Уместо културе сећања – у Сремској Митровици санкање на хумкама

ПИШЕ: Алексић др Снежана

Данас, у свету постоје центри који се баве културом сећања. Држава Израел: Меморијална установа жртава и хероја Холокауста у Јад Вашему, Француска: “Le Memorial de la Shoah” – Музеј и центар за документацију у Паризу, Немачка: Центар за документацију и истраживање Централне Европе у Берлину.

Током последњих година Република Србија је у погледу развијања и чувања културе сећања направила значајне помаке: унапредила је правни оквир и донела важне законе из ове области [Gojković: Srbija danas neguje kulturu sećanja (kultura.gov.rs) ]. Започети су пројекти од изузетне  важности за развој културе  сећања о Другом светском рату.

Музеј жртава геноцида интензивно ради на прикупљању артефаката, а уједно својим публикацијама доприноси неговању културе сећања, али и утврђивања нових чињеница у вези са злочинима, геноцидом, холокаустом и самударипеном.

У намери да допринесе култури сећања, Архив Војводине је током претходних година публиковао више значајних дела која се баве темом страдања у Другом светском рату [ Издавачка делатност – Архив Војводине (arhivvojvodine.org.rs). ] Уз то, објављено је капитално дело, у два тома: Жртве у Срему 1941-1945 (Нови Сад: Архив Војводине, 2021). Подаци о страдалницима Срема могу се пронаћи и у дигиталној бази података  Архива Војводине. [ Претрага – ЖРТВЕ У СРЕМУ (1941 – 1945) (arhivvojvodine.org.rs) ].

Но, нажалост, без обзира на настојање Владе Републике Србије и свих њених институција да се култура сећања уздигне на пијадестал, у Србији још увек постоје појединци, или групе људи, који мисле да од њих почиње свет, да су они једино важни. Овакав нецивилизовани став ових дана у пракси је показао један део становника Сремске Митровице, који је своје малишане довео на санкање на хумкама на Спомен-гробљу.

Вест о непримереном понашању на Спомен-гробљу у Сремској Митровици објавио је Сремскомитровачки портал 11. јануара 2024. године [ Sremskomitrovački portal – Sremska Mitrovica vesti ].

Вест је подигла буру у јавности. По друштвеним мрежама од стране широке јавности, уследиле су осуде недоличног понашања, док су са друге стране, Митровчани изнели тврдње “да се они ту одувек санкају”. У више коментара истакнуто је да се на овим хумкама деца санкају последњих 40 година, али, и да Спомен-гробље служи за шетњу и као нужник кућним љубинцима. Уз то, у коментарима на друштвеној мрежи Фејсбук Митровчани Спомен-гробље описују као стециште наркомана и љубавника.

Насупрот оваквих коментара, могу се ишчитати и огорчени коментари људи чији преци су ту сахрањени, као и коментар  o сведочењу очевица: “да су та брда пулсирала три дана, јер је само први човек убијан, па је он мртав повлачио у те гробнице остале живе, који су били везани жицом. Тада су их усташе посипале кречом и жеве затрпавали…”  [  (3) Sremskomitrovački portal | Facebook ].

О масовним, мучким убиствима која су се крајем лета и почетком јесени 1942. године,  у акцији “Виктор Томић”, догодила на Сремскомитровачком губилишту и на губилишту Дудик крај Вуковара, детаљно је писано у књигама: Душан Лазић, “Сремско крваво лето 1942” (Сремска Митровица: Сремске новине, 1982) и Душан Лазић и Брана Мајски “Дудик” (Вуковар: Одбор за изградњу и уређење Меморијалног парка Дудик, 1977). О злочину који је задесио Срем у лето 1942. године писали су и други аутори, међу којима и Васа Казимировић, који у свом делу “НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941-1944” (Београд: Нова књига, Народна књига, 1987, 124-125) наводи следеће:

“Геноцид над Србима, плански и систематски спровођен у усташкој држави, није мимоишао ни Срем. У лето 1942. године, на основу у Загребу израђеног плана, извршен је читав низ ‘паушалних казнених и терористичких акција према српском становништву’, и то у таквим размерама и на тако свиреп начин, да је чак и у министарству спољних послова у Берлину дошло до праве узбуне (па је лично министар Рибентроп наредио немачком посланику у Загребу, Кашеу, да интервенише код Павелића и спречи даље проливање крви, што је овај одмах учинио). Узбуну је у ствари изазвао један врло алармирајући извештај немачког посланика у Београду, Бецлера, у којем је, између осталог, речено:

“Од оснивања (усташке) државе па до данас, нису престали прогони Срба. У њима је, и при опрезној процени, без сумње изгубило животе више стотина хиљада људи. При томе су од неодговорних служби почињена таква зверства која би се могла очекивати само од подивљалих бољшевика.”

Према наводима Глеза фон Хорстенуа, “акција чишћења” у Срему започела је уз сагласност немачког посланика у Загребу, који се пред министром Рибентропом, кад је дошло до комликација, бранио да о свему нема ни појма и да је све почело без његовог знања као и без знања усташке владе. Хорстенау, о читавом случају, у свом дневнику бележи:

“Крајем августа (1942) организовао је млади Кватерник под патронатом глупог Кашеа једну “полицијску акцију” у Срему, у којој су – Бог их проклео! – узеле учешћа и слабије немачке јединице. Опономоћеник поглавника био је један између његових најближих поузданика, масовни убица, пијандура и курвин син Виктор Томић и не знајући ко је он и шта је, ја сам први и последњи пут – морао на тлу немачког посланства да му пружим руку. Акција умирења господина Томића свела се на непрекидне крваве, пијане и секс-оргије […]”

У истом извору, навоедено је још и:

” […] на одлуку Рибентропа да интервенише због убијања Срба у Срему, није толико утицао сам Бенцлеров извештај о злочинима, колико његово саопштење да је Милан Недић, председник српске квислиншке владе, у знак протеста што су немачке власти допустиле те злочине, решио да поднесе оставку […]. На неки начин ово потврђује и Рибентропов телеграм Бенцлеру од 9.10.1942. у којем се овом налаже да саопшти Недићу да је на иницијативу владе Рајха из Срема повучен хрватски полицијски специјални опуномоћеник Виктор Томић. У Банцлеровом извештају Рибентропу, наглашава се да је ‘убијање многих стотина Срба, у чију се невиност уопште не може посумњати, уследило само зато да би се дошло до њихових имања’.”

Готово да нема места у Срему у која нису доспеле усташе предвођене Виктором Томићем. Од средине ХХ века, сва литература која се бавила темом Другог светског рата у Срему, забележила је злочине Виктора Томића.

* * *

Томићеви џелати су у августу 1942. године спровели хапшење и у Купинову. Након свршетка рата, када су формиране евиденције о погинулим и несталима, настао је списак људи из Купинова које су Томићеве усташе из овог лепог сремског села одвеле на пут без повратка.

Табела: Жртве из Купинова, погубљене у Сремском Митровици и Дудику

Презиме и име одведеног лица	очево име	старост	место пребивања	занимање	кад се задњи пут јавио
Ђока Чупајло	Михајла	58	Купиново	зидар	никада
Никола Сико	Влада	31	Купиново	земљорадник	никада
Влајко Зарић	Милана	34	Купиново	земљорадник	никада
Васа Зарић	Милана	45	Купиново	земљорадник	никада
Ђурчић Љубомир	Сава	32	Купиново	земљорадник	никада
Раја Делибос	Драга		Купиново	земљорадник	никада
Петар Максимовић	Миша	26	Купиново	берберин	никада
Анђа Будовачки	Ђока	23	Купиново	домаћица	никада
Иван Марић	Тодоров	26	Купиново	земљорадник	никада
Влајко Јовић	Дамјана	?	Купиново	земљорадник	никада
Срета Будимчић	Стевана	36	Купиново	земљорадник	никада
Јован Кокановић	Цвеје	32	Купиново	подофицир у Југословенској војсци	никада
Сава Радосављевић	Никола	34	Купиново	земљорадник	никада
Лаза Кокановић	Милан	24	Купиново	касапин	никада
Жарко Пејћић	Павла	48	Купиново		никада
Жарко Крстоношић	Душана	32	Купиново	земљорадник	никада
Велимир Петровић	Цвеја	34	Купиново	учитељ	никада
Никола Курјачки	Вељко		Купиново	земљорадник	никада
Сава Вујић	Рајка	26	Купиново	земљорадник	никада
Бошко Грујчић	Милана	20	Купиново	колар	никада
Марко Јовановић	Лука	26	Купиново	земљорадник	никада
Милан Грујчић	Ђуре	42	Купиново	земљорадник	никада
Славко Арсенијевић	Никола	24	Купиново	земљорадник	никада
Милан Курјачки	Кузман	56	Купиново	земљорадник	никада
Жарко Обровац	Ранка	35	Купиново	чиновник у железари Вареш	никада
Милан Маџаревић	Тадија	42	Купиново	колар	никада
Митар Велетић	Влада	23	Купиново	школарац	никада
Стеван Обровац	Ранко	26	Купиново	земљорадник	никада
Борислав Стајчић	Михајла	30	Купиново	земљорадник	никада
Лазар Ђурчић	Душан	38	Купиново	земљорадник	никада
Бошко Стајчић	Раја	24	Купиново	земљорадник	никада
Жика Миркановић	Крста	24	Купиново	трговац	никада

Извор пописа: Историјски архив Београда, фонд: МНОО Земун, кут.: 56, док: Образац 3, Купиново

 

*  *  *

Спомен – гробље у Сремској Митровици је према пројекту архитекте Богдана Богдановића уређено током 1959. године. Његово свечано отварање одржано је 4. јула 1960. године. Касније је комплекс Спомен-гробља додатно уређиван, те се  стога сматра да је овај комплекс потпуно завршен тек 1981. године.

Антологијска поема ,,СРЕМ“ Мирослава – Мике Антића (Сремска Митровица: Дом омладине “1. новембар”, 1986), посвећена страдалницима Срема,  премијерно је изведена на Спомен-гробљу у Сремској Митровици 11. октобра 1986. године.

СРЕМ (одломак)

Дође мени, тако пред јесени,
па устајем испод земље.
Преседне ми да се стално
ветровима и временом поравнаван.
Јесам мртав. Ал’ ко каже
да ја доле мирно спавам.
Чувај! Склањај снове!
Ја у њима будан сањам.
Чудан сањам.
Чувај! Склањај стакло.
Биће срче! Васкрсавам!
Са стратишта свих ратова
лагано се приближавам.
Широк Дунав. Раван Срем.
Чувај, свете, – ја идем!
Стижем! Копам зубима корење.
Ничем с горском травом.
Чувај! Ријем испод Фрушке горе
камен главом.
Из муља ме месечина љуља
над Босутом, над Вуком и Савом.
То се ноћас луд тоциљам
по свом мокром срцу. Циљам
клиповима свог зубатог смеха
окрњене звезде изнад стреха.
Чувај! Склањај децу!
То ја јашем
сам на себи, ко на белом коњу.
И сам себи руком машем.
И љубим ти шуме иза уха
И љубим ти Чот испод пазуха.  […]

*  *  *

Током 2022. године нарочита пажња научне и стручне јавности у Републици Србији била је посвећења обележавању осамдесетогодишњице од геноцида у “Акцији Виктор Томић”. Изнето је мишљење да је током погрома Виктора Томића страдало преко 6.000 људи.

Након објаве вести да је Спомен-гробље у Сремској Митровици претворено у зимску играоницу, на адресе сремскомитровачких културних институција и институција локалне управе и самоуправе,  упућене су  реакције негодовања од стране Музеја жртава геноцида, СУБНОР-а, као и других институција, организација и појединаца.

Сремскомитровачки портал у вести од 14. јануара 2024. године извештава да је Завод за заштиту културе Сремска Митровациа изјавио да није надлежан за догађај који је узнемирио јавност. [ Sremskomitrovački portal – Sremska Mitrovica vesti ].

Док  се по Сремској Митровици питање институционалне надлежности и одговорности пребацују са институција културе на институције локалне управе и комуналне делатности, у Срему незадовољство потомака жртава не јењава.

Важно је подсетити да немио догађај санкања на хумкама у Сремској Митровици није усамљени случај непримереног понашања на месту масовног страдања. Недавно је јавност узменирило  и непримерено понашање – одлагањем смећа у спомен-парку Јајинци. [ ВИДЕО-НАДЗОР ДА ЗАШТИТИ ЈАЈИНЦЕ: Грађани окупљени у спомен-парку затражили већу бригу према меморијалу (novosti.rs) ]

Иако Република Србија кроз своје институције настоји да на примерени начин обезбеди Меморијалне комплексе, ипак, можда би се требало размишљати не само о ограђивању, видео-надзору, ангажовању чувара, већ о моделу којим би се кроз образовни систем Републике Србије генерације подучавале о важности Културе сећања.

Иако је школство у Србији  реформисано пре две деценије тако да је из образовног система избачен Марксизам а уведено Грађанско васпитање или Веронаука, очито да грађанска теорија и хришћанска догма нису на адекватан начин васпитале генерације и примерено одговориле на актуелне проблеме друштва. Од 2023. године у школски систем Републике Србије уводи се “Национална читанка” која се има користи “у циљу развијања личног и националног идентитета, развијања свести и осећања припадности Републици Србији, поштовања и неговања српског језика и матерњег језика, традиције и културе српског народа и националних мањина на простору Републике Србије, развијања интеркултуралности, поштовање и очување националне и светске културне баштине.” [Zakon o udžbenicima: 27/2018-13, 92/2023-336 (pravno-informacioni-sistem.rs)],

Нажалост, Национална читанка не предвиђа неговање Културе сећања. Стога, у националном интересу, Законодавац би требао да размисли о увођењу Културе сећања или као обавезног поглавља унутар Националне читанке, или као засебног, образовног предмета, а како би се предупредила још већа трагедија српског друштва које тоне у амбис. Чињеница је,  дошли смо у ситуацију да гробове предака морамо штитити од бахатог понашања потомака. Има ли шта горе од тога?