Сава Бошков, заробљеништво у Русији и бекство из Смедеревске трвђаве пре петојунске експлозије 1941. године

Сава Бошков (10.08.1891 – 05.12.1962), опанчар и земљорадник из Баваништа, са непуне 23 године старости „измарширао је у Темишвар“[1] на први дан мобилизације, 28. јула 1914. године, у Аустроугарску војску. Мобилизацијом су обухваћена годишта од 1872. до 1893. У ратне јединице су позивани сви војно способни мушкарци од 21 до 42 године старости. Војна обавеза је почињала са 18 година, а на служење војног рока се одлазило са напуњеном 21 годином старости. По војно-територијалној подели Аустро-Угарска је била раздељена на 16 корпусних области, а оне су се делиле на 112 пуковских округа. Као мањи део Царевине, угарски део Монархије давао је 6 корпуса.

Баваниште се тада по политичко-административној организацији налазило у Тамишкој жупанији. Главни град жупаније био је Темишвар. Суседна места Банатски Брестовац, Омољица, Старчево, Панчево и Долово, налазила су се у Торонталској жупанији са управним седиштем у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Таква административна подела је направљена са циљем да у свакој жупанији ниједан од 11 народа[2] вишенационалне државе нема бројну већину. Ово се у нашим крајевима највише односило на Србе.

Сава је, заједно са већом групом мештана, послат у касарну 61. пешадијског пука са седиштем у Темишвару. Његова јединица се налазила у месту Сакалаз у близини Темишвара. После обуке послати су на Источни, или Руски фронт, у Галицију, данашњу Западну Украјину. Стање на ратишту је било тешко и долазило је до масовних погибија припадника аустроугарске војске, како од пушчане и топовске ватре, тако и од болести и исцрпљености. Нарочито је у бесмисленим јуришима преко отвореног простора страдала пешадија. Срби су невољно ишли у рат и брзо су схватили да ће ако наставе даље да ратују убрзо скоро сви да изгину, или ако се врате својим кућама вратиће се као тешко озлеђени и осакаћени, као трајни инвалиди свима на терету. Зато су решили да ризикују. Нису имали шта да изгубе. Срби, као православци, нису хтели да ратују против своје браће по вери – Руса. У Савиној јединици је било доста Срба па су успели да се тајно организују и ликвидирају своје старешине који су у највећем броју били странци. После тога групно су се предали Русима.

Одмах су послати у руски заробљенички логор. Тамо су их убрзо посећивали агитатори српске војске који су родољубивим и ватреним говорима покушавали да их придобију за своје добровољачке јединице. Они који су се определили за српску војску одмах су добили боље услове у логору. Заробљеници који нису желели да им се придруже били су вербално омаловажавани и малтретирани. На неким местима су пролазили кроз војнички шпалир („топли зец“) где су од стране уписаних добровољаца распоређених у две врсте ударани рукама и ногама, а понегде су били и каменовани. Било је ту и крвавих глава. Сави се то насиље према неопредељенима за српску војску није допало па је одлучио да ипак иде у руско заробљеништво. Било му је доста рата.

Његов одлазак у заробљеништво забележен је у Попису губитака који је редовно издавало Министарство рата Аустроугарске. То се догодило у месту Шаск у Тамбовској губернији. После тога послат је у Нижњи Новгород који се налази на ушћу реке Оке у Волгу. Нижњи Новгород се од 1932. до 1990. звао Горки по писцу Максиму Горком који се тамо родио. Заједно са неколико својих земљака био је одређен да ради на имању познате руске племићке породице Барјатински. Тамо је дочекао Октобарску револуцију. Није се определио ни за једну страну током руског братоубилачког рата. Његови ратни другови расути су по многим местима огромне Русије. Константин Ђурковић и Драгољуб Живанов послати су у Шуји у Владимирској губернији, Владимир Милошев и Душан Николајев у место Валујки у Вороњешкој губернији, Јован Николић у Починки у губернију Нижњи Новгород, а Душан Стојадинов у Барнаул у Томској губернији.

У то време у Русији, као и у свим земљама захваћеним ратом, владала је епидемија пегавог тифуса. Сава је једва преживео болест. Лежао је скоро непокретан око месец дана. Мислио је да неће да преживи. По његовом признању спасли су га ратни другови који су на имању крали кокошија јаја, која је он жива јео. На имању нису имали никакве услове да би их кували или пекли. Та допунска храна сачувала му је живот.

После четири године проведене у заробљеништву вратио се кући у Баваниште. Код куће га је чекала само супруга Даница (1893-1970), рођена Чикош. Она је током рата, да не живи сама, усвојила Танасија Аћимовића, рођеног 1907. године, српско дете ратно сироче, из српског села Маринковци из општине Босанско Грахово. Данас се Маринковци налазе у Федерацији Босне и Херцеговине. Танасије је касније код „мајстор Саве“ изучио опанчарски занат. Сава га је прихватио као своје дете па му је касније и кућу купио. У Баваништу је током рата по домаћинствима прихваћено двадесетак такве деце.

Савин отац Васа је 1916. године приликом одласка на вашар умро у Банатском Карловцу. Тамо је и сахрањен. После рата Сава никада није ни могао да посети његов гроб пошто у ратном метежу, као ни касније, није било никога ко је знао где је сахрањен. Причало се у породици да је у гостионици у којој је заноћио опљачкан и убијен.

Даница Чикош из Долова, Савина супруга, током Првог светског рата изгубила је два рођена брата, Душана и Васу рођеног 1886. године. Васа је погинуо за време велике офанзиве аустроугарске војске и тиме изазваног повлачења руске армије, које је трајало од марта до септембра 1915. године. Руска војска је тада изгубила Литванију, Пољску и Галицију, данашњу западну Украјину. За Душана немамо поуздане податке. Њихова имена се налазе на споменику испред Српске православне цркве Светог Оца Николаја, Велике Цркве у центру Долова. Споменик је у мају 1938. године својим погинулим и умрлим мештанима у Светском рату од 1914-1918. године подигло Српско ратарско певачко друштво „Слога“.

Даница и Сава су после рата изродили своје шесторо деце, три сина и три ћерке. Двојици најстаријих синова, Даница је дала имена, Душан и Васа, по својој погинулој браћи. Најстарији син, Васа, родио се 1921, а млађи, Душан, 1925. године.

Поред своје шесторо деце, усвојеног Танасија-Таће, Сава је 1938. године прихватио и Душана Цупаћа[3] из села Корлат у Далмацији у Равним Котарима, северозападно од Бенковца у Задарској жупанији. За време Другог светског рата сви војноспособни немачки младићи из Војводине послати су у војне јединице Вермахта на Источни фронт у Русију. Немачка сеоска домаћинства са пуно земље и стоке, без младе радне снаге, постала су старачка. На њихова упражњена места послати су млади људи из села. Свако српско сеоско домаћинство било је у обавези да у виду радне обавезе на извесно време пошаље на рад у такво немачко старачко домаћинство неког свог радноспособног члана. Мушки чланови породице Бошков слати су у суседно немачко село Мраморак. У септембру 1944. године, пред сам крај рата у Банату, Душан Цупаћ се затекао у Мраморку на раду у једном немачком газдинству. У селу, као и у свим градовима у то време, важио је полицијски час, и тада је било какво кретање по улицама без специјалне дозволе било строго забрањено. Душан то није поштовао и баш у то време покушао је да оде код једног свог пријатеља. Полицијска патрола га је приметила, припуцала на њега и убила га. Само после неколико дана, 1. октобра, у Банат је ушла Црвена армија, а немачко становништво се заједно са својом војском великим делом иселило. Због његовог убиства 20. октобра, на дан ослобођења Београда, из Мраморка је доведено 100 Немаца и 10 из Баваништа и стрељано на Коњском гробљу. Овај догађај описао је у својим књигама наш књижевник Борислав Пекић који је у то време био члан месног СКОЈ-а у Баваништу. Његово име, Борислав (Душко) Пекић, налази се на списку чланова под редним бројем 33 и имао је задужење као уредник зидних новина и секретар шаховске секције.

Када је 6. априла 1941. године у Југославији почео Други светски рат Сава је са непуних педесет година, као трећепозивац, поново мобилисан. Убрзо је био заробљен, а да није стигао да задужи ни униформу ни оружје. Не знамо тачно где се то догодило, али је заједно са осталима пребачен у привремени заробљенички логор који се налазио у смедеревској тврђави. Тамо су Немци лагеровали пушчану и топовску муницију, авионске бомбе, мине, динамит, бурад са бензином и нафтом и остали запаљив материјал, који су запленили од југословенске војске. Заплењеног ратног материјала је било толико много да су сандуци слагани у висину један преко другог. Поред њих се пролазило као у ходнику. Заробљеници су им служили као бесплатна радна снага. После тријаже у тврђави су остали само Срби. Припадници осталих нација су ослободођени. Постало је очигледно да се окупатор спрема да их пошаље у Немачку у неки логор.

На самом почетку формирања привременог складишта муниције, смедеревска тврђава је у исто време послужила и као заробљенички логор. На капијама тврђаве су биле постављене наоружане немачке страже. Мештани су заробљеним војницима у металним кантама и крчазима доносили воду за пиће. За храну није сигурно утврђено како су је добијали.  Контрола и дисциплина тих првих дана по свему судећи није била толико строга. Сава, пошто је те 1941. године ушао у педесету годину живота, закључио је да ако по други пут оде у заробљеништво има мале шансе да се кући врати жив. Приметио је да немачка стража на капијама још не броји колико је цивила мештана из Смедерева ушло, а колико је изашло из тврђаве. Ту је видео своју шансу. После неколико дана спријатељио се са мештанима, а неке је вероватно и лично знао пошто је повремено долазио са својом опанчарском робом на смедеревски пијац. Једна жена која је у рукама носила две канте за воду дала му је једну. Од другог човека је узео шајкачу, а од трећег гуњ. Није му било тешко да се за кратко време преобуче у „правог Србијанца“ пошто није ни имао војничку униформу него само своје цивилно одело. Када су цивили, мештани Смедерева, пошли ка излазној капији он се помешао са њима и у сред бела дана слободно ишетао из тврђаве. То није могао да не примети један од заробљеника из Баваништа и почео је да виче:

„Мајстор, Саво, ди ћеш! Врати се назад!“

Не знамо колико је то гласно било. Срећом немачка стража се налазила далеко, а можда није ни разумела шта овај говори. Тај заробљеник је касније послат у немачки логор и по причи Слободана, Савиног најмлађег сина, рођеног 1928. године, није се ни вратио у Баваниште. Можда је и настрадао у петојунској експлозији. Ко то сада зна. Његова судбина није нам позната. Сава својим потомцима није желео да открије ко је био тај човек. Имао је обзира према његовој фамилији коју је познавао. Такође, данас не знамо ни ко су били ти храбри Смедеревци, непознате жене и мушкарци, који су му помогли да слободно изађе из тврђаве. И они су заједно са њим у једном тренутку свесно ризиковали своје животе. Можда је у некој породици из Смедерева или околине сачувано предање о овом догађају.

После изласка из тврђаве на слободу вратио је својим спасиоцима канту, шајкачу и гуњ. Упутио се ка обали Дунава где се дању у врбаку и крио. Када је пала ноћ украо је један чамац који је био везан за обалу и са много муке прешао на банатску страну. У чамцу није било весала него је уместо њих користио неку стару даску. Те исте ноћи, пешице преко њива, упутио се ка Баваништу. Ујутру је стигао кући на баштенску капију која је водила из гумна у башту. На ону главну колску капију која је излазила на улицу није смео да уђе. Банатска улица, раније Дубовачки сокак, где се налази Савина кућа, је паралелна са Зеленим сокаком који је на самом југу Баваништа. Тај део села је био слабо насељен и било је доста плацева са баштама па је могао да се креће непримећен. Због тога није морао да користи прометне улице. Сава се неко време крио у својој кући, да би касније почео слободно да излази.

Одмах је прикупио на гомилу сва своја заробљеничка писма из Русије, аустроугарска војна документа, војну књижицу југословенске војске, фотографије са фронта, делове војничке опреме, новине, руске књиге и све што би по његовом мишљењу могло да га изложи опасности. Толико се накупило тога материјала да су њиме без проблема у зиданој пећи испекли једну „фуруну хлеба“. Сачувао је за успомену само једну своју фотографију у униформи из руског заробљеништва. Немачке цивилне власти у селу нису га због тог бекства из тврђаве прогањале. Таквих бегунаца у селу је било много. Сваки од њих је имао своју причу и долазили су са разних страна. Колико је нама познато Сава је једини из Баваништа који је на тај начин побегао из тврђаве у Смедереву.

Трагедија се догодила у четвртак, 5. јуна 1941. године, на пијачни дан, када је нагомилана муниција у Тврђави из непознатих разлога експлодирала и скоро уништила Смедерево. Тачан број погинулих и рањених ни до данас није утврђен. Процењује се да је у Петојунској експлозији страдало од 2000 до 2500 људи. Експлозија је била толико снажна да се чула и осетила у Баваништу. Савременици су дуго после тог догађаја препричавали како је земља подрхтавала, а на кућама тресла стакла у прозорима. То се догодило баш у време ручка, отприлике у 14 часова и 10 минута, кашике и виљушке су од силине потреса одскакале у празним тањирима, а људима се дизала коса на глави.

АУТОР: Љубомир Бошков, Баваниште, 8. јануар 2025. године.

[1] Овај датум је уписан на првом празном предлисту породичног Светог писма.

[2] У вишенационалној Аустро-Угарској живело је 11 народа: Аустро-Немци, Мађари, Италијани, Румуни, Чеси, Словаци, Пољаци, Рутени или Украјинци, Словенци, Срби и Хрвати. У већим заједничким јединицама у корпусима и пуковима који су припадали Аустрији командни језик је био немачки. Јединице које су припадале Угарском делу монархије користиле су мађарски језик као командни.

[3] Душан, Гојка, Цупаћ, заведен је 3. новембра 1938. године под редним бројем 32368  у Спомен књигу Српског привредног друштва Привредник као његов питомац. Упутио га је Григорије Ф. Иљашенко из школе у Буковићу на изучавање опанчарског заната у Баваниште код Бошков Саве.