Poreklo prezimena Vekić

Piše: Saradnik portala Poreklo Đorđe Vekić

POREKLO PREZIMENA VEKIĆ

S obzirom na mesto i način nastanka prezimena, Vekiće možemo podeliti na tri veće grupacije. Dve su tokom vekova imale međusobnih dodira, a treća je specifična, posebna i nema nikakve veze sa prve dve

1. Vekići Dalmacije, Like, Banije i severozapadne Bosne (ima ih u sve tri konfesije – pravoslavnoj, katoličkoj i manjinski islamskoj)
2. Vekići iz Slavonije (veći deo je naseljen u XIX veku, a manji deo mnogo ranije u XVII veku)
3. Pomoravski Vekići Čačka, Trstenika i Zaječara

I

Ovo je najbrojnija i izvorna grupa nastala na samom kraju XVI veka sa hercegovačke strane tursko-mletačke granice, a rodonačelnik im je Veko Dragićević od čijeg je nadimka nastalo prezime Vekić. U samom nastanku su se izdelili na katolike i pravoslavce. Pravoslavci su bili skoncentrisani  sa turske strane, a katolici sa mletačke. Pomeranjem granice na uštrb Turske, pravoslavci su se našli u jednom momentu na mletačkoj strani i tu su u nekih stotinjak godina svedeni na nekoliko porodica. Da bi izbegli dalje pokatoličavanje iselili su se na zapad prema srpskoj dijaspori (Krajini). Da bih povezao činjenice i legende moram ukratko da rasvetlim  vezu Dragićevića i Vekića.  Dragićevići su star i razgranat rod sa samo nekoliko rodova drugog porekla. Rodonačelnik im neki sitni zetski  vlastelin  Dragić koji je bio službenik na dvoru kralja Milutina. Milutinov sin Stefan Dečanski je nastavio da koristi njegove usluge na raškom dvoru na Kosovu i Metohiji. O ovome ima podataka u dečanskim hrisovuljama gde se pominje Dragić. Već druga generacija je postala Dragićević i radili su iste poslove kao i preci. Pri kraju vladavine Uroša nejakog javlja se prvi dokumentovani Dragićević Đurađ. Pošto se srpsko carstvo raspalo on prelazi na Tvrtkov dvor gde nosi nenaslednu titulu dvorski knez (uslovno ekonom koji se stara da sve na dvoru bude u redu). On je bio pravoslavac dok je većina ostalih na dvoru pripadala bosansko-hristjanskoj crkvi. Ona je bila relativno bliska pravoslavlju ali sa elementima bogumilstva pa je katolička crkva i jednu i drugu ugurala u koš šizme. Burna bosanska istorija omogućila je Đurđu da uveća ugled i njegovo ime se javlja na nekoliko povelja bosanskih kraljeva, Imao je posebno dug životni vek, a uoči smrti prelazi u katoličanstvo  pod kraljem Tomašem i postaje Juraj plemeniti Dragićević.  Plemićski grb Draićevića i danas se može naći na zabatima kuća na Hvaru i Braču. Od njega potiče dobar deo današnjih Dragićevića  katolika,  mada je pokrštavanja bilo i kasnije pa ih ima i iz sporednih rodova. Deo njegove porodice nije hteo menjati veru i preko Nevesinja se vraća u prapostojninu u okolinu Rudina gde su u brdima našli sklonište od tek pokrenute turske najezde.  Ovde se Dragićevići ubrzano raseljavaju ka jugu Crne Gore i na zapad u Prebilovce, a deo ih ostaje. Prebilovčani su bili pod krvnom osvetom što su osetili i njihovi rođaci koji su sa slavljenja Sv.Nikole prešli na Đurđevdan i takođe se iseljavaju nešto kasnije prema zapadnom Popovom Polju malo južnije od Prebilovčana ali blizu. Tu na obalama Neretve sleglo se Dragićevića katolika i pravoslavaca u tri slave uz nemirnu tursku granicu. Dragićevići gaje dve legende,  jednu o plemenitoj krvi i drugu o ubistvu turskog age. Sukob srpskog i hrvatskog principa zamutio je mnoge legende tog podneblja pa i ovu. Hrvati tvrde da je u centru priče Šimun Dragićević sa tri sina, čiji su samo nadimci sačuvani, koji su u saradnji ubili agu da ga osujete u pravu prve bračne noći nad snahom i ženom jednog od njih. Kod Srba je identična priča osim imena koje je Simo (Simeun), a po nekima je i Simun. Sinovi su bili Veko (rodonačelnik Vekića obe vere – pravoslavne i katoličke, a kasnije i treće muslimanske). Medo (rodonačelnik jedne od dve grane Medaka obe vere – pravoslavne i katoličke) i Opačak (levoruk) čiji  su potomci uglavnom katolici. Prvi Vekići koji se javljaju imenom i prezimenom su Vekić Petar i Vekić Vuko.  Jedino se nešto više zna  o ovome drugom. On je od „nove stečevine“ (ratni plen od Turske) dobio od Mletaka zemlju u okolini Gabele 1704. godine, ali je uskoro zbog promene ratne sreće morao da je napusti i da se vrati pod Biokovo u Vrgorac. Tu su inače, pre deobe zemlje, oko 80 godina živeli uporedo katolička većina i pravoslavna manjina pa i Vuko Vekić. O istoriji katolika Dragićevića i Vekića i novih prezimena iz njih proizašlih ima u knjizi Zorana Akmadžića „Izgubljeni u vremenu“ i nekim radovima hrvatskog onomastičara Domagoja Vidovića.

Pet godina posle gabelanskog deljenja pa oduzimanja zemlje, u  matičnim i zemljišnim knjigama bukovičkog sela Ervenika pojavljuje se Radojica Vekić kao naslednik preminulog oca Vukmira-Vuke Vekića. Vuko je sa jedanaestočlanom porodicom izbegao iz Vrgorca, dobio od mlečana u Erveniku nepuna 2 hektara zemlje, ali je odmah po dolasku  u Ervenik umro (1706), a glavarstvo nad porodicom-zadrugom nasledio je njegov sin Radojica. Iako je Vuko dobio malo zemlje u stoci je bio treći po jačini u selu. Pun vek je porodica-zadruga bila kompaktna, a onda je zbog skučenosti počela da se osipa od 1830. god. do 1840. god. Jedan deo se obreo u Tinju (Benkovac), a dve (ili tri) porodice u Suvaji (Lika), a to ukazuje da  jedan od sinova Ćire Vekića nije pošao sa braćom u Tinj, već na sever u neki od suvajskih zaselaka. U Suvaji je Đuro Vekić uzeo ženinu slavu Sv. Nikolu (ona je bila od Puača)  i posle par decenija nastavio sa porodicom iz Suvaje prema potkozarju gde ih i sad ima. Ova druga iseljena porodica Bože Vekića od oca Petka nije menjala slavu (Đurđevdan), ali je i ona pošla iz Suvaje i nastanila se oko Krupe Agića i Boboljušaca. Pri iseljenju su zaboravili šesnaestogodišnjeg Aćima koji je ostao kod ovaca. On se ipak snašao, ostao u Suvaji, oženio se i potomci su mu danas u Somboru i Vršcu (kazivao Čedo Vekić iz Vršca). Onaj Ćirin sin je najverovatnije promenio slavu na Jovandan i u njegovim potomcima su po svoj prilici glinski Vekići. Ovo još nije potvrđeno, ali sve navodi da je tačno. Iseljenih erveničkih Vekića je u Tinju bilo  uoči „Oluje“, a kakvo je sad stanje nije mi poznato. Oko 1920. godine se u Tinju pominje Luka Vekić.

Veći deo erveničkih  Vekića je ostao na ognjištu do danas. Godine 2016. umro je poslednji Vekić (Veselko) koji je rođen, stalno živeo i umro u Erveniku. Na ognjištu je ostala njegova žena Milka, a da li će neki od njihova dva sina, koji ne žive tu, „potpiriti“ vatru i ostati, pokazaće vreme…

Interesantnu prošlost imaju Vekići Bosanskog Petrovca i Boboljušaca kod Drvara. I jedni i drugi tvrde da im je rodonačelnik „neka baba Veka“. O njoj nema direktnih podataka osim porodičnih legendi. Nju pominje i onomastičar Šimunović u svom prezimeniku, ali isto nedefinisano. O njenom poreklu se zna samo da je bila udata za čoveka iz Žagrovića sa prezimenom Rašuo. Ostala je udovica u Srbu gde su živeli i odakle se sa četiri sina odselila u pravcu Bosanskog Petrovca. Želeći da „iskristališem“ istinu,  usmeno sam stupio u vezu sa nekim pripadnicima tog roda, ali i dalje mi je ostala samo legenda, doduše nešto obogaćena. Navodno živela je oko 1840-i neke. Njen nadimak se ne može izvest ni iz jednog ženskog imena tog vremena. Iz pomenutih razgovora čuo sam da je stalno deci ponavljala kao mantru „Vekići se nikad ne predaju“ i „Svi su Vekići rod“. Samo me je jedna priča zaintrigirala. Ona kaže da se baba Veka po smrti muža preudala za stranca koji je prešao u prvoslavnje, a za slavu su uzeli njenu devojačku – Đurđevdan, a ne od pokojnog muža. Ona je poželela da cela porodica promeni identitet i stanište. Ovome su se usprotivila njena dva starija sina koji su sačuvali sećanje na oca i njegovu slavu Sv. Stevana. Kompromis je nađen, svi su postali Vekići.  Dva mlađa sina su uzeli majčinu slavu, a dva starija očevu. I danas su tamo u dve slave s tim što ima jedan manji deo prezimenjaka koji misle da su posebni. Kažu da su mimo ove priče u Boboljuške došla dva brata iz Dalmacije od kojih je jedan po dolasku umro. Od preživelog su današnji zenički Vekići u slavi Đurđevdan. I kod ovih ostaje znak pitanja da ta dva brata nisu Vekini mlađi sinovi, a sve je u domenu priča i legendi bez opipljivih podataka.

Ervenička je autentična izvorna grana Vekića i ranije drugih nije bilo. Posle rata na teritoriji Balkana i par kolonizacija, Vekići su većinom nestali sa starih ognjišta, a potomci su im rašireni  po Vojvodini u manjim dijasporama i pojedinačno. Uspeo sam da većinu uklopim u veliko porodično stablo sa preko 300 osoba. Nepovezani su mi tinjski i sarajevski Vekići i ovim putem bih apelovao ako neko od ovih ima svoje malo porodično stablo i porodičnu legendu da mi se nekako javi.

Preko Srpskog DNK projekta je utvrđeno da ervenički Vekići pripadaju tzv. dinarskoj južnoj Y- DNK haplogrupi koja nosi oznaku I2-PH908.

II

Vekići u Slavoniji su dvojakog porekla.  1690. godine jedna (možda dve) porodice su odselile u upražnjene teritorije  u okolini Pakraca (D. Kašić „Crkve i manastiri Slavonije“). Tu  u prvoj polovini osamnaestog veka postoje domaćini Sladoje i Sava Vekić.  U neposrednoj okolini ovih Vekića javlja se zaslužni militar Ilija Vekić vlasnik neke veće plodne doline. Kroz njegovo imanje je prolazila grupa od šest bosanskih porodica koji su krenuli da se za novac bore za crno-žutu monarhiju. Bili su to Breze,  Košići, Žarkovići, Slijepčevići i dve nezapamćene porodice (kazivao Ljubiša Vekić-Breza). Ilija nije imao dece pa im je ponudio da izdele zemlju, ali pod uslovom da uzmu njegovo prezime i slavu . Ovi su pristali i ugovor je potrajao dok Ilija nije umro. Tada su se mišljenja podelila i dogovoreno je da svi ostanu Vekići ali da se vrate u svoje stare slave. Sada je tu bila koncentracija Vekića istog roda i onih različitog te su se mogli i ženiti i udavati. U međuvremenu su tu doseljeni neki Vekići sa Banije i iz Prijedora. Slavonski Vekići se javljaju u knjizi Milana Bastašića “Bilogora i Grubišno Polje“. Današnje stanje ovih Vekića je nepoznato. Oni  su,  tokom vremena, izmešani  sa potomcima Erveničkih Vekića u kasnijim migracijama po tim terenima, ali se ne zna imaju li osećaj rodbinske veze.

III

Treća grupa Vekića su pomoravski,  skoncentrisani oko Trstenika, Čačka, Medveđe i Zaječara. Oni nemaju nikakve veze sa ostalim Vekićima i pripadaju torlačko-šopskoj grupi koja je u davnini došla sa juga Srbije. Specifični su jer su tada svi slavili Mratindan, a kasnije su se izdelili po slavama. Oni govore specifičnim jezikom tzv. dubljanskim koji je sličan i Makedonskom, i Bugarskom, i Srpskom. Bili su podeljeni po plemenima, a jedno pleme od njih su bili deo Kuliza-Veke  tako je ime plemena dalo prezime Vekić i sasvim slučajno se poklopilo sa prezimenom ljudi koji su živeli daleko od njih. Ima ih oko desetak porodica i većina se ne seća imena pradedova. Njih je  detaljno obradio LJ. Pavlovivić kroz knjige i filmove.

Ima i porodica sa prezimenom Vekić kojima je istorija pokazala neobične puteve. U  razgovoru  sa gospođom Milenom Vekić iz Kruševca saznajem da su preci njenog pokojnog muža Branka iz Trebinja i da slave Svetog Dimitrija. Njegov otac  Petar je po poslu (stručnjak za centrale) preko Skoplja dospeo u Kruševac. Petrov otac je rođenjem bio Vekić katolik, ali se oženio ćerkom glinskog prote Mladena Ostojića pa je promenio veru i uzeo tastovu slavu Sv. Dimitrija. U Trebinju sad nema Vekića, a Branko i Milena imaju dve kćeri pa nastavak ove loze može ići samo po ženskoj liniji zadržavanjem prezimena, ili se loza gasi.

Još jedan slučaj govori o neobičnim putešestvima naših porodica:

Početkom 19. veka mnogi Bukovčani odlaze u Srem, pa je arhimandrit Gerasim Zelić u svom “Žitiju“ pisao o Dalmatincima nasenjenim u sremskim selima, među kojima je i Surduk.  Ovi  Sremci su znali  da su poreklom iz “okoline Knina“. Nije isključeno da su ovim putem prošli i Vekići koje nalazimo u Čurugu. Oni slave Sv. Jovana i kako kažu odavno su tu a njihovi stari su bili šajkaši. Čuružani bi mogli biti potomci austrijskih militara iseljenih iz Dalmacije i Like.

Istorija porodice Vekić je bogata i široka, ali protkana mnoštvom sudbina malih ljudi. Mnoge njihove tajne otišle su sa njima u grobove, ali je takođe mnogo toga ostalo za njima i govori o nedaćama tih ljudi u teškim vremenima punim neizvesnosti, kojima su bile prepune gudure Balkana nazvanog zbog toga „bure baruta“.

VEKIĆI PO SLAVAMA

Sveti Georgije (Đurđevdan): Ervenik (Knin), Boboljušci (Drvar), D. Suvaja, D. Lapac, Bački Brestovac (od  D. Suvaje), Sivac (od  D. Suvaje), Vršac (od D. Suvaje), Mirkovci (od Ervenika), Kikinda (od Ervenika), Gudurica (od Ervenika), Sombor (od Ervenika), Gospođinci (od Ervenika),  Tinj (od Benkovca), Agići (od B. Dubice), Grubišno Polje (bivše prezime Breza, a sad Vekić), Zenica (od Boboljušaca).

Sveti Stefan: Stijenjani (Bosanski Petrovac), Čelarevo (od Stjenjana), Novi Sad (od Stijenjana), Temerin (od Stijenjana), Junuzovci (Gradiška), Vršac (od Bosanskog Petrovca), Bagrdan (Jagodina), Cimeše (od Bosanskog Petrovca), Vaganac (od Bosanskog Petrovca), Jazvine (od Bosanskog Petrovca).

Sveti Mrata (Stefan Dečanski, Sv. Mina): Medveđa (Trstenik kod Čačka).

Sveti Nikola (Nikoljdan): Jelićka (Prijedor, B. Luka), Stapari (B. Gradiška).

Sveti Jovan (Jovandan): Glina, Prigrevica (od Gline), Beograd, Čurug, Plana (kod Paraćina), Jagodina.

Sveti Dimitrije (Mitrovdan): Kruševac (od Trebinja).

Lazareva subota: Vlasenica.

Na kraju, umesto zaključka, pomenuo bih da je ovaj članak nastao dobrim delom zahvaljujući mome prijatelju i entuzijasti Milošu Berberu, koji sve svoje slobodno vreme ulaže u istraživanje istorije.

Ovaj članak je sažetak porodične hronike u pripremi, koja će govoriti detaljno o poreklu i vezama rodova Vekića, ali i pričama i događajima koji su za Vekiće vezani.