Порекло становништва насеља Суторина, општина Херцег Нови. Према књизи попа Сава Накићеновића “Бока” из 1913. године.
Положај.
Уски комад земље на сјеверу, иза Конавала и Витољине између дубровачког и которског котара, који припада Херцеговини. Границе су јој: од сјеверо-запада: Дебели бријег; Од југо-запада: Видов-врх и села опћине херцегновске, Мојдеж и Мокрине; од југо-истока: Јадранско море; од југо–запада: коса горска Осој, која се протеже од морске обале све до Дебелог бријега, и дијели сутеринску увалу од конавосне равнице.
Суторина по форми сличи језику, који раздваја дубровачки котар од Боке. Овај се језик постепено спушта од сјеверо-запада прама југо-истоку, те се изједначује са морском површином. Према сјеверо-западу је најшири, а према југо-истоку све ужи. Суторина је голим брдима опкољена, а од југо-истока отворена, гдје се с морем спаја. Она је прама тому увала, у којој се налази поље суторинско. Куће су покрај поља и на присојним и осојним странама. Поље суторинско, особито на граници од Боке, усљед слабо уређене рјечице која се ту yморе слијева, грозничаво је; зато народ страда. Зими ова рјечица набуја те пољу и штете доста наноси.
Насеља.
Села суторинска јесу:
Лучићи. Оно се простире на сјеверној страни, испод брда. Острошца, изнад ког се опет уздиже Видов врх (366 м.) — Има извор Томина, око ког су куће.
Шћепушевићи. Западно Лучићима једно 300 м. ово се село налази, при страни, испод брда. Пије воду са бунара.
Пријевор. Шћепушевићима сјеверо-западно, при страни, ово се село налази као и куће. Има свој извор Пријевор.
Испод Видова врха, а изнад свих ових села, налази се село Коњевићи. Ово је село заједно c Пријевором.
Сјеверо-западно Пријевору налази се село Малта, при страни, као и куће. Има живи извор Грабовик.
Сва ова села леже у присојној страни, а са лијеве стране ријеке (потока Суторине).
Ченић. Протеже се испод брда Осоја, а са десне потока Суторине. Има два извора: Шпуље и Жвиње. Ова два села су једне до другога, y размаку једва 50 корака. Оба су југо-источно од Ченића, а у страни. Изнад Шпуља уздиже се брдо „Кита Св. Илије“ (432 м.). И Шпуље и Жвиње, јер немају живих извора, пију воду мртвицу са кровова, која се купи у бунарима.
Њивице. Ово се село налази при морској обали као у једној малој њивици.
Земље.
Поднебље је y Суторини оштрије него ли у Игалу. Највише дува западњак, и то љети, а југ зими. Штету доноси западњак, јер суши. Снијег врло ријетко пада, и мало се одржи (1—2 дана).
Суторинске радне земље су у пољу (пола сата од кућа далеко) и око кућа. У пољу су оранице и виногради, а око кућа вртови. То се земље зову: Солила, Бродовиште, Магазини, Суторинско поље, Канап, Грново поље, Купарица, Виноградина, Жабовина, Рубињак и Гајина. Пашњаци и шуме налазе се од кућа једно три-четврт сата удаљене, а зову се: Илина Кита, Осоје, Дебели бријег, Видов врх и Острожац. Суторина није кметија, нит њен народ кмети. Они су своји у свему.
Суторина се дијели на села: Лучићи, Шћепушевићи, Пријевор са Коњевпћима, Малта, Ченић, Шпуље, Жвиње и Њивице. Сва су она под Херцеговином, док врло мали и незнатни дио Суторине, звани „Магазин“ потпада под Аустрију, али пошто ту не станује нико, а и врло је мали, о њему немам што ни говорити, ал по дужности ја га спомињем. Села су једна од другога удаљена 5–10 минута, а сва Суторина има око 272 четворне миље. Узрок због ког је Суторина подијељена на села, јесу сама племена, чији претци кад се доселише настањиваху се y Суторини један од другог подаље, како би имали што више слободе и земље око себе. Обично је већи дио ових села опет доста близу пута. Куће скоро све на странама, а нешто и покрај поља.
У селу Лучићима станују Лучићи (27 кућа, а душа 148). Село је збијеног типа око воде и саборне цркве. Куће у скупу,
без реда, са неправилним улицама. Испод овог села, а уз саму цесту, налази се основна школа, а на јужној страни, прама школи је жељезничка станица Габела — Зеленика.
Село Шћепушевић има 20 домова, а душа 126;
Пријевор 27 домова, а душа 232;
Село Малта домова 15 а душа 88. Сва се ова села налазе при осојним странама с десне стране суторског потока.
Села су разбијеног типа, без реда и улица, али ипак племенске куће, јер свако је племе и засебно село, јесу збијеније (y растојању- 1—900 м.).
Село Ченић, испод брда Осоја, с десне стране суторског потока. Куће збијеног типа са неправилним улицама. Мало ниже испод села проведена је жељезничка станица.
Села Шпуље и Жвиње југоисточно Ченићу. Куће њихове у два скупа, са неправилним улицама. Један од другог удаљени 50 корака.
Ченић има 8 домова, а душа 53; Шпуље 9 домова, а душа 66; Жвиње 25 домова, а душа 133.
Село Њивице налази се уз саму морску обалу; његове куће збијене у једној њивици. Има 7 кућа, а 47 душа.
У Шћепушевићима станују Катићи, имају засебну цркву св. Стефана; У Пријевору – Мравчевићи и Коњевићи; у Малти — Дерићи; у Ченићу — Радановићи; у Шпуљама, Њивицама и Жвињама Чепрнићи, Гавриловићи и Јанчићи.
Свега је домова 131, а душа 846. Сви су Срби, православне вјере. Имају заједничку школу, парохију и саборну цркву св. Николе, а свако село има своју засебну цркву. Била је Суторина у XVIII вијеку у свим својим уредбама неовисна, само је морала имати дозволу ако би се која црква градила. Данас је испостава требињског котара.
У пољу суторинском има неколико кућерака, гдје пољари љети ноће и чувају грожђе. Ти су кућерци прости, од грана
ограђени и шеваром покривени. Велики су колико човјек y њима да стане.
Име насеља.
Суторина добила је име по тому што Римљани по околним странама бијаху тврђаве и торње оградила, помоћу којих брањаху караване и трговину од нападаја непријатељских; а крај, који је био под реченим тврђавама, назвао се “subtorre”, “subturrem”, по чему се назва Суторина. Лучићи, по племену Лучићима; Њивице, јер је у једној њивици; Шћепушевићи, јер истоимено братство некад ту стало; Пријевор, јер се прелази туда преко, за друга села; Малта, јер ту некад била царина (малта); Коњевићи, по истоименом братству, које некад тустановало; Шпуље, јер шпуљавали (робили), а Жвиње не зна се зашто добили то име.
Старине.
Саборна црква св. Николе y Лучићима, која је 1889. 0бновљена, a ограђена у XVI в., кад Лучићи овамо дођоше. У Лучићима је мала црква Рождества св. Јована, која је 1842. обновљена, а биће да је ограђена 300 год. Још се у Лучићима налази од старина једна развала, коју народ зове „манастирина“. Ту Веле за Немањића била црква св. Срђа. У Лучићима, повише жељезничке станице, налази се „медвјеђа пећина“, која Луки Вукаловићу била магазин за ратну оспрему. У Шћепушевићима је црква св. Стефана, која је 1904. обновљена, а ограђена има 200 година. У Пријевору је св. Госпођа, обновљена 1875, а ограђена има 190 год. Према овој цркви, а мало на узвиситу мјесту, виде се развале турске карауле (стражарнице), која је служила турској стражи да може с ње мотрити сву Суторину, Крушевице, па и боко-которски заљев (улаз). Ова је кула касније била Вукаловићу мотриља. Њу је запалио аустријски генерал Родић.
У Малти је црква св. Јована, за коју предање вели да је саграђена у првим вјековима хришћанства. У Ченићима је црква св. Георгија, ограђена има 200 год. У овом селу налази се и једна турска запуштена кула, која је у стара времена служила као стан јасакџија, који порез побирали. У Шпуљама и Жвињу је св. Георгије, који је 1875. обновљен, а ограђен има једно 250 год. На једном врху званом „Илина кита“ је црква св. Илије, која је ограђена има 400 год. Одатле је величанствен поглед, тако да останеш управ зачуђен гледајући на десно Суторину са њезиним пољем и ријеком, а на лијево Витаљину све до Молунта и Груде Конавоске. У Њивицама је св. Петка, а у пољу суторинском Преображење, која је 1857. обновљена, а да је ограђена биће 220 год. Код свих ових цркава су гробља. Још је била црквица Пренос мошти св. Николе, који је 1818 год. разрушена, за вријеме куге. Мјесто, гдје је била црквица, зове се и данас Никољ–до.
Из римског времена су мозаичне калдрме, одломци пепелница, комади кипа Дијане Ловкиње, раке, мјесто од камена, од опека ограђене и истим покривене, које носе „Репзјопа“ име творнице, па и мједени новац, на ком је с једне стране слика једног римског владаоца, а с друго митолошко божанство Меркур. Мјесто, гдје је римско бродовље вимевале, зове се и данас „броловиште“. Римљани су овдје имали своја “солила”. Послије и Твртко;
Суторина је постала прије Христа. Тад у њој становаху Римљани. Год. 1451. и Тома Хранић даде Дубровнику Драчевицу са Суторином, Морињ, градове Нови и Рисан. Суторину особито су Дубровчани хтјели задобити, јер бијаше важно мјесто, особито јер ту бијаху солила, која их ометаху много у продаји њихове соли, а која Твртко оградио бијаше. И данас има мјесто при бокешком заљеву у Суторини, које се зове „Солила“. И Стеван Томашевић 1454. потврдио је Суторину Дубровнику.
У XV в. Млечићи намјераваху кроз Суторину провести један канал, али народ и техничке неприлике не дозволише им ту намјеру извести. Под републиком и под Турчином бијаше скоре независна; имала је своју општинску слободу и самоуправу. Народ је бирао главаре, који би управљали селом, побирали харач и продавали Турцима. Ти се харачи човјечки отсијецали; то је било откад су Суторину Млечићи Цариграду 1718. предали до 1852. Зa француске револуције Суторина је била поприште војсци аустријској, француској 1806., и тад припаде Французу. Црногорци је с Русима освојише године 1807.
До 1852. Суторина имаше своју самоуправу, и бијаше са Зупцима здружена. Турчин их није узимао у војништво, врло мали данак су плаћали, а и њихове просте уредбе донашаху им среће и користи, а посредници између њих и власти, бијаху главари, које је бирао народни скуп – збор. Сеоска и административна управа била је у рукама главара и народа. Главара је само народ збацао, што је бивало врло ријетко, јер су они били човјечни људи – кољеновићи. Освете и распре рјешавао је суд добрих људи, који су били из народа, поштени људи, којих се ријечима морало вјеровати. Они су били незаклети.
Год. 1852. Турци почеше смишљати нове реформе, нове данке, мјесто слободе – ропство, све против народа, тако да народ падаше у све веће невоље. То je довело до буне, до четовања Луке Вукановића, попа Богдана Зимонића и др. И тад је добро позната Суторина. Ту је Лука Вукаловић са Петковићем и осталом дружином заметнуо бој 1857. са Арнаутима, који су ту чували турске куле, и тад je Суторина под Лукином управом била чиста од Турака. Опет се временом Турци у Суторини настанише и оградише куле. Лука чувши за то, скупи неколико момчади, и ста турске куле трешњевим, а послије и гвозденим топовима тући, ал у то дође Дервиш-паша на Зупце са 6000 војника; зато мораде Лука послати Зупце да бране куће и имања. У исти час појави се под Њивице прама Суторини Џелади-паша са турским ратним бродом, те поче из топова гађати Луку и његову војску, али му ништа не науди. У то му дође глас, да му креће на Суторину и Мехмед-паша преко Конавала, а и војска га поче издавати, јер Крушевчани не хтједоше поћи Зупцима у помоћ. Лука Петковић узе Николу Дерића и Шпира Лучића, суторинске главаре, те пође с њима на Дебели Бријег, и јави Мехмед паши како се Суторина сва разбјегла, пак да га у име Суторине моли да не улазе у њу прије но се Суторињани поврате из аустријске границе. У то се појави Лука Вукаловић са 600 Бокеза, а Мехмед, видјев их, побјеже главом без обзира. Кад то видје Лука, поврати војску на кулу у Суторини, освоји је, потјера Турке из ње, а кулу запали. Послије пође да поможе Зупцима, а међутим генерал аустријски Гаврил Родић оде с војском да удара Луки у Суторини. Ту дође Родић, развали Лукине стражаре, на којима се српска застава вијаше, и освоји Лукину тврђаву, па је сву са земљом сравни, и с ње однесе два гвоздена топа, којима је Лука Суторину бранио. Чувши Лука за ово, похита да се освети Родићу, али он већ одатле бијаше отишао. Протестовао је и код велесила ради тог непоштеног Родићева дјела, али врана врани очију не вади. Суторину је Лука одредио био за мјесто договора између њега и Омер-паше.
Од 1875—1878. позната је Суторина као мјесто усташа, и тад се је вијала застава црногорска на зидинама разваљене куле турске. Ту су били херцеговачки главари: Шимуновић, Сочица, Пеко Павловић, дум Иван Мусић и сердар Томо Томашевић. Затим долази окупација, која се 1908. претвара у анексију.
Из ових кратких, летимичних повјесних цртица можемо закључити, да у овој великој мјешавини тешко је било становништву у Суторини. Сва стара насеља несташе да им се ни за траг не зна. Од српских старих породица зна се да су били Рађенковићи, Павловићи, Марковићи и Голубинови, сви старосједиоци, а истрачали се 1818. од куге.
О данашњим братствима зна се:
– Лучићи, дошли из Дробњака у XVII в. Славе Никољдан. Из овог су племена били до данас увијек свештеници и главари суторински.
– Катићи, из Попова у XVII в. Славе св. Стефана. Из овог је племена Јоко Катић, кога Францези убише.
– Дерићи, из Ораховца (Херцеговина) у XVIII в. Славе св. Петра.
– Мравчевићи, из Босне у XVIII в. Славе Петров-дан.
– Радановићи, из Зубаца у XVII в. Славе Јовањ-дан.
– Коњевићи, из Мораче у XVII в. Славе Никољ-дан.
– Јанчићи из Бјелица 1687. Славе Илин-дан.
– Чепрнићи, с Граова y XVIII в. Славе Илин-дан.
– Гавриловићи из Дибре (Стара Србија) у XVIII в. Славе св. Димитрија.
Суторињани су здрави, прости, виђени и јуначни. Одијело им је: капа са саруком, бјелача од домаћег сукна, гаће широке, докољенице, чарапе и опанке. Женске носе: на глави бијелу мараму, мрчину, зубун, опрегљачу, чарапе и опанке, а дјевојке на глави носе капу, а повише ње бијелу мараму.
Храна им је обична: кртола, купус, скоруп, млијеко, сир, а месо једу о благданима и месојеђама.
Суторина је некад била прави перивој пољоделства, виноградарства, вртарства, воћарства, особито јабука, шипака и смокава, између којих су познате оне до почетка новембра под именом озимице. Некад је Суторина била мјесто знаменитог духана, али времена мутна и различите револуције, особито куга 1818. дали тешки и смртни ударац благостању. У селу Њивицама тако је благо поднебље, да расту горостасне наранче, укусно воће, и пристаниште тако је романтично, да су га Римљани изабрали као зимско пристаниште за њихову војску и бродовље.
Некад је народ овог краја радио дрвене луле, које су биле у обичају код свих словенских народа, и што је била, уз ножић, мач и jaтаган потребити дио народног одијела. Ово су се луле градиле од жила од врозовине, које обично туда расту. Народ се данас занима мање земљорадњом и сточарством a највише зидарством и одлажењем y Америку.
ИЗВОР: Сава Накићеновић, Бока, објављено у Српском етнографском зборнику, књига 20, Српска краљевска академија, Београд, 1913, реиздање из 2012. године (у издању ЦИД, Подгорица и Градске библиотеке и читаонице Херцег Нови), стр. 447-454
Коментари (0)