Порекло презимена Иванишевић

4. фебруара 2012.

коментара: 28

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. Marko Ivanisevic

    Moram da nadjem svoje porodicno stablo pa da napisem i ja nesto vise o mojima. Inace trenutno zivimo u Resavici pomoravski okrug a pre toga se deda (Slobodan) sa bakom Zoricom doselio iz Vrdnika kod Novog Sada. A tu su se doselili iz Hercegovine. Krsna slava Sv.Jovan.
    Za sad toliko.
    A evo i jednog intereaantnog clanka o poreklu:

    Jedan od potomaka najstarijih stanovnika Cetinja i ktitora najstarijeg hrama Rođenja Presvete Bogorodice, u narodu poznate kao Vlaška crkva, Jovan Jošo Ivanišević, sekretar ministra pravde dr Valtazara Bogišića, pisao je u narodopisu pod naslovom „Podlovćensko Cetinje”, štampanom u časopisu „Javor” 1892. godine, o naseljenju Cetinja (Podlovćenskog dolca) prije dolaska Ivana Crnojevića U vri­je­me ka­da je go­spo­dar Ze­te Ivan Cr­no­je­vić pre­nio sje­di­šte Zet­ske mi­tro­po­li­je u no­vo­o­sno­va­ni Ce­tinj­ski ma­na­stir Ce­tinj­sko po­lje se ime­no­va­lo kao Pod­lov­ćen­ski do­lac. Vre­me­nom će ovaj na­ziv iš­če­znu­ti i za­mi­je­ni­će ga na­ziv Ce­tinj­sko po­lje, ko­ji će kao to­po­nim op­sta­ti sve do na­ših da­na. Ce­tinj­sko po­lje i Ce­ti­nje kao ne­ka­da­šnji dr­žav­ni i du­hov­ni ad­mi­ni­stra­tiv­ni cen­tar Cr­ne Go­re do­bi­lo je ime po ri­je­ci Ce­ti­nji ili Ce­ti­ni, ko­ja je u da­ljoj sta­ri­ni pro­ti­ca­la sre­di­nom Ce­tinj­skog po­lja.
    Pr­vi po­men Ce­ti­nja u ar­hiv­skim iz­vo­ri­ma na­la­zi­mo u Isto­rij­skom ar­hi­vu Ko­to­ra (Spi­si no­ta­ra, VII, 13), u do­ku­men­tu iz 1440, u ko­me se iz­me­đu osta­log ka­že: „Go­di­ne 1440. in­dik­ci­je tre­će, pr­vo­ga sep­tem­bra: Tu­dor Ne­no­jev Iva­no­vić sa Ce­ti­nja (Thu­dor Ne­noe Iva­no­vich de Ze­ti­ne), u ime svo­je i svo­jih na­sled­ni­ka i po­to­ma­ka iz­ja­vlju­je: … Sa­či­nje­no u Ko­to­ru, u op­štin­skoj kan­ce­la­ri­ji, u pri­su­stvu go­spo­di­na Mi­ha­i­la Pe­le­gri­na, su­ca i go­spo­di­na Dra­go­na de Lu­ka, audi­to­ra”.
    Po do­la­sku na Ce­ti­nje, voj­vo­da Ivan Cr­no­je­vić je 1482. u Ce­tinj­skom po­lju po­di­gao dvo­rac za re­zi­den­ci­ju, pa se za­to 1482. go­di­na i uzi­ma kao go­di­na ute­me­lje­nja, tj. po­stan­ka Ce­ti­nja. Ka­da i na ko­ji na­čin je dvo­rac Cr­no­je­vi­ća uni­šten, na­u­ci ni­je po­zna­to. Je­di­ni do­ku­ment o nje­go­vom iz­gle­du je za­ni­mlji­va gra­vi­ra u ce­tinj­skom Ok­to­i­hu pe­to­gla­sni­ku iz 1494. go­di­ne.
    Je­dan od po­to­ma­ka naj­sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja i kti­to­ra naj­sta­ri­jeg hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, u na­ro­du po­zna­te kao Vla­ška cr­kva, Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić (sin po­pa Fi­li­pa), se­kre­tar mi­ni­stra prav­de dr Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća i po­zna­ti kul­tur­ni po­sle­nik, u na­ro­do­pi­su pod na­slo­vom ,,Pod­lov­ćen­sko Ce­ti­nje” štam­pa­nom u ča­so­pi­su ,,Ja­vor” 1892. go­di­ne pi­še o na­se­lje­nju Ce­ti­nja (Pod­lov­ćev­skog dol­ca) pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća sle­de­će: „Pre­da­nje ka­že, da ni­je bio na­sta­njen Pod­lov­ćev­ski do­lac u po­čet­ku XV vi­je­ka, no tek pri kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne HV vi­je­ka do­se­li se na nj voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev iz Sta­rog Vla­ha (Zla­ti­bo­rac). Voj­vo­da Ivan ži­vlja­še s fa­me­ljom u Ni­šu u vri­je­me tur­skog na­si­lja, pa se ata­ka u jed­nom bo­ju s Tur­ci­ma, te mu po­gi­ne naj­sta­ri­ji sin Dra­go­ljub, – on pre­pra­ti fa­me­lju u Ra­ču, a s če­tom pri­bje­že pla­ni­ni Sta­rog Vla­ha, u svo­je rod­no mje­sto, za­dr­žav­ši kod se­be dva sta­ri­ja si­na, Bo­ro­ja i Vla­di­sla­va. Po­što je pre­pra­tio fa­me­lju u Gu­ču, Ivan je ži­vio dvi­je go­di­ne u pla­ni­na­ma Sta­rog Vla­ha, bo­re­ći se s Tur­ci­ma, a u to­me ra­ne mu oba si­na, te bu­de pri­nu­đen vo­di­ti ra­nje­ne si­no­ve kod fa­me­lje, a i s dru­ge stra­ne bio je pri­nu­đen osta­vi­ti dru­štvo, bu­du­ći voj­vo­da, aram­ba­ša če­ti…
    Po­što mu pre­bo­lje­še si­no­vi, na­mi­sli po­no­vo tra­ži­ti sklo­ni­šta, pa kre­ne s fa­me­ljom iz Ra­če i na sa­mi Ma­li Go­spo­đin-dan do­đe na Pod­lov­ćev­ski do­lac (ka­ko se na­zi­va­lo da­na­šnje Ce­ti­nje) i po­či­ne pod da­na­šnje se­lo Iva­ni­še­vi­će, u Go­mi­le, đe su do sko­ra bi­le raz­va­li­ne ku­ći­šta, ko­ja je Ivan gra­dio sa si­no­vi­ma.
    Ivan se do­se­lio na do­lac oko­lo 30–40 go­di­na pri­je do­la­ska Iva­na Cr­no­je­vi­ća na Ce­ti­nje, a do­veo je so­bom že­nu Je­li­cu i si­no­ve: Bo­ro­ja, Vla­di­sla­va, Vu­šu­ra i Dra­go­sla­va. Ri­je­či­ca Ce­ti­nja, kao da je bi­la pri­je to­ga osta­vi­la tok ce­tinj­skim po­ljem – te je bi­lo ma­lo vo­de, kao obič­na po­to­či­na.
    Vi­še je pu­ta Ivan savjetovao si­no­ve, da što pri­je po­dig­nu – đe vi­de da je naj­zgod­ni­je mje­sto – ma­le­nu cr­kvi­cu i da je po­sve­te ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, po­što to­ga da­na do­đo­še na pod­lov­ćen­ski do­lac. Još ih je sa­vje­to­vao, da nje­ga i že­nu mu Je­li­cu uko­pa­ju on­đe, gđe uz­mi­sle cr­kvu gra­di­ti – ako bi umr­li pri­je po­dig­nu­ća cr­kve; da pa­ze do­lac i da ga do­bro ra­de; da im je naj­ljep­še mje­sto ku­ća­ma is­pod pri­so­ja sje­ver­ni­jem kra­jem do­ca; da se lju­be, slu­ša­ju i slo­žno ži­ve; da li­je­po pri­ma­ju go­nje­nu bra­ću Sr­be i da im da­ju mje­sta kod se­be, a da se ne uz­no­se od si­ro­ma­ha; da bu­du ču­va­ri na­rod­ni­jeh obi­ča­ja, svo­ji­jeh sve­ti­nja, bra­ni­o­ca slo­bo­de, bra­ni­o­ci vje­re i za­ko­na i da bu­du po­kor­ni zet­ski­jem go­spo­da­ri­ma.
    „Bu­de­te li iz­vr­ši­li mo­je ama­ne­te – obič­no Ivan svr­ša­va­še sa­vje­to­va­nje – bi­će­te do­stoj­ni zvat se si­no­vi­ma voj­vo­de Iva­na, ima­će­te pri­stu­pa i mje­sto kod lju­di i ima­će­te ovo pr­vi­jen­stvo, ko­je od sta­ri­ne ima na­ša ku­ća!” – Ivan je bio u du­bo­koj sta­ro­sti i po­ži­vio je u no­voj po­stoj­bi­ni pet-šest go­di­na, pa umre, a na­sko­ro po nje­go­voj smr­ti umre i že­na mu Je­li­ca. Si­no­vi ih uko­pa­ju na „Ve­lju Go­mi­lu”, đe od­re­de gra­di­ti cr­kvu, a na gro­bo­ve na­va­le dva ve­li­ka ka­me­na, ko­ji se i da­nas mo­gu vi­đe­ti pred Vla­škom cr­kvom. Iva­no­vi si­no­vi po­i­ta­ju što pri­je iz­vr­ši­ti očev ama­net i oko tri­de­set go­di­na pri­je do­la­ska Ivan-be­go­va na Ce­ti­nje na Ve­lju Go­mi­lu”, ko­je je mje­sto – đe je da­nas Vla­ška cr­kva – oči­to sva­kom ku­tu ce­tinj­skog po­lja, ople­tu od pru­ća, a po­kri­ju sla­mom cr­kvi­cu i po­sve­te je ro­đe­nju sv. Bo­go­ro­di­ce, a u isto vri­je­me od­re­de: ko­god bi se na­se­lio na Pod­lov­ćen­ski do­lac mo­ra sla­vi­ti ili pri­slu­ži­vat Ma­lu Go­spo­đu, pa je i ovi uzmu za pri­slu­gu. Taj nji­hov do­go­vor, ta nji­ho­va od­red­ba i zbi­lja iz­vr­ša­va­ta je kod svi­jeh sta­nov­ni­ka Ce­ti­nja, što je ja­ki ne­po­bit­ni svje­dok, da su „Ce­ti­nja­ni” bi­li pr­vi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca. Sta­nov­ni­ci iz oko­la na­zva­še ovu cr­kvi­cu „Vla­ška” cr­kva s to­ga, što su je po­di­gli do­di­ga­o­ci iz Sta­rog Vla­ha, pa joj to ime osta­de za va­zda.
    Pod­lov­ćen­ski do­lac, pro­zvat je Ce­ti­njem po ri­je­či­ci Ce­ti­nji, no po­što je ona go­to­vo pre­su­ši­la, i po­što je Ivan-Beg ogra­dio ma­na­stir i dvo­rac na uvo­ru re­či­ce Ce­ti­nja, pa sta­nov­ni­ci iz­o­ko­la i si­no­vi voj­vo­de Iva­na ne šće­še po­šlje zvat Sta­ro­vla­ša­ni­ma, no „Ce­ti­nja­ni”, ta­ko ih na­zi­va­hu i doc­ni­ji do­se­lje­ni­ci na Ce­ti­nje, pa doc­ni­je to ime „Ce­ti­nja­ni” pri­mi­še svi na­se­lje­ni­ci Pod­lov­ćen­skog do­ca”.
    Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić da­lje pi­še da su od če­tvo­ri­ce si­no­va voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va (ko­ji je bio Sr­bin sa Zla­ti­bo­ra, iz mje­sta ko­je se kao to­po­nim na­zi­va Sta­ri Vlah – kao i či­ta­va oblast ko­ja se pro­sti­re od Zla­ti­bo­ra do ri­je­ke Ibar) i že­ne mu Je­li­ce (ko­ja je bi­la Srp­ki­nja iz Ra­če kod Kra­gu­jev­ca) na­sta­li po­tom­ci sa pre­zi­me­ni­ma: Iva­ni­še­vi­ći (na Ce­ti­nju, Be­o­gra­du, Pe­tro­vom se­lu u Šu­ma­di­ji, Mo­sta­ru i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni), Iva­no­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Vu­šu­ro­vi­ći (na Ce­ti­nju i u Bje­li­ca­ma), Dra­go­sla­vi­ći (od njih Ša­ba­ni na Lju­bo­ti­nju), Dap­če­vi­ći (sa Vra­nji­ne i iz Mr­ko­je­vi­ća), Bo­ško­vi­ći (sa Ce­ti­nja) i Ma­ri­no­vi­ći (u Gr­blju, Ko­to­ru i Tr­stu).
    Od Iva­ni­še­vi­ća vo­de po­ri­je­klo: Iva­ni­ši u Bu­dvi, Ivan­či­ći na Kor­ču­li, Ra­du­lo­vi­ći u Žu­pi Nik­šić­koj, Ra­du­lo­vi­ći u Gac­ku i Po­po­vu u Her­ce­go­vi­ni, Lje­pa­ve u Her­ce­go­vi­ni, Ma­ču­ge u Her­ce­go­vi­ni, Gla­va­ti u Her­ce­go­vi­ni i Pe­ra­ši­no­vi­ći u Kla­do­vu.
    Bo­ro­je­vi­ća od ko­jih je voj­vo­da Ivan Bo­ro­jev ima i da­nas na Zla­ti­bo­ru i Uži­ca­ma. Kr­sna sla­va po­to­ma­ka voj­vo­de Iva­na Bo­ro­je­va na Ce­ti­nju je Đur­đev­dan, a po­slu­žu­ju Ma­lu Go­spo­đu (Ro­đe­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce) ka­ko su se za­vje­to­va­li nji­ho­vi pre­ci.
    Zna­me­ni­ti srp­ski et­no­graf dr Jo­van Erde­lja­no­vić po­sli­je du­go­go­di­šnjih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja u vo­lu­mi­no­znoj stu­di­ji „Sta­ra Cr­na Go­ra” (Be­o­grad, 1926, st.126), sa­mo po­tvr­đu­je pi­sa­nje Jo­va­na Jo­ša Iva­ni­še­vi­ća iz 1892. go­di­ne, i za­klju­ču­je slje­de­ća:
    „Pre­da­nje o do­se­lje­nju Iva­na Bo­ro­je­va iz Sta­rog Vla­ha i o to­me, da su nje­go­vi si­no­vi po­di­gli po­sli­je na­zva­nu Vla­šku cr­kvu, vr­lo po­u­zda­no, jer je za­svje­do­če­no sa ra­znih stra­na (kao što smo po­ka­za­li)”.
    Kao što pi­še Jo­van Jo­šo Iva­ni­še­vić, cr­kva je ne­ko­li­ko pu­ta pre­pra­vlja­na, dok naj­zad, sre­di­nom 19. vi­je­ka, ni­je do­bi­la da­na­šnji iz­gled. U pri­log to­me go­vo­ri i nat­pis ukle­san iz­nad ula­znih vra­ta:
    ,,Hram ovi Ro­žde­stva Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa­gra­di­še Do­njo­kraj­ci pr­vi put 1450. go­di­ne – po­slje pre­pra­vlja nje­ga tri pu­ta po­sljed­ni put po­di­go­še­ga ova­ko 1864. go­di­ne”.
    Jo­van B. Mar­kuš

    U Vla­škoj cr­kvi vjen­ča­ni kralj i kra­lji­ca

    U po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka za­bra­nje­no je sa­hra­nji­va­nje is­pred ove cr­kve, ka­ko bi se ona pre­tvo­ri­la u svo­je­vr­stan spo­me­nik kul­tu­re.
    Gro­blje je ni­ve­li­sa­no ili kon­zer­vi­ra­no. Je­dan broj grob­ni­ca je oču­van, i to onih u ko­ji­ma su sa­hra­nje­ne zna­čaj­ne lič­no­sti cr­no­gor­ske pro­šlo­sti, kao što su mi­tro­po­li­ti Ila­ri­on Ro­ga­no­vić i Vi­sa­ri­on Lju­bi­ša, rek­tor Bo­go­slo­vi­je na Ce­ti­nju, pro­to­je­rej Stan­ko Iva­no­vić, knez Gru­ji­ca Lo­pi­čić, Jo­van Pa­vlo­vić, pr­vi mi­ni­star pr­o­svje­te i cr­kve­nih dje­la, Ili­ja Be­a­ra, di­rek­tor ce­tinj­ske gim­na­zi­je, ko­man­dir Zr­no Po­po­vić, ka­pe­tan Trip­ko Gru­ba­čić, ađu­tant knja­za Da­ni­la Mar­ko J. Bje­la­di­no­vić, Su­la Ra­dov Ra­du­lo­vić, na­rod­ni mu­drac, i dr.
    Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da su u hra­mu Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­škoj cr­kvi) 27. ok­to­bra 1860. go­di­ne vjen­ča­ni knjaz Ni­ko­la Pe­tro­vić Nje­goš i Mi­le­na Vu­ko­tić, kćer­ka ka­tun­skog voj­vo­de Pe­tra Ste­va­no­vog Vu­ko­ti­ća, a da je po­vo­dom kru­ni­sa­nja Ni­ko­le I za kra­lja, pe­de­set go­di­na ka­sni­je, 1910. go­di­ne upra­vo u njoj oba­vlje­no bla­go­darenje kra­ljev­skog pa­ra.

    Ogra­da od 1.544 pu­šča­ne ci­je­vi

    Da­na­šnji ob­lik hra­ma Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce (Vla­ške cr­kve) da­ti­ra iz 1864. go­di­ne. Te go­di­ne je pro­ši­re­na i „iz­no­va u klak ogra­đe­na”. Oko cr­kve je bi­la ne­kro­po­la sa steć­ci­ma, ko­ji su tom pri­li­kom ugra­đe­ni u nje­ne zi­do­ve. To je jed­no­brod­na cr­kva, sa zvo­ni­kom „na pre­sli­cu”, ol­tar­skom ap­si­dom na is­to­ku i por­ta­lom na za­pad­noj stra­ni. En­te­ri­jer ukra­ša­va di­van iko­no­stas, ko­ji je 1878. go­di­ne ura­dio Va­si­li­je Đi­nov­ski, iko­no­pi­sac iz Ma­ke­do­ni­je, ko­ji je sli­kar­sku vje­šti­nu iz­u­čio u Ru­si­ji.
    Hram Ro­đe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce ima sva­ka­ko jed­nu od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih ogra­da u svi­je­tu: oko nje­ne avli­je je kra­jem 19. vi­je­ka po­dig­nu­ta sim­bo­lič­na ogra­da od 1.544 pu­šča­nih ci­je­vi ko­je su Cr­no­gor­ci za­pli­je­ni­li od Tu­ra­ka u ra­to­vi­ma 1858. i 1876-1878. go­di­ne. Ka­da su, 1896. go­di­ne Ru­si po­klo­ni­li ve­li­ku po­šilj­ku od 30.000 pu­ša­ka (ostra­gu­ša, ili mo­skov­ki), do­šlo se na ori­gi­nal­nu ide­ju da se po­treb­na ko­li­či­na tro­fej­nih pu­ša­ka iz­dvo­ji i da se od nji­ho­vih ci­je­vi sa­gra­di ogra­da oko Vla­ške cr­kve. Ova ide­ja je re­a­li­zo­va­na 1897. go­di­ne. Ci­je­vi su ras­po­re­đe­ne u 98 po­lja, iz­me­đu isto to­li­ko stu­bo­va. U vr­ho­ve ci­je­vi, po­sta­vlje­ni su me­tal­ni šilj­ci u vi­du ko­plja.

  2. Aleksandar

    Moji Ivanisevici su iz Like,selo Rudopolje,opstina Vrhovine,nedaleko od plitvickih jezera. Krsna slava je Djurdjevdan. Porijeklo nam je navodno sa Cetinja.
    Cukundeda se zvao Vava Ivanisevic.
    Tri generacije smo u Banjaluci.

    • Владимир

      Moji Ivaniševići su došli u Vedašić iz Rduopolja. Istu seoba je imala i familija Kordić iz Vedašića. U leksikonu pisaca Jugoslavije sam pročitao podatak da je pesnik Drago Ivanišević, poreklom iz Poqica u Cetinskom kraju od Ivaniševića iz roda Kordića. Dakle, naše poreklo valja povezivati sa poreklom Kordića, oni su verovatno stari slovenski rod. 80-ih je bio poznat češki teniser Korda.

  3. Војислав Ананић

    ИВАНИШЕВИЋ (п.к). Иванишевићи (п) су разгранат род у Пољицу и Величанима (Попово). Њихови огранци су: Љепаве, Мостарице, Сетенчићи, Глигићи, Рунде и Пенде. Старином су из Риђана, гдје су се звали Драгојевићи. Из Риђана су се иселили због свађе са Турцима који су им “нападали жене”. Један од браће Драгојевића, Иван, настанио се у Пољицу “гдје су од њега Иванишевићи”. Славе Лучиндан. Иванишевића има и у другим мјестима Херцеговине: Бежђеђу (Невесиње), Ортијешу и Богодолу (Мостар). Поријеклом су из Петровића у Бањанима, одакле су их “давно истјерали хајдуци”. Живјели су неко вријеме у Давидовићима и Лукавцу, одакле су прешли у Бежђеђе. У Ортијеш и Богодо доселили су из Невесиња. Славе Јовањдан. Иванишевићи су некада били веома угледна породица у Мостару. Поријеклом су из Попова. Познати припадник ове породице је Илија Иванишевић, велики љубитељ старина. Забиљежено је да је код себе чувао Манојлово или Мостарско јевандеље, “значајан споменик преписивачке и илуминаторске делатности 19. века”. Најстарији представник ове породице је Петар Иванишевић, сахрањен на Бјелушинском гробљу 1767. Године. Неке породице Иванишевића у Мостару славе Јовањдан, а неке Лучиндан (236:165:84:142,156,177; 59:216.244,266.315). Иванишевићи (к) су живјели у Глумини (Неум) и неким селима Попова поља. Године 1716. спомиње се Мијо Иванишевић као католички жупник у Попову, са резиденцијом у Беленићима. У једном документу наводи се да је рођен у Глумини “прије 70 година”, а то значи “око 1680. године” (213:155). 

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  4. mika

    A kako se zove deda tenisera Gorana Ivanisevica?

  5. Milan Ivanisevic

    Moj deda je iz Korenice, i ja znam za verziju o poreklu porodice sa Cetinja.
    Ne znam kada su stigli u Liku samo znam da su ostali pravoslavci, tj Srbi. Nisu menjali veru. Moj poslednji predak koji je ziveo u Lici je Proka Ivanisevic (1880-1936) i imao je rodjenog brata ciji je sin u Zagrebu zavrsio prava i valjda bio advokat kasnije.
    Moze li me neko uputiti na literaturu gde mogu saznati vise o poreklu Ivanisevica?
    Hvala, Milan.

  6. Небојша Бејат

    ИВАНИШЕВИЋ

    (Славе Јовањдан)

    Иванишевићи, старином са Цетиња у Црној Гори, су крајем 18. или почетком 19. вијека у Лакишевине доселили из села Богодол код Мостара. Година досељења ником није позната. У том временском периоду, овим просторима владала је османлијска (турска) окупациона империја (1466 – 1878). Разлог досељења били су бољи услови за живот. Пошто није било довољно људи за обраду земље у Лакишевинама, Шупљеглави, који су доселили знатно прије Иванишевића, предложили су османлијском (турском) аги Лакишићу да на дио земљишног посједа насели Иванишевиће из Богодола, што је ага прихватио. Најстарији предак који је доселио звао се Марко, којег је ага Лакишић населио у Лакишевине да би био сеоски кмет. Његов гроб и гроб његове супруге, за коју нико не зна одакле је и из које породице, у Српском православном гробљу Ортијеш, нису препознатљиви. Марко је имао 5 синова: Спасоја, Илију (1823 – 1903), Трипка (1853 – 29. 1. 1901), Луку и Ђуру. Спасоје, Илија и Трипко сахрањени су у Српском православном гробљу Ортијеш. Лука је одселио у Бијело Поље код Мостара, а Ђуро у Мостар да би се бавио калајџијским занатом. Ђуро је сахрањен у Мостару, а Лука у Бијелом Пољу код Мостара. Свих 5 синова Марка Иванишевића имају мушко потомство до данашњих дана.

  7. milan ivanisevic

    Meni je najmanje jasan njihov motiv odlaska sa Cetinja ka Hercegovini i Dalmaciji (moji su stigli do Korenice), deobe, te prelazak u katolicku veru ( islam u manjoj meri). To je ipak jako dug period, od mozda 2-3 veka, gde ocigledno ima malo zapisa i tragova.
    Po nasem porodicnom predanju, pretci su krenuli sa Cetinja ( ne znam vek), od 11 kuca Ivanisevica na Cetinju su ostale bile samo 4. Selili su se ka Hercegovini, ali opet ne znam kako i kada su zavrsili u Lici. Posle se nit ponovo hvata oko 1880god rodjenjem mog pradede Proke u Korenici.
    Jos jedna stvar zbunjuje, a to su krsne slave. Nasa slava je Djurdjevdan, sto se poklapa sa opisom Jova Ivanisevica o poreklu Ivanisevica od Borojevica i Cetinja. Medjutim, mnogi navode kao slavu Sv Jovana, sto navodi na razmisljanje o vise loza Ivanisevica.