Nova saznanja o rodoslovu i poreklu zlatiborskih Mićića

Posvećeno uspomeni na Đorđa Delića (1988-2021)

Apstrakt: Temelj koji su nam ostavili velikani u okviru Cvijićeve antropogeografske škole pokušali smo da nadogradimo koristeći genealoški metod, uključujući i njegovu najmlađu disciplinu – genetičku genealogiju. Uzeli smo kao primer poznatu zlatiborsku porodicu Mićić, čiji je izdanak bio i serdar Jovan Mićić, knez rujanski. Koristeći manje poznate izvore u vidu deftera džizje kaze Užice iz 1795. godine i jedne zabeleške s početka prošlog veka o poreklu Mićića, iz pera profesora i narodnog poslanika Mihaila Živkovića, izradili smo tačniji rodoslov Mićića od onih koji postoje u dostupnoj literaturi i ponudili smo alternativne mogućnosti za tumačenje daljeg porekla ove familije.

Ključne reči: Mićići, Rožanstvo, rodoslov, Kremna, Selakovići

Uvod

Jovan Cvijić i njegovi učenici uveli su krajem 19. i početkom 20. veka u srpsku nauku antropogeografiju[1]. Njihova dela, od ogromnog značaja za našu istoriografiju, najčešće su u prikazima oblasti i sela donosila i beleške o poreklu stanovništva, neretko i pojedinačnih porodica odnosno familija. Ovakvi podaci postali su neizostavan deo u najvećim, kapitalnim delima koja su proistekla iz ove škole.

Kada se u radovima Cvijićevih naslednika govori o poreklu jedne porodice odnosno familije, podrazumeva se navođenje mesta ili oblasti odakle porodica odnosno njen rodonačelnik potiče i okvirnog vremena doseljavanja u mesto u kome ih autor zatiče. Ponekad je opisana i migraciona putanja, dati su detalji o grananju nakon dolaska u novu naseobinu i podaci o krsnoj slavi.

Premda je na ovaj način za buduća pokolenja trajno sačuvano obilje podataka, mlađi autori ipak su uočili i određene nedostatke, najpre česte protivrečnosti i izostanak kritičnosti[2]. Radi dostizanja potpune preciznosti, i maksimuma naučnog obuhvata, antropogeografski metod neophodno je dopuniti – genealoškim metodom[3]. Ovaj pristup nedovoljno je zastupljen u našoj stručnoj literaturi, iako uprkos tome što u centar stavlja jedinku odnosno pojedinca, može proizvesti saznanja koja rasvetljuju mnogo širu istorijsku sliku.

Sada dodajmo prethodnom pasusu to da je ulazak u novi milenijum doneo alatku o kojoj su istraživači pre više decenija mogli da maštaju – genetičku analizu. Sem prvobitne upotrebe u mnogo životnijim situacijama (npr. utvrđivanje roditeljstva, forenzička analiza), prva decenija 21. veka donela je komercijalne genetičke testove namenjene pojedincima koje interesuje poreklo. Razvoj primene ovih testova u istraživanju porekla doprineo je nastanku nove naučne discipline – genetičke genealogije – o kojoj je već napisano na desetine knjiga[4]. Pažnju naučne i šire javnosti tako je prvi privukao prof. Judžin Foster radom objavljenim 1998. godine u prestižnom časopisu Nature u kom se, kombinovanjem arhivskog rodoslovnog materijala i genetiče analize, pokušalo utvrditi da li je američki predsednik Tomas Džeferson (1743-1826) bio otac jednog ili više dece svoje crne robinje čiji potomci žive i danas[5].

Od interesa za ovaj rad biće jedna konkretna vrsta analize, a to je ispitivanje, odnosno iščitavanje Y hromozoma (ipsilon hromozom, skraćeno IH). IH jedan je od 46 hromozoma koje poseduju muškarci, dok su preostalih 45 hromozoma X hromozomi (iks hromozomi; kod žena, svih 46 hromozoma su X hromozomi). Sinovi nasleđuju IH od očeva, pa u tom smislu on predstavlja biološki ekvivalent onoga što je u patrijarhalnom društvu prezime[6]. Mutacije koje nastaju na IH muškarca prenose se na muško potomstvo, što omogućava da se, praćenjem ovih mutacija, rekonstruiše patrilinearno grananje čitavog čovečanstva. Spletom okolnosti, najveće svetske kompanije za komercijalno sekvencionisanje IH nalaze se u Sjedinjenim Državama (FamilyTreeDNA i 23andMe), dok je najsveobuhvatnija baza rezultata u rukama jednog ruskog preduzeća (YFull).

Za genetičku genealogiju koja se zasniva na IH, odnosno prati mušku liniju, bitne su dve vrste mutacija radi utvrđivanja srodstva. SNP mutacije[7] su one koje se koriste za definisanje grana i podgrana na IH stablu čovečanstva. Velike, „noseće grane“ koje se odvajaju neposredno ili gotovo neposredno od matičnog „stabla“ određene su konkretnim SNP mutacijama i nazivaju se haplogrupama. Haplogrupe nose imena po slovima alfabeta (haplogrupa A, B, C, D itd). Mlađe podgrane mogu imati naziv osnovne haplogrupe, uz naziv SNP koji definiše nižu podgranu, npr. I-Z17855, gde je „I“ osnovna grana odnosno haplogrupa, a „Z17855“ SNP mutacija koja određuje nižu podgranu. Pojedinac može biti negativan (eng. ancestral) ili pozitivan (eng. derived) na neku SNP mutaciju. Pojedinčeve SNP mutacije prenose se na muško potomstvo.

Druga vrsta mutacija su STR mutacije[8], od kojih svaka ima svoj naziv (npr. DYS393 ili YCAII) i lokaciju – lokus na DNK. Testiranjem nekog standardnog skupa STR „markera“ (na primer 23, 67 ili 111 različitih markera, koliko je često obuhvaćeno komercijalnim testovima) očitava se broj ponavljanja nekog ponavljajućeg motiva na svakom od lokusa, a skup ovih vrednosti zove se haplotip. Dovoljno veliki haplotip omogućuje da se sa velikom pouzdanošću predvidi pripadnost nekoj haplogrupi, ali pre svega može govoriti o verovatnoći bližeg srodstva između dva pojedinca čiji se haplotipovi porede. Za razliku od SNP mutacija, pojedinac nije pozitivan ili negativan na STR mutacije, već je reč o broju ponavljanja nekog motiva na određenim lokacijama na DNK. U prilog bliskoj povezanosti između dva pojedinca naročito mogu ići vrednosti ponavljanja koje odstupaju od modalnih za neku haplogrupu[9]. U daljem tekstu rada čitaocu ćemo pokazati kako ovo funkcioniše na konkretnom primeru.

Genetička genealogija i arheogenetika, koje ponekad tangentiraju, već su preko dve decenije etablirane naučne discipline – od pomenutog rada[10] o potomcima Tomasa Džefersona i njegove robinje iz 1998. godine, do skorijih radova u najprestižnijim svetskim časopisima, poput onog u kom se utvrđuje da je skelet otkriven 2012. godine ispod jednog parkinga u Lesteru u Engleskoj pripadao kralju Ričardu III[11], ili onog u kom je određena haplogrupa i haplotip faraona Ramzesa III[12], zatim onog gde je otkrivena haplogrupa mađarskog kralja Bele III i potvrđeno centralnoazijsko patrilinearno poreklo mađarske prvobitne vladajuće dinastije Arpadovića[13], a zaključno sa studijom publikovanom 2022. godine u kojoj je ispitana haplogrupa plemićke porodice Hunjadi zahvaljujući analizi zemnih ostataka unuka i praunuka Sibinjanin Janka[14]. Iako mlade grane nauke, molekularna genetika i genetička genealogija već su doživele i pojavu kvazinaučnika, naročito na polju populacione genetike[15]. U istraživanju na granici između prirodnih i društvenih nauka stoga je dodatno važno držati se naučnih metoda i statističkog aparata.

U ovom radu videćemo kako podaci iz nedovoljno poznatih arhivskih izvora, upotpunjeni genetičkom analizom, mogu doneti nove spoznaje o poreklu konkretnih porodica, a samim tim i bolje razumevanje istorije ovdašnjih porodica i njihovih metanastazičkih kretanja.

Postojeća literatura o poreklu zlatiborskih Mićića

O porodici Mićić, čija je matica u selu Rožanstvu kod Čajetine, naširoko je pisano u literaturi, najpre zbog toga što je njihov izdanak bio i serdar[16] Jovan Mićić (~1785, Mačkat – 1844, Gurgusovac), knez rujanski. Navešćemo najrelevantnije izvore.

Verovatno je najranija beleška o poreklu Mićića ono što je, pišući o serdaru Jovanu Mićiću, još u 19. veku zabeležio M. Đ. Milićević[17]:

„Mićić Jovan, rujanski serdar, rodio se u selu Mačkatu, više Užica. Za njegova detinjstva, roditelji mu pobegnu u Crnu Goru, i stane se u Gornjoj Morači; a kad Srbija, 1804, zarati s Turcima, oni se vrate u svoju postojbinu, i nastane se u selu Rožanstvu, blizu Mačkata“.

Najraniji podatak u antropogeografskoj literaturi ostavio je Ljubomir Mićić[18], u radu koji je štampan 1925. godine, ali za koji je prikupljanje podataka završeno 1906. godine[19]:

 „Prvog Ustanka doseljeni su: Mićići iz Morače, sl. Jovandan (ima ih u Čajtini, Užicu i 12 k. u požešk. Godoviku)“.

 Mićići se pominju u drugom planu i u predanju porodice Marković iz Ljuljaka u Gruži, onako kako je to zabeležio Mihailo Dragić[20] u radu koji je štampan 1921. godine, a za koji je terensko prikupljanje podataka završeno 1911. godine[21]:

„Markovići 10 k. Doseljeni su u prvoj polovini 18. v. od Pive. Slava: sv. Jovan (pr. 24. juna). Istoriju ove familije stavio mi je u rukopisu na raspoloženje g. dr. Stevan Marković prof. Univerziteta, i iz rukopisa saopštavam sledeće.

 Po pričanju „đeda“ Ognjana (najstarijem članu Savi Markoviću), koji je bio slep od rođenja, ali je imao čiste oči, tako, da mu se slepoća nije primećavala, i koji je živeo 103 godine, a umro 1872 godine, porodica Marković je po starini iz Pive u crnogorskoj Hercegovini iz plemena Pivljanina Baja“.

 Sledi duži opis predanja o Baju Pivljaninu, njegovim sinovcima i njihovom raseljavanju po Srbiji. Kaže se da su potomci ovih sinovaca, pored Markovića u Ljuljacima, i Bačarevići u Radmiloviću i Mršljevići[sic]-Popovići u Toponici. Izlaganje se završava onim što je bitno za ovaj rad:

„S Markovićima su familija i Mićići u Oplanićima (a ovi su od čajetinskih Mićića)“.

Poslednji se u međuratnom periodu ovom temom bavio Dragiša Lapčević[22]. U knjizi sećanja on je Mićićima posvetio gotovo 20 strana[23], između ostalog rekavši:

„Mićići su doseljeni u prvoj polovini 18. veka počev od raseljavanja 1720 godine (v. »Stari srpski zapisi i natpisi«, knjiga V, strana 36. od Ljube Stojanovića[24]) od Pive. Slave Sv. Jovana 7/20 januara. Istoriju ove porodice stavio mi je u rukopisu na raspoloženje, g. Jevrem S. Mićić, penzioner u Beogradu. Iz rukopisa saopštavam sledeće:

Po pričanju moga pok. oca Stevana, koji je živeo preko 80 godina, a umro je 6. januara 1890. godine u selu Rožanstvu, gde je, po njegovoj želji, sahranjen u grob njegovog pok. oca Obrada. Porodica Mićića je po starini iz Pive u crnogorskoj Hercegovini, iz plemena Pivljanina Baja“.

Sledi duži opis predanja o Baju Pivljaninu i njegovim sinovcima, koji je gotovo od reči do reči preuzet iz pomenute studije Mihaila Dragića, što dovodi u pitanje verodostojnost ovog svedočanstva. Prenećemo dalje samo ono što se tiče našeg problema, a to je momenat kada pripovedanje kreće u novom pravcu u odnosu na Dragićevu belešku, fokusirajući se na Mićiće:

„Po toj naredbi Bajovoj njegovi sinovci krenu od Pive i raziđu se po nekoliko njih u grupama, sa svojim ženama i decom u raznim pravcima kud–koji. Tako jedan od njih po imenu Gavrilo, koga su Turci iz mržnje, a i zbog toga što je bio jako crnomanjast u licu, nazvali »Garib«, sa svojom braćom: Obradom, Nikolom (koga su Turci, takođe iz mržnje, kao crnomanjastog u licu nazvali »Kara-Nikola« ili prostije »Karalija«), Matijom, Vasilijem i Aleksom, naseli se y selu Mačkatu, između Zlatibora i Užica, odakle su, posle izvesnog broja godina, morali zbog turske sile prebeći u Crnu Goru i naseliti se u Gornju Moraču, kod svojih rođaka, koji su ranije iz Pive prebegli tamo, zbog hajdukovanja Bajovog“.

„Kada je Karađorđe podigao ustanak protivu Turaka, onih se svih šest brata vrate iz Gornje Morače sa svojim ženama i decom i nasele se y selu Rožansvu, nedaleko od sela Mačkata, gde su se prvi put bili naselili“.

Potom se navode muški potomci ove šestorice braće. Za Gavrila se kaže da je imao četiri sina (Jovan, Joksim, Petar i Ilija), Obrad takođe četiri (Stevan, Radič, Paun i Pavle), Nikola jednog sina (Sreten), Matija dva sina (Simeun i Veselin), dok se za Vasilija i Aleksu kaže da nisu imali muškog potomstva. Za Mićiće u Godoviku kaže se da potiču od dva brata, Staniše i Marka, koji su se, pošavši iz Pive, prvo naselili u Rožanstvu „pored svojih rođaka“, da bi ubrzo potom Staniša prešao „na miraz“ oženivši sestru izvesnog Stevana Ješića iz Godovika, gde se s njim preselio i brat Marko. I još se kaže, što će biti od značaja za dalju diskusiju:

„Kada se Serdar Jovan namestio u svome »Konaku« u Čajtini pozove u svoj konak svoga strica Obrada iz Rožanstva, kao poverljivu ličnost, gde je Obrad i otišao, jer je mnogo voleo svoga sinovca Serdara Jovana, a i ovaj svoga strica Obrada“.

Više od pola veka kasnije, govoreći o Laketićima iz Telač Dola kod Kolašina u Crnoj Gori (Gornja Morača), Rajko Raosavljević navodi predanje u kom se pominju i Mićići[25]:

„Laketići su se doselili u Gornju Moraču početkom XVIII vijeka. Iz Banjana su došla 4 brata, od kojih se samo zna za Raška i Radula. Radule je poginuo y nekim sukobima sa Bijeljanima oko plemenske granice i ispaše, a ostalo je brojno potomstvo. Od potomaka je poznat bio Gavrilo Mićić koji je odbjegao za Srbiju sa maloljetnim sinom Jovanom koji je bio zlatiborski vojvoda y I srpskom ustanku. Tada je sa njima krenuo da se seli i Antonije, ali na putu prema Javorju slomi mu se majka Đešna, te se on sa njom vrati. Od Antonija su svi sadašnji Laketići u Gornjoj Morači“.

Na posletku, u knjizi Dobrivoja Borčića o Rožanstvu kaže se[26]:

„Mićići su familija nastanjena u južnom delu sela, iznad reke Prištavice i puta koji vodi za Sirogojno i Ljubiš. 

Slave Jovanjdan (20. januar) i sahranjuju se u Ristanovića groblje.

 Poreklom su od Pive, iz Banjana. Bežeći od Turaka, brojna familija Mićića, u prvoj polovini 18. veka, naselila se u zlatiborsko selo Mačkat. Uznemiravani od Turaka iz Užica, a posle ubistva jednog od braće, oni se krajem 18. veka sele kod rođaka Laketića u Gornju Moraču, u mesto Teleč Do. Nakon obznane Sultanovih hatišerifa 1793. i 1794. godine, prema kojim su hrišćani u Beogradskom pašaluku dobili određene povlastice i ograničenu autonomiju, stvorili su se povoljniji uslovi za mirniji život u Srbiji. Neizmireni računi sa užičkim Turcima vratili su Mićiće na Zlatibor u vreme organizovanih priprema za podizanje ustanka. Dok su bili odsutni, njihovo imanje u Mačkatu zaposeli su Bumbaširi, odnosno današnji Stojanovići. Kako je dosta slobodne zemlje bilo u Rožanstvu to su Mićići novo stanište pronašli u ovom selu. Doselili su se Stevanovi sinovi: Gavrilo sa sinovima: Jovanom, Joksimom, Petrom i Ilijom i Aleksa sa sinovima: Obradom, Matijem, Nikolom i Vasilijem. Na lokaciji u današnjem zaseoku Lazovina, neposredno uz već naseljenog bivšeg slugu Radosava, sagradili su kuću i ekonomske objekte i tu se nastanili. Iz Gavrilovog imena, ili nadimka Garib, narod je njihove potomke nazvao Gardovići, a njihovo stanište Gardovina. Akademik Obren Blagojević, u svojoj knjizi „Piva“, piše da su Mićići od jovanjštačkog stabla starijih Pivljana, zbog čega njihove potomke u kasnijim popisima nalazimo i sa prezimenom Jovanović“.

Zatim se navodi kazivanje o Laketićima preuzeto od Raosavljevića, da bi se nastavilo sa:

„Mićići iz sela Godovika, kod Požege, su od iste familije Mićić. Stamenko, član porodice Mićić, dok su boravili u Mačkatu, oženio se sestrom Stevana Ješića iz Godovika i život su nastavili u familiji Ješić u Godoviku. Sa Stamenkom je pošao i njegov brat Marko. Tako su nastali Mićići u Godoviku. Stamenko i Marko su braća od stričeva Gavrilu i Aleksi. Oni su u rodbinskim odnosima sa Mićićima Pivljanima u Rožanstvu, ali ih nećemo pratiti u ovoj knjizi. Stamenko je umro 1830. godine“.

Na kraju poglavlja o Mićićima Borčić daje i šematski prikaz rodoslova ogranka koji je ostao u Rožanstvu[27].

Treba još reći da se rodoslov ogranka Mićića iz Godovika u grubim crtama i fragmentarno može naći na više mesta i u knjizi Gine Mićić-Bukvić[28], dok se na internetu može naći i tekst[29] dr Jovana V. Mićića, profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, napisan povodom 150 godina od prenosa ostataka serdara Jovana iz Gurgusovca[30] u Arilje (1856. godine), ali on predstavlja mahom sintezu ovde datih izvora o poreklu. Uži rodoslov potomaka samog serdara i njegova tri rođena brata poslednji je sažeto dao dr Boris Milosavljević (ovaj rodoslov je dragocen jer daje potomke do današnjih dana)[31]. U svojoj knjizi o serdaru Mićiću dr Stevan Ignjić nije se preterano bavio ovom tematikom, ali je primetio određene hronološke probleme u predanju[32].

Svi izvori saglasni su u jednom – grana Mićića sa nadimkom „Pecilovići“ ne pripada familiji Mićić po muškoj liniji, već su oni potomci čoveka po imenu Radosav (po jednom predanju poreklom iz Negbine) koji je u prvobitnom domu Mićića bio sluga. On je kasnije, opet po predanju, stupio u brak sa Garibovom snahom, udovicom, ženom jednog od njegove braće koga su „ubili Turci“. Iz ovog braka rodio se sin Petar zvani „Peco“ ili „Pecilo“ po kome nose nadimak Pecilović. Prema jednom od izvora ovo se zbilo još u Mačkatu, po drugom u Rožanstvu; negde stoji da je Radosav bio dobro prihvaćen od Mićića, drugde stoji da je bio odbacivan. Nesporno je da se na tefteru arača iz 1832. godine zaista u kući pored Mićića pominje Petar Radosavljev, koji je na drugim mestima upisan i kao Petar Mićić (videti kasnije). Oni se sahranjuju na istom groblju kao ostali Mićići, slave istu krsnu slavu, ali se razlikuju po starom kumstvu – Mićićima su kumovi Smiljanići iz Ljubiša, a Mićićima „Pecilovićima“ Jakšići iz Kalenića.

Mićići u najranijim tefterima i popisima na srpskom jeziku

Pre nego što pređemo na srž ovog rada, dužni smo još da damo i neke podatke iz zbirki Arhiva Srbije. Imena predaka današnjih stanovnika Rožanstva, Čajetine i Godovika, kao i većine sela u užoj ili „ustaničkoj“ Srbiji, nalaze se pod velom tame sve do teftera na srpskom jeziku iz 1820-ih i 1830-ih, koji su u značajnoj meri istraživani i, velikim delom, za zlatiborski kraj, objavljeni[33]. U zbirci teftera Arhiva Srbije može se naći nekoliko ranih dokumenata za ova sela iz perioda 1823-1840. godine, ali ovde ćemo dati samo najvažnije podatke. Na tefteru čibuka iz 1823. godine[34] u Rožanstvu se pominju Obrad Mićić (100 brava) i Petar Mićić (47 brava). Na aračkom tefteru iz 1832. godine[35] u Rožanstvu su, uzastopno, popisani: 17: Obrad Aleksić, Vasilije brat, Matije brat, Nikola brat, Stevan sin, Radić sin 4 g, Mladen sin ¼ g, mladenac?; 18. Petar Radosavljev, Periša sin, Milutin sin, Jovan sin. Već na spisku poreskih glava iz 1840. godine Obrada više nema, pa se njegov sin pominje kao Stevan Obradović; međutim Vasilije, Matije i Nikola upisani su pod prezimenom Milutinović[36], a to im je prezime i na popisu iz 1849. godine[37]. Istovremeno, u Godoviku se 1823. godine na tefteru čibuka[38] pominju Staniša Mićić (22 brava) i Marko Mićić (17 brava), dok se na aračkom tefteru iz 1832. godine[39] nalaze, uzastopno upisani: 21. Jevto Stanišić, Jovan brat, Stevan brat; 22. Marko Stevanov, Milovan sin, Mijailo i Stevan blizanci, Jelesije sin, ½ g. Na popisu iz 1857. godine pojavljuje se i Markov najmlađi sin Milisav[40].

Kritička analiza u svetlu novih podataka

Čitalac koji je pažljivo pratio ono što je do sada izneto, nije mogao da ne primeti brojne nelogičnosti. Ako zanemarimo očigledne – poput one da se o ljudima koji su živeli krajem 18. i početkom 19. veka govori kao o sinovcima Baja Pivljanina, čoveka koji je, po svemu sudeći, poginuo davne 1685. godine, možemo primetiti i druge mane. Zašto su, na primer, Matija, Nikola i Vasilije 1840. godine popisani pod prezimenom Milutinović, kad se nikakav Milutin ne pominje ni u jednoj od verzija rodoslova? Ako je serdar Jovan bio sin Gavrila, a Obrad sin Gavrilovog brata Alekse po jednoj verziji, zašto je onda serdar Jovan „mnogo voleo svog strica Obrada, a ovaj svog sinovca Jovana“ po drugoj verziji? Zašto se među mnogobrojnim stričevima serdara Jovana samo Obrad ističe i obilazi ga u Čajetini? Zašto je na aračkom defteru 1832. godine na čelu Mićića u Rožanstvu bio Obrad Aleksić, ako po jednoj verziji Aleksa nije imao muškog potomstva? Nelogičnosti ima još, nižu se jedna za drugom, a mi ćemo pokušati da razmrsimo ovaj zamršeni rodoslovni problem.

Predstavimo najpre grafički, radi preglednosti, rodoslov Mićića onako kako se on može konstruisati na osnovu spisa Dragiše Lapčevića (Shema 1, levo) i na način na koji je dat kod Dobrivoja Borčića (Shema 1, desno)[41].

Upotrebimo sada ono što je bilo neophodno da se ova zagonetka pokuša rešiti, a to je defter džizje kaze Užice[42] iz meseca muharema 1210. hidžretske godine (jul-avgust 1795. godine[43]). Na ovom defteru, na koji nam je prvi skrenuo pažnju istoričar Miroslav Pavlović[44] iz Novog Sada, na čemu mu se neizmerno zahvaljujemo, popisani su muškarci svojim ličnim imenom i imenom oca. Iako je poznato da su džizju mogli plaćati samo „zreli“ odnosno „punoletni“ muškarci, primetili smo, a u razgovoru sa drugim istraživačima ovog kraja to i potvrdili, da su popisani i neki mlađi muškarci, odnosno dečaci, možda stariji od približno deset godina, ili možda čak stariji od približno sedam godina. Nije moguće utvrditi preciznu starosnu granicu. U literaturi nisu nepoznati slučajevi oporezivanja i mlađih muškaraca tj. dečaka, pa čak i beba, i to baš iz vremena vladavine Selima III (1789-1807), pa je zabeleženo i više slučajeva državne intervencije u cilju suzbijanja samovolje džizjedara[45]. Iznos poreza je u akčama[46]. Popisana lica grupisana su, iz nekog razloga, u nešto što bi se logično moglo smatrati „kućom“ ili „domaćinstvom“, iako je džizja individualan porez. U Rožanstvu tako nalazimo[47] 17 „domaćinstava“ ili „kuća“, a ovde ćemo dati tri koje nas interesuju, redom treću, četvrtu i jedanaestu (redni broj ne postoji kao takav na samom defteru; ime oca u zagradi):

3:

Milija (Ristan), edna, 120

Petar (Milija), edna, 120

Jovan (Milija), 60

4:

Gavrilo (Aleksa), edna, 120

11:

Milutin (Mića), evsat, 240

Aleksa (Mića), edna, 120

Ilija (Radosav), edna, 120

Stamenko (Stevan), 120

Marko (Stevan), 120

Sada stvari postaju mnogo jasnije. U 11. kući po redu žive Mićići. Milutin i Aleksa bili su sinovi Miće, a naslućuje se da je postojao i treći brat, Stevan, koji u to vreme izgleda više nije živ, ali o njemu doznajemo posredno, jer su dva najmlađa (od popisanih) člana domaćinstva, Stamenko i Marko, sinovi nekog Stevana. Možda je upravo Stevan brat kog su u predanju „ubili Turci“. Eto i potvrde da su dva brata – Stamenko i Marko, preci Mićića iz Godovika, zaista bili „jedna kuća“ sa ostalim Mićićima. Dalje, Ilija sin Radosava svedoči da je zaista postojao predak „Pecilovića“ koji je živeo s Mićićima. Ilija je verovatno umro mlad, ili se nekud odselio, pa je do srpskih deftera iz 1820-ih i 1830-ih potrajao samo Petar Radosavljev, verovatno mlađi brat Ilijin, koji je 1795. godine bio premlad da bude popisan, odnosno oporezovan.

Misterija je zašto u kući nema Gavrila – Gariba. Jedini Gavrilo u celom selu je sâm u četvrtoj kući, Gavrilo sin Alekse. Popisan je odmah nakon očitih predaka današnjih Ristanovića, koji su u trećoj kući. Ako kao destilat iz različitih predanja uzmemo priču o Garibovom bekstvu u Moraču i kasnijem povratku na Zlatibor, kao i pouzdanom ranom prelasku njega i sinova iz Rožanstva u Čajetinu, možemo primetiti neku vrstu „posebnosti“ Gavrila u odnosnu na ostatak familije i pretpostaviti da je u četvrtoj kući zaista Gavrilo Aleksin Mićić, iz nekog razloga već tada odvojen od ostatka Mićića. Možda se, na primer, Gavrilo oženio devojkom „iz Ristanovića“, pa je iz nekog razloga „ušao“ među njih i popisan odmah nakon njih. Znamo da je majka serdara Jovana, odnosno Garibova žena, sahranjena na Ristanovića groblju u Rožanstvu, ali tu se sahranjuju i svi ostali Mićići. Na pitanje majke serdara Jovana vratićemo se kasnije. Drugi Aleksin sin, Obrad (Obrad Aleksić u srpskim izvorima), verovatno je bio premlad da bude popisan i živeo je u domu sa ocem Aleksom i ostalim Mićićima (izgleda da je razlika u starosti između dva brata, Gavrila i Obrada bila značajna, ali to nije bila retkost u prošlim vremenima, kada je često najstarije dete bivalo i preko 20 godina starije od najmlađeg). To bi objasnilo i zašto je „voljeni stric Obrad“ jedini često u poseti serdaru u Čajetini – upravo jer mu je on po ovom modelu jedini „rođeni“ stric, a verovatno su bili i sličnog uzrasta. Dakle, Gavrilo Aleksin iz četvrte „kuće“ je izvesno naš „Garib“ Mićić. Na posletku, jasno je i zašto su nakon razdvajanja od Obrada, braća Vasilije, Matija i Nikola popisani kao „Milutinovići“ – na svetlost dana konačno je izašao i njihov otac Milutin, prvopopisani u zadruzi Mićića. Sada možemo dati naš predlog ranog rodoslova Mićića, za koji se nadamo da bi mogao biti najbliži istini (Shema 2)[48].

Pogledajmo sada šta o poreklu Mićića ima da kaže izvor koji do sada nismo mogli primetiti da je negde komentarisan. Iza Mihaila Živkovića[49], profesora i direktora Užičke gimnazije i narodnog poslanika, ostao je lični fond u Istorijskom arhivu Užice, čija je sadržina u literaturi predstavljena bez mnogo detalja[50], a Glasnik IAV jedan je od retkih časopisa u kojima se mogu naći delovi ovog fonda prezentovani javnosti[51]. U rukopisu o poreklu užičkih familija svog doba finalizovanom 1913. godine, Živković je ostavio zabelešku i o Mićićima, po svoj prilici pisanu još 1911. godine[52]:

„Mićići – Jovanjdan

Priča Mijatović…kod Draškića na slavi. Mićići su Selaci. Selaci su u Kremnima starosedeoci. Šestorica su od ove familije išla na Kosovo na Kosovski boj na poziv kneza Lazara i nisu se vratili. Među Selacima bio je jedan neki Mića, imao je lijepu sestru. Jednom Turčinu zapadne za oko i poljubi je u kolu. Kažu tu Mića ubije toga Turčina i pobegne u Moraču. Docnije po dozvoli Turaka ili kad se stvar zaboravila on se vrati. Njegov sin Jovan Mićić bio je serdar u Čajetini. Mićića ima:

• U Užicu 1 kuća
• U Čajetini 1 kuća ili 2
• U Rožanstvu kuća ….
• U Godoviku 1 kuća“

Iako je u pitanju predanje koje nije izrekao neko od Mićića (već izvesni Mijatović, čiji nam identitet nije poznat[53], na nekoj slavi[54]), ne možemo da ne primetimo koliko je ono drugačije od svih ostalih izvora. Ne pominje se ni Piva, Bajo Pivljanin, ni razni drugi detalji koje ostali izvori jedni od drugih preuzimaju, ali se pojavljuju Selakovići iz Kremana. Deo o Kosovskom boju svakako treba odbaciti kao mitološki ukras, ali između redova treba prepoznati osnovni motiv koji predanjem želi da se prenese, a to je upravo „starosedelaštvo“ Selakovića u Kremnima. Početkom 20. veka, kada je nastajala ova beleška, svakako da su se „starosedelačkim“ smatrale one porodice koje su se jednostavno dovoljno davno doselile, na primer u velikim talasima nakon 1690. ili 1739. godine. Da ova porodica jeste jako stara, govori nam iz prve ruke pomenuti defter džizje iz 1795. godine, ovoga puta za selo Radušu[55] – deo Kremana u kome žive Selakovići. Na defteru je popisano najmanje 24 muškarca koji se mlađim izvorima (tefterima na srpskom iz 1820-ih i 1830-ih) jasno mogu uokviriti kao preci Selakovića. Oni su, dalje, podeljeni u najmanje pet „domaćinstava“ – daleko više od svih današnjih kremanskih porodica čije se preci mogu identifikovati na tom defteru džizje. Naposletku, ovih pet domaćinstava potiče od ukupno pet različitih neposrednih predaka, o kojima saznajemo zahvaljujući tome što je, kao što smo već pokazali, za svako lice dato i ime oca. Kako se niti jedan od ovih pet predaka ne zove Selak, jasno je da je rodonačelnik Selakovića, Selak, morao živeti još dublje u prošlosti, verovatno generaciju ili dve, dakle još početkom 18. veka, možda i u 17. veku. O starosti familije Selaković svedoči i samo ime rodonačelnika, koje je polovinom 18. veka već arhaično i van upotrebe u zlatiborskom kraju[56]. Rodoslov Selakovića nije tema ovog rada, već želimo pokazati nešto drugo – da oni 1795. godine predstavljaju vrlo razgranatu familiju, najbrojniju i verovatno najstariju u svome selu i vrlo verovatno jednu od najstarijih na celom Zlatiboru. Drugim rečima, teoretski nije nemoguće da Mićići, kao mlađe prezime i znatno manja porodica, potiču od Selakovića koji su, sudeći po razgranatosti, jedna od starih porodica u ovoj oblasti, i to ćemo pokušati da dokažemo.

Šta znamo iz literature o poreklu kremanskih Selakovića, a samim tim o eventualnom daljem poreklu Mićića? Istraživač Ljuba Pavlović[57] zabeležio je[58]:

“Treća stara porodica ovog sela Selakovići (Selaci). Za Selake zna se da su starinom Kuči, pali u Moraču. Nemirnog su duha; nisu dugo ostali pa uz neke hajdučke porodice prebegli u Glasinac i odatle se spustili u selo Braliće u Sarajevskom Polju. Iz Bralića prebegli su u ovo selo četiri Selaka sa decom i nekim udovama, pa su se raselili u raseljskoj Raduši, tu se izdelili i odmah uz neke nađene porodice odselili se u dalja drinska sela. Selaci se kao i Jankovići, s kojima su u dodiru stalno sele po zanatima, trgovini i školama, te ih je rasturenih na sve strane. Selaci se zovu ovim prezimenom u selu i do Užica, a odatle dalje menjaju svoja prezimena i gube svaku vezu sa selom. U Kremnima ih je u G. i D. Raduši i do planine 31 kuća, slave sv. Jovana”.

Sumnja u pouzdanost onoga što je zabeležio Pavlović proizlazi ne samo iz neobično velikog broja etapa u selidbi koje su Selakovići navodno zapamtili, već i zbog drugih detalja, poput slave (Jovanjdan) koja se ne javlja u Kučima, i slavi je svega dva ili tri bratstva u Morači, ili sela „Bralići“ koje nismo mogli identifikovati nigde na širem području Sarajevskog polja, niti bilo gde u Bosni. Razgovarajući sa nekim članovima ove kremanske familije tokom istraživanja, saznali smo da postoji i predanje o poreklu iz Pive i dolasku preko Glasinca u Kremna, dok se na više mesta o poreklu moglo čuti jednostavno – „iz Hercegovine“, što je verovatno najčešći motiv u predanjima porodica iz cele Zapadne Srbije. Zanimljivo je da nam je preneto i predanje po kome je Jovan Selak(ović) bio kremanski kmet „punih 50 godina“ budući da je bio brat od tetke serdaru Jovanu Mićiću. Njih dvojica su, po ovom predanju, bili sinovi dve rođene sestre. Ukoliko je ovo istina, dodatno bi bila ojačana hipoteza da su Mićići nekad ranije mogli živeti blizu Selakovića. I zaista, u jednom pismu iz 1838. godine, opisujući Knezu Milošu poteškoće sa prošenjem udove hadžijinice Mariote (devojačko Budimlić), serdar Jovan Mićić spominje svog „rođaka Jovana iz Kremana“ kao jednog od dva čoveka poslata u Sarajevo da izvide „je li za me i za moju kuću prilika ona žena“[59]. U istom serijalu dr Radosavljevića nailazimo i na prvi pomen[60] Jovana Selakovića kao kmeta 1819. godine[61], a u tefterima se poslednji put pominje u ovoj ulozi na spisku poreskih glava 1840. godine[62]. Drugim rečima, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je Jovan Selaković bio kmet „50 godina“, ali svakako jeste bio u jednom dužem periodu. Kremanski Selakovići i danas nose ovo prezime, izuzev par ogranaka koji su usvojili mlađe patronimsko prezime izvedeno iz imena skorijeg pretka (npr. Đokić, Lazarević), dok većini mlađi patronimici služe samo kao nadimci radi razlikovanja unutar Selakovića[63]. Postoje pre više od dva veka iseljeni ogranci ove porodice u Latvici kod Arilja i u Sušici kod Valjeva. Latvica nije obrađena u etnografskoj literaturi, dok se za valjevske Selakoviće kaže[64]:

„Pred Kočinu Krajinu[65] sišli su s Kremana u St. Vlahu današnji Selaci, njih je devet kuća, slave sv. Jovana.“

Selakovići su se po svoj prilici raselili i po mnogim drugim selima Zapadne Srbije, ali nisu zadržali prezime pa ih je teže identifikovati. Navešćemo primer – u Subjelu kod Kosjerića postoji familija Božović za koju se kaže[66]:

„Iz istog doba su i Božovići došli iz Kremana, stara hajdučka uvek nemirna i radu teško sklona porodica, ima ih šest kuća, slave sv. Jovana.“

Uvidom u zbirku teftera Arhiva Srbije lako je bilo utvrditi da se na ranim dokumentima iz 1825.[67] i 1830. godine[68] rodonačelnik Božovića pojavljuje u Subjelu kao Božo Selak[69]. Ovime smo želeli pokazati da se Selakovići jesu dosta iseljavali, pri čemu neki u tom procesu nisu mogli održati staro prezime jer je mlađe patronimsko vremenom preovladalo. Slično je moglo biti i sa Mićićima.

***

Kako sada proveriti da li su Mićići i Selakovići zaista srodni po muškoj liniji? Da li zaista ima istine u onome što je zabeležio M. Živković? Jedan način bio bi pronalaženje još ranijeg osmanskog deftera ili popisa, iz dubine 18. veka, ali takav izvor nam još uvek nije poznat. Postoji, na primer, neobjavljen popis Smederevskog sandžaka iz 1741. godine – nažalost, poimenično su popisane samo nahije koje je Turska povratila od Austrije, samim tim nahija Užice nije[70]. Od sultanovih hrišćanskih podanika iz užičkog kraja kroz 18. vek uglavnom su nam poznata samo imena knezova, i to u uskim vremenskim prozorima[71], i nekih sveštenih lica. Drugi način, i jedini mogući u ovom trenutku, jeste DNK analiza, konkretno IH koji se prenosi sa oca na sina, što je podrobnije objašnjeno u uvodu.

Sa ovime na umu, podvrgnut je genetičkom testu po jedan pripadnik iz dva ogranka familije Selaković iz Kremana (Selaković poreklom iz Donje Raduše, i Đokić[72] (starije Selaković) poreklom iz Gornje Raduše). Takođe, testiran je jedan Selaković poreklom iz Sušice kod Valjeva i jedan Mićić[73] poreklom iz Rožanstva kod Čajetine. Sva četvorica testiranih mogu se preko porodičnih rodoslova povezati sa najstarijim Selakovićima odnosno Mićićima sa deftera iz 1795. godine. Rezultati testa dati su u Tabeli 1:

Tabela 1: Rezultati genetičkog testiranja Selakovića i Mićića, 23 STR markera[74].

Kao što se iz Tabele 1 može videti, haplotipovi se podudaraju na gotovo svim markerima, pa se može reći da je testiranje potvrdilo da su Selakovići iz Donje Raduše „istorodni“, po neprekinutoj muškoj liniji, sa Selakovićima iz Gornje Raduše u Kremnima; da su Selakovići iz valjevske Sušice takođe blisko patrilinearno povezani; ali i da su Mićići iz istovetne muške loze. Štaviše, razlika između haplotipova Mićića i dvojice Selakovića manja je od razlike između Selakovića (sušičkog) i Đokića, ili od razlike između Mićića i Đokića – što ide u prilog Živkovićevog navoda da su „Mićići Selaci“. Međutim, krunski dokaz da je reč o patrilinearno blisko povezanim porodicama je niz karakterističnih vrednosti u haplotipu koje odstupaju od modala (proseka), a to su DYS19 = 15, DYS389 II-I = 19, i pre svega veoma retke DYS390 = 23 i DYS437 = 14[77], a koje dele sva četvorica testiranih[78].

Da bi čitalac kome je ovakva metodologija strana stekao utisak kako izgleda rezultat nekoga ko nije bliži srodnik Mićića po muškoj liniji (patrilinearno razdvajanje pre 1.000 godina i više), sada ćemo dati prikaz testiranih pojedinaca iz familija za koje se u raznim predanjima spominje da su srodnici Mićića (ili Baja Pivljanina). Da ne bismo nepotrebno zauzimali prostor, nećemo davati cele haplotipove, već samo podatak o haplogrupi. Kako sem Laketića nijedan testirani ne pripada haplogrupi Mićića, a i Laketić pripada drugoj podgrani[79], izlišno je porediti haplotipove (Tabela 2).

Testirani su, već pominjani, Laketić iz Morače[80], Bačarević iz Gruže[81], Danilović iz Morače[82] (starosedeoci i jedna od svega par porodica u Morači čija je krsna slava Jovanjdan), kao i nekoliko pripadnika porodica iz Pive za koje se spekulisalo da mogu biti potomci Baja Pivljanina odnosno njegovih srodnika – Bajović-Čepur[83] je testiran dok Nikolići iz Rudnica[84] još uvek nisu, ali jesu njihovi srodnici iz istog mesta – Đačić i Gutović[85]^,[86].

Tabela 2: Pregled haplogrupa nekih relevantnih familija.

Kao što možemo videti, ne postoji bliža genetička povezanost između Mićića i familija koje svoje poreklo vezuju za Baja Pivljanina, niti sa nekima od onih (Laketić, Bačarević) koje se dovode u patrilinearnu vezu s Mićićima. Testiran je samo po jedan pripadnik ovih familija, koji ne mora nužno biti „reprezentativan“ za mušku liniju date familije (u prošlosti mogla su se desiti, a vremenom zaboraviti, razna usvajanja, prizećivanja i dr), pa treba ostaviti mogućnost da se neki od ovih rezultata dovede u pitanje. Međutim, genetička povezanost po muškoj liniji sa Selakovićima je nesporna.

***

Ne možemo se oteti utisku da se lepo i upečatljivo predanje Markovića iz Ljuljaka, u kom se nabrajaju njihove srodničke familije u obližnjim selima (Bačarevići iz Radmilovića, Mršeljević iz Toponice i Mićići iz Oplanića), vremenom iskvarilo, pa je izvršeno povezivanje na osnovu istog zvučnog prezimena i slave („a ovi su od čajetinskih Mićića“). Dragić je ovo zabeležio u svojoj doktorskoj disertaciji u poslednji čas pred izbijanje ratova 1912-1918. koji će odneti i njegov mladi život, da bi Lapčević posle rata samo preuzeo ovu priču i nadogradio je nekim validnim podacima koje je imao na raspolaganju. Potonji istraživači nisu imali izbora i morali su da se drže ovog osnova. Zato je ipak indikativno da se ništa o Pivi, Baju Pivljaninu i tome slično ne pojavljuje u najranijem pisanju Milićevića, koji samo spominje da su roditelji serdara Jovana „bežali u Moraču“, ne i da su potacili iz nje, dok je najšturiji i najoprezniji bio upravo Ljubo Mićić, koji je i sâm bio od ove familije. Poreklo od Selakovića, stare familije iz Kremana, je, kao što smo pokazali, mnogo izvesnije.

Kada su Mićići napustili Kremna ne možemo sa sigurnošću reći. Ako je serdar Mićić zaista rođen u Mačkatu, Kremna su morali napustiti najkasnije sredinom 1780-ih. Znamo da je 18. vek bio nemiran i u užičkom kraju, čak i u doba kada Austrija i Turska nisu ratovale, o čemu nam govore fragmentarni podaci. U januaru 1738. godine, sredinom perioda od nekoliko meseci koliko su Austrijanci držali Užice, Srbi kapetana Johanesa Guršica porušili su veliki han u Kremnima[88]. Desetak godina kasnije izbila je buna užičkog Šejha Mehmeda protiv centralne vlasti, pri čemu se na Šejhovoj strani našla i raja[89]. Buna je ugušena kaznenom ekspedicijom. Narednih nekoliko decenija prošlo je u neprekidnim napetim odnosima sa centralnim vlastima uzrokovanim načinom razrezivanja i naplaćivanja poreza i prezaduženošću raje Užičke nahije[90]. Godine 1783/4. u Kremnima su hajduci spalili han[91], da bi samo par godina kasnije ceo kraj bio pogođen ratnim dešavanjima tokom Kočine krajine[92]. Ni sam početak 19. veka nije bilo lak, o čemu i danas u Kremnima svedoči nekoliko „Karađorđevih“ šančeva, od kojih su neki u neposrednoj blizini Selakovića[93]. Dramatične događaje pratila su i pomeranja stanovništva.

Zaključak

Nedovoljno korišćeni ili nedovoljno poznati arhivski izvori, u kombinaciji sa genetičkom analizom, mogu osvetliti pojedine tamne delove istorije srpskog sela i srpske porodice u osvit „Srpske revolucije“, stavljajući genealoškim metodom pojedince u centar proučavanja.

Na primeru zlatiborskih Mićića, čija je zajednička matica selo Rožanstvo kod Čajetine, pokazali smo da tačnost njihovog rodoslova može biti značajno poboljšana kada se izvorima na srpskom jeziku iz prve polovine 19. veka dodaju pozni osmanski izvori s kraja 18. veka[94]. Saznanja o njihovom ranijem poreklu takođe se mogu produbiti, pa smo tako pokazali da su Mićići po neprekinutoj muškoj liniji povezani sa kremanskim Selakovićima, od kojih vrlo verovatno i potiču. Migracije ove familije ili „roda“ mogle bi se grafički predstaviti na način dat na Mapi 1[95].

Genetička analiza pokazala je i da, u trenutku pisanja ovog rada, nema pojedinaca poreklom iz Pive i Morače (odakle navodno po raznim izvorima potiču Mićići i/ili Selakovići) u bližoj genetičkoj vezi po muškoj liniji sa Selakovićima i Mićićima, naročito među onim porodicama koje se dovode u vezu sa Bajom Pivljaninom. Rezultati novih genetičkih testiranja koje budućnost donosi, a nadamo se i novi prevodi osmanskih izvora, možda budu uspeli da ponude rešenje ovog još uvek ne do kraja rešenog genealoškog izazova.

Résumé

The foundations laid out for us by the great scholars of Cvijić`s antropogeographic school can be built upon using the genealogical method, including its youngest discipline – genetic genealogy. Using as an example the prominent Mićić family from Zlatibor, one of whose descendants was sardar Jovan Mićić, the knez of Rujno, we made use of two lesser-known sources – a jizya tax defter of the Užice kaza from 1795, and an early 20th century note on the origins of the Mićić family written by professor and member of parliament Mihailo Živković, in order to present a more accurate family tree of the Mićić family, but also to offer an alternative view on the further geographical and genealogical origins of this family, contrasting what can be found in existing literature.

Izvori

– Arhiv SANU, 14509/VIII-D-211

– Arhiv Srbije, Glavno kaznačejstvo – Zbirka teftera

– Istorijski arhiv Užice, Lični fond Mihailo R. Živković – Užice

– Natpisi na nadgrobnim spomenicima – seosko groblje u Sušici, lokacija „Cerovi“ u Sušici, seosko groblje u Subjelu

– Baza testiranih Društva srpskih rodoslovaca „Poreklo“; dnk.poreklo.rs

Literatura

– Blagojević O. Piva, SANU posebna izdanja knjiga CDXLIII – Odeljenje društvenih nauka knjiga 69, Beograd, 1971.

– Borčić D. Rožanstvo – zapis o pokolenjima, Čajetina 2014.

– Grčić M. Jovan Cvijić i srpska antropogeografska škola, Glasnik Geografskog društva Republike Srpske 8, 2003, 5-25.

– Dragić M. Gruža, Naselja i poreklo stanovništva 10 – Srpski etnografski zbornik XXI, Beograd, 1921.

– Đenić LJ. R. Jovan Mićić, serdar i knez rujanski, Užički zbornik 8, 1979, 51-78.

– Đokić M. Stanovništvo u selima Kremanske površi, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXVII, 1978, 113-118.

– Ignjić S. Serdar Rujna Jovan Mićić, Užice 1995.

– Kleйn L. S. Opasnaя DNK-demagogiя Klёsova, V zaщitu nauki 15, Nauka, 2015, 29-49.

– Lazović V. Mihailo Živković (1862-1944), Užički zbornik 20, 1991, 279-288.

– Lapčević D. Iz moje postojbine, Beograd 1930.

– Mazalić Đ. Popis zaostavštine i rasulo sarajevske porodice Selaka, Prilozi za orijentalnu filologiju X-XI, 1960-61, 223-236.

– Milićević M. Đ. Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888.

– Milosavljević B. Beogradski rodoslovi, Beograd 2020.

– Mićić LJ. Ž. Zlatibor, Naselja i poreklo stanovništva 19 – Srpski etnografski zbornik XXXIV-, Zemun, 1925.

– Mićić-Bukvić G. Godovik moj zavičaj, Beograd b. g. (COBISS.SR-ID – 1024033207)

– Nedeljković N. Genealoški metod u izučavanju porekla i kretanja stanovništva, Etnološke sveske IV, 1982, 73-79.

– Nikolić M. Šančevi u Prvom srpskom ustanku, Glasnik IAV 26-27, 1992, 21-28.

– Obradović M, Stanojević D. Trnava na Zlatiboru, Čajetina 2020.

– Pavlović LJ. Kolubara i Podgorina, Naselja srpskih zemalja 4 – Srpski etnografski zbornik VIII, Beograd, 1907.

– Pavlović LJ. Užička Crna Gora, Naselja i poreklo stanovništva 19 – Srpski etnografski zbornik XXXIV, Zemun, 1925.

– Pavlović M. Vojno administrativno uređenje Smederevskog sandžaka 1739-1788, doktorska disertacija, Novi Sad 2016.

– Radojičić M. Pro­ta Jev­ta F. Po­po­vić Ku­ve­lja (1823-1912) – Vo­đa Ba­bin­ske ra­zu­re, Glasnik IAV 46, 2012, 5-47.

– Radosavljević N. Knjažeska kancelarija, Užička nahija, knjiga prva (1816-1830), Užice-Beograd, 2005.

– Radosavljević N. Knjažeska kancelarija, Užička nahija, knjiga druga (1831-1839), Beograd-Užice 2006.

– Raosavljević R. Morača Rovca Kolašin, Beograd 1989.

– Stanojević D. Stanovništvo Zlatibora u XVIII i prvoj polovini XIX veka, Užice 2013.

– Tomić S. Piva i Pivljani, Naselja i poreklo stanovništva 31 – Srpski etnografski zbornik LIX, Beograd, 1949.

– Tričković R. BunaužičkogŠejhaMehmeda: 1747–1750, Simpozijum „Oslobodilački pokreti jugoslovenskih naroda od XVI veka do početka Prvog svetskog rata“, Beograd 1976, 101–114.

– Tričković R. Poreklo Nenadovića, naučni skup „Prota Matija Nenadović i njegovo doba“ 1978, Beograd 1985, 177-192;

– Tričković R. Užice u XVIII veku, Istorija Titovog Užica, knjiga 1, Užice 1989, 255-288.

– Hafizović F. Popis sela i zemlje sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke republike 1701. godine, Zagreb-Sarajevo 2016.

– Hadžibegić H. Džizja ili harač, Prilozi za orijentalnu filologiju III-IV, 1953, 55-135.

– Foster E. A. et al.Jefferson fathered slave’s last child, Nature 396, 1998, 27-28.

– King T. E. et al.Identification of the remains of King Richard III, Nature Communications 5, 2014, 5631.

– Nagy P. L. et al. Determination of the phylogenetic origins of the Árpád Dynasty based on Y chromosome sequencing of Béla the Third, European Journal of Human Genetics 29, 2021, 164–172.

– Neparáczki E. et al. The genetic legacy of the Hunyadi descendants, Heliyon 8, 2022, e11731.

– Semino O. et al. Y-chromosome and Surname Analyses for Reconstructing Past Population Structures: The Sardinian Population as a Test Case, International Journal of Molecular Sciences 20, 2019, 5763.

– Zink A. R. et al.Revisiting the harem conspiracy and death of Ramesses III: anthropological, forensic, radiological, and genetic study, The British Medical Journal 345, 2012, e8268.

Rad je objavljen u Glasniku Istorijskog arhiva Valjevo, 2023, broj 57, strane 35-63.

[1] Grčić M. Jovan Cvijić i srpska antropogeografska škola, Glasnik Geografskog društva Republike Srpske 8, 2003, 6.

[2] Milosavljević B. Beogradski rodoslovi, Beograd 2020, 24.

[3] Nedeljković N. Genealoški metod u izučavanju porekla i kretanja stanovništva, Etnološke sveske IV, 1982, 73.

[4] Dobar izbor može se naći na https://blog.familytreedna.com/top-genetic-genealogy-books/

[5] Foster E. A. et al.Jefferson fathered slave’s last child, Nature 396, 1998, 27-28.

[6] Semino O. et al. Y-chromosome and Surname Analyses for Reconstructing Past Population Structures: The Sardinian Population as a Test Case, International Journal of Molecular Sciences 20, 2019, 5763.

[7]single nucleotide polimorphism – jednonukleotidni polimorfizam: mutacije jednog jedinog nukleotida

[8]shorttandemrepeats – kratki tandemski ponovci

[9] Modalni haplotip odnosno modalne vrednosti STR markera su one koje se najčešće javljaju kod pripadnika određene haplogrupe ili njene podgrane.

[10] Foster.

[11] King T. E. et al.Identification of the remains of King Richard III, Nature Communications 5, 2014, 5631.

[12] Zink A. R. et al.Revisiting the harem conspiracy and death of Ramesses III: anthropological, forensic, radiological, and genetic study, The British Medical Journal 345, 2012, e8268.

[13] Nagy P. L. et al. Determination of the phylogenetic origins of the Árpád Dynasty based on Y chromosome sequencing of Béla the Third, European Journal of Human Genetics 29, 2021, 164–172.

[14] Neparáczki E. et al. The genetic legacy of the Hunyadi descendants, Heliyon 8, 2022, e11731.

[15] Kleйn L. S. Opasnaя DNK-demagogiя Klёsova, V zaщitu nauki 15, Nauka, 2015, 29-49.

[16] Nema dokaza da je Jovan Mićić ikada zvanično nosio titulu serdara (v. Đenić LJ. R. Jovan Mićić, serdar i knez rujanski, Užički zbornik 8, 1979, 55)

[17] Milićević M. Đ. Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888, 370.

[18] Ljubomir – Ljubo Živkov Mićić (1882, Godovik – 1942, Požega) i sâm je poticao od ovih Mićića, od grane familije u Godoviku kod Požege

[19] Mićić LJ. Ž. Zlatibor, Naselja i poreklo stanovništva 19 – Srpski etnografski zbornik XXXIV, Zemun, 1925, 451.

[20] dr Mihailo Č. Dragić (1887, Pančevo – 1915, Kragujevac)

[21] Dragić M. Gruža, Naselja i poreklo stanovništva 10 – Srpski etnografski zbornik XXI, Beograd, 1921, 294-295.

[22] Dragutin – Dragiša Lapčević (1867, Užice – 1939, Beograd)

[23] Lapčević D. Iz moje postojbine, Beograd 1930, 28-46.

[24] Ovaj navod kasnije je često korišćen kao dokaz da su 1720. godine Mićići došli u Srbiju. Međutim, na tom mestu u Starim srpskim zapisima n natpisima jednostavno stoji: „Da se zna kada bi gladna godina u Drobnjacima u leto 7228, i raseliše se i odoše u donju (zemlju) svi Drobnjaci listom u užičku nahiju“. Godina 7728. je 1720.

[25] Raosavljević R. Morača Rovca Kolašin, Beograd 1989, 233.

[26] Borčić D. Rožanstvo – zapis o pokolenjima, Čajetina 2014, 207-208.

[27] Isto, 256-257.

[28] Mićić-Bukvić G. Godovik moj zavičaj, Beograd b. g. U ovoj knjizi nije data godina izdanja (odrednica „bez godine“ stoji i u COBISS sistemu), ali se na osnovu jedne posvete može zaključiti da je knjiga štampana pre jeseni 1998. godine. Postoji i drugo, prošireno izdanje ove knjige sa istim naslovom (Požega, 2004), ali nam ono nije bilo dostupno.

[29] https://www.scribd.com/document/369698641/Serdar-Mi%C4%87i%C4%87# , pristupljeno 27. 4. 2023.

[30] od 1859. Knjaževac

[31] Milosavljević, 239.

[32] Ignjić S. Serdar Rujna Jovan Mićić, Užice 1995, 15.

[33] Stanojević D. Stanovništvo Zlatibora u XVIII i prvoj polovini XIX veka, Užice 2013.

[34] Arhiv Srbije, ZT, knjiga 282

[35] Arhiv Srbije, ZT, knjiga 608

[36] Stanojević, 321-322.

[37] Borčić, 224-225, 229.

[38] Arhiv Srbije, ZT, knjiga 282

[39] Arhiv Srbije, ZT, knjiga 608

[40] Arhiv Srbije, PK, knjiga 133

[41] Imena serdara Jovana, Gariba, Obrada i Alekse podebljana su, radi orijentacije.

[42] Arhiv SANU, 14509/VIII-D-211

[43] Pavlović M. Vojno administrativno uređenje Smederevskog sandžaka 1739-1788, doktorska disertacija, Novi Sad 2016, 123.

[44] doc. dr Miroslav Pavlović (1983, Vršac)

[45] Hadžibegić H. Džizja ili harač, Prilozi za orijentalnu filologiju III-IV, 1953, 61.

[46] Nejasno je zašto sem pojedinaca koji su okarakterisani jednom od tri poreske kategorije (od najviše do najniže: a’la – 480 akči, evsat – 280 akči, edna – 120 akči), porez plaćaju i najmlađi popisani muškarci pored čijih imena ne stoji nijedna kategorija.

[47] Arhiv SANU, 14509/VIII-D-211, 8. Prevod Đorđa Delića (1988-2021) kome smo neizmerno zahvalni. Uspomeni na njega i na godine razmenjivanja podataka i iskustava na polju rodoslovlja u užičkom i valjevskom kraju posvećen je ovaj rad. Već je objavljen i njegov prevod ovog deftera za selo Trnava (v. Obradović M, Stanojević D. Trnava na Zlatiboru, Čajetina 2020, 462).

[48] Imena serdara Jovana, Gariba, Obrada i Alekse podebljana su, radi orijentacije. Godine rođenja pre uvođenja obaveze vođenja crkvenih matičnih knjiga 1837. godine treba shvatati kao približne. Svako ko se hvatao u koštac sa određivanjem tačne godine rođenja za ljude rođene u prvoj polovini 19. veka u Srbiji zna da je u pitanju jalov posao, i da najčešće svaki popis, spisak i nadgrobni spomenik daje različitu starost za jednu istu osobu.

[49] Mihailo R. Živković (1862, Stragari – 1944, Užice)

[50] Lazović V. Mihailo Živković (1862-1944), Užički zbornik 20, 1991, 285-287.

[51] Radojičić M. Pro­ta Jev­ta F. Po­po­vić Ku­ve­lja (1823-1912) – Vo­đa Ba­bin­ske ra­zu­re, Glasnik IAV 46, 2012, 5-47.

[52] Istorijski arhiv Užice, Lični fond Mihailo R. Živković – Užice, beleška o postojbini starih Užičana, 24. Na narednom, 25. listu, ponavlja se naslov „Mićići“ i kratko kaže da su došli iz Morače, „ima preko 100-150 godina“, najpre u Mačkat, pa odatle u Rožanstvo, Čajetinu i Godovik.

[53] Na istoj strani se govori i o daljem poreklu Mijatovića, ali nema više konkretnih podatka o izlagaocu

[54] Možda baš u porodici poznatog užičkog advokata Đorđa Draškića (1890-1945)

[55] Arhiv SANU, 14509/VIII-D-211, 5. Prevod dr. Miroslava Pavlovića, uz manje dopune Đorđa Delića i autora ovog rada.

[56] Druga velika porodica Selaković u Z. Srbiji su Selakovići sa suprotnog kraja Zlatibora, iz Seništa kod Nove Varoši, a ima ih odseljenih i u Zeokama u Dragačevu. Slave Aranđelovdan i verovatno su takođe vrlo stari i razgranati, sudeći po zabeleženom predanju (v. Mićić, 468) i broju popisanih na ranim tefterima na srpkom (v. Stanojević, 283). Nemaju veze sa kremanskim Selakovićima. O odumiranju upotrebe imena Selak najbolje svedoče turski popisi. Ime je jako često tokom 16. i na početku 17. veka, da bi na najmlađem prevedenom popisu koji imamo na raspolaganju (1701. g) iz oblasti bliske Zlatiboru (Hercegovina), zabeležen bio samo jedan jedini Selak istočno od Neretve (v. Hafizović F. Popis sela i zemlje sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke republike 1701. godine, Zagreb-Sarajevo 2016, 366). Na defteru iz 1795. godine nema ovog imena.

[57] Ljubomir – Ljuba Radoja Pavlović (1865, Klinci – 1936, Šabac)

[58] Pavlović LJ. Užička Crna Gora, Naselja i poreklo stanovništva 19 – Srpski etnografski zbornik XXXIV, Zemun, 1925, 177.

[59] Radosavljević N. Knjažeska kancelarija, Užička nahija, knjiga druga (1831-1839), Beograd-Užice 2006, 357.

[60] Radosavljević N. Knjažeska kancelarija, Užička nahija, knjiga prva (1816-1830), Užice-Beograd, 2005, 72.

[61] Pominje se kao kmet sela Strmac, ali znamo da su Kremna 1819. godine još uvek administrativno fragmentisana, pri čemu je Raduša zajedno sa Strmcem (v. Stanojević, 64)

[62] Stanojević, 303.

[63] Đokić M. Stanovništvo u selima Kremanske površi, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXVII, 1978, 115.

[64] Pavlović LJ. Kolubara i Podgorina, Naselja srpskih zemalja 4 – Srpski etnografski zbornik VIII, Beograd, 1907, 973.

[65] Autor ovog rada, i sâm potomak ovih Selakovića iz Sušice, utvrdio je da je preseljenje iz Kremana u Sušicu ipak bilo približno u vreme Prvog srpskog ustanka, o čemu postoji predanje u Sušici i natpis na jednom nadgrobnom spomeniku. Takođe, zahvaljujući natpisu na drugom nadgrobnom spomeniku znamo ime zajedničkog pretka sušičkih Selakovića što nam omogućava da ga identifikujemo na defteru iz 1795. u kremanskoj Raduši.

[66] Pavlović LJ, Užička Crna Gora, 80.

[67] Arhiv Srbije, ZT, knjige 312-314

[68] Arhiv Srbije, ZT, knjiga 637

[69] Posredstvom kasnijih dokumenata, crkvenih matičnih knjiga, i teksta na nadgrobnom spomeniku Boža Selaka u selu Subjel saznajemo ime njegovog oca, zahvaljujući čemu možemo, pomoću deftera iz 1795, Božoviće povezati i rodoslovno sa ostalim Selakovićima u Raduši kremanskoj.

[70] Pavlović M, 145.

[71] Znamo, na primer, imena tri kneza kojima su izdati berati u martu 1740, trojice koji su jamčili za užičku raju u julu 1749, kao i dvojice kojima su berati izdati u novembru 1780. i sl. (v. Tričković R. Užice u XVIII veku, Istorija Titovog Užica, knjiga 1, Užice 1989, 266; 278.)

[72] Potomci Đoka Selaka, koji je rođen početkom 19. veka, a umro 1859, su danas Đokići. Ne treba ih mešati sa drugim kremanskim Đokićima, potomcima Đoka Vitasa, koji je živeo u približno istom periodu kao Đoko Selak. Đokići-Vitasi slave Đurđic.

[73] Dugujemo zahvalnost g. Danilu Stanojeviću i g. Dobrivoju Borčiću što su pronašli kandidata za testiranje

[74] Standardan PowerPlex Y23 set markera

[75] Kao mesto porekla dato je mesto gde su patrilinearni preci testiranog živeli 1900. godine.

[76] Y-DNA Haplogroup Predictor https://www.nevgen.org/

[77] Modalne vrednosti za granu I-Y3120 su DYS19 = 16, DYS389 II-I = 18, DYS390 = 24 i DYS437 = 15.

[78] Za definitivnu procenu kada je živeo zajednički predak, potrebno je da po jedan Mićić i Selaković urade testiranje na mnogo više STR markera (111, na primer), ili da po jedan Mićić i Selaković urade temeljno sekvencionisanje IH radi otkrivanja svih SNP mutacija. I jedno i drugo predstavlja organizacioni izazov (slanje uzoraka u inostrane laboratorije), a ni finansijski aspekt nije zanemarljiv. U trenutku pisanja ovog rada samo je Selaković poreklom iz Sušice uradio dubinsko testiranje, zahvaljujući kom je, za početak, poznata najdublja moguća pozicija ovog „roda“ na trenutnom IH-stablu čovečanstva (I-FT173833).

[79] Laketić pripada istoj haplogrupi I, ali podgrani koja se od podgrane Selakovića-Mićića razdvojila pre više od 2.000 godina. Dodatno, haplotipovi se razliku na čak 10 od 23 uporediva markera.

[80] Raosavljević, 233.

[81] Dragić, 294.

[82] Raosavljević, 236.

[83] Tomić S. Piva i Pivljani, Naselja i poreklo stanovništva 31 – Srpski etnografski zbornik LIX, Beograd, 1949, 447.

[84] Blagojević O. Piva, SANU posebna izdanja knjiga CDXLIII – Odeljenje društvenih nauka knjiga 69, Beograd, 1971, 415.

[85] Isto

[86] Tomić, 448.

[87] Rezultati genetičkog testiranja korišćeni u ovom radu iz baze su Društva srpskih rodoslovaca „Poreklo“, izuzev rezultata Đačića (Family Tree DNA)

[88] Tričković, Užice u XVIII veku, 264.

[89] Tričković R. BunaužičkogŠejhaMehmeda: 1747–1750, Simpozijum „Oslobodilački pokreti jugoslovenskih naroda od XVI veka do početka Prvog svetskog rata“, Beograd 1976, 109.

[90] Tričković, Užice u XVIII veku, 271-273.

[91] Isto, 277.

[92] Isto, 279-281.

[93] Nikolić M. Šančevi u Prvom srpskom ustanku, Glasnik IAV 26-27, 1992, 23-24.

[94] Osmanski izvori već su korišćeni kod nas za identifikaciju pojedinaca iz predanja nekih od hercegovačkih, crnogorskih i brđanskih bratstava. Međutim, vrlo su retko korišćeni za izradu porodičnih rodoslova. Izuzetni i pažnje vredni primeri ovakve upotrebe su: Mazalić Đ. Popis zaostavštine i rasulo sarajevske porodice Selaka, Prilozi za orijentalnu filologiju X-XI, 1960-61, 223-236; Tričković R. Poreklo Nenadovića, naučni skup „Prota Matija Nenadović i njegovo doba“ 1978, Beograd 1985, 177-192.

[95] Date su samo pouzdane migracije. Postoji još preko deset familija u Zapadnoj Srbiji koje bi takođe mogle biti iz ovog miljea, ali one zahtevaju nešto dužu analizu koja prevazilazi obim i obuhvat ovog rada.