Poreklo prezimena Nikolić

190 komentara

1. 5. septembar 2016. u 11:43

   vojislav ananić

   Hvala, gospodine Tripko, za Vaš odgovor i mišljenje o poreklu Miloša Obilića. Znam da nije bilo mesto za takvo pitanje, ali na forum nisam mogao. Uglavnom, istoričari se i danas bave tom temom. I sami ste naveli naziv jednog autora knjige. Tačno je to za veličinu si*a njegove majke. Posedujem knjigu Milorada Đurića “Dečko koji se ničega ne plaši”, u kojoj na strani114-oj, postoji priča “Miloš Obilić poznaje majku”, gde je , nakon izvođenja mnogo žena po naredbi cara, Miloš prepoznao majku po veličini si*a koje je “preko ramena preturila”. U zaključku priče piše da ju je onda car zadržao da bude do smrti tu kod cara i sina.
   Koliko sam načuo, sad su otvoreni turski arhivi o Kiosovskoj bici. Verovatno tamo ima negde zapisno i ko im je ubio cara, mada se, i to kažu, to ime krilo zbog turske sramote. Možda se još neko uključi u ovu temu? Uvek se nađe ljudi koji znaju nešto više od drugih. A, bio bi i red da se jednom da pravi odgovor o poreklu velikog srpskog junaka. Već sad ga svojataju neke naše komšije.

   Odgovori

2. 18. januar 2017. u 19:24

   Zoran Nikolic

   Postovani,
   Bio bih Vam veoma zahvalan ako biste mi poslali informaciju u vezi sa poreklom porodice Nikolic koja je nastanjena u selu Grevci, pored Krusevca.
   Krsna slava nam je Sveti Stefan (9. januar tj. treci dan Bozica).

   Unapred srdacno zahvaljujem na odgovoru!

   Pozdrav

   Odgovori

   • 31. mart 2022. u 12:58

     Nebojša

     javi se nekad na viber da popricamo mozda smo i rod
     ja sam iz dervente r srpska
     ista nam je slava koja je jako rijetka kod nikolica i potice samo iz jednog kraja i nigdje vise
     0038766368790

     Odgovori

3. 4. mart 2017. u 11:52

   vojislav ananić

   NIKOLIĆ
   Tragovi od XVIII vijeka

   Na osnovu dostupnih izvora Nikoliće možemo pratiti na prostoru Bosne i Hercegovine od prve polovine XVIII vijeka do danas.
   Lucija Nikolić-Parađina iz Sarajeva želi da sazna nešto o porijeklu svoje porodice Nikolića. Navodi da su Nikolići kojima ona pripada katolici iz okoline Vareša.
   Danas je prezime Nikolić često i kod Hrvata i kod Srba. U Bosni i Hercegovini postoji šest naselja sa nazivom Nikolići, što podrazumijeva da u tim naseljima žive ili su pak nekada živjele porodice sa prezimenom Nikolić. Tako postoji selo Nikolići kod Rudog, te istoimeni zaseoci sela: Liješnja (Zvornik), Kozice (Sanski Most), Breške (Tuzla), Proslapa (Prozor) i Bistrice (Fojnica). Krajem XIX vijeka u prva tri sela živjeli su isključivo Srbi, a u Breškama i Proslapu najvećim dijelom Hrvati a manjim dijelom Muslimani, a u Bistrici isključivo Hrvati. Pored navedenih naselja (sela i zaselaka) za koje smo sigurni da su u njima nekada živjeli ili danas žive Nikolići, nesporno je da Nikolića danas ima u mnogim naseljima Bosne i Hercegovine. Na području Hrvatske po završetku Drugog svjetskog rata prezime Nikolić je evidentirano u 465 naselja. Nas u ovom prikazu interesuje hrvatski rod Nikolića sa područja srednje Bosne.
   Na osnovu dostupnih izvora Nikoliće, katolike, možemo pratiti na bosansko hercegovačkom prostoru od prve polovine XVIII vijeka do danas. Bilo ih je tada (1743. godine) u Bosni i Hercegovini svega 16 porodica, sa ukupno 119 članova, najviše na području župe Kreševo sedam porodica (u selima: Tomić, Lepenica, Pokojište, Korča). U Broćnu su bile tri porodice. Na području župe Sutjeska bile su dvije porodice u selu Seoce. Po jedna porodica bila je u selima: Volari (Majdan), Proslap (Rama), Jeleč (Jajce), Živinice (Tuzla). Nakon 25 godina (1768. godine) bilo je 27 porodica Nikolića sa ukupno 214 članova u sljedećim selima: Krušvići dvije porodice (župa Broćno), Vilić polje dvije (Skoplje), Grad Vakuf dvije (Skoplje), Kreševo šest, Lapenica dvije (Kreševo), Bijelo Polje četiri (Sutjeska), Sebešić jedna (Sutjeska), Teševo jedna (Sutjeska), Volar četiri (Vodičevo), Popovići jedna (Komušina), Lupoglavo jedna (Žepče), Živinice jedna (Tuzla), Svilaj (Vučjak), Argovi jednu (Vučjak).
   U srednjoj Bosni su Nikolići tokom XVIII vijeka ugledan rod. Bosanski vikar bio je 1726. godine Pavao Nikolić. Među kreševskim fratrima u osamnaestom vijeku nalazimo i Nikoliće: Martina, Iliju, Bartola i Juru.
   Iz izloženih podataka može se zaključiti da su Nikolići, već u XVIII vijeku bili brojni i rašireni po Bosni i Hercegovini, te da se sele i na nova područja. Detaljna istraživanja bi nam možda pomogla da utemeljimo pretpostavku da su se Nikolići na područje srednje Bosne doselili sa jugozapada, iz zapadne Hercegovine (Broćno) zadržavajući se u Rami. Sa druge strane, iz srednje Bosne mislimo da su se Nikolići selili na sjever na područje Žepča i Komušine, u Živinice i na Vučjak i odatle dalje u Slavoniju. Jedna grana, koja je krenula prema sjeverozapadu, preko jajačkog područja zaustavila se u okolini Sanskog Mosta, a neki njeni ogranci vjerovatno su se selili dalje na sjeverozapad, izvan granica Bosne i Hercegovine. Nesumnjivo je da bi detaljna istraživanja pokazala da su od tada pa do danas mnogi Nikolići promijenili prezime i da se drugačije prezivaju, Tako na primjer u Bijelom Polju, gdje ih je 1768. godine bilo dvije porodice sa ukupno 28 članova, danas nema Nikolića, ali ima Konša, Pavlovića, Begovića i Kokora koji znaju da su starinom Nikolići.
   Na osnovu dostupnih podataka, koje nam je dostavila čitateljka, te raspoložive građe, pretpostavljamo da i vareški Nikolići pripadaju srednjobosanskim Nikolićima, o kojima smo govorili u ovom prilogu. Nikolići su se, prema našem mišljenju, u Vareš mogli doseliti prilikom lokalnih migracija koje su se na srednjobosanskom području odvijale u vremenskom rasponu od kraja osamnaestog vijeka do danas.

   IZVOR: PORODIČNI KORIJENI, MIROSLAV NIŠKANOVIĆ
   BANJA LUKA – BEOGRAD – SARAJEVO, 2001.

   Odgovori

4. 31. maj 2017. u 13:39

   Dragan

   Pozdrav za sve Nikoliće!
   Moji preci, pradeda Milan, deda Vukašin/nosilac albanske spomenice,…..Svrljiška Topla, Svrljig, slava sv. Petka.
   Ima li nekih podataka?

   Odgovori

5. 2. avgust 2017. u 16:49

   Goran

   Pozdrav,molim vas da li mozete reci nesto vise o familji Nikolic istocna Bosna Fakovici,hvala!

   Odgovori

6. 27. novembar 2017. u 13:16

   Vojislav Ananić

   BARON FEDOR NIKOLIĆ OD RUDNE

   Vladimir Milankov

   Znameniti Srbin ca tla današnje Rumunije, baron Fedor Nikolić od Rudne, kome je posvećen ovaj rad, rodom je iz Temišvara, ali je delovao na širem srpskom prostoru i ostavio znatne tragove u XIX veku kao političar, pravnik i narodni dobrotvor. Potiče iz stare srpske vlastelinske porodice.
   Plemićki list i grbovnica izdati su 1693. godine Miroslavu Nikoli, „inače Nikoliću (Nikola aliter Nikolicz)”, a 26. marta sledeće, 1694. godine, plemstvo su dobili Nikoli, ili drugačije Nikola Nikolić, i sinovi mu, Emanuel, Petar i Slavon. Petrovom praunuku Jovanu, žitelju Oseka, koji je bio oženjen Marijom Janković, data je 4. februara 1778. godine potvrda o plemstvu u peštanskoj županiji. Jovan je 1781, zajedno sa Todorom Jovanovićem Mirijevskim, kupio pustaru Rudna za 52.028 forinti, posle čega mu je, 18. aprila 1783, potvrđeno plemstvo. Imanje na pustari Rudna bilo je dosta neugledno. Pred licitaciju u Beču, avgusta 1779, sva su imanja podeljena u četiri kategorije: prvu su činila ona čija se procenjena vrednost kretala između 300 i 400 hiljada forinti (bilo ih je samo 4), drugu imanja između 150 i 300 hiljada, treću od 50 do 150, i poslednju, četvrtu, ona koja nisu prelazila 50 hiljada forinata. Koliko je, realno, mali bio rudnjanski posed jasnije se vidi kad se uporedi sa najskuplje prodatim. Braća Kristofer i Kiril Nako su, naime, platili čak sedamsto hiljada forinti za Nakovo i Veliki Sent Mikloš sa pustarama Marijenfeld, Veliki Komloš i Dlbrehtsflur. U osvajanju pustara prednjačili su graničarski kapetani — Tekelije, Vulini, Vujići, Zorići, Vitkovići, Horvati, Nikolići. Jovan je jedva smogao snage da kupi polovinu jedne od najmanjih koje su se našle na licitaciji. No, ipak je bio ugledni plemić: kraljevski dvorjanin, vitez Zlatnog runa i sudija table u Torontalskoj, Temišvarskoj i Sremskoj županiji.
   Temišvarskom saboru, 1790. godine, prisustvovalo je, pored ostalih delegata, i osamnaest plemića. Jedan od njih bio je „Johan von Nikolita, zu Rudna Torontaler Comit. Assesor”. Dobio je predikat „od Rudne”, ali se u spiskovima saborskim vodi kao „deputir iz Oseka”. Još uvek je i samo „asesor”, pristav, niži sudski ili upravni službenik. To zvanje ima još samo Petar Malenica od Velikog Gaja, koji je asesor Temišvarskog komitata.
   Na kraju zasedanja Sabor je izabrao deputaciju koja će odneti zaključke caru i zamoliti ga da ih potvrdi. Na čelu se nalazio general baron ot Papila, a jedan od šest izabranih spahija bio je Jovan Nikolić. Kako je zasedanje trajalo puna tri meseca — od 20. avgusta do 22. novembra — Nikolić se dobro upoznao i sprijateljio sa novoizabranim mitropolitom Stevanom Stratimirovićem, kojem piše iz Rudne, 15. septembra 1797, da je popravio svoju kuću i poziva ga da mu dođe u goste.
   Rudna je tad mala naseobina. Imala je, 1787. godine, samo 72 doma u kojima je živelo 107 porodica, odnosno 350 stanovnika. Popisan je jedan sveštenik, a u rubrici „plemići” nije unet nikakav podatak. Po popisima iz 1792. i 1816, vlasnici Rudne su Nikolići i Joanovići, zemlja je prve „kontribuentske klase”, a vrednost imanja je 41.018,29 forinti. Macedonija je tad bila u posedu porodice Vidak, a njena vrednost iznosila je 40.246,47 forinti. Rudna je brzo rasla. Godine 1824/25. već je imala 247 kuća i 1815 duša, od kojih su 98,7% pravoslavni, katolika je samo 1,2%, a jedan je žitelj protestant. U jednom domu živi prosečno „samo” 7,3 stanovnika, što je ispod proseka za selo (7,5) i varoši i sela zajedno (7,6). U jednom od mesta živi čak preko 12 žitelja u proseku, po jednom domu.
   Jovan nije imao dece, pa je adoptirao Jovana Belčića, preneo na njega prezime i grb, a negde prvih godina četvrte decenije devetnaestoga veka ga i oženio Jelisavetom, Savkom Obrenović, mlađom kćerkom kneza Srbije, Miloša Velikog. Nešto pre toga Jovan Nikolić je Matici srpskoj priložio 250 forinti (1832. godine) i tako postao prvi od srpskih plemića koji su novčano pomogli ovu srpsku kulturnu ustanovu. Pet godina kasnije osnovaće Jovan Nako zadužbinu od 5.000 forinti, koju je, posle češćih urgiranja, isplatio tek 1844, dvanaest godina posle Jovanovog priloga.
   Mladi supružnici su imali petoro dece. Stariji od dvojice sinova, Fedor, rodio im se u Temišvaru 7. juna / 26. maja 1836. godine. Školovao se u Temišvaru i Pešti, a pri kraju 1851. privatni mu je učitelj bio svršeni pravnik Svetozar Miletić, koji je 10. novembra došao u Beč da kod tamošnjeg advokata Dvoračeka, no preporuci Jovana Hadžića, prakticira. „Pre podne pripravljam se za polaganje mojih nauka, posle podne prakticiram kod G. Dvoračeka; tri put u nedelji dajem časove sinovima G. Nikolića (potonjim baronima Fedoru i Mihajlu), jer drugoga (valjda učitelja) nije hteo imati”, navodi Miletićeve reči Vasa Stajić. Svetozar je nešto pre toga dobio 500 forinti stipendije od kneza Mihajla, pa je sasvim sigurno da je Mihajlo preporučio zetu Jovanu da sinove poveri upravo njemu, jer je i sam veoma cenio Miletića. Pravne nauke Fedor je svršio u Gracu, 1858. godine. Namesništvo Srpske Vojvodine i Tamiškog Banata izveštava ga 5. novembra 1859. da mu je odobren pasoš za putovanje po Srbiji. To, međutim, nije njegov cilj. Od 25. januara iste godine njegov je ded Miloš ponovo knez Srbije, a ujak Mihajlo vrhovni komandant, pa dvadesettrogodišnji mađarski baron, svršeni pravnik, želi da ode u domovinu svoje majke da vidi dedu i ujaka, ali i da tamo bude viđen. Do 1860. službovao u Vojvodovini srpskoj, položio advokatski ispit, neko vreme praktikovao kao advokat, ali se ubrzo posvetio politici. Izabran je 1861. za zemaljskog poslanika u pardanjskom srezu, sa liste Deakove stranke, a na sledećim izborima 1865. osvojio je mandat u žomboljskom srezu. Kao poslenik li- beralne stranke bio je član srpskog kluba.
   Tad je već i veoma aktivan u nacionalnoj kulturi. Godine 1865. je Matici srpskoj priložio 100 forinti (upisan je kao „baron Fedor pl. Nikolić Maćedonski”), a na glavnoj konstitutivnoj skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište, koja se drži 18, 19. i 20. novembra iste godine, izabran je u Ekonomski odsek. Već 12. januara sledeće godine, možda baš i zahvaljujući njemu, održana je u Pešti veoma uspela „srpska beseda”, kojoj su prisustvovale mnoge poznate ličnosti srpskog političkog i javnog života: Stevan Branovački (u svojstvu načelnika Društva za Srpsko narodno pozorište), Đorđe Stratimirović, baron Fedor Nikolić, njegov stric Aleksandar „Rudnjanski”, Svetozar Milutinović i Jovan Damaskin, ali i Karađorđev sin, knez Aleksandar, sa suprugom, knjeginjom Persidom, pa knez Verde i nekoliko mađarskih velikodostojnika.
   U kulturnom delu programa učestvovala je šestogodišnja Miletićeva kćerka Milica, koja je recitovala narodnu pesmu Smrt majke Jugovića, i neki drugi izvođači. Taj je deo završen horskom pesmom Davorina Jenka Što ćutiš Srbije viteški? U drugom je delu bila igranka, koja je potrajala do jutarnjih sati. „Prva je igra bila kolo, koje se tako dobro i oduševljeno odigralo da ti je dolazilo kao da si gdegod usred ravne Bačke. U kolo se prva uhvatila mlada knjeginjica Jelena Karađorđević i tako ga je lepo odigrala da je milina bilo gledati”. Tom je prilikom sakupljeno 500 forinti za srpsko narodno pozorište. Knez Aleksandar je sam priložio 10 dukata, njegova supruga 50 forinti, patrijarh Samuilo Maširević isto toliko, vladika budimski 20, „a poznati srboljub Venijamin Kalajlija 25 fv. a. vr.” Knez Mihajlo nije prisustvovao, ali je i on poslao 10 dukata. Mađarski spahija Venijamin (Benjamin) Kalai Nađkalovski /kojeg autor ove novinske vesti zove „poznati srboljub”/ ce zaista trudio da dokaže svoju naklonost Srbima. Pri centandrejckoj Preparandiji osnovao je fondaciju IZ koje će se svake godine davati dva dukata učeniku KOJI postigne najbolji uspeh iz srpskog jezika, a jeedan dukat onom ko ce bude „odlikovao u pravoslavnom katihizisu”.
   Fedor je voleo pozorište. Kad su god Temišvarci sakupljali priloge da bi omogućili goctovanje Srpskog narodnog pozorišta, uvek je davao pozamašne sume. Na Glavnoj skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište, koja ce drži u Novom Sadu 17. i 18. avgusta 1867, dopunjen je Upravni odbor u kojem su sad, pored ostalih, Antonije Hadžić, Jovan Subotić, Jovan Jovanović (3maj), čiji je zamenik Jovan Hadžić, pa pesnik Laza Kostić. Prvi na spisku članova Ekonomskog odseka je „baron Fedor Nikolić Rudnjanski”. Njegov je zamenik Jovan Radovanović, a članovi su još i Jovan Maletić, „kao najstariji”, pa Đorđnje Šević, Kosta Novaković i drugi. Tako ce i unuk Milošev svrstao u sam vrh crpcke kyltyrne elite u Ugarskoj.
   Politika mu je, međytim, životno opredeljenje. Dve godine, 1867. i 1868, proveo je „po evropckim državama i proučavajući političko-administrativno ustrojstvo i ekonomcke odnose i ustanove”. Hajduže je boravio u Briselu i Londonu. Putovanje je morao da prekine na vest da mu je ujak, knez Srbije, Mihajlo, ybijen u Košutnjaku, pa su on i otac mu, Jovan, 12. jyna 1868. stigli u Beograd. Tu ih je dočekao Benjamin Kalaj, u SVOJSTVU JEDNOG od glavnih organizatora pogreba. Mihajlo je poginuo, a za sobom nije ostavio tectament. Od cypryge Jylije ce razveo 1865. i tom prilikom joj dao JEDNU zgradu u Bečy i godišnju renty od 5.500 guldena, plaćenu ynapred, i garantovanu njegovim imanjem Poljana Dolž. Celokypna njegova imovina je, prema tome, trebalo da pripadne njegovim cectrama, Petriji od Varadija i potomcima POKOJNE Savke, Nikolićima od Rudne. Ali, na vest o smrti u Beograd je doputovao i prof Ziči da vidi da li ce što može prigrabiti za bivšu Mihajlovu suprugu, koju je on zastupao. Ziči je, u tom smislu, osporavao valjanost akta o „rastavi od stola i postelje”, koji je sačinio biskup Josip Juraj Štrocmajer između Mihajla i Jylije, pa je išao od jednoga do drugoga i raspitivao ce o srpskom pravosuđu. Kanaj ce svrstao na stranu Fedora Nikolića, kojeg je od ranije poznavao.
   Mihajlo je sahranjen 15. jyna u 8 časova pre podne, a 2. jyla je držana skupština, na KOJOJ je za kneza izabran maloletni unuk Miloševog brata Jevrema, Milan Obrenović, budući prvi srpski krunisani kralj posle Kosova. I tada je u Beogradu bio grof Ziči. „Pošto želim da nacledctvo do6iju Nikolićevi, pisao sam odmah Fedoru Nikoliću i obavestio ga o svemu što sam znao o 3ičijevim planovima” — zapisao je u svom Dnevniku Benjamin Kalaj.
   Beogradski sud je pokrenyo ostavinsku raspravu i celokypny imovinu podelio na Petrijy Bajić od Varadija, ctarijy cectry, i barona Fedora i Mihajla Nikolića od Rudne, sinove mlađe cectre pokojnika. Kneginja Jylija ce na tom ročištu sa SVOJIM zahtevom nije pojavljivala, ali je već janyara 1869. njen advokat podneo zahtev sudu žypanije Ilfov da pokrene proces protiv naslednika. Cpop je vođen od januara do 12. aprila, kada je doneta konačna presuda na Julijinu štetu i presuda beogradskog suda postala konačna.
   Naslednici jedno vreme nisu delili imovinu. Učinili su to tek 8. juna 1873. sporazumom potpisanim u Bukureštu, po kojem je Fedoru pripalo: „Imanje Mavrodin i Buzescu u županiji Teleorman, imanje Tamadea-Tamasesti u županiji Ilfov i jedna četvrtina imanja Andra- sesti”. Niko od naslednika tada nije boravio u Rumuniji, pa su imanjima upravljali državni pravobranioci. Godine 1879. Jefta Tanasijević je u ime barona Fedora Nikolića, od suda županije Ilfov tražio prepis sporazuma iz 1873. za imanje Tamadea-Tamasesti, koje je kupio Georgije Haralambu. Mlađi Fedorov brat Mihajlo je svoja imanja Herešti i Casciorele prodao 1892. godine Atanasiju Stoložanu.
   Gradili su Obrenovići i crkve po Rumuniji. Mihajlo je podigao 1856. godine hram Preobraženja gospodnjeg u selu Mavrodin, 11 kilometara udaljenom od grada Aleksandrija. O tome postoji zapis na unutrašnjoj strani zapadnog zida, na kojem je, pored ostalog, i podatak da je crkva „prepravljena i slikana uz pomoć stanovnika i barona Fedora Nikolića 9. aprila 1892. i Panaita Georgija zugrafa”. Miloševa i Mihajlova imanja u Rumuniji donosila su godišnje prihode između 70 i 80 hiljada dukata. To znači da je Fedoru sa te strane pristizalo blizu dvadeset hiljada na godinu dana. Tada je već ekonomski značajno ojačao, pa je odlučio da deo novca uloži u podizanje parnog mlina u Velikoj Kikindi. Sa grupom temišvarskih trgovaca formirao je konzorcijum, prvi koji je dotada nastao od veleposedničkog i trgovačkog kapitala. Za 1500 deonica akcionari su uplatili 450.000 forinti i 1869. godine podigli veliki, moderan parni mlin kapaciteta 150.000 metričkih centi meljave godišnje, čije će se brašno ubrzo posle toga trošiti i na bečkom dvoru.
   Te iste godine Fedoru se ukazao zračak nade da postane nasledni knez Srbije. Namesnici maloletnog Milana, Jovan Ristić i Milivoje Blaznavac, tajno su se dogovorili da u Ustav Srbije, koji je donet 1869. godine, unesu odredbu da će prestolonaslednik srpskog dvora biti baron Fedor Nikolić od Rudne u Banatu. Tokom putovanja za Kragujevac, gde je Skupština zasedala, Ristić je došao u fijaker Stevče Mihajlovića, tutora maloletnog Milana, i upoznao ga sa ovom idejom. Obrazloženje mu je bilo „da se familija umnoži te da ne misle neprijatelji da nema koji da nasledi”. Uveče pred zasedanje došli su kod Mihajlovića i Ristić i Blaznavac da čuju njegovo konačno mišljenje. „No kad im ja na sve te govore odjedanput odgovorim da ja nigda na to pristati neću da dvorim madžarskog barona kao srpskog prestolonaslednika, koji dvori Madžarima, oni vele: da li će ovako biti to biti i onako…” Sutradan, posle fruštuka, namesnici su Stevči saopštili da su se dogovorili „da pred Skupštinu ne iznose ono” što su sinoć s njim raspravljali — da u Ustav neće stavljati pitanje prestolonaslednika. Baron Fedor Nikolić tako, mada je imao sasvim realne izglede, jer su Blaznavac i Ristić bili veoma uticajni ljudi u Srbiji, nije postao knez Srbije.
   Baron Nikolić se, u politici, sve više udaljava od svog nekadašnjeg učitelja Svetozara Miletića. I on će se naći, početkom 1872, među vodećim notabilitetima na dogovoru oko toga kako da obezbede pobedu na predstojećem Saboru. Prisutni su bili i episkop Nikanor Grujić, arhimandriti Anđelić i Mihajlović, Samuilo Maširević, Livije Radivojević, sremski župan Kušević, Aleksandar Stojačković i ministarski savetnik Teodor Mandić. Pominje se, međutim, i u nekakvim sumnjivim poslovima. Brat pesnika Jovana Jovanovića Zmaja Kornel Jovanović krenuo je iz Novog Sada za Vršac 7. juna 1876, 9. je prispeo u Čakovo odakle je otišao u Rudnu baronima Nikolićima, pa iz nje došao u Kikindu, Bašaid i Melence, gde je uhapšen. On je tvrdio da putuje „radi plasiranja srpskog zajma”, a kikindski sreski načelnik Lujanović, koji ga je lišio slobode, da se raspitivao o raspoloženju naroda za revoluciju u Vojvodini.
   Decembra 1878. baron Fedor Nikolić je izabran za člana Upravnog odbora Društva za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Na mesto predsednika je došao istaknuti član Narodne stranke dr Stevan Pavlović, za načelnika je izabran dr Mihajlo Polit-Desančić, a za podnačelnika Antonije Hadžić. Samo su Jovanu Đorđeviću, Jovanu Subotiću, Jovanu Boškoviću i njemu izabrani i zamenici.
   Dve godine kasnije, 6/18. septembra 1880, na skupštini Matice srpske primljeno je čak 114 novih članova. Među njima i baron Fedor Nikolić od Rudne, dr Ignjat Brlić iz Slavonskog Broda, dr Milan Jovanović Batut, lekar u Somboru, Arsa Pajević, štampar u Novom Sadu, Aksentije Marodić, akademski živopisac iz Subotice, i neki drugi. Nikolić je, kako je napred navedeno, još 1865. godine priložio Matici 100 forinti, ali nije smatran njenim članom sve do 1880, kada je zvanično primljen. Te godine dobio je i jedno od najviših priznanja za jednu diplomatsku misiju koju je sa uspehom obavio u Rumuniji.
   Nekoliko godina posle aneksije, Austrougarska je (tek krajem 1882) konačno završila ozbiljniju reorganizaciju svoje uprave u Bosni i Hercegovini. Na predlog ministra finansija, Benjamina pl. Kalaja, car je svojim rešenjem od 15. jula imenovao barona Fedora Nikolića od Rudne za civilnog adlatusa. Na novu dužnost je došao 1. avgusta, zajedno sa ministrom Kalajem. U Blažuju su ih dočekali mnogobrojni službeni izaslanici. Ubrzo potom su usledile i druge promene. Carevom odlukom od 9. avgusta 1882. razrešen je dužnosti poglavar Dalen i za komandujućeg generala i poglavara zemaljske vlade postavljen je konjički general baron Jovan Apel, Nemac iz Slavonije, koji je pomalo znao „zemaljski jezik.” Njega je u Brodu dočekao baron Nikolić, pa su zajedno ušli u Sarajevo 26. avgusta.
   Rešenja za nove ljude nalazio je i caru predlagao ministar Kalaj. Kada je baron Fedor Nikolić u pitanju, teško da je mogao naći bolje. Bio je Srbin i po ocu i po majci, po kojoj čak i vrlo blizak srodnik vladajuće dinastije u Srbiji. To bi trebalo da zadovolji i umiri bosanske Srbe. Nikoliću je, pak, kao protivtežu postavio Nemca koji je trebalo da kontroliše njegove postupke. Pa ipak su prilike za Srbe bile dosta povoljne. Zamenik vojnog guvernera bio je jedno vreme Srbin, general Jovanović. Ćirilica više nije proganjana nego je sama vlada pokrenula list „Prosvjeta” na tom pismu, a zvanične novine, „Sarajevski list”, štampane su i ćirilicom i latinicom. Srbin Nikola Kašiković je već 1885. pokrenuo „Bosansku vilu” u kojoj je javno smeo da polemiše sa zagrebačkim Hrvatima šta je srpsko, a šta hrvatsko. Narod ipak nije rado prihvatao nikoga iz carevine. Na jednom putovanju poštanskim kolima od Zenice do Sarajeva, na kojem su bili adlatus Nikolić, ministar Kalaj, tajnik legacije Horovic i mađarski književnih Ažbot, presrela ih je oveća grupa ljudi i umesto obavezujućeg „živeli”, počela da uzvikuje: „Mi tražimo pravičnost inače moramo propasti!”
   Početkom septembra 1882. u Bistriku je izbio velik požar koji je pričinio ogromne štete. Već sutradan je civilni upravitelj, baron Fedor Nikolić, predao načelniku Rakoviću „svotu od 50 for. iz svojega džepa” — zabeležio je službeni „Sarajevski list” u sredu, 6. septembra 1882, u očiglednoj nameri da podvuče plemenit gest darodavca. U jesen iste godine baron Nikolić je boravio u Beogradu, gde ga je kralj Milan odlikovao najvišim tadašnjim srpskim odlikovanjem, „Velikim krstom Takovskog reda”. Na svečanom ručku, koji je tom prilikom u njegovu čast priređen 21. oktobra, Obrenović ga je pozdravio kao svog rođaka čije prisustvo svedoči o dobrim odnosima između Austro-Ugarske i Srbije, pa su u to ime ispili zdravicu njihovim veličanstvima, caru Franji Josifu, carici Jelisaveti i careviću Rudolfu. Nikolić je uzvratio nazdravivši kralju Milanu, kraljici Nataliji i prestolonasledniku Aleksandru — nije propustio da zabeleži „Sarajevski list”, 24. oktobra/5. novembra 1882. Nikoliću je ubrzo stiglo priznanje i od njegovog suverena. Kralj Mađarske ga je 1884. godine odlikovao „Krstom reda gvozdene krune I razreda” i imenovao „tajnim pravnim savetnikom”, a nešto kasnije i „vekovečitim članom gornjeg doma”.
   A on je u Sarajevu organizovao zabavu i za sebe i za druge. Nikolić je kao baron po uputstvu Kalaja davao zimi sijela i bogate zakuske u svome domu, gdje mu je gospoja jedan mali teater operu uredila bila, i sama u komadima igrala…” Ovi su se skupovi održavali jednom sedmično, od početka 1883. godine, sem u vreme časnog posta, što je bilo objavljeno i u zvaničnom listu. O jednom od tih „sijela” pisao je „Sarajevski list” 1. marta /12. februara 1883. pod naslovom Iz capajeecKož društva: „Sijelo u barona i baronice Nikolića iskupilo je i sinoć lijep broj prijašnjih gostiju iz prvih ovdašnjih krugova. Sinoć je domaćinski odbor za priređivanje ovijeh zabava otpočeo niz novih prikazivanja na naročito spremljenoj malenoj pozornici u glavnoj prijemnoj dvorani. Ova malena pozornica, za koju je ovdašnji slikar g. Nijemczek naslikao nekolike veoma lijepe dekoracije udešena je finim ukusom i spretno za prikazivanje pojedinih kratkih šaljivih komada i humorističkih predavanja”. Po autoru priloga sinoćna predstava je bila početak nekakvog novog ciklusa zabava i jako se dopala prisutnima. U programu su učestvovali „gospođica pl Ciolich, kćerka generala Ciolicha”, pa konzul Muler, te nadzornik Vukelić. Upravitelj gimnazije Jilly je recitovao poznatu Šilerovu pesmu Alpinski lovac, a baron Molinari i „šumski upravnik g. Hoffmann su izveli nekakav skeč.
   Zalagao se baron Nikolić i za oživljavanje drugih kulturnih projekata u Bosni. Zemaljska vlada je 14. maja 1885. odobrila pravila Muzejskog društva, pa je ono, sa proširenim odborom kojem je baron Fedor Nikolić bio na čelu, dobilo pravo javnosti. Okupilo je blizu 500 članova i odmah počelo sa radom.
   Protokol mu, međutim, nalaže i mnoge ceremonijalne nastupe i pojavljivanja. Prisustvovao je, tako, 1. januara 1885, svečanom puštanju u saobraćaj sarajevskog tramvaja, a početkom maja 1886. je na svečanom dočeku nadvojvode Albrehta, člana carske kuće, „prvi put u Sarajevu obukao sjajno ruho ugarskog velikaša”. Car mu je, kao građanskom poglavaru Bosne i Hercegovine, 10. februara 1886. darovao ugarsko baronstvo, ali ga je ipak, 27. oktobra iste godine, razrešio ove dužnosti u Bosni. Po jednima, učinio je to na predlog administracije, jer se osetno promenio kurs prema Srbima; po drugima, Nikolić je to sam tražio iz porodičnih razloga. Nije sporno da je u gradu na Miljacki baron Fedor Nikolić ostavio trajni trag svog četvorogodišnjeg boravka: vlastitim novcem izgradio je crkvu u Reljevu, uz tamošnju pravoslavnu Bogosloviju i „ukrasio je prigodnim ikonostasom”. Pored ove crkve, „njegovim je podvigom zemaljska vlada nanovo sagradila starodrevni srp. pravosl. manastir Dobrunj kod Višegrada”. Za te i druge zasluge varoš Sarajevo ga je proglasila za svog počasnog člana.
   U Ugarskoj su ga čekali novi izbori, koji su držani 1887. godine. Mihajla Polita Desančića je kandidovala Srpska narodna slobodoumna stranka u tri izborna sreza: titelskom, belocrkvanskom i starobečejskom, ali je na kraju ostao bez mandata. Sabovljević je, opet, bio prisiljen da poslaničko mesto u Velikoj Kikindi prepusti baronu Fedoru Nikoliću, za vladajuću partiju pouzdanijem kandidatu, a pravniku Mihajlu Sabovljeviću je dato mesto javnog beležnika. Pored barona Nikolića, od Srba su na tim izborima pobedili još: Fedorov teča baron Miloš Bajić u moravičkom srezu, Aleksandar Stojačković u belocrkvanskom, Vasa Popović u starobečejskom i Petar Lupa u sentandrejskom. Tako je vladajuća stranka obezbedila da se u parlamentu više nije mogao čuti glas kritike narodnosnih poslanika koji bi bio upućen na račun mađarske vlade i njene velikomađarske politike. Rudnjanski spahija je postao član „zajedničkog delegacionog poverenstva”.
   Sad je grupi njegovih političkih istomišljenika bilo potrebno javno glasilo koje bi širilo njihove ideje i stavove. „Javor” je 27. marta 1888. doneo kratku belešku o pokretanju „Srpskog Dnevnika”, lista za „politiku, prosvetu, privredu, radinost i trgovinu. Vlasnik baron Fedor Nikolić. Urednik Aleksandar Stojačković”. Nikolić je bio inicijator okupljanja grupe srpskih poslanika u ugarskom državnom Saboru i razgovora oko pokretanja ovog lista. Svi su se slagali da se oseća potreba za jednim srpskim novinama koje bi izlazile u ugarskoj prestonici, ali je konačan dogovor postignut tek kad su baroni Miloš Bajić i Fedor Nikolić prihvatili da u celosti finansiraju ovo glasilo. U citiranoj belešci u „Javoru” data je i kratka, ali veoma precizna, programska osnova: „zastupaće težnje sadržane u poznatim odlukama „Kikindskog programa” i programa ’Srpskog kluba’ u Zagrebu”. Kao vid svoje pomoći izdavačima, Benjamin Kalaj je vladu Bosne i Hercegovine pretplatio na 25 primeraka „Srpskog dnevnika”. Novina je, međutim, zbog toga što joj je vlasnik bio pripadnik vladajuće liberalne stranke, kao i zato što ga „kod naroda osumnjičiše ostali novinari”, brzo prestala da izlazi — 31. marta 1889. se pojavio poslednji broj. „Branik” je trijumfovao. „U povoju eto nestade nedonoščeta” pisao je „Branik”. Njegovim vlasnicima je ostao samo ogroman deficit.
   I druga srpska glasila pišu o aktivnosti Fedora Nikolića. „Naše doba”, u sredu, 11/23. aprila 1890, na celoj naslovnoj strani, velikog formata, pored ostalog piše: „Kao poslanik ne vrši on svoje poslaničke dužnosti samo po formi kao mnogi poslanici srpske i druge narodnosti, nego marljivo pohodi sabor i vazda učestvuje u važnijim sednicama mu. S toga je i predsednik narodno-ekonomskog odbora poslaničke kuće, mnogobrojnih opštekorisnih i dobrotvornih društava u Budimpešti kao i van nje, pa ne uživa samo to odličje po imenu nego vrši te svoje počasne dužnosti sa retkom savešću i odanošću”. Jedna od tih je i dužnost predsednika Srpske crkvene opštine u Budimpešti, čime je u stvari bio i „vrhovni nadzornik odgajanja srpske mladeži u Tekelijanumu”. Na proslavi pedesete godišnjice Tekelijine zadužbine koja je držana „licem na svetoga Savu”, 14. januara 1889. otvorio je svečanu sednicu ovim rečima: „Gospodo, s radošću pozdravljam u ovoj svečanoj sednici peštanske pravoslavne crkvene opštine naše mile goste, koji su nam sa sviju strana, gde naš mili srpski narod živi, ovamo stigli, da s nama zajedno proslave pedesetogodišnjicu ovog od neumrlog Save Tekelije, dobrotvora našeg naroda, osnovanog zavoda, koji nam je već i do sada mnogo valjanih Srba vaspitavao, a koji će nam, ako Bog da, još mnogo vrlih muževa podariti. Neumrlom Savi Tekeliji budi slava večita, a od njega osnovanom zavodu, koji se njegovim imenom diči, budi dug, večiti opstanak. I s tim otvaram današnju svečanu sednicu, a ujedno molim g. nadzornika tekelijinog zavoda, da bi imao dobrotu ovde izneti važnije podatke o životu i radu velikog srpskog mecenata Save Tekelije.”

   Odgovori

7. 27. novembar 2017. u 13:24

   Vojislav Ananić

   II
   Nastavak o Fedoru Nikoliću:

   U Kikindi mu, međutim, bar onaj deo javnog mnjenja koji formira lokalni list „Sadašnjost”, nije naklonjen. Sredinom septembra 1889. čitamo u tim novinama da se očekuje dolazak poslanika Fedora Nikolića da onima koji su ga izabrali ”položi javan račun o svome delanju u ugarskom saboru”. Autor beleške se interesuje kako je „g. baron ispunio ona mnoga obećanja svoja, koja je učinio baš o ’krušelomiju’ tribine pred distriktskom kurijom”. O samoj poseti „Sadašnjost” piše 1. oktobra na naslovnoj stranici, pod naslovom Veliki gosti. Sa dosta ironije i sarkazma list ovako ocenjuje posetu poslanika svojoj izbornoj bazi: „Pri dobrom šampanjcu je raspravljeno mnogo važno pitanje, ispravljeno je, i to na opšte zadovoljstvo i pitanje avtonomije naše crkve i škole, jer je g. baron kategorično izjavio, da on ništa ne zna, da se ta avtonomija krnji, i da je u opasnosti kakvoj. Pa kad g. baron o tome ne zna ništa, onda da bogme da ne može biti ništa u stvari, pa da možemo svi skrstiti ruke i mirno spavati”. Dočeku koji mu je upriličen i prijemu koji je on priredio prisustvovali su, pored ostalih, i Hajm Mor, upravnik, i Rista Telečki, član Upravnog odbora akcionog mlina, pa je baron Nikolić iskoristio priliku da sa njima porazgovara i o poslovanju ovog prerađivačkog giganta, čiji je bio većinski vlasnik.
   Sledeće, 1890, godine zasedao je Srpski crkveno-narodni Sabor u Karlovcima na kojem je baron Fedor Nikolić bio kraljevski komesar. Od te do 1899. godine bio je ravno deset puta „kraljevskim poverenikom, to na pravoslavnom narodno-crkvenom Saboru, to na sv. pravosl. srpskom sinodu”. Velikokikindska „Sadašnjost” prati zasedanje Sabora, posebno delatnost svojih delegata i svog poslanika barona Nikolića, pa tako 6. maja 1890. piše da je kraljevski komesar prisustvovao polaganju kamena-temeljca za gradnju nove zgrade gimnazije i bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Kamen je bio „izdubljen”, a u to je udubljenje smešten zapis sa potpisima barona Fedora Nikolića, Dane Stankovića, potpredsednika saborskog Odbora, gradonačelnika Milića, upravnika gimnazije Stevana Lazića, Stevana Anđelića i graditelja Đule Partoša. Uz ovo pismo stavljen je i spisak sa imenima svih dotadašnjih direktora Karlovačke gimnazije „i svi politični i beletristični listovi naši, osim ’Srpskog naroda’ ”.
   U istom broju „Sadašnjost” prenosi pisanje jednog mađarskog lista koji je ovako opisao barona Nikolića: „Baron Fedor Nikolić je već i za oko veoma zanimljiva pojava. Kada se pojavi u sjajnom mađarskom ruvu od atlasa, sa skupom pervaznom lentom na plećima, sa bogato ukrašenim mačem o bedru, sa blistavim tokama, sjajnim perom za pervaženom kučmom; soboljim brkom, koji mu sarkastičan osmeh ne pokriva, u krupnim očima mu žar, pažnja i dobrota. […] Svetina ga na ulicama pozdravlja oduševljenim živeo i pogađa koliko sela mu vredi sjajno ruvo”. U nastavku se opisuju počasti koje su mu, kao kraljevskom izaslaniku, priređivane: „Na crkveni vrati ga dočekuje patrijarh u raskošnoj odeždi pravoslavne crkve, s njim je deset popova u svetlim odeždama i u takoj pratnji — impozantna pojava — ulazi kralj. komisar pod blistav ikonostas, te tamo namešten presto zauzima kao zastupnik Njeg. Veličanstva.”
   Te jeseni osnovan je u Novom Sadu Središni kreditni deoničarski zavod većinskim kapitalom patrijarha Brankovića, barona Fedora Nikolića, veleposednika Lazara Dunđerskog i „drugova”. Većina osnivača i deoničara bili su Srbi, ali je svako mogao da bude član. Cilj osnivača Zavoda bio je da brzim i jeftinim kreditima pomažu radinost, trgovinu „i poljsku privredu u Donjoj Ugarskoj”. Godišnji promet u 1891. godini bio je 12.052,244 forinti, a čist prihod milion forinti. Upravitelj je bio Lazar Milošev, a predsednik Lazar Dunđerski.
   Dvojica od trojice osnivača bili su u to vreme najbogatiji Srbi u Ugarskoj. Lazar Dunđerski, naslednik Gedeona, tvorca porodičnog bogatstva, imao je najviše zemlje — 6.729 jutara. Odmah iza njega bio je baron Fedor Nikolić sa 6.360, a njegov brat Mihajlo imao je 4.631 jutro. Pre no što je nasledio imanje pokojnog ujaka, Fedor je već imao blizu 4 hiljade jutara obradive zemlje u Vlaškoj, dvadesetak kilometara od Bukurešta. Bilo je to imanje Tanadeu Žos, na kojem je sagradio školu i crkvu. Evo još jednog pokazatelja koji svedoči o bogatstvu barona Fedora Nikolića: županijska skupština torontalske županije imala je 1890. godine 300 virilaca — poslanika koji plaćaju najveći porez i po toj osnovi ulaze u skupštinu. Prvi je na listi bio crnjanski vlastelin grof Andrija Čekonjić, koji je plaćao 86.081 fr. 15n. godišnjeg poreza. Na spisku je bilo ukupno 87 Srba, a „najjači je baron Fedor Nikolić sa 6082 fr. 88 n.” pisala je „Sadašnjost”.
   U istim se novinama, na poslednjoj strani, 22. decembra 1891. godine pojavio oglas naslovljen sa Poštovani birači u kojem se biračko telo podseća da će se zemaljski sabor raspustiti 24. decembra, a novi izbori držati između 16. i 25. januara 1892. godine. Kikindska „Slobodoumna stranka”, kažu oglašivači, istakla je za svog kandidata dosadašnjeg poslanika „njegovu preuzvišenost” gospodina barona Fedora Nikolića od Rudne koji potpuno poverenje birača uživa”. Zbor birača je zakazan za isti dan (bila je nedelja) u dva sata posle podne u Karinoj areni. Na ovom se oglasu potpisalo 75 viđenijih Kikinđana.
   U izbornu se trku uključio i Paja pl. Eremić, koji je sam sebe kandidovao. Štampao je oglas „poštovanoj braći biračima”, datiran 5/7. januara 1892, u kojem izlaže svoj program: „U državnopravnim pitanjima stojaću na stanovištu liberalne t. j. slobodoumne stranke”, kaže, a to znači da traži podršku istih birača koji su se već opredelili za barona Fedora Nikolića. Zato se sad, opet, dvanaest najviđenijih varošana obraća 9. januara preko „Sadašnjosti”, „Braći svojoj Srbima i biračima velikokikindskim” sa „Srbi braćo!” Podsećajući čitaoce da je pre pet godina, protivno volji tamošnjeg nezavisnog srpskog stanovništva, istakao „za poslaničkog kandidata preuzvišenog gospodina barona Fedora Nikolića baš sam g. Paja plem. Eremić”, a sada, kad je ovaj „sa svog korektnog držanja kao kralj. poverenik na srpskom nar. crkvenom saboru stekao ljubavi, poštovanja i poverenja, sam sebe kandiduje kao njegovog protivnika. Zato oni, potpisani, svečano izjavljuju da prihvataju kandidaturu barona Nikolića, uvereni da će on najviše učiniti za sredinu koja ga bira. Među potpisnicima su: okružni prota Đorđe Vlahović, trgovac Marko Bogdan, njegov brat, advokat dr Živko Bogdan, načelnik Rista Telečki, advokat Milan Petrović, vlasnik „Sadašnjosti”, još tri advokata, dva sveštenika i jedan učitelj. Pobedio je Fedor Nikolić, ali je „Sadašnjost” donela 8. marta vest da je Eremićeva stranka napala njegov mandat, te da se spor vodi pred petim sudskim odborom Ugarskog sabora. „G. baron Nikolić je izjavio, da nije voljan da brani svoj mandat, no odbranu je uzela u ruke njegova stranka”. I čuveni Mladen Trifunac se svojski zalagao za izbor Fedora Nikolića, a nakon njegovog izbora, osnovao je u Kikindi Odbor trinaestorice Nikolićevih pristalica za borbu protiv radikala i Politovih liberala. U tom su odboru bili i advokat Milan Petrović, dr Živko Bogdan, koji će kasnije postati gradonačelnik Kikinde, te njegov brat, Marko „gvozdeni”. „Ranije su bili narodnjaci, zastavaši, a sad su za leđima barona Nikolića”, pisala je „Zastava” 8. avgusta 1892. godine.
   Ispod obaveštenja da je umro Petar Čarnojević, „potomak iz one stare porodice Čarnojevića iz koje je i patrijarh Arsenije, koji nas je iz Stare Srbije ovamo doveo, poslednji temišvarski grof”, „Sadašnjost” je 19. aprila 1892. godine donela i vest da će poslanik Fedor Nikolić, „ iduće nedelje oko 9. časova pre podne” doći u posetu Kikindi. Za svečani doček imenovan je posebni odbor. Predviđeno je da mu se priredi svečani ručak (banket), te da ga pozdrave srpski, mađarski i nemački. Uveče je trebalo da se organizuje bakljada. „Čine se pripreme da bude što lepše dočekan” — završava svoj tekst urednik „Sadašnjosti”. Ni traga, dakle, od one ranije zajedljivosti, dvosmislenosti i sarkazma koji su bili tako vidljivi u pisanju istih novina za vreme prethodnog mandata istog poslanika. Nešto kasnije, tačnije 7. jula, kikindske novine su objavile kratku vest pod naslovom Svatovi u kući našega poslanika iz koje saznajemo da su se „prošlog četvrtka u peštanskoj srpskoj pravoslavnoj crkvi” venčali: Jovanka, kćerka barona Nikolića, i Geza Duka od Kadara.
   Po isteku ovog poslaničkog mandata, baron Nikolić se više nije kandidovao za narodnog poslanika, nego je samo kao član Gornjeg doma obavljao svoje dužnosti u parlamentu. „Osim ovog djelokruga baron Nikolić je kao predsjednik i upravni vjećnik raznih financijalnih zavoda do svoje smrti revno djelovao na nar. ekonomskom polju.”
   Car Franja je Srbima odobrio da za 29. juna /11. jula 1897. godine sazovu svoj Narodno-crkveni Sabor, za koji je, kao kraljevski poverenik, imenovan baron Fedor Nikolić. Ovaj je skup Srba ostao poznat kao Petrovdanski sabor, jer je počeo na ovaj veliki pravoslavni praznik. Pred sam početak zasedanja (11/23. juna) car je dozvolio da se uporedo održi i sesija svetog Arhijerejskog sinoda, kojom će prisustvovati isti kraljevski izaslanik, „pravi tajni savetnik i nasledni član ugarske velikaške kuće”. List „Srpski sion” je objavio kratku belešku, u četvrtak, 26. juna, da baron Nikolić stiže u Karlovce „u subotu u oči Petrovadna osobnim vozom u 3/45 posle podne. Doček preuzvišenog kr. poverenika biće po izdatom protokolu”. Nikolić je stigao u najavljeno vreme. Na stanici je dočekan „od gradskog poglavarstva i počasne kompanije u prisustvu mnogo radoznala sveta, uz pucanje topova i sviranje vojničke bande”. Od stanice do patrijaršiskog dvora prevezao se svečanim dvorskim četvoropregom. Iza ulaza u dvor dočekao ga je patrijarh Georgije Branković sa visokopreosveštenim episkopatom i dvorskim sveštenstvom. Na reči patrijarhove dobrodošlice baron Nikolić je odgovorio „da uvek rado ovamo dolazi, a najradije onda, kad može da donese narodu svome sreću, a crkvi njezinu avtonomiju da potpomogne učvrstiti”.
   Stan mu je bio pripremljen u patrijaršiskom dvoru i tu je, odmah po dolasku, primio patrijarha i episkope. „Posle je blagoizvoleo ljubazno primiti podvorenje sveštenstva, vojničkog časništva, gradskog poglavarstva, kotarskog suda, avtonomnog činovništva, Novosadske i Karlovačke gimnazije i drugih korporacija”.
   Sabor je počeo 29. juna u podne. „Srpski sion” do najsitnijih detalja opisuje ceremoniju otvaranja, koja je bila precizirana zvaničnim protokolom. U petnaest minuta do dvanaest časova krenula je povorka crkvenih velikodostojnika — patrijarh, episkopi, dvorsko i ostalo sveštenstvo — iz patrijaršijskog dvora put sabornice, koja je za ovu priliku bila uređena u velikoj gimnazijskoj dvorani. Tu je patrijarh biranim rečima pozdravio prisutne i zamolio ih: „odbacimo sve ono što nam lepoj slozi i opštem sporazumu na putu stoji, pa kao sinovi jednog Oca nebeskog i sinovi jednog oca zemaljskog, upotrebimo zgodnu ovu priliku, da taj željeni sporazum i slogu postignemo”. Potom je izabrano posebno izaslanstvo koje će pozvati kraljevskog komesara na sednicu — po dva poslanika iz svake eparhije, a predvodio ih je episkop vršački. Baronu Nikoliću, kojeg je pratila ova svita, je „počasna kompanija pred gimnazijskom zgradom na pijaci odala propisanu počast”, a kada je ušao u salu dočekan je burnim „Živeo!” Potom „zauzima mesto pod baldahinom i na mađarskom jeziku” pozdravlja Sabor. Sigurno je protokol strogo predviđao da se kraljevski izaslanik, pa makar mu maternji jezik i bio srpski, Saboru obrati na jeziku države. Baron se tom prilikom legitimisao. Pred svima je predao i tražio da se pročita kraljev ukaz o njegovom imenovanju za komesara.
   Šestog dana zasedanja, 5/17. jula, Saboru se, na njegovo traženje, obratio kraljevski komesar. Prvi deo svog govora, u kojem je podvukao da, u ime Njegovog carskog i kraljevskog Veličanstva, rado prima izjavu lojalnosti Srpskog narodno-crkvenog Sabora, izgovorio je na mađarskom, a ono što je smatrao značajnim da kaže rekao je na maternjem, srpskom jeziku. Ovako je objasnio šta od Sabora očekuje car Franc Josif I: „Da se pre svega, i zapostavljajući svaki drugi predmet, opetujem pre svega, i zapostavljajući svaki drugi predmet (…) sastavi jednostavna srpsko narodno-crkvena organizacija, jer je baš to velika nezgoda za srpsku narodnu crkvu i školu, da nema jedinstvene organizacije i da se upravlja zasebnim, — i često nepotpunim uredbama, — među kojima ne postoji organička veza i sistematička postepenost, i iz kojih je uredaba, ne samo teško, no skoro nemoguće steći jasan pojam, o pravima srpske narodne pravoslavne crkve u domovini našoj”. Njegove sugestije nisu prihvaćene jer „združene narodne stranke nisu dozvolile da se krnji jedno sveto pravo našega sabora”. Baron Fedor Nikolić je nastojao da polako, diplomatski izvede Sabor iz zabluda, na način na koji se obratio i zasedanju svetog Sinoda: „Što se tiče burnoga vremena imam izjaviti, da se i na moru često podižu bure, ali se i stišavaju, a lađa brodi dalje mirno svojim putem i stiže dalje svome cilju”. Nastojao je da „odnošaje na polju crkveno narodne srpske avtonomije sredi i u svoj pravilan kolosek dovede, što mu na žalost nije pošlo za rukom.
   U nedelju, 1. marta 1898. godine održana je u Tekelijanumu glavna skupština peštanske Srpske crkvene opštine. Baronu Fedoru Nikoliću je tom prilikom zahvaljeno na desetogodišnjem predsednikovanju. On, međutin, ne prestaje da bude aktivan. Sledeće, 1899. godine u Temišvaru je osnovana Dobrotvorna zadruga Srpkinja. Rudnjanski spahija je bio jedan od osnivača priloživši pozamašnu sumu. U znak priznanja Zadruga ga je izabrala za počasnog člana i uvrstila u red svojih dobrotvora. Njega je, u prvom redu, interesovala privreda, pa je duže vreme bio predsednik Tamiško-agrarne štedionice „i mnogih drugih privrednih ustanova”.
   Nema sumnje da je baron Nikolić tih godina jedan od najviđenijih Srba veleposednika, o čemu se vodi računa u svim prilikama. „Srpski sion” je 1899. godine u 47. broju pisao da je Velikaška kuća Ugarske izabrala u ugarsku delegaciju, od Srba, „patrijarha Georgija Brankovića, barona Fedora Nikolića i Svetozara Kuševića”. U Odbor za spoljne poslove izabrani su patrijarh Branković, Fedor Nikolić i Đorđe Đurković. Ni reprezentativni skupovi se ne mogu zamisliti bez njegovog prisustva. Patrijarh Georgije je 1900. godine jednom prilikom u peštanskom hotelu „Bristol” priredio svečani ručak na kojem su bili: episkop Lukijan Bogdanović, „baron Fedor Nikolić”, Svetozar pl. Kušević, Đorđe Đurković, pa konzul Kraljevine Srbije Đorđe Barlovac, vicekonzul Branko Mušicki, kurijalni sudac Vasilije Vasilijević, Arsen Zubković, poslanici Stevan Jovanović, dr Ivan Ivanović, Stevan V. Popović, kraljevski savetnik Pavle Jovanović i protoprezviter Velimir Nedeljković.
   Bližio mu se, međutim, kraj. Ozbiljno je oboleo sredinom 1902, a upokojio se 14/27. februara 1903. godine, na svom dobru u Rudni. „Rudna 15. februara. Baron Fedor Nikolić preminuo je ovdje sinoć iza dugog i teškog bolovanja” — pisao je 16. februara/1. marta 1903. godine „Sarajevski list”. Tri dana kasnije, iste novine donele su i ovu noticu: „Kako smo u prošlom broju kratko javili preminuo je u petak pod noć u Rudni (u Banatu) na svom dobru c. i kr. tajni savjetnik baron Fedor Nikolić od Rudne poslije dužeg bolovanja u 67 godini života”. Iz jedne od mnogobrojnih čitulja, koje objavljuju skoro svi srpski listovi, saznajemo da je jedno vreme bio i predsednik Društva za regulaciju Tamiša i Begeja.
   Sahranjen je u utorak pre podne, 19. februara/4. marta, u porodičnoj grobnici na svom posedu u Rudni, uz prisustvo „hiljada naroda i gospode iz okoline, iz cele temeške i torontalske županije i grada Temišvara”. Na opelu je činodejstvovao episkop Lukijan Bogdanović, sa arhimandritima Georgijem Letićem i Isakom Došenom, protama Jovanom Kovačevićem i Đurom Stajićem i dvanaest drugih sveštenika. Peštansku crkvenu opštinu i Tekelijanum predstavljali su dr Mladen Mađarević, paroh Vladimir Dimitrijević i Steva V. Popović Čika-Steva. Govorio je episkop Lukijan, koji je istakao zasluge pokojnika kralju, domovini i pravoslavnoj crkvi. Nad grobom se od pokojnika oprostio temišvarski advokat dr Svetozar Dimitrijević. Oko odra je stajala ožalošćena najuža rodbina: supruga Vilhelmina, brat baron Mihajlo, koji nije imao porodice, sin baron Fedor, koji je već tada „carski i kraljevski ataše, kćeri Jovanka, udata za barona Duku, i Jelisaveta, supruga grofa Hardega. Treća kćerka, baronesa Vilhelmina, koja se rodila u Sarajevu, umrla je na porođaju, ali je, sa ostalom dvojicom zetova, tu bio i njen muž, Ludvig od Viha. Oplakivale su ga i tri unuke: kontese Fedora i Vilhelmina Hardeg i Mišelina od Viha. Najstarija, baronesa Jovanka, nije imala poroda, baš kao ni stric joj, Mihajlo, koji je usinio (adoptirao) Jovana Tirfeldera i 12. avgusta/7. septembra 1905. preneo na njega baronstvo, grb i prezime. Jovan je tom prilikom dobio i predikat Obrenovski (de Obrenov).
   „Kao čovek” — pisao je na vest o smrti barona Fedora Nikolića sarajevski „Istočnik” — „bio je u privatnom životu jako omiljen, a uz to dobra srca i darežljiv. Sirotinju je svugdije potpomagao, koja će ga se vazda sa blagonaklonošću sjećati”. Ovo podsećanje na život i delovanje Fedora Nikolića došlo je bezmalo ceo jedan vek posle njegove smrti.

   Izvor: http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/temisvarski_zbornik_3.pdf

   Odgovori

   • 30. novembar 2023. u 20:55

     Marija

     Dobro,ne treba preterivati u objašnjenjima…

     Odgovori

8. 11. decembar 2017. u 04:52

   nikolic

   Postovani,
   da li imate neke informacije o porijeklu Nikolica iz sela Kruškovo polje kod Šamca (Republika Srpska)…Krsna slava je Nikoljdan..Pozdrav za administraztora i sve Nikoliće

   Odgovori

9. 29. decembar 2017. u 22:42

   Marko

   Prezivam se Antic po Anti Nikolicu koji se doselio iz okoline Kolasina u Selovu, opstina Kursumlija. Slavimo sv. Vrace. Zna li neko nesto o tom poreklu.

   Odgovori

   • 13. januar 2024. u 19:35

     Suzana Nikolic

     Verovatno smo familija,Nikolic selo Viseselo,opstina Kursumlija.Doselili iz Kolasina.Slava sv.Vraci

     Odgovori

     • 8. februar 2024. u 09:46

       Predrag

       Ima nikolica u jagodini I okolnim selima,vranovac npr…zovu ih drzmanci,prica ide da su braca iz osvete pobila turke (okolina vranja ili pirota),jer su turci prethodno upali na svadbu njihove sestre I ubili I nju,braca se spasila I osvetila bilo ih je 5,6 I svako na svoju stranu po srbiji.

       Odgovori

10. 12. januar 2018. u 18:28

    Radmila Nikolic

    Ja sam rodjena u Jagodini, otac Jovica u Djakovici , deda Stanojko u Surdulici i praded Arsa Nikolic u Mackatica – Surdulica .
    Moze li mi neko nesto vise reci?!
    Unapred hvala .

    Odgovori