Обућари се могу поделити у две врсте – на оне који праве нову обућу и оне који врше поправке.
Правили или поправљали обућу, они то чине по европској моди – током XIX века ципеле полако смењују опанке, а обућари (и шустери) опанчаре.
Израђивачи нових ципела су могли да имају радње у прометним улицама.
Занат је био заступљен већим бројевима јер су ципеле свакоме потребне, било где да се крећемо ван своје куће.
Некада су се и ђон и горњи део правили од коже, и све се радило ручно.
Ципеле могу бити плитке или дубоке, и могу бити направљене по мери, у разним стиловима.
Као и многи занати који су стигли из “прека”, односно из Аустрије, у Београду се прво јавља назив шустер, а тек касније обућар.
У књигама рођених се у Саборној цркви јавља назив шустер већ 1833. године а обућар тек 1876. године. Најчешће је означен само назив занимања али се повремено уписивало да су отац или кум мајстори обућари или шустери.
До 1880. године се као очеви или кумови бележе ови шустери:
Банатски, Боговић, Бошковић, Георгијевић, Груичић, Живковић, Илић, Јелачић, Јелчић, Јовановић, Јокић, Марковић, Микић, Младеновић, Наумовић, Несторовић, Петровић, Поповић, Свиларић, Сремчевић, Стефановић, Стоичевић, Стојановић, Урошевић, Црногорац.
До 1890. године се као очеви или кумови бележе ови обућари:
Алексић, Арацки, Бајић, Бјелаковић, Бошковић, Буквић, Драгић, Дражић, Живановић, Живковић, Јанковић, Јелачић, Јовановић, Којић, Костић, Крстић, Маринковић, Миловановић, Митровић, Мишић, Недељковић, Николић, Павловић, Петронијевић, Поповић, Радмиловић, Радојичић, Ристић, Секулић, Сретеновић, Станковић, Стојадиновић, Тодоровић, Урошевић, Филиповић, Цубић.
Извор: матичне књиге рођених парохије Саборне цркве у Београду
Коментари (0)