Манастир Баваниште, нови прилози за историју

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Љубомир Бошков

Одлуком Хризостома (Столића), Епископа Банатског, од 4. децембра 1996, бивша „водица“, или капела, у Баваништу, постаје мушки Манастир Српске православне цркве. Манастиру су тим поводом додељена и два монашка лица. После проглашења за Манастир започета је велика обнова, као и изградња потпуно нових објеката. У храму, као и трпезарији, урађен је живопис, који до тада није постојао. Изграђен је нови конак за монахе, две улазне капије, звонара, аутомобилска окретница, паркиралиште, ограда, а гради се и конак за госте. 

Пут од водице до Манастира

Предео у баваништанској Шуми, на падинама благо нагнутим ка југозападу, у потесу Мајур, на коме се налази природни извор „живе“ воде, још у далекој прошлости је поштован као култно место. На том простору одавно се међусобно сукобљавају, а истовремено допуњују и прожимају, стара словенска митологија и канони Српске православне цркве.

Наши словенски преци у бившој Панонији, а данашњој Војводини, пре него што су примили хришћанство источне цркве преко грчких мисионара, били су многобошци. На тај пагански период у њиховој историји указује нам и данашњи топоним Баваниште. Познато је из митологије да су Стари Словени своја света места обележавали грубо изрезбареним дрвеним киповима својих богова. Словенска реч балван, бован, или болван, означавала је усправно укопане дрвене кипове, кумире, њихових богова. Дакле, реч балваниште, бованиште, касније само баваниште, ближе одређује место на коме се ти кипови налазе. Једно такво старословенско светилиште се највероватније налазило и у околини данашњег Баваништа, које је касније по њему добило и своје име. Предпостављамо да се оно налазило на месту где се сада налази Манастир. Познато је из историјских извора, а то је много пута потврдила и археологија, да је хришћанска црква приликом покрштавања Словена, у највећем броју случајева, за своје потребе преузела и њихова света места, нека одмах, а нека касније[1].

По старим народним веровањима, лековита вода у којој живе, или се око ње окупљају, натприродна бића, невидљиви демони, мистериозне „курфућице[2]“, змајеви, „хале“, вештице, „милостиве“ или виле, може применом прописаних магијско-религијских радњи да помогне у излечењу разних болести. Такве воде су раније масовно походили разни невољници. Данас је то сведено на најмању меру. Умивали су се водом, прали њоме болесна места, а крпе, или пешкире, са којима су то радили везивали су о околно жбуње. Веровали су да ће се тако излечити и да ће болест, баш као те крпе, остати на гранама грмља. Воду су пили на извору, а носили су је и кућама. „Водица“ је после свих прописаних магијских радњи даривана ситним металним новцем. Понекад би се ту нашао и покоји сребрњак. Све је зависило од муке која је мучила онога који је тражио лека. Излечени болесници су као знак захвалности на бунарима, или извориштима таквих вода, постављали своје породичне иконе, или су градили мања вотивна (заветна) обележја. Те грађевине су попримале разне локалне архитектонске облике. У Банату, овако уређено култно место народ је називао „водица“.

У Баваништу се до данас сачувала само једна „водица“ са текућом водом. Мештани су је до проглашења 1996. године за Манастир, звали само „водица“ у Шуми, или „намастир“. На североистоку села, са десне стране локалног пута за Мраморак, одваја се путељак који кроз „Винограде“ и „Кључ“ води до баваништанске Шуме и Манастира. На њему се, стотинак метара од главног пута, са леве стране, испод жила једне огромне старе врбе налази Чекићева „водица“. За њу би пре могло да се каже да је ручно копани бунар са променљивом висином подземне воде него извориште. У сушним периодима године вода се повлачи у дубину земље па бунар остаје сув. После обилнијих киша вода се појављује, али не истиче као извор, него њен ниво нарасте скоро до површине земље[3]. Скоро сасвим труло дебло старе врбе је августа 2008. посекао нови власник њиве не знајући да сече табуисано „свето“ дрво. Братство Манастира Баваниште је решило да обнови и оживи Чекићеву „водицу“ па је поред пања посечене врбе већ следећег месеца почета изградња мање грађевине од печене цигле малог формата на њеном месту. „Водица“је добила име по шпицнамену породице Марјанов-Чекићев на чијем се имању налазила. Ова породица се касније угасила. У Шуми, недалеко од Манастира, постоји још једна тренутно запуштена, али за сада неименована „водица“, коју братство такође намерава да оживи.

У Баваништу је поред ове три, постојало још најмање шест „водица“. Неке од њих су у потпуности уништене, тако да данас на њиховим местима не постоје било какви трагови. Друге су девастиране и само добри познаваоци могу на терену да препознају места где су се налазиле. Истраживањем на терену утврдили смо њихова имена и места: Милованова „водица“ код циглане[4], Зујина „водица“ на Црној Бари, Пајачева „водица“ у Зеленом сокаку, „водица“ у Краљевцу, „водица“ у близини Чардака на путу за Долово и „водица“ у Шаргиници поред пута за Омољицу.

Настанак Манастира у време деспотовине

Народно предање, на које се позива неименовани аутор пропагандног летка, издатог 1997, по коме је Манастир у Баваништу: „подигнут … у XV веку, у време деспотовине, за потребе монаха и народа који је бежао од најезде Исмаилћана-мухамеданаца, на Балкан, нарочито после маричке битке и косовског боја[5]“ није научно потврђено. На илустрованом карнету, издатом 2008, за туристичке потребе са пропратним историјским коментарима, такође неименовани аутор наводи: „По предању манастир је на овим просторима основан крајем XVI века, а помињу га у писанију манастира Пећке Патријаршије[6].“ Оба податка, која се односе на време оснивања манастира, без претходне провере, преносе многи аутори. Колико је нама познато, ниједан писани споменик из тог времена не бележи његово постојање. Систематска археолошка истраживања испод капеле, као ни у њеној непосредној близини, до сада нису урађена. Археолошка ископавања, као најсигурнији начин за утврђивање времена настанка манастира, је још 1998. године препоручио Никола Влајић, први истраживач[7] Манастира у Баваништу.

Изградња првобитне капеле

Изградњом мањих капела на местима вотивних грађевина, црквене власти су намеравале да изразито народне облике испољавања религиозности, где је доминирала стара словенска митологија са многобројним магијско-религијским елементима, преусмере ка канонски регулисаној побожности. Када је био у питању богатији дародавац, као што је у нашем случају, грађени су прави мањи храмови.

Тако су и мештани Баваништа, организовани преко војних граничарских власти[8] и црквене општине, на извору своје лековите воде, током 1857. и 1858. године, саградили малу цркву, или капелу. Наиме, по сачуваном предању, после обимних грађевинских радова на цркви Успенија Пресвете Богородице у центру села преостало је нешто новца и материјала, који је искоришћен за изградњу капеле у Шуми. О томе непосредно сведочи запис Јована Милковића, пароха, у „Јавору“:

„Лето 1857. буде иста црква у центру села¹ от западне стране продужена, и лепиј новиј торон, с бакаром покривен и позлатом обилном, особито лепо украшен.[9]“

На лицу (аверсу) оснивачке златне плоче, пронађеној 2004. године приликом грађевинских радова у олтарском делу, предвуковском ортографијом у осам редова исписан је следећи текст:

„У име с. троице сазидана е и посвећена ова капела пресветой богородицы лъта 1857. За време Г: Комп: Команданта Г: Капетана Адолфа Еіхбергера и Госп: Лайтн: Тіме СтоAнова: Стефана Манока: Заріе Сармеша: Петровића и“

На другој страни плоче (реверсу) у четири реда исписан је наставак:

„ГГ: Пароха Ιwана Мілковича. Аксентіа и Міхайла Димича. трошкомъ ревностногъ и благ: Öбщества Баванищкогъ.“

На првом месту су записана имена војних старешина, пре свега „најстаријих“ по чину у месту, „компани команданта“, капетана Адолфа Ексбергера, и лајтнанта (поручника) Тиме Стојанова. Затим се поименице наводе три лица неодређена по свом војничком чину, највероватније четних каплара, Стефана Манока, Зарије Сармеша и Петровића. За последњег на списку, каплара Петровића, са великом сигурношћу можемо да тврдимо да се ради о Димитрију-Мити Петровићу (1805-1876)[10], писцу још необјављене аутобиографије: „Живот мој, описаније“. Као представници цркве, на реверсу (наличју) плоче, наведени су свештеници, Јован Милковић[11] (дошао из Ковина), Аксентије и Михаило Димић.

Многи аутори који су писали о Манастиру у Баваништу, завршетак градње капеле смештају у 1857, па чак и у 1856[12]. годину, Насупрот њиховим тврдњама, свештеник Јован Милковић, савременик изградње, а чије се име налази на златној плочи пронађеној у темељима капеле, у свом тексту написаном 25. маја 1859. за Јавор јасно каже:

„Налази се у општинској шуми, недалеко от Баваништа, над извором једним, мала, но весма лепа, у готическом штилу 1858. л. сазидана капела, гди не само местни житељи, но и из удаљени места побожни христијани на поклоњение и молитву долазе[13].“

На основу оба сачувана текста можемо са великом сигурношћу да закључимо да је градња капеле започета 1857, можда још и 1856, а да је у потпуности завршена 1858. године.

Утицај црквених власти

Одлуком Хризостома (Столића), Епископа Банатског, донетом 4. децембра 1996. године, а на основу Устава Српске православне цркве, члан 30 бивша „Водица“ у Баваништу, или капела, постаје мушки манастир Српске православне цркве:

„Обновити давно запустели манастир Баваниште у близини села Баваниште, на месту где је раније исти постојао (сада Водица у народу позната као ’Намастир’). Храм у обновљеном манастиру је посвећен Рођењу Пресвете Богородице и мушки је манастир[14].“

Приликом заснивања светиње Епископ Банатски је Манастиру доделио два монашка лица, јеромонаха Рафаила (Голушина) и монаха Василија (Митровића). Монаси су у постојећој кућици у близини капеле, намењеној њеном „надзиратељу“, тек у пролеће следеће године, 30. априла 1997, засновали монашку заједницу. Братство Манастира, почетком 2008. године, броји три брата по вери, и има настојатеља (игумана), и по једног јеромонаха и искушеника. Настојатељ Манастира је Рафаило (Голушин).

До краја децембра 2006. године манастирском братству је припадао јеромонах Димитрије (Лазић)[15] из Панчева. Њему је, почев од 1. јануара 2007, поверено старешинство мушког манастира Војловица у Панчеву. До 2007. Манастир су опслуживали пароси Светоуспенског храма из Панчева, а старешинство над њим је имао Архијерејски намесник панчевачки. Од 1964. године, ширењем и даљом изградњом Рафинерије нафте у Панчеву, манастир се нашао у њеном фабричком „кругу“. На основу обостраног споразума између Висариона (Костића), епископа банатског, и Вилима Ушљебрке, директора Рафинерије у изградњи, у манастиру Војловица је угашено монашко станиште. „Конак је у време изградње служио као управна зграда Рафинерије[16].“ Последњи старешина Манастира у периоду 1941-1965 је био игуман Данило (Адамовић).

У Баваништу није постојао обичај сахрањивања око капеле у Шуми, иако су заслужни појединци до прве половине XIX века укопавани у порти цркве у центру села. За потребе сахрањивања формирана су три гробља на различитим крајевима села, за сваку парохију по једно. Црквене власти су направиле бар један изузетак када су дозволиле да чувар светиње буде сахрањен у близини капеле. На његовом споменику пише:

„Овде почива Раб Божји, Јован Јованов, би надзиратељ овде капеле. Пожив.Šе¹ 65 г. Представ.Šи се¹ 1. дец. Šембра¹ 1866. С.Šпоменик¹ диже зет и ћерка.“

Прикази капеле на разгледницама

Прву до сада познату фотографију капеле оставио нам је Карл Рехницер „светлописац“ и издавач „анзис карата“ из Панчева[17]. Она се налази на једној од најстаријих разгледница Баваништа која је путовала 1903. године. Неку годину касније, али сигурно пре 1910, разгледницу са сличним мотивом издао је Ђорђе Јовановић, трговац из Баваништа, власник трговине „Код Србијанца[18]“. После пионирског рада ова два издавача у „златном добу“ разгледница, на почетку Двадесетог века, тек после 100 година добијају следбенике. На почетку Двадесет првог века, братство Манастира је у пропагандне сврхе издало неколико серија разгледница у боји.

Велика обнова после проглашења за Манастир

Одмах по заснивању манастира почели су и радови на обнови саме капеле. Унутар храма је постављен мермерни под и урађено је подно грејање. Зидови су припремљени за живопис  који је започео Ђорђе Поповић, теолог и фрескописац из Панчева. Саграђена је и часна трпеза, пошто у капели није постојала.

Сама капела има крстообразну основу са уписаним крстом и изразито издуженим кубетом у пресеку. Грађена је у еклектичком стилу, са елементима који карактеришу епоху романтизма, али са доминантно готским облицима лукова на свим отворима. Првобитна грађевина накнадним доградњама није у потпуности измењена. Задржала је свих осам издужених прозора на кубету и два на бочним зидовима. Проширењем олтарског дела (2004.) уклоњен је један слепи отвор на олтарској апсиди. Сви ти отвори у волумену грађевине јасно у простору оцртавају њен једноставан и складно укомпонован архитектонски склоп. Приликом прве реконструкције крова (1997.) уместо оштећеног поцинкованог лима, постављен је бакарни. Тада су, по оцени извођача радова, као стилски и канонски неодговарајућа, са крова скинута четири стубића квадратне основе са изразито зашиљеним пирамидалним врхом и металним крстовима на њима. Доградњом припрате 2002. године и проширењем олтарског дела 2004. године, када су цркви додати ђаконик[19], проскомидија[20] и апсида на челу, спољни архитектонски изглед манастира у многоме је промењен. Првобитна грађевина је дело, за сада, непознатих народних мајстора. Манастир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице (Мала Госпојина, 21. септембар).

Првобитни мали иконостас са осликаним царским дверима који су урадили дуборесци из Горњег Милановца и четири престоне иконе (Господа, Богородице, Св. Јована Крститеља и Св. Архангела Михајла) синђела Стефана, припадника жичке иконописне школе, поклон су „грешног монаха Василија (Митровића) из манастира Свете Тројице у Овчарско кабларској клисури код Чачка[21]“. Две престоне иконе, као и иконе на царским дверима, замењене су новим које је иконописала монахиња Арсенија из манастира Гргетег на Фрушкој Гори. Изнад царских двери постављено је Распеће, дело оца Стефана из манастира Стубала.

Поред мале капије („капиџика“) намењене пешацима, са десне стране бетониране стазе која води до манастира, у јесен 2003. постављени су темељи за звонару. Звонара је завршена 2004, а на спрату је постављена дрвена конструкција која носи звоно.

На мањем узвишењу („брегу“), источно од капеле, налази се стари конак у коме је становао њен чувар („надзиратељ“). По указаној потреби служио је и за смештај тежих болесника. Првобитна зграда је имала једну собу (4х4 метра), кухињу (2х4 метра) и оставу (1,6х4 метра). Заснивањем монашке заједнице (1997.) стари конак је постао претесан, па је на предњем делу дозидана просторија за пријем гостију, која уједно служи и као трпезарија. Том приликом је дограђена и једна соба. Позади је дозидана још једна соба, кухиња и купатило. Када зграда новог конака буде у потпуности завршена, братство манастира намерава да поруши стари.

Постојећи манастирски комплекс је употпуњен изградњом једноспратног новог конака са приближно 300 квадратних метара корисне површине. Темељи конака су постављени у јесен 1999, да би током 2000. било урађено приземље са првом плочом. Наредне, 2001. године у јесен, изливена је и друга плоча. Пошто новца није било, тек у касну јесен 2002. подигнута је кровна конструкција. Кров је патосан тополовим даскама и обложен тер папиром. У јесен 2003. конак је прекривен црепом који је манастиру поклонила фабрика цигле и црепа „Тоза Марковић“ из Кикинде.

У приземљу конака налази се фрескописана трпезарија, пекара и остава. У пролеће 2006. браћа Грастић су почела рад на живопису трпезарије. Током 2007. изграђена је пекара и пећ за хлеб, опремљена је нова кухиња, као и канализациони одвод. На већ изграђеном новом конаку урађена је фасада са изолацијом, а око њега је постављена бетонска стаза. Између велике капије (намењене за улаз возилима) и новог конака почела је изградња још једног приземног конака за госте са пет соба.

Крајем августа и почетком септембра 2007. године, испред Манастира и новог Конака, наспрам обе капије, изграђен је и асфалтиран плато са аутомобилском окретницом, паркиралиштем са осам места за путничка возила и једним за аутобус. Том приликом урађени су и прилазни пешачки тротоари од бетонских елемената до мале и велике капије. Пре тога новим слојем асфалта ширине три метра је обновљен већ одавно руиниран постојећи локални пут који повезује магистрални пут М-24 и манастирски комплекс. Он почиње од улице Св. Саве, код НИС-ове бензинске станице, насупрот фудбалског терена на „Викаји“, а завршава испред манастирских капија. Припремни радови су почели 23. августа, а постављање асфалтне подлоге 29. августа. Знатно дужи прилазни пут до Манастира из правца Панчева, који води од центра села и пролази кроз улицу Жарка Зрењанина, овога пута није обновљен.

Резиме:

Предео у близини данашњег Баваништа, на коме се налази извор „живе“ воде, још у далекој прошлости је поштован као свето место. Претпостављамо да се на њему налазило и једно старословенско светилиште. Стари Словени су таква места обележавали грубо изрезбареним кумирима, дрвеним киповима, односно балванима, бованима, или болванима, својих паганских богова. Дакле, словенске речи балваниште, бованиште, или болваниште, ближе одређују место на коме се ти кипови налазе. Једно такво старословенско налазиште се највероватније налазило и у близини данашњег Баваништа, које је касније по њему добило и своје име.

Братство Манастира Баваниште се у својим штампаним материјалима позива на народно предање по коме је на месту данашње капеле, сазидане 1857-1858, још у XV, или XVI веку, постојао православни манастир. Манастир је приликом Аустријско-турских ратова 1716-1718, наводно, до темеља порушен и више није обнављан. Колико је нама познато, ниједан писани споменик из тог времена не бележи његово постојање. Пошто до сада још нису урађена систематска археолошка ископавања испод капеле, као ни у њеној непосредној близини, ову претпоставку није могуће доказати.

Одлуком Хризостома (Столића), Епископа Банатског, донетом 4. децембра 1996, бивша „водица“, или капела, постаје мушки манастир Српске православне цркве. Тек следеће године, 30. априла 1997, у новооснованом Манастиру Баваниште заснива се монашка заједница. Манастиру су додељена два монашка лица, јеромонах Рафаило (Голушин) и монах Василије (Митровић).

Формиран је манастирски комплекс, тако да су постојећи конак и капела, после обимних реконструкција, скоро у потпуности измењени. Изграђени су потпуно нови објекти: нови конак за монахе, две улазне капије (једна за пешаке, а друга за путничка возила), звонара, зид и ограда око целог комлекса, аутомоболска окретница, паркиралиште за путничка возила и аутобус, а гради се и конак за госте.

Братство Манастира је решило да оживи и две девастиране „водице“ у својој близини. На једној (Чекићева „водица“) у септембру 2008. је почела изградња мањег објекта од цигле. У Баваништу је до половине Двадесетог века, поред ове две, постојало још најмање шест „водица“. И сам манастир је до 1996. године био „водица“.

Литература:

1. Бошков, Љ. 2004 Баваниште, план места са историјским календаром, Баваниште 2004, текст на полеђини карте.
2. Влајић, Н. 1998 Манастир Баваниште, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 22, Београд 1998, стр. 91-93.
3. Ђекић, М. 2001 Водице у Војводини, Београд 2001, стр. 62.
4. Историја српског православног манастира Баваниште, Баваниште 2008, илустровани карнет, стр. 1-12.
5. Јовановић, М. 2000 Српски манастири у Банату, Земун, Београд 2000, стр. 40-43.
6. Манастир Баваниште, Баваниште 1997, пропагандни летак управе Манастира, стр. 1-4.
7. Милковић, Ј. 1880 Грађа за историју неких банатских села, Опис села Баваништа, Јавор, лист за забаву и науку, Нови Сад 1880, стр. 853-858, 889-892.
8. Сударски, В. 2005 Скице загубљене повести, Панчево 2005, стр. 87-89.

Извори:

1. Историјски архив у Панчеву, Протоколи крштених (1793-1810) и умрлих (1874-1885) Православне цркве у Баваништу.
2. Текст на оснивачкој златној плочи са именима ктитора и уписаном годином изградње капеле. Плоча је пронађена 2004, приликом грађевинских радова у олтарском делу капеле.
3. Разгледнице Баваништа са мотивима Манастира, издате од почетка XX века, као и оне најновије штампане до 2007. године.
4. Казивање о „водицама“ које је Љубиша Бугарин-Ћурак, чобанин (рођен 1935.), саопштио у два наврата (јуна 1995. и септембра 2008.) аутору текста.

Фусноте:

[1] Љ. Бошков: Баваниште, план места са историјским календаром, Баваниште, 2004.

[2] Курфућица је реч која је на банатским просторима настала као језички конгломерат румунског и српског језика. Она има румунску основу-kurfuc и српски наставак –ица.

[3] Приликом обиласка Чекићеве „водице“ 23. септембра 2008, на дубини између 95-100 центиметара ископане јаме појавила се бистра „бунарска“ вода. Бунар са димензијама 40×30 центиметара при дну, је до тада био само мало влажан. Пре тога, у периоду од 13. до 20. септембра, пала је киша од 80 литара по квадратном метру.

[4] Изјаве о Миловановој „водици“, као и о осталим са списка, је у два наврата (јуна 1995. и септембра 2008.) дао Љубиша Бугарин-Ћурак, чобанин, рођен 1935. године.

[5] Манастир Баваниште, 1997, стр. 2. Пропагандни летак који је после оснивања манастира штампала управа са намером да прикупи новчана и материјална средства за обнову постојећег конака и капеле.

[6] Туристички карнет на 12 илустрованих страница: Историја српског православног Манастира Баваниште, Баваниште, 2008, стр. 1.

[7] Н. Влајић: Манастир Баваниште, Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 22, Београд, 1998, стр. 93.

[8] Баваниште се од 1. јануара 1774. до 1872. налазило у Војној граници. Припадало је XII немачко-банатском пуку (регименти) са седиштем у Панчеву.

[9] Часопис Јавор, 1880, стр. 856.

[10] Историјски архив у Панчеву, Протоколи крштених (1793-1810) и умрлих (1874-1885) цркве у Баваништу. Димитрије Петровић је крштен 8. новембра 1805, а умро је 27. фебруара 1876. године. Сви датуми су наведени по старом (јулијанском) календару. У црквеним књигама је уписано име оца, Арсенија, а за мајку је записано само „супруга его мајка“.

[11] Касније је породица Милковић изменила своје презиме у Миљковић. Могуће је да су Јоаникије (Милковић), игуман манастира Војловице (1796-1822) и свештеник Јован Милковић у сродству.

[12] М. Јовановић: Српски манастири у Банату,Земун, Нови Сад, 2000, стр. 42. Исти податак преузима и објављује у својој књизи М. Ђекић: Водице у Војводини, Београд, 2001, стр. 33.

[13] Часопис Јавор, 1880, стр. 857.

[14] Историја српског православног Манастира Баваниште, Баваниште, 2008, стр. 6.

[15] Световно име, Драган, (отац Милан, мајка Станојка) Лазић, рођен 13.03.1968. Од 26.11.1992. до 01.06.2002. ради на свињарској фарми „Надел“ предузећа „Стари Тамиш“ ад из Панчева као пољопривредни техничар, матичар.

[16] Витомир Сударски: Скице загубљене повести, Панчево, 2005, стр. 88-89.

[17] Штампани натпис на лицу (аверсу) разгледнице која је путовала 7. децембра 1903. године из Баваништа у Ковин јасно показује ко је био њен издавач: 63295 Verlag von Karl Rechnitzer. Разгледница се налази у збирци аутора текста.

[18] Кућа и данас постоји. Налази се у центру села на Тргу Зорана Ђурђева и власништво је породице Дечермић. Наведена разгледница није путовала и налази се у збирци аутора текста.

[19] Ђаконик је простор, удубљење, или посебна просторија у олтарском делу где се чувају црквене утвари, предмети неопходни за богослужење. О њима се по правилу стара ђакон.

[20] Проскомидија је место на коме се врше припреме за литургију (богослужење), односно припремање часних дарова (хлеба и вина) за причешће.

[21] М. Јовановић: Српски манастири у Банату, Земун, Нови Сад, 2000, стр. 43.