Порекло презимена Николић

190 коментара

1. 5. септембар 2016. у 11:43

   vojislav ananić

   Хвала, господине Трипко, за Ваш одговор и мишљење о пореклу Милоша Обилића. Знам да није било место за такво питање, али на форум нисам могао. Углавном, историчари се и данас баве том темом. И сами сте навели назив једног аутора књиге. Тачно је то за величину си*а његове мајке. Поседујем књигу Милорада Ђурића “Дечко који се ничега не плаши”, у којој на страни114-ој, постоји прича “Милош Обилић познаје мајку”, где је , након извођења много жена по наредби цара, Милош препознао мајку по величини си*а које је “преко рамена претурила”. У закључку приче пише да ју је онда цар задржао да буде до смрти ту код цара и сина.
   Колико сам начуо, сад су отворени турски архиви о Киосовској бици. Вероватно тамо има негде записно и ко им је убио цара, мада се, и то кажу, то име крило због турске срамоте. Можда се још неко укључи у ову тему? Увек се нађе људи који знају нешто више од других. А, био би и ред да се једном да прави одговор о пореклу великог српског јунака. Већ сад га својатају неке наше комшије.

   Одговори

2. 18. јануар 2017. у 19:24

   Zoran Nikolic

   Postovani,
   Bio bih Vam veoma zahvalan ako biste mi poslali informaciju u vezi sa poreklom porodice Nikolic koja je nastanjena u selu Grevci, pored Krusevca.
   Krsna slava nam je Sveti Stefan (9. januar tj. treci dan Bozica).

   Unapred srdacno zahvaljujem na odgovoru!

   Pozdrav

   Одговори

   • 31. март 2022. у 12:58

     Nebojša

     javi se nekad na viber da popricamo mozda smo i rod
     ja sam iz dervente r srpska
     ista nam je slava koja je jako rijetka kod nikolica i potice samo iz jednog kraja i nigdje vise
     0038766368790

     Одговори

3. 4. март 2017. у 11:52

   vojislav ananić

   НИКОЛИЋ
   Трагови од XVIII вијека

   На основу доступних извора Николиће можемо пратити на простору Босне и Херцеговине од прве половине XVIII вијека до данас.
   Луција Николић-Парађина из Сарајева жели да сазна нешто о поријеклу своје породице Николића. Наводи да су Николићи којима она припада католици из околине Вареша.
   Данас је презиме Николић често и код Хрвата и код Срба. У Босни и Херцеговини постоји шест насеља са називом Николићи, што подразумијева да у тим насељима живе или су пак некада живјеле породице са презименом Николић. Тако постоји село Николићи код Рудог, те истоимени засеоци села: Лијешња (Зворник), Козице (Сански Мост), Брешке (Тузла), Прослапа (Прозор) и Бистрице (Фојница). Крајем XIX вијека у прва три села живјели су искључиво Срби, а у Брешкама и Прослапу највећим дијелом Хрвати а мањим дијелом Муслимани, а у Бистрици искључиво Хрвати. Поред наведених насеља (села и заселака) за које смо сигурни да су у њима некада живјели или данас живе Николићи, неспорно је да Николића данас има у многим насељима Босне и Херцеговине. На подручју Хрватске по завршетку Другог свјетског рата презиме Николић је евидентирано у 465 насеља. Нас у овом приказу интересује хрватски род Николића са подручја средње Босне.
   На основу доступних извора Николиће, католике, можемо пратити на босанско херцеговачком простору од прве половине XVIII вијека до данас. Било их је тада (1743. године) у Босни и Херцеговини свега 16 породица, са укупно 119 чланова, највише на подручју жупе Крешево седам породица (у селима: Томић, Лепеница, Покојиште, Корча). У Броћну су биле три породице. На подручју жупе Сутјеска биле су двије породице у селу Сеоце. По једна породица била је у селима: Волари (Мајдан), Прослап (Рама), Јелеч (Јајце), Живинице (Тузла). Након 25 година (1768. године) било је 27 породица Николића са укупно 214 чланова у сљедећим селима: Крушвићи двије породице (жупа Броћно), Вилић поље двије (Скопље), Град Вакуф двије (Скопље), Крешево шест, Лапеница двије (Крешево), Бијело Поље четири (Сутјеска), Себешић једна (Сутјеска), Тешево једна (Сутјеска), Волар четири (Водичево), Поповићи једна (Комушина), Лупоглаво једна (Жепче), Живинице једна (Тузла), Свилај (Вучјак), Аргови једну (Вучјак).
   У средњој Босни су Николићи током XVIII вијека угледан род. Босански викар био је 1726. године Павао Николић. Међу крешевским фратрима у осамнаестом вијеку налазимо и Николиће: Мартина, Илију, Бартола и Јуру.
   Из изложених података може се закључити да су Николићи, већ у XVIII вијеку били бројни и раширени по Босни и Херцеговини, те да се селе и на нова подручја. Детаљна истраживања би нам можда помогла да утемељимо претпоставку да су се Николићи на подручје средње Босне доселили са југозапада, из западне Херцеговине (Броћно) задржавајући се у Рами. Са друге стране, из средње Босне мислимо да су се Николићи селили на сјевер на подручје Жепча и Комушине, у Живинице и на Вучјак и одатле даље у Славонију. Једна грана, која је кренула према сјеверозападу, преко јајачког подручја зауставила се у околини Санског Моста, а неки њени огранци вјероватно су се селили даље на сјеверозапад, изван граница Босне и Херцеговине. Несумњиво је да би детаљна истраживања показала да су од тада па до данас многи Николићи промијенили презиме и да се другачије презивају, Тако на примјер у Бијелом Пољу, гдје их је 1768. године било двије породице са укупно 28 чланова, данас нема Николића, али има Конша, Павловића, Беговића и Кокора који знају да су старином Николићи.
   На основу доступних података, које нам је доставила читатељка, те расположиве грађе, претпостављамо да и варешки Николићи припадају средњобосанским Николићима, о којима смо говорили у овом прилогу. Николићи су се, према нашем мишљењу, у Вареш могли доселити приликом локалних миграција које су се на средњобосанском подручју одвијале у временском распону од краја осамнаестог вијека до данас.

   ИЗВОР: ПОРОДИЧНИ КОРИЈЕНИ, МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋ
   БАЊА ЛУКА – БЕОГРАД – САРАЈЕВО, 2001.

   Одговори

4. 31. мај 2017. у 13:39

   Драган

   Поздрав за све Николиће!
   Моји преци, прадеда Милан, деда Вукашин/носилац албанске споменице,…..Сврљишка Топла, Сврљиг, слава св. Петка.
   Има ли неких података?

   Одговори

5. 2. август 2017. у 16:49

   Goran

   Pozdrav,molim vas da li mozete reci nesto vise o familji Nikolic istocna Bosna Fakovici,hvala!

   Одговори

6. 27. новембар 2017. у 13:16

   Војислав Ананић

   БАРОН ФЕДОР НИКОЛИЋ ОД РУДНЕ

   Владимир Миланков

   Знаменити Србин ca тла данашње Румуније, барон Федор Николић од Рудне, коме је посвећен овај рад, родом је из Темишвара, али је деловао на ширем српском простору и оставио знатне трагове у XIX веку као политичар, правник и народни добротвор. Потиче из старе српске властелинске породице.
   Племићки лист и грбовница издати су 1693. године Мирославу Николи, „иначе Николићу (Никола aliter Nikolicz)”, а 26. марта следеће, 1694. године, племство су добили Николи, или другачије Никола Николић, и синови му, Емануел, Петар и Славон. Петровом праунуку Јовану, житељу Осека, који је био ожењен Маријом Јанковић, дата је 4. фебруара 1778. године потврда о племству у пештанској жупанији. Јован је 1781, заједно са Тодором Јовановићем Миријевским, купио пустару Рудна за 52.028 форинти, после чега му је, 18. априла 1783, потврђено племство. Имање на пустари Рудна било је доста неугледно. Пред лицитацију у Бечу, августа 1779, сва су имања подељена у четири категорије: прву су чинила она чија се процењена вредност кретала између 300 и 400 хиљада форинти (било их је само 4), другу имања између 150 и 300 хиљада, трећу од 50 до 150, и последњу, четврту, она која нису прелазила 50 хиљада форината. Колико је, реално, мали био рудњански посед јасније се види кад се упореди са најскупље продатим. Браћа Кристофер и Кирил Нако су, наиме, платили чак седамсто хиљада форинти за Наково и Велики Сент Миклош са пустарама Маријенфелд, Велики Комлош и Длбрехтсфлур. У освајању пустара предњачили су граничарски капетани — Текелије, Вулини, Вујићи, Зорићи, Витковићи, Хорвати, Николићи. Јован је једва смогао снаге да купи половину једне од најмањих које су се нашле на лицитацији. Но, ипак је био угледни племић: краљевски дворјанин, витез Златног руна и судија табле у Торонталској, Темишварској и Сремској жупанији.
   Темишварском сабору, 1790. године, присуствовало је, поред осталих делегата, и осамнаест племића. Један од њих био је „Johan von Nikolita, zu Rudna Torontaler Comit. Assesor”. Добио је предикат „од Рудне”, али се у списковима саборским води као „депутир из Осека”. Још увек је и само „асесор”, пристав, нижи судски или управни службеник. То звање има још само Петар Маленица од Великог Гаја, који је асесор Темишварског комитата.
   На крају заседања Сабор је изабрао депутацију која ће однети закључке цару и замолити га да их потврди. На челу се налазио генерал барон от Папила, а један од шест изабраних спахија био је Јован Николић. Како је заседање трајало пуна три месеца — од 20. августа до 22. новембра — Николић се добро упознао и спријатељио са новоизабраним митрополитом Стеваном Стратимировићем, којем пише из Рудне, 15. септембра 1797, да је поправио своју кућу и позива га да му дође у госте.
   Рудна је тад мала насеобина. Имала је, 1787. године, само 72 дома у којима је живело 107 породица, односно 350 становника. Пописан је један свештеник, а у рубрици „племићи” није унет никакав податак. По пописима из 1792. и 1816, власници Рудне су Николићи и Јоановићи, земља је прве „контрибуентске класе”, а вредност имања је 41.018,29 форинти. Мацедонија је тад била у поседу породице Видак, а њена вредност износила је 40.246,47 форинти. Рудна је брзо расла. Године 1824/25. већ је имала 247 кућа и 1815 душа, од којих су 98,7% православни, католика је само 1,2%, а један је житељ протестант. У једном дому живи просечно „само” 7,3 становника, што је испод просека за село (7,5) и вароши и села заједно (7,6). У једном од места живи чак преко 12 житеља у просеку, по једном дому.
   Јован није имао деце, па је адоптирао Јована Белчића, пренео на њега презиме и грб, а негде првих година четврте деценије деветнаестога века га и оженио Јелисаветом, Савком Обреновић, млађом кћерком кнеза Србије, Милоша Великог. Нешто пре тога Јован Николић је Матици српској приложио 250 форинти (1832. године) и тако постао први од српских племића који су новчано помогли ову српску културну установу. Пет година касније основаће Јован Нако задужбину од 5.000 форинти, коју је, после чешћих ургирања, исплатио тек 1844, дванаест година после Јовановог прилога.
   Млади супружници су имали петоро деце. Старији од двојице синова, Федор, родио им се у Темишвару 7. јуна / 26. маја 1836. године. Школовао се у Темишвару и Пешти, а при крају 1851. приватни му је учитељ био свршени правник Светозар Милетић, који је 10. новембра дошао у Беч да код тамошњег адвоката Дворачека, no препоруци Јована Хаџића, практицира. „Пре подне приправљам се за полагање мојих наука, после подне практицирам код Г. Дворачека; три пут у недељи дајем часове синовима Г. Николића (потоњим баронима Федору и Михајлу), јер другога (ваљда учитеља) није хтео имати”, наводи Милетићеве речи Васа Стајић. Светозар је нешто пре тога добио 500 форинти стипендије од кнеза Михајла, па је сасвим сигурно да је Михајло препоручио зету Јовану да синове повери управо њему, јер је и сам веома ценио Милетића. Правне науке Федор је свршио у Грацу, 1858. године. Намесништво Српске Војводине и Тамишког Баната извештава га 5. новембра 1859. да му је одобрен пасош за путовање по Србији. То, међутим, није његов циљ. Од 25. јануара исте године његов је дед Милош поново кнез Србије, а ујак Михајло врховни командант, па двадесеттрогодишњи мађарски барон, свршени правник, жели да оде у домовину своје мајке да види деду и ујака, али и да тамо буде виђен. До 1860. службовао у Војводовини српској, положио адвокатски испит, неко време практиковао као адвокат, али се убрзо посветио политици. Изабран је 1861. за земаљског посланика у пардањском срезу, са листе Деакове странке, а на следећим изборима 1865. освојио је мандат у жомбољском срезу. Као посленик ли- бералне странке био је члан српског клуба.
   Тад је већ и веома активан у националној култури. Године 1865. је Матици српској приложио 100 форинти (уписан је као „барон Федор пл. Николић Маћедонски”), а на главној конститутивној скупштини Друштва за Српско народно позориште, која се држи 18, 19. и 20. новембра исте године, изабран је у Економски одсек. Већ 12. јануара следеће године, можда баш и захваљујући њему, одржана је у Пешти веома успела „српска беседа”, којој су присуствовале многе познате личности српског политичког и јавног живота: Стеван Брановачки (у својству начелника Друштва за Српско народно позориште), Ђорђе Стратимировић, барон Федор Николић, његов стриц Александар „Рудњански”, Светозар Милутиновић и Јован Дамаскин, али и Карађорђев син, кнез Александар, са супругом, књегињом Персидом, па кнез Верде и неколико мађарских великодостојника.
   У културном делу програма учествовала је шестогодишња Милетићева кћерка Милица, која је рецитовала народну песму Смрт мајке Југовића, и неки други извођачи. Тај је део завршен хорском песмом Даворина Јенка Што ћутиш Србије витешки? У другом је делу била игранка, која је потрајала до јутарњих сати. „Прва је игра била коло, које се тако добро и одушевљено одиграло да ти је долазило као да си гдегод усред равне Бачке. У коло се прва ухватила млада књегињица Јелена Карађорђевић и тако га је лепо одиграла да је милина било гледати”. Том је приликом сакупљено 500 форинти за српско народно позориште. Кнез Александар је сам приложио 10 дуката, његова супруга 50 форинти, патријарх Самуило Маширевић исто толико, владика будимски 20, „а познати србољуб Венијамин Калајлија 25 фв. а. вр.” Кнез Михајло није присуствовао, али је и он послао 10 дуката. Мађарски спахија Венијамин (Бењамин) Калаи Нађкаловски /којег аутор ове новинске вести зове „познати србољуб”/ ce заиста трудио да докаже своју наклоност Србима. При ceнтaндрejcкoj Препарандији oсновao je фондацију ИЗ кoje ће се сваке године давати два дуката ученику КОЈИ постигне најбољи успех из српског jeзикa, а jeедан дукат оном ко ce будe „одликовао у православном катихизису”.
   Федор je волео позориште. Кад су год Темишварци сакупљали прилогe да би омогућили гocтoвaњe Српског народног позоришта, увек je давао позамашне суме. На Главној скупштини Друштва за Српско народно позориште, кoja ce држи у Новом Саду 17. и 18. августа 1867, допуњен je Управни одбор у којем су сад, поред осталих, Антоније Хаџић, Јован Суботић, Јован Јовановић (3мaj), чији je заменик Јован Хаџић, па песник Лаза Костић. Први на списку чланова Економског одсека je „барон Федор Николић Рудњански”. Његов je заменик Јован Радовановић, а чланови су још и Јован Малетић, „као најстарији”, па Ђорђње Шевић, Коста Новаковић и други. Тако ce и унук Милошев сврстао у сам врх cрпcкe кyлтyрнe eлитe у Угарској.
   Политика му je, мeђyтим, животно oпрeдeљeњe. Две године, 1867. и 1868, провео je „по eврoпcким државама и проучавајући политичко-административно устројство и eкoнoмcкe односе и установе”. Hajдуже je боравио у Бриселу и Лондону. Путовање je морао да прeкинe на вест да му je ујак, кнез Србиje, Михајло, yбиjeн у Кошутњаку, па су он и отац му, Јован, 12. jyнa 1868. стигли у Београд. Ту их je дочекао Бeњaмин Kaлaj, у СВОЈСТВУ ЈЕДНОГ од главних организатора погреба. Михајло je погинуо, а за собом ниje оставио тecтaмeнт. Од cyпрyгe Jyлиje ce развео 1865. и том приликом joj дао ЈЕДНУ зграду у Бечy и годишњу рeнтy од 5.500 гулдена, плаћену yнaпрeд, и гарантовану његовим имањем Пољана Долж. Цeлoкyпнa његова имовина je, према томе, трeбaлo да припaднe његовим cecтрaмa, Пeтриjи од Варадија и потомцима ПОКОЈНЕ Савке, Николићима од Рудне. Али, на вест о смрти у Београд je допутовао и проф Зичи да види да ли ce што може приграбити за бившу Михајлову супругу, коју je он заступао. Зичи je, у том смислу, оспоравао ваљаност акта о „растави од стола и постеље”, који je сачинио бискуп Јосип Јурај Штрocмajeр између Михајла и Jyлиje, па je ишао од jeднoгa до другога и распитивао ce о српском правосуђу. Kanaj ce сврстао на страну Федора Николића, којег je од рaниje познавао.
   Михајло je сахрањен 15. jyнa у 8 часова прe подне, а 2. jyлa je држана скупштина, на КОЈОЈ je за кнеза изабран мaлoлeтни унук Милошевог брата Jeврeмa, Милан Обреновић, будући први српски крунисани краљ после Косова. И тада je у Београду био гроф Зичи. „Пошто желим да нacлeдcтвo до6ију Николићеви, писао сам одмах Федору Николићу и обавестио га о свему што сам знао о 3ичијевим плановима” — записао je у свом Дневнику Бењамин Калaj.
   Београдски суд je пoкрeнyo оставинску расправу и цeлoкyпнy имовину поделио на Пeтриjy Бајић од Варадија, cтaриjy cecтрy, и барона Федора и Mихajлa Николића од Рудне, синове млађе cecтрe покојника. Кнегиња Jyлиja ce на том рочишту са СВОЈИМ захтевом ниje пojaвљивaлa, али je већ jaнyaрa 1869. њен адвокат поднео захтев суду жyпaниje Илфов да покрене процес против наследника. Cпop je вођен од јануара до 12. априла, кадa je донетa коначна пресуда на Јулијину штету и пресуда београдског суда постала коначна.
   Наследници једно време нису делили имовину. Учинили су то тек 8. јуна 1873. споразумом потписаним у Букурешту, по којем је Федору припало: „Имање Мавродин и Бузесцу у жупанији Телеорман, имање Тамадеа-Тамасести у жупанији Илфов и једна четвртина имања Андра- сести”. Нико од наследника тада није боравио у Румунији, па су имањима управљали државни правобраниоци. Године 1879. Јефта Танасијевић је у име барона Федора Николића, од суда жупаније Илфов тражио препис споразума из 1873. за имање Тамадеа-Тамасести, које је купио Георгије Хараламбу. Млађи Федоров брат Михајло је своја имања Херешти и Casciorele продао 1892. године Атанасију Столожану.
   Градили су Обреновићи и цркве по Румунији. Михајло је подигао 1856. године храм Преображења господњег у селу Мавродин, 11 километара удаљеном од града Александрија. О томе постоји запис на унутрашњој страни западног зида, на којем је, поред осталог, и податак да је црква „преправљена и сликана уз помоћ становника и барона Федора Николића 9. априла 1892. и Панаита Георгија зуграфа”. Милошева и Михајлова имања у Румунији доносила су годишње приходе између 70 и 80 хиљада дуката. То значи да је Федору са те стране пристизало близу двадесет хиљада на годину дана. Тада је већ економски значајно ојачао, па је одлучио да део новца уложи у подизање парног млина у Великој Кикинди. Са групом темишварских трговаца формирао је конзорцијум, први који је дотада настао од велепоседничког и трговачког капитала. За 1500 деоница акционари су уплатили 450.000 форинти и 1869. године подигли велики, модеран парни млин капацитета 150.000 метричких центи мељаве годишње, чије ће се брашно убрзо после тога трошити и на бечком двору.
   Те исте године Федору се указао зрачак наде да постане наследни кнез Србије. Намесници малолетног Милана, Јован Ристић и Миливоје Блазнавац, тајно су се договорили да у Устав Србије, који је донет 1869. године, унесу одредбу да ће престолонаследник српског двора бити барон Федор Николић од Рудне у Банату. Током путовања за Крагујевац, где је Скупштина заседала, Ристић је дошао у фијакер Стевче Михајловића, тутора малолетног Милана, и упознао га са овом идејом. Образложење му је било „да се фамилија умножи те да не мисле непријатељи да нема који да наследи”. Увече пред заседање дошли су код Михајловића и Ристић и Блазнавац да чују његово коначно мишљење. „Но кад им ја на све те говоре одједанпут одговорим да ја нигда на то пристати нећу да дворим маџарског барона као српског престолонаследника, који двори Маџарима, они веле: да ли ће овако бити то бити и онако…” Сутрадан, после фруштука, намесници су Стевчи саопштили да су се договорили „да пред Скупштину не износе оно” што су синоћ с њим расправљали — да у Устав неће стављати питање престолонаследника. Барон Федор Николић тако, мада је имао сасвим реалне изгледе, јер су Блазнавац и Ристић били веома утицајни људи у Србији, није постао кнез Србије.
   Барон Николић се, у политици, све више удаљава од свог некадашњег учитеља Светозара Милетића. И он ће се наћи, почетком 1872, међу водећим нотабилитетима на договору око тога како да обезбеде победу на предстојећем Сабору. Присутни су били и епископ Никанор Грујић, архимандрити Анђелић и Михајловић, Самуило Маширевић, Ливије Радивојевић, сремски жупан Кушевић, Александар Стојачковић и министарски саветник Теодор Мандић. Помиње се, међутим, и у некаквим сумњивим пословима. Брат песника Јована Јовановића Змаја Корнел Јовановић кренуо је из Новог Сада за Вршац 7. јуна 1876, 9. је приспео у Чаково одакле је отишао у Рудну баронима Николићима, па из ње дошао у Кикинду, Башаид и Меленце, где је ухапшен. Он је тврдио да путује „ради пласирања српског зајма”, а кикиндски срески начелник Лујановић, који га је лишио слободе, да се распитивао о расположењу народа за револуцију у Војводини.
   Децембра 1878. барон Федор Николић је изабран за члана Управног одбора Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду. На место председника је дошао истакнути члан Народне странке др Стеван Павловић, за начелника је изабран др Михајло Полит-Десанчић, а за подначелника Антоније Хаџић. Само су Јовану Ђорђевићу, Јовану Суботићу, Јовану Бошковићу и њему изабрани и заменици.
   Две године касније, 6/18. септембра 1880, на скупштини Матице српске примљено је чак 114 нових чланова. Међу њима и барон Федор Николић од Рудне, др Игњат Брлић из Славонског Брода, др Милан Јовановић Батут, лекар у Сомбору, Арса Пајевић, штампар у Новом Саду, Аксентије Мародић, академски живописац из Суботице, и неки други. Николић је, како је напред наведено, још 1865. године приложио Матици 100 форинти, али није сматран њеним чланом све до 1880, када је званично примљен. Те године добио је и једно од највиших признања за једну дипломатску мисију коју је са успехом обавио у Румунији.
   Неколико година после анексије, Аустроугарска је (тек крајем 1882) коначно завршила озбиљнију реорганизацију своје управе у Босни и Херцеговини. На предлог министра финансија, Бењамина пл. Калаја, цар је својим решењем од 15. јула именовао барона Федора Николића од Рудне за цивилног адлатуса. На нову дужност је дошао 1. августа, заједно са министром Калајем. У Блажују су их дочекали многобројни службени изасланици. Убрзо потом су уследиле и друге промене. Царевом одлуком од 9. августа 1882. разрешен је дужности поглавар Дален и за командујућег генерала и поглавара земаљске владе постављен је коњички генерал барон Јован Апел, Немац из Славоније, који је помало знао „земаљски језик.” Њега је у Броду дочекао барон Николић, па су заједно ушли у Сарајево 26. августа.
   Решења за нове људе налазио је и цару предлагао министар Калај. Када је барон Федор Николић у питању, тешко да је могао наћи боље. Био је Србин и по оцу и по мајци, по којој чак и врло близак сродник владајуће династије у Србији. То би требало да задовољи и умири босанске Србе. Николићу je, пак, као противтежу поставио Немца који je требало да контролише његове поступке. Па ипак су прилике за Србе биле доста повољне. Заменик војног гувернера био је једно време Србин, генерал Јовановић. Ћирилица више није прогањана него је сама влада покренула лист „Просвјета” на том писму, а званичне новине, „Сарајевски лист”, штампане су и ћирилицом и латиницом. Србин Никола Кашиковић је већ 1885. покренуо „Босанску вилу” у којој је јавно смео да полемише са загребачким Хрватима шта је српско, а шта хрватско. Народ ипак није радо прихватао никога из царевине. На једном путовању поштанским колима од Зенице до Сарајева, на којем су били адлатус Николић, министар Калај, тајник легације Хоровиц и мађарски књижевних Ажбот, пресрела их је овећа група људи и уместо обавезујућег „живели”, почела да узвикује: „Ми тражимо правичност иначе морамо пропасти!”
   Почетком септембра 1882. у Бистрику је избио велик пожар који је причинио огромне штете. Већ сутрадан је цивилни управитељ, барон Федор Николић, предао начелнику Раковићу „своту од 50 фор. из својега џепа” — забележио је службени „Сарајевски лист” у среду, 6. септембра 1882, у очигледној намери да подвуче племенит гест дародавца. У јесен исте године барон Николић је боравио у Београду, где га је краљ Милан одликовао највишим тадашњим српским одликовањем, „Великим крстом Таковског реда”. На свечаном ручку, који је том приликом у његову част приређен 21. октобра, Обреновић га је поздравио као свог рођака чије присуство сведочи о добрим односима између Аустро-Угарске и Србије, па су у то име испили здравицу њиховим величанствима, цару Фрањи Јосифу, царици Јелисавети и царевићу Рудолфу. Николић је узвратио наздравивши краљу Милану, краљици Наталији и престолонаследнику Александру — није пропустио да забележи „Сарајевски лист”, 24. октобра/5. новембра 1882. Николићу је убрзо стигло признање и од његовог суверена. Краљ Мађарске га је 1884. године одликовао „Крстом реда гвоздене круне I разреда” и именовао „тајним правним саветником”, а нешто касније и „вековечитим чланом горњег дома”.
   А он је у Сарајеву организовао забаву и за себе и за друге. Николић је као барон по упутству Калаја давао зими сијела и богате закуске у своме дому, гдје му је госпоја један мали театер оперу уредила била, и сама у комадима играла…” Ови су се скупови одржавали једном седмично, од почетка 1883. године, сем у време часног поста, што је било објављено и у званичном листу. О једном од тих „сијела” писао је „Сарајевски лист” 1. марта /12. фебруара 1883. под насловом Из capajeecKož друштва: „Сијело у барона и баронице Николића искупило је и синоћ лијеп број пријашњих гостију из првих овдашњих кругова. Синоћ је домаћински одбор за приређивање овијех забава отпочео низ нових приказивања на нарочито спремљеној маленој позорници у главној пријемној дворани. Ова малена позорница, за коју је овдашњи сликар г. Nijemczek насликао неколике веома лијепе декорације удешена је финим укусом и спретно за приказивање појединих кратких шаљивих комада и хумористичких предавања”. По аутору прилога синоћна представа је била почетак некаквог новог циклуса забава и јако се допала присутнима. У програму су учествовали „госпођица пл Ciolich, кћерка генерала Ciolicha”, пa конзул Muler, те надзорник Вукелић. Управитељ гимназије Jilly je рецитовао познату Шилерову песму Алпински ловац, а барон Молинари и „шумски управник г. Hoffmann су извели некакав скеч.
   Залагао се барон Николић и за оживљавање других културних пројеката у Босни. Земаљска влада је 14. маја 1885. одобрила правила Музејског друштва, па је оно, са проширеним одбором којем је барон Федор Николић био на челу, добило право јавности. Окупило је близу 500 чланова и одмах почело са радом.
   Протокол му, међутим, налаже и многе церемонијалне наступе и појављивања. Присуствовао је, тако, 1. јануара 1885, свечаном пуштању у саобраћај сарајевског трамваја, а почетком маја 1886. је на свечаном дочеку надвојводе Албрехта, члана царске куће, „први пут у Сарајеву обукао сјајно рухо угарског великаша”. Цар му је, као грађанском поглавару Босне и Херцеговине, 10. фебруара 1886. даровао угарско баронство, али га је ипак, 27. октобра исте године, разрешио ове дужности у Босни. По једнима, учинио је то на предлог администрације, јер се осетно променио курс према Србима; по другима, Николић је то сам тражио из породичних разлога. Није спорно да је у граду на Миљацки барон Федор Николић оставио трајни траг свог четворогодишњег боравка: властитим новцем изградио је цркву у Рељеву, уз тамошњу православну Богословију и „украсио је пригодним иконостасом”. Поред ове цркве, „његовим је подвигом земаљска влада наново саградила стародревни срп. правосл. манастир Добруњ код Вишеграда”. За те и друге заслуге варош Сарајево га је прогласила за свог почасног члана.
   У Угарској су га чекали нови избори, који су држани 1887. године. Михајла Полита Десанчића је кандидовала Српска народна слободоумна странка у три изборна среза: тителском, белоцркванском и старобечејском, али је на крају остао без мандата. Сабовљевић је, опет, био присиљен да посланичко место у Великој Кикинди препусти барону Федору Николићу, за владајућу партију поузданијем кандидату, а правнику Михајлу Сабовљевићу је дато место јавног бележника. Поред барона Николића, од Срба су на тим изборима победили још: Федоров теча барон Милош Бајић у моравичком срезу, Александар Стојачковић у белоцркванском, Васа Поповић у старобечејском и Петар Лупа у сентандрејском. Тако је владајућа странка обезбедила да се у парламенту више није могао чути глас критике народносних посланика који би био упућен на рачун мађарске владе и њене великомађарске политике. Рудњански спахија је постао члан „заједничког делегационог поверенства”.
   Сад је групи његових политичких истомишљеника било потребно јавно гласило које би ширило њихове идеје и ставове. „Јавор” је 27. марта 1888. донео кратку белешку о покретању „Српског Дневника”, листа за „политику, просвету, привреду, радиност и трговину. Власник барон Федор Николић. Уредник Александар Стојачковић”. Николић је био иницијатор окупљања групе српских посланика у угарском државном Сабору и разговора око покретања овог листа. Сви су се слагали да се осећа потреба за једним српским новинама које би излазиле у угарској престоници, али je коначан договор постигнут тек кад су барони Милош Бајић и Федор Николић прихватили да у целости финансирају ово гласило. У цитираној белешци у „Јавору” дата је и кратка, али веома прецизна, програмска основа: „заступаће тежње садржане у познатим одлукама „Кикиндског програма” и програма ’Српског клуба’ у Загребу”. Као вид своје помоћи издавачима, Бењамин Калај је владу Босне и Херцеговине претплатио на 25 примерака „Српског дневника”. Новина је, међутим, због тога што јој је власник био припадник владајуће либералне странке, као и зато што га „код народа осумњичише остали новинари”, брзо престала да излази — 31. марта 1889. се појавио последњи број. „Браник” је тријумфовао. „У повоју ето нестаде недоношчета” писао је „Браник”. Његовим власницима је остао само огроман дефицит.
   И друга српска гласила пишу о активности Федора Николића. „Наше доба”, у среду, 11/23. априла 1890, на целој насловној страни, великог формата, поред осталог пише: „Као посланик не врши он своје посланичке дужности само по форми као многи посланици српске и друге народности, него марљиво походи сабор и вазда учествује у важнијим седницама му. С тога је и председник народно-економског одбора посланичке куће, многобројних општекорисних и добротворних друштава у Будимпешти као и ван ње, па не ужива само то одличје по имену него врши те своје почасне дужности са ретком савешћу и оданошћу”. Једна од тих је и дужност председника Српске црквене општине у Будимпешти, чиме је у ствари био и „врховни надзорник одгајања српске младежи у Текелијануму”. На прослави педесете годишњице Текелијине задужбине која је држана „лицем на светога Саву”, 14. јануара 1889. отворио је свечану седницу овим речима: „Господо, с радошћу поздрављам у овој свечаној седници пештанске православне црквене општине наше миле госте, који су нам са свију страна, где наш мили српски народ живи, овамо стигли, да с нама заједно прославе педесетогодишњицу овог од неумрлог Саве Текелије, добротвора нашег народа, основаног завода, који нам је већ и до сада много ваљаних Срба васпитавао, а који ће нам, ако Бог да, још много врлих мужева подарити. Неумрлом Сави Текелији буди слава вечита, а од њега основаном заводу, који се његовим именом дичи, буди дуг, вечити опстанак. И с тим отварам данашњу свечану седницу, а уједно молим г. надзорника текелијиног завода, да би имао доброту овде изнети важније податке о животу и раду великог српског мецената Саве Текелије.”

   Одговори

7. 27. новембар 2017. у 13:24

   Војислав Ананић

   II
   Наставак о Федору Николићу:

   У Кикинди му, међутим, бар онај део јавног мњења који формира локални лист „Садашњост”, није наклоњен. Средином септембра 1889. читамо у тим новинама да се очекује долазак посланика Федора Николића да онима који су га изабрали ”положи јаван рачун о своме делању у угарском сабору”. Аутор белешке се интересује како је „г. барон испунио она многа обећања своја, која је учинио баш о ’крушеломију’ трибине пред дистриктском куријом”. O самој посети „Садашњост” пише 1. октобра на насловној страници, под насловом Велики гости. Са доста ироније и сарказма лист овако оцењује посету посланика својој изборној бази: „При добром шампањцу је расправљено много важно питање, исправљено je, и то на опште задовољство и питање автономије наше цркве и школе, јер је г. барон категорично изјавио, да он ништа не зна, да се та автономија крњи, и да је у опасности каквој. Па кад г. барон о томе не зна ништа, онда да богме да не може бити ништа у ствари, па да можемо сви скрстити руке и мирно спавати”. Дочеку који му је уприличен и пријему који је он приредио присуствовали су, поред осталих, и Хајм Мор, управник, и Риста Телечки, члан Управног одбора акционог млина, па је барон Николић искористио прилику да са њима поразговара и о пословању овог прерађивачког гиганта, чији је био већински власник.
   Следеће, 1890, године заседао је Српски црквено-народни Сабор у Карловцима на којем је барон Федор Николић био краљевски комесар. Од те до 1899. године био је равно десет пута „краљевским повереником, то на православном народно-црквеном Сабору, то на св. правосл. српском синоду”. Великокикиндска „Садашњост” прати заседање Сабора, посебно делатност својих делегата и свог посланика барона Николића, па тако 6. маја 1890. пише да је краљевски комесар присуствовао полагању камена-темељца за градњу нове зграде гимназије и богословије у Сремским Карловцима. Камен је био „издубљен”, а у то је удубљење смештен запис са потписима барона Федора Николића, Дане Станковића, потпредседника саборског Одбора, градоначелника Милића, управника гимназије Стевана Лазића, Стевана Анђелића и градитеља Ђуле Партоша. Уз ово писмо стављен је и списак са именима свих дотадашњих директора Карловачке гимназије „и сви политични и белетристични листови наши, осим ’Српског народа’ ”.
   У истом броју „Садашњост” преноси писање једног мађарског листа који је овако описао барона Николића: „Барон Федор Николић је већ и за око веома занимљива појава. Када се појави у сјајном мађарском руву од атласа, са скупом первазном лентом на плећима, са богато украшеним мачем о бедру, са блиставим токама, сјајним пером за перваженом кучмом; собољим брком, који му саркастичан осмех не покрива, у крупним очима му жар, пажња и доброта. […] Светина га на улицама поздравља одушевљеним живео и погађа колико села му вреди сјајно руво”. У наставку се описују почасти које су му, као краљевском изасланику, приређиване: „На црквени врати га дочекује патријарх у раскошној одежди православне цркве, с њим је десет попова у светлим одеждама и у такој пратњи — импозантна појава — улази краљ. комисар под блистав иконостас, те тамо намештен престо заузима као заступник Њег. Величанства.”
   Те јесени основан је у Новом Саду Средишни кредитни деоничарски завод већинским капиталом патријарха Бранковића, барона Федора Николића, велепоседника Лазара Дунђерског и „другова”. Већина оснивача и деоничара били су Срби, али је свако могао да буде члан. Циљ оснивача Завода био је да брзим и јефтиним кредитима помажу радиност, трговину „и пољску привреду у Доњој Угарској”. Годишњи промет у 1891. години био је 12.052,244 форинти, а чист приход милион форинти. Управитељ је био Лазар Милошев, а председник Лазар Дунђерски.
   Двојица од тројице оснивача били су у то време најбогатији Срби у Угарској. Лазар Дунђерски, наследник Гедеона, творца породичног богатства, имао је највише земље — 6.729 јутара. Одмах иза њега био је барон Федор Николић са 6.360, а његов брат Михајло имао је 4.631 јутро. Пре но што је наследио имање покојног ујака, Федор је већ имао близу 4 хиљаде јутара обрадиве земље у Влашкој, двадесетак километара од Букурешта. Било је то имање Танадеу Жос, на којем је саградио школу и цркву. Ево још једног показатеља који сведочи о богатству барона Федора Николића: жупанијска скупштина торонталске жупаније имала је 1890. године 300 вирилаца — посланика који плаћају највећи порез и по тој основи улазе у скупштину. Први је на листи био црњански властелин гроф Андрија Чекоњић, који је плаћао 86.081 фр. 15н. годишњег пореза. На списку је било укупно 87 Срба, а „најјачи је барон Федор Николић са 6082 фр. 88 н.” писала је „Садашњост”.
   У истим се новинама, на последњој страни, 22. децембра 1891. године појавио оглас насловљен са Поштовани бирачи у којем се бирачко тело подсећа да ће се земаљски сабор распустити 24. децембра, а нови избори држати између 16. и 25. јануара 1892. године. Кикиндска „Слободоумна странка”, кажу оглашивачи, истакла је за свог кандидата досадашњег посланика „његову преузвишеност” господина барона Федора Николића од Рудне који потпуно поверење бирача ужива”. Збор бирача је заказан за исти дан (била је недеља) у два сата после подне у Кариној арени. На овом се огласу потписало 75 виђенијих Кикинђана.
   У изборну се трку укључио и Паја пл. Еремић, који је сам себе кандидовао. Штампао је оглас „поштованој браћи бирачима”, датиран 5/7. јануара 1892, у којем излаже свој програм: „У државноправним питањима стојаћу на становишту либералне т. ј. слободоумне странке”, каже, а то значи да тражи подршку истих бирача који су се већ определили за барона Федора Николића. Зато се сад, опет, дванаест највиђенијих варошана обраћа 9. јануара преко „Садашњости”, „Браћи својој Србима и бирачима великокикиндским” са „Срби браћо!” Подсећајући читаоце да је пре пет година, противно вољи тамошњег независног српског становништва, истакао „за посланичког кандидата преузвишеног господина барона Федора Николића баш сам г. Паја плем. Еремић”, а сада, кад је овај „са свог коректног држања као краљ. повереник на српском нар. црквеном сабору стекао љубави, поштовања и поверења, сам себе кандидује као његовог противника. Зато они, потписани, свечано изјављују да прихватају кандидатуру барона Николића, уверени да ће он највише учинити за средину која га бира. Међу потписницима су: окружни прота Ђорђе Влаховић, трговац Марко Богдан, његов брат, адвокат др Живко Богдан, начелник Риста Телечки, адвокат Милан Петровић, власник „Садашњости”, још три адвоката, два свештеника и један учитељ. Победио је Федор Николић, али је „Садашњост” донела 8. марта вест да је Еремићева странка напала његов мандат, те да се спор води пред петим судским одбором Угарског сабора. „Г. барон Николић је изјавио, да није вољан да брани свој мандат, но одбрану је узела у руке његова странка”. И чувени Младен Трифунац се својски залагао за избор Федора Николића, a након његовог избора, основао je у Кикинди Одбор тринаесторице Николићевих присталица за борбу против радикала и Политових либерала. У том су одбору били и адвокат Милан Петровић, др Живко Богдан, који ће касније постати градоначелник Кикинде, те његов брат, Марко „гвоздени”. „Раније су били народњаци, заставаши, а сад су за леђима барона Николића”, писала је „Застава” 8. августа 1892. године.
   Испод обавештења да је умро Петар Чарнојевић, „потомак из оне старе породице Чарнојевића из које је и патријарх Арсеније, који нас је из Старе Србије овамо довео, последњи темишварски гроф”, „Садашњост” је 19. априла 1892. године донела и вест да ће посланик Федор Николић, „ идуће недеље око 9. часова пре подне” доћи у посету Кикинди. За свечани дочек именован је посебни одбор. Предвиђено је да му се приреди свечани ручак (банкет), те да га поздраве српски, мађарски и немачки. Увече је требало да се организује бакљада. „Чине се припреме да буде што лепше дочекан” — завршава свој текст уредник „Садашњости”. Ни трага, дакле, од оне раније заједљивости, двосмислености и сарказма који су били тако видљиви у писању истих новина за време претходног мандата истог посланика. Нешто касније, тачније 7. јула, кикиндске новине су објавиле кратку вест под насловом Сватови у кући нашега посланика из које сазнајемо да су се „прошлог четвртка у пештанској српској православној цркви” венчали: Јованка, кћерка барона Николића, и Геза Дука од Кадара.
   По истеку овог посланичког мандата, барон Николић се више није кандидовао за народног посланика, него је само као члан Горњег дома обављао своје дужности у парламенту. „Осим овог дјелокруга барон Николић је као предсједник и управни вјећник разних финанцијалних завода до своје смрти ревно дјеловао на нар. економском пољу.”
   Цар Фрања је Србима одобрио да за 29. јуна /11. јула 1897. године сазову свој Народно-црквени Сабор, за који је, као краљевски повереник, именован барон Федор Николић. Овај је скуп Срба остао познат као Петровдански сабор, јер је почео на овај велики православни празник. Пред сам почетак заседања (11/23. јуна) цар је дозволио да се упоредо одржи и сесија светог Архијерејског синода, којом ће присуствовати исти краљевски изасланик, „прави тајни саветник и наследни члан угарске великашке куће”. Лист „Српски сион” је објавио кратку белешку, у четвртак, 26. јуна, да барон Николић стиже у Карловце „у суботу у очи Петровадна особним возом у 3/45 после подне. Дочек преузвишеног кр. повереника биће по издатом протоколу”. Николић је стигао у најављено време. На станици је дочекан „од градског поглаварства и почасне компаније у присуству много радознала света, уз пуцање топова и свирање војничке банде”. Од станице до патријаршиског двора превезао се свечаним дворским четворопрегом. Иза улаза у двор дочекао га је патријарх Георгије Бранковић са високопреосвештеним епископатом и дворским свештенством. На речи патријархове добродошлице барон Николић је одговорио „да увек радо овамо долази, а најрадије онда, кад може да донесе народу своме срећу, а цркви њезину автономију да потпомогне учврстити”.
   Стан му je био припремљен у патријаршиском двору и ту je, одмах по доласку, примио патријарха и епископе. „После је благоизволео љубазно примити подворење свештенства, војничког часништва, градског поглаварства, котарског суда, автономног чиновништва, Новосадске и Карловачке гимназије и других корпорација”.
   Сабор је почео 29. јуна у подне. „Српски сион” до најситнијих детаља описује церемонију отварања, која је била прецизирана званичним протоколом. У петнаест минута до дванаест часова кренула је поворка црквених великодостојника — патријарх, епископи, дворско и остало свештенство — из патријаршијског двора пут саборнице, која је за ову прилику била уређена у великој гимназијској дворани. Ту је патријарх бираним речима поздравио присутне и замолио их: „одбацимо све оно што нам лепој слози и општем споразуму на путу стоји, па као синови једног Оца небеског и синови једног оца земаљског, употребимо згодну ову прилику, да тај жељени споразум и слогу постигнемо”. Потом је изабрано посебно изасланство које ће позвати краљевског комесара на седницу — по два посланика из сваке епархије, а предводио их је епископ вршачки. Барону Николићу, којег је пратила ова свита, је „почасна компанија пред гимназијском зградом на пијаци одала прописану почаст”, а када је ушао у салу дочекан је бурним „Живео!” Потом „заузима место под балдахином и на мађарском језику” поздравља Сабор. Сигурно је протокол строго предвиђао да се краљевски изасланик, па макар му матерњи језик и био српски, Сабору обрати на језику државе. Барон се том приликом легитимисао. Пред свима је предао и тражио да се прочита краљев указ о његовом именовању за комесара.
   Шестог дана заседања, 5/17. јула, Сабору се, на његово тражење, обратио краљевски комесар. Први део свог говора, у којем је подвукао да, у име Његовог царског и краљевског Величанства, радо прима изјаву лојалности Српског народно-црквеног Сабора, изговорио је на мађарском, а оно што је сматрао значајним да каже рекао је на матерњем, српском језику. Овако је објаснио шта од Сабора очекује цар Франц Јосиф I: „Да се пре свега, и запостављајући сваки други предмет, опетујем пре свега, и запостављајући сваки други предмет (…) састави једноставна српско народно-црквена организација, јер је баш то велика незгода за српску народну цркву и школу, да нема јединствене организације и да се управља засебним, — и често непотпуним уредбама, — међу којима не постоји органичка веза и систематичка постепеност, и из којих је уредаба, не само тешко, но скоро немогуће стећи јасан појам, о правима српске народне православне цркве у домовини нашој”. Његове сугестије нису прихваћене јер „здружене народне странке нису дозволиле да се крњи једно свето право нашега сабора”. Барон Федор Николић је настојао да полако, дипломатски изведе Сабор из заблуда, на начин на који се обратио и заседању светог Синода: „Што се тиче бурнога времена имам изјавити, да се и на мору често подижу буре, али се и стишавају, а лађа броди даље мирно својим путем и стиже даље своме циљу”. Настојао је да „одношаје на пољу црквено народне српске автономије среди и у свој правилан колосек доведе, што му на жалост није пошло за руком.
   У недељу, 1. марта 1898. године одржана je у Текелијануму главна скупштина пештанске Српске црквене општине. Барону Федору Николићу је том приликом захваљено на десетогодишњем председниковању. Он, међутин, не престаје да буде активан. Следеће, 1899. године у Темишвару је основана Добротворна задруга Српкиња. Рудњански спахија је био један од оснивача приложивши позамашну суму. У знак признања Задруга га је изабрала за почасног члана и уврстила у ред својих добротвора. Њега је, у првом реду, интересовала привреда, па је дуже време био председник Тамишко-аграрне штедионице „и многих других привредних установа”.
   Нема сумње да је барон Николић тих година један од највиђенијих Срба велепоседника, о чему се води рачуна у свим приликама. „Српски сион” је 1899. године у 47. броју писао да је Великашка кућа Угарске изабрала у угарску делегацију, од Срба, „патријарха Георгија Бранковића, барона Федора Николића и Светозара Кушевића”. У Одбор за спољне послове изабрани су патријарх Бранковић, Федор Николић и Ђорђе Ђурковић. Ни репрезентативни скупови се не могу замислити без његовог присуства. Патријарх Георгије је 1900. године једном приликом у пештанском хотелу „Бристол” приредио свечани ручак на којем су били: епископ Лукијан Богдановић, „барон Федор Николић”, Светозар пл. Кушевић, Ђорђе Ђурковић, па конзул Краљевине Србије Ђорђе Барловац, вицеконзул Бранко Мушицки, куријални судац Василије Василијевић, Арсен Зубковић, посланици Стеван Јовановић, др Иван Ивановић, Стеван В. Поповић, краљевски саветник Павле Јовановић и протопрезвитер Велимир Недељковић.
   Ближио му се, међутим, крај. Озбиљно је оболео средином 1902, а упокојио се 14/27. фебруара 1903. године, на свом добру у Рудни. „Рудна 15. фебруара. Барон Федор Николић преминуо је овдје синоћ иза дугог и тешког боловања” — писао је 16. фебруара/1. марта 1903. године „Сарајевски лист”. Три дана касније, исте новине донеле су и ову нотицу: „Како смо у прошлом броју кратко јавили преминуо је у петак под ноћ у Рудни (у Банату) на свом добру ц. и кр. тајни савјетник барон Федор Николић од Рудне послије дужег боловања у 67 години живота”. Из једне од многобројних читуља, које објављују скоро сви српски листови, сазнајемо да је једно време био и председник Друштва за регулацију Тамиша и Бегеја.
   Сахрањен је у уторак пре подне, 19. фебруара/4. марта, у породичној гробници на свом поседу у Рудни, уз присуство „хиљада народа и господе из околине, из целе темешке и торонталске жупаније и града Темишвара”. На опелу је чинодејствовао епископ Лукијан Богдановић, са архимандритима Георгијем Летићем и Исаком Дошеном, протама Јованом Ковачевићем и Ђуром Стајићем и дванаест других свештеника. Пештанску црквену општину и Текелијанум представљали су др Младен Мађаревић, парох Владимир Димитријевић и Стева В. Поповић Чика-Стева. Говорио је епископ Лукијан, који је истакао заслуге покојника краљу, домовини и православној цркви. Над гробом се од покојника опростио темишварски адвокат др Светозар Димитријевић. Око одра је стајала ожалошћена најужа родбина: супруга Вилхелмина, брат барон Михајло, који није имао породице, син барон Федор, који је већ тада „царски и краљевски аташе, кћери Јованка, удата за барона Дуку, и Јелисавета, супруга грофа Хардега. Трећа кћерка, баронеса Вилхелмина, која се родила у Сарајеву, умрла је на порођају, али је, са осталом двојицом зетова, ту био и њен муж, Лудвиг од Виха. Оплакивале су га и три унуке: контесе Федора и Вилхелмина Хардег и Мишелина од Виха. Најстарија, баронеса Јованка, није имала порода, баш као ни стриц јој, Михајло, који је усинио (адоптирао) Јована Тирфелдера и 12. августа/7. септембра 1905. пренео на њега баронство, грб и презиме. Јован је том приликом добио и предикат Обреновски (де Обренов).
   „Као човек” — писао је на вест о смрти барона Федора Николића сарајевски „Источник” — „био је у приватном животу јако омиљен, а уз то добра срца и дарежљив. Сиротињу је свугдије потпомагао, која ће га се вазда са благонаклоношћу сјећати”. Ово подсећање на живот и деловање Федора Николића дошло је безмало цео један век после његове смрти.

   Извор: http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/temisvarski_zbornik_3.pdf

   Одговори

   • 30. новембар 2023. у 20:55

     Marija

     Dobro,ne treba preterivati u objašnjenjima…

     Одговори

8. 11. децембар 2017. у 04:52

   nikolic

   Postovani,
   da li imate neke informacije o porijeklu Nikolica iz sela Kruškovo polje kod Šamca (Republika Srpska)…Krsna slava je Nikoljdan..Pozdrav za administraztora i sve Nikoliće

   Одговори

9. 29. децембар 2017. у 22:42

   Marko

   Prezivam se Antic po Anti Nikolicu koji se doselio iz okoline Kolasina u Selovu, opstina Kursumlija. Slavimo sv. Vrace. Zna li neko nesto o tom poreklu.

   Одговори

   • 13. јануар 2024. у 19:35

     Suzana Nikolic

     Verovatno smo familija,Nikolic selo Viseselo,opstina Kursumlija.Doselili iz Kolasina.Slava sv.Vraci

     Одговори

     • 8. фебруар 2024. у 09:46

       Predrag

       Ima nikolica u jagodini I okolnim selima,vranovac npr…zovu ih drzmanci,prica ide da su braca iz osvete pobila turke (okolina vranja ili pirota),jer su turci prethodno upali na svadbu njihove sestre I ubili I nju,braca se spasila I osvetila bilo ih je 5,6 I svako na svoju stranu po srbiji.

       Одговори

10. 12. јануар 2018. у 18:28

    Radmila Nikolic

    Ja sam rodjena u Jagodini, otac Jovica u Djakovici , deda Stanojko u Surdulici i praded Arsa Nikolic u Mackatica – Surdulica .
    Moze li mi neko nesto vise reci?!
    Unapred hvala .

    Одговори