Порекло становништва села Велики Радић, општина Босанска Крупа. Према књизи „Поуње у Босанској крајини“ од Милана Карановића. Стање из 1925. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Село је у карсној ували. Кад се посматра са брда Гомиле, пада у очи овећа увала у карсној заравни нешто нагнута према врелу и потоку Вучијаку и саставу Уне и Крушнице. Врхови Грмеч планине Оштрељ (942 M), Мали Тубар (870 м), Шкрбин Врх (891 м), Беглук (704 м), Језеро и Мартинац оивичавају село. Преко уседлине Дреново Тијесно, куда води стара цеста, долази 7 врхова у завијутку према току Уне.
Село има три дела: Брда, косе и косењци споменутих врхова; Поље, дно увале и Тук, читав низ вртача малог промера. Где их нестаје у правцу код Уне избија пећинско врело Црно Језеро.
Насеље је оскудно водом. Има само три врела: Лисичијак из Пећине, Туковача и Груборово Врело. У Међугорју је Језеро 900 m2 са кога љети, кад се прокосе сјенокоси у Мећугорју, стока пије воду. Помажу се и копаним бунаревима. Тако су познати Бероњски Бунареви у Бероњској Вароши. Као да је у вези увор Сувајчине, Пећина Лисичијак и низ вртача са Црним Језером.
Тип села.
Део села Брда разбијен је у сродничке групе од 50 до 200 м. Исто тако и у Туку, где су сродничке групе растурене изнад вртача. Поврх Поља је сашорован део насеља, који зову „Бероњска Варош“. Покрај старе цесте је из Крупе за Бихаћ кроз Дреново Тијесно црква, свештеников стан, школа, шумарска кућа, механа. Неколико је одељених кућа пришло цести, и неки насељеници из Лике иза окупације. Тај део села добија све више тип друмског насеља.
На Брдима су:
Ђукићи 3 к., Бероње 9 к., Батас 1 к., Пашић 1 к., Пјанићи 2 к., Ковачевић 3 к., Новаковићи 5 к., Зобеница 1 к. и Гаћеша 1 к.
У Пољу су:
Бероње 32 к., Узелац 2 к., Ђукићи 4 к., Лонићи 3 к., Ђeрић 1 к., Змијањци 5 к., Пајанић 1 к., Пилиповић 1 к., Прица 2 к., Ковачевићи 2 к. и Зобенице 2 к.
У Туку су:
Ковачевићи 6 к., Јеличићи 19 к. у 5 група, Кресоје 1 к., Митровићи 3 к., Недимовићи 2 к., Тртице 3 к., Штакић 1 к., Ружићи 2 к., Бероња 1 к., Судчевић 1 к., Зобеница 1 к., Змијањац 1 к. и Узелац 1 к.
Свега је у селу 23 породица са 131 кућом.
Привреда.
Становништво се бави и земљорадњом и сточарством. У Мећугорју где су им сјенокоси, има их неколицина станове са благом. Благо је ту од кад се прокоси па преко целе зиме, док се сено не потроши. Тада славе у село са овцама на јањила.
На гласу је радићка пшеница. Од ње је бела погача као снег и даде се добро да развија за питу. Пре Окупације је скупље продавана пекарима на бихаћком пазару.
Помажу се и дрветом из ерарне шуме. Један је део ишао пре рата на рад у „Прајску“ и Америку. Неколико их је још у Америци и знатне суме шаљу кућама. У селу је: један колар, пет дунђера и једна биртија.
Имена.
Не знају од чега је име селу. Спомиње се ,,Radich“ у попису опустошених места 1693. до 1696. (Radoslav Lopašić, Spomenici Hrvatske Krajine књ. III стр. 11).
На насеља пре Турака подсећа Мратинац. На расељене породице: Мијића Пољана, Шарића Ограда и Борића До. На обамрле породице подсећа: Јеремића Ограда и Владушића Њива.
Старине.
На тераси крај Пећине распознају се трагови неке грађевине коју зову „Црквина“. Не може да се разабере или је средовековна црква била пре Турака или какво римско здање; а вероватно да је ту било у оба доба. И Беширевића Брдо зову „Црквина“ али ту није била црква него збор и пољска молитва на Спасовдан. Више Бероњске Вароши око вршељка „Чунгар“ распознаје се опкоп. Више цесте на Лониној Коси распознају се трагови старог насеља.
Под завршним косама Грмеча, а између села Грмуше и Великог Радића била је црква, којој је, веле, Стојан Јанковић поставио темељ. Изгорела је уз Буну 1875.—78., а после Окупације је нова саграђена на данашњем месту.
Постанак села и порекло становништва.
Пре 200 г. била је породица Грубор, која се одселила пре 130 г. у Врлетине у Банију. Од данашњих најстарији су:
-Ковачевићи, Јеличићи и Змијанци. Предак се Ковачевића звао Богуновић. Старина им je с Југа пре 400 г. Пали су најпре „на Змијање под Бјелај“. Ту им изгоре кућа кад су сушене конопље за набијање и тапије на земљу. Склоне се од зулума турског у Далмацију. Из Дољана преселе једни преко планине у Радић. Од њих су:
-Ковачевићи 11 к., Пјанићи 3 к. и Пашић 1 к. Славе Јовањдан. Из њихова је племена био војвода у устанку 1875—78., поп Вајан Ковачевић.
Иза Ковачевића дошли су пре 180 г.
-Јеличићи 19 к. са Змијања. Старином су вероватно с Југа.
Од: Јеличића су и:
-Митровићи 3 к. Славе Никољдан.
-Змијањци 6 к. су са Змијања пре 180 г. Славе Ђурћевдан.
Са Змијања су и:
– Ђукићи 4 к., звали су се најпре Гвоздени, па после Мудринићи. Сродни су са Змијањцима, али није се сачувало сећање о томе.
Пре 150 г. дошао је предак:
-Бероња 42. к. из Лике. Побегао је од војске и уставно се у најам код Пере Ковачевића у Радићу. Звао се Јован Рашета. Био је висок. Једна жена рече: „Ко ће овоме дерану да скроји рубине“. Одатле се прозове најпре Дероња, а после да је љепше Бероња. У Пере је било више синова и јединица кћер Дева. Њом се Јован ожени и оставе иза себе добар пород. Прича се да је у то време у Радићу било свега седам кућа.
Пре 100 г. су из Лике:
-Недимовићи 3 к. Звали су се Грковићи. Предак им, што се често селио, буде прозван „Недим“ (није нигде дуго димио) и потомке Недимовићи. Један од њих отиснуо лонац са полице па прозвани:
-Лонићи 3 к. Славе Ђурћевдан.
Пре Омерпаше су:
-Новаковићи 5 к. (Арханђеловдан) са Попине и:
-Зобенице 4 к. (Никољдан) из Лике.
Пре Дољанске Буне су:
-Пилиповић 1 к. (Св. Алимпија) од Унца,
-Узелци 3 к. (Никољдан) из Лике и:
-Гаћеше 1 к. (Никољдан) из Лике од кога су:
-Вукићи 3 к. из Далмације су после окупације:
-Бојићи (Марковдан),
-Батас 1 к. (Јовањдан) из Стрмице и:
-Кресоје 4 к. (Никољдан).
Из Лике су после окупације:
-Штакић 1 к. (Никољдан) из Косиња;
-Ружићи 2 к. (Јовањдан) са Дољана;
-Тртице 3 к. (Јовањдан) са Врховина,
-Ђерић 1 к. (Јовањдан) из Коренице;
-Делићи 3 к. (Јовањдан) из Бјелопоља;
-Прице 2 к. (Арханђеловдан) из Коренице и:
-Судчевић 1 к. (Арханђеловцан) са Попине.
Одселиле су се породице:
-Ћирићи у Љусину,
-Борићи y Крајину Бужимску,
-Кресоје у Сувају, а:
-Недимовићи у Јасеницу.
ИЗВОР: Према књизи „Поуње у Босанској крајини“ од Милана Карановића. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)