Драгићевића  католика,  мада је покрштавања било и касније па их има и из споредних родова. Део његове породице није хтео мењати веру и преко Невесиња се враћа у прапостојнину у околину Рудина где су у брдима нашли склониште од тек покренуте турске најезде.  Овде се Драгићевићи убрзано расељавају ка југу Црне Горе и на запад у Пребиловце, а део их остаје. Пребиловчани су били под крвном осветом што су осетили и њихови рођаци који су са слављења Св.Николе прешли на Ђурђевдан и такође се исељавају нешто касније према западном Поповом Пољу мало јужније од Пребиловчана али близу. Ту на обалама Неретве слегло се Драгићевића католика и православаца у три славе уз немирну турску границу. Драгићевићи гаје две легенде,  једну о племенитој крви и другу о убиству турског аге. Сукоб српског и хрватског принципа замутио је многе легенде тог поднебља па и ову. Хрвати тврде да је у центру приче Шимун Драгићевић са три сина, чији су само надимци сачувани, који су у сарадњи убили агу да га осујете у праву прве брачне ноћи над снахом и женом једног од њих. Код Срба је идентична прича осим имена које је Симо (Симеун), а по некима је и Симун. Синови су били Веко (родоначелник Векића обе вере – православне и католичке, а касније и треће муслиманске). Медо (родоначелник једне од две гране Медака обе вере – православне и католичке) и Опачак (леворук) чији  су потомци углавном католици. Први Векићи који се јављају именом и презименом су Векић Петар и Векић Вуко.  Једино се нешто више зна  о овоме другом. Он је од „нове стечевине“ (ратни плен од Турске) добио од Млетака земљу у околини Габеле 1704. године, али је ускоро због промене ратне среће морао да је напусти и да се врати под Биоково у Вргорац. Ту су иначе, пре деобе земље, око 80 година живели упоредо католичка већина и православна мањина па и Вуко Векић. О историји католика Драгићевића и Векића и нових презимена из њих произашлих има у књизи Зорана Акмаџића „Изгубљени у времену“ и неким радовима хрватског ономастичара Домагоја Видовића.

Пет година после габеланског дељења па одузимања земље, у  матичним и земљишним књигама буковичког села Ервеника појављује се Радојица Векић као наследник преминулог оца Вукмира-Вуке Векића. Вуко је са једанаесточланом породицом избегао из Вргорца, добио од млечана у Ервенику непуна 2 хектара земље, али је одмах по доласку  у Ервеник умро (1706), а главарство над породицом-задругом наследио је његов син Радојица. Иако је Вуко добио мало земље у стоци је био трећи по јачини у селу. Пун век је породица-задруга била компактна, а онда је због скучености почела да се осипа од 1830. год. до 1840. год. Један део се обрео у Тињу (Бенковац), а две (или три) породице у Суваји (Лика), а то указује да  један од синова Ћире Векића није пошао са браћом у Тињ, већ на север у неки од сувајских заселака. У Суваји је Ђуро Векић узео женину славу Св. Николу (она је била од Пуача)  и после пар деценија наставио са породицом из Суваје према поткозарју где их и сад има. Ова друга исељена породица Боже Векића од оца Петка није мењала славу (Ђурђевдан), али је и она пошла из Суваје и настанила се око Крупе Агића и Бобољушаца. При исељењу су заборавили шеснаестогодишњег Аћима који је остао код оваца. Он се ипак снашао, остао у Суваји, оженио се и потомци су му данас у Сомбору и Вршцу (казивао Чедо Векић из Вршца). Онај Ћирин син је највероватније променио славу на Јовандан и у његовим потомцима су по свој прилици глински Векићи. Ово још није потврђено, али све наводи да је тачно. Исељених ервеничких Векића је у Тињу било  уочи „Олује“, а какво је сад стање није ми познато. Око 1920. године се у Тињу помиње Лука Векић.

Већи део ервеничких  Векића је остао на огњишту до данас. Године 2016. умро је последњи Векић (Веселко) који је рођен, стално живео и умро у Ервенику. На огњишту је остала његова жена Милка, а да ли ће неки од њихова два сина, који не живе ту, „потпирити“ ватру и остати, показаће време…

Интересантну прошлост имају Векићи Босанског Петровца и Бобољушаца код Дрвара. И једни и други тврде да им је родоначелник „нека баба Века“. О њој нема директних података осим породичних легенди. Њу помиње и ономастичар Шимуновић у свом презименику, али исто недефинисано. О њеном пореклу се зна само да је била удата за човека из Жагровића са презименом Рашуо. Остала је удовица у Србу где су живели и одакле се са четири сина одселила у правцу Босанског Петровца. Желећи да „искристалишем“ истину,  усмено сам ступио у везу са неким припадницима тог рода, али и даље ми је остала само легенда, додуше нешто обогаћена. Наводно живела је око 1840-и неке. Њен надимак се не може извест ни из једног женског имена тог времена. Из поменутих разговора чуо сам да је стално деци понављала као мантру „Векићи се никад не предају“ и „Сви су Векићи род“. Само ме је једна прича заинтригирала. Она каже да се баба Века по смрти мужа преудала за странца који је прешао у првославње, а за славу су узели њену девојачку – Ђурђевдан, а не од покојног мужа. Она је пожелела да цела породица промени идентитет и станиште. Овоме су се успротивила њена два старија сина који су сачували сећање на оца и његову славу Св. Стевана. Компромис је нађен, сви су постали Векићи.  Два млађа сина су узели мајчину славу, а два старија очеву. И данас су тамо у две славе с тим што има један мањи део презимењака који мисле да су посебни. Кажу да су мимо ове приче у Бобољушке дошла два брата из Далмације од којих је један по доласку умро. Од преживелог су данашњи зенички Векићи у слави Ђурђевдан. И код ових остаје знак питања да та два брата нису Векини млађи синови, а све је у домену прича и легенди без опипљивих подaтака.

Ервеничка је аутентична изворна грана Векића и раније других није било. После рата на територији Балкана и пар колонизација, Векићи су већином нестали са старих огњишта, а потомци су им раширени  по Војводини у мањим дијаспорама и појединачно. Успео сам да већину уклопим у велико породично стабло са преко 300 особа. Неповезани су ми тињски и сарајевски Векићи и овим путем бих апеловао ако неко од ових има своје мало породично стабло и породичну легенду да ми се некако јави.

Преко Српског ДНК пројекта је утврђено да ервенички Векићи припадају тзв. динарској јужној Y- ДНК хаплогрупи која носи ознаку I2-PH908.

II

Векићи у Славонији су двојаког порекла.  1690. године једна (можда две) породице су одселиле у упражњене територије  у околини Пакраца (Д. Кашић „Цркве и манастири Славоније“). Ту  у првој половини осамнаестог века постоје домаћини Сладоје и Сава Векић.  У непосредној околини ових Векића јавља се заслужни милитар Илија Векић власник неке веће плодне долине. Кроз његово имање је пролазила група од шест босанских породица који су кренули да се за новац боре за црно-жуту монархију. Били су то Брезе,  Кошићи, Жарковићи, Слијепчевићи и две незапамћене породице (казивао Љубиша Векић-Бреза). Илија није имао деце па им је понудио да изделе земљу, али под условом да узму његово презиме и славу . Ови су пристали и уговор је потрајао док Илија није умро. Тада су се мишљења поделила и договорено је да сви остану Векићи али да се врате у своје старе славе. Сада је ту била концентрација Векића истог рода и оних различитог те су се могли и женити и удавати. У међувремену су ту досељени неки Векићи са Баније и из Приједора. Славонски Векићи се јављају у књизи Милана Басташића “Билогора и Грубишно Поље“. Данашње стање ових Векића је непознато. Они  су,  током времена, измешани  са потомцима Ервеничких Векића у каснијим миграцијама по тим теренима, али се не зна имају ли осећај родбинске везе.

III

Трећа група Векића су поморавски,  сконцентрисани око Трстеника, Чачка, Медвеђе и Зајечара. Они немају никакве везе са осталим Векићима и припадају торлачко-шопској групи која је у давнини дошла са југа Србије. Специфични су јер су тада сви славили Мратиндан, а касније су се изделили по славама. Они говоре специфичним језиком тзв. дубљанским који је сличан и Македонском, и Бугарском, и Српском. Били су подељени по племенима, а једно племе од њих су били део Кулиза-Веке  тако је име племена дало презиме Векић и сасвим случајно се поклопило са презименом људи који су живели далеко од њих. Има их око десетак породица и већина се не сећа имена прадедова. Њих је  детаљно обрадио Љ. Павловивић кроз књиге и филмове.

Има и породица са презименом Векић којима је историја показала необичне путеве. У  разговору  са госпођом Миленом Векић из Крушевца сазнајем да су преци њеног покојног мужа Бранка из Требиња и да славе Светог Димитрија. Његов отац  Петар је по послу (стручњак за централе) преко Скопља доспео у Крушевац. Петров отац је рођењем био Векић католик, али се оженио ћерком глинског проте Младена Остојића па је променио веру и узео тастову славу Св. Димитрија. У Требињу сад нема Векића, а Бранко и Милена имају две кћери па наставак ове лозе може ићи само по женској линији задржавањем презимена, или се лоза гаси.

Још један случај говори о необичним путешествима наших породица:

Почетком 19. века многи Буковчани одлазе у Срем, па је архимандрит Герасим Зелић у свом “Житију“ писао о Далматинцима насењеним у сремским селима, међу којима је и Сурдук.  Ови  Сремци су знали  да су пореклом из “околине Книна“. Није искључено да су овим путем прошли и Векићи које налазимо у Чуругу. Они славе Св. Јована и како кажу одавно су ту а њихови стари су били шајкаши. Чуружани би могли бити потомци аустријских милитара исељених из Далмације и Лике.

Историја породице Векић је богата и широка, али проткана мноштвом судбина малих људи. Многе њихове тајне отишле су са њима у гробове, али је такође много тога остало за њима и говори о недаћама тих људи у тешким временима пуним неизвесности, којима су биле препуне гудуре Балкана названог због тога „буре барута“.

ВЕКИЋИ ПО СЛАВАМА

Свети Георгије (Ђурђевдан): Ервеник (Книн), Бобољушци (Дрвар), Д. Суваја, Д. Лапац, Бачки Брестовац (од  Д. Суваје), Сивац (од  Д. Суваје), Вршац (од Д. Суваје), Мирковци (од Ервеника), Кикинда (од Ервеника), Гудурица (од Ервеника), Сомбор (од Ервеника), Госпођинци (од Ервеника),  Тињ (од Бенковца), Агићи (од Б. Дубице), Грубишно Поље (бивше презиме Бреза, а сад Векић), Зеница (од Бобољушаца).

Свети Стефан: Стијењани (Босански Петровац), Челарево (од Стјењана), Нови Сад (од Стијењана), Темерин (од Стијењана), Јунузовци (Градишка), Вршац (од Босанског Петровца), Багрдан (Јагодина), Цимеше (од Босанског Петровца), Ваганац (од Босанског Петровца), Јазвине (од Босанског Петровца).

Свети Мрата (Стефан Дечански, Св. Мина): Медвеђа (Трстеник код Чачка).

Свети Никола (Никољдан): Јелићка (Приједор, Б. Лука), Стапари (Б. Градишка).

Свети Јован (Јовандан): Глина, Пригревица (од Глине), Београд, Чуруг, Плана (код Параћина), Јагодина.

Свети Димитрије (Митровдан): Крушевац (од Требиња).

Лазарева субота: Власеница.

На крају, уместо закључка, поменуо бих да је овај чланак настао добрим делом захваљујући моме пријатељу и ентузијасти Милошу Берберу, који све своје слободно време улаже у истраживање историје.

Овај чланак је сажетак породичне хронике у припреми, која ће говорити детаљно о пореклу и везама родова Векића, али и причама и догађајима који су за Векиће везани.

Претходни чланак:

Коментари (23)

Одговорите

23 коментара

  1. Vekic

    Mi smo Vekici iz Potkozarja,Slavimo sv.Stefana.

  2. Vekić iz Zemun polja

    Tu sam da pomognem za dodatne informacije za moje Vekiće, inače ja sam rodom iz Mirkovaca a moj otac iz Ervenika.

  3. Zoran Vekić

    Ja sam iz Mirkovaca u slavoniji a stari mi je od ervenika i slavimo Đurđevdan.