Umesto kulture sećanja – u Sremskoj Mitrovici sankanje na humkama

PIŠE: Aleksić dr Snežana

Danas, u svetu postoje centri koji se bave kulturom sećanja. Država Izrael: Memorijalna ustanova žrtava i heroja Holokausta u Jad Vašemu, Francuska: “Le Memorial de la Shoah” – Muzej i centar za dokumentaciju u Parizu, Nemačka: Centar za dokumentaciju i istraživanje Centralne Evrope u Berlinu.

Tokom poslednjih godina Republika Srbija je u pogledu razvijanja i čuvanja kulture sećanja napravila značajne pomake: unapredila je pravni okvir i donela važne zakone iz ove oblasti [Gojković: Srbija danas neguje kulturu sećanja (kultura.gov.rs) ]. Započeti su projekti od izuzetne  važnosti za razvoj kulture  sećanja o Drugom svetskom ratu.

Muzej žrtava genocida intenzivno radi na prikupljanju artefakata, a ujedno svojim publikacijama doprinosi negovanju kulture sećanja, ali i utvrđivanja novih činjenica u vezi sa zločinima, genocidom, holokaustom i samudaripenom.

U nameri da doprinese kulturi sećanja, Arhiv Vojvodine je tokom prethodnih godina publikovao više značajnih dela koja se bave temom stradanja u Drugom svetskom ratu [ Izdavačka delatnost – Arhiv Vojvodine (arhivvojvodine.org.rs). ] Uz to, objavljeno je kapitalno delo, u dva toma: Žrtve u Sremu 1941-1945 (Novi Sad: Arhiv Vojvodine, 2021). Podaci o stradalnicima Srema mogu se pronaći i u digitalnoj bazi podataka  Arhiva Vojvodine. [ Pretraga – ŽRTVE U SREMU (1941 – 1945) (arhivvojvodine.org.rs) ].

No, nažalost, bez obzira na nastojanje Vlade Republike Srbije i svih njenih institucija da se kultura sećanja uzdigne na pijadestal, u Srbiji još uvek postoje pojedinci, ili grupe ljudi, koji misle da od njih počinje svet, da su oni jedino važni. Ovakav necivilizovani stav ovih dana u praksi je pokazao jedan deo stanovnika Sremske Mitrovice, koji je svoje mališane doveo na sankanje na humkama na Spomen-groblju.

Vest o neprimerenom ponašanju na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici objavio je Sremskomitrovački portal 11. januara 2024. godine [ Sremskomitrovački portal – Sremska Mitrovica vesti ].

Vest je podigla buru u javnosti. Po društvenim mrežama od strane široke javnosti, usledile su osude nedoličnog ponašanja, dok su sa druge strane, Mitrovčani izneli tvrdnje “da se oni tu oduvek sankaju”. U više komentara istaknuto je da se na ovim humkama deca sankaju poslednjih 40 godina, ali, i da Spomen-groblje služi za šetnju i kao nužnik kućnim ljubincima. Uz to, u komentarima na društvenoj mreži Fejsbuk Mitrovčani Spomen-groblje opisuju kao stecište narkomana i ljubavnika.

Nasuprot ovakvih komentara, mogu se iščitati i ogorčeni komentari ljudi čiji preci su tu sahranjeni, kao i komentar  o svedočenju očevica: “da su ta brda pulsirala tri dana, jer je samo prvi čovek ubijan, pa je on mrtav povlačio u te grobnice ostale žive, koji su bili vezani žicom. Tada su ih ustaše posipale krečom i ževe zatrpavali…”  [  (3) Sremskomitrovački portal | Facebook ].

O masovnim, mučkim ubistvima koja su se krajem leta i početkom jeseni 1942. godine,  u akciji “Viktor Tomić”, dogodila na Sremskomitrovačkom gubilištu i na gubilištu Dudik kraj Vukovara, detaljno je pisano u knjigama: Dušan Lazić, “Sremsko krvavo leto 1942” (Sremska Mitrovica: Sremske novine, 1982) i Dušan Lazić i Brana Majski “Dudik” (Vukovar: Odbor za izgradnju i uređenje Memorijalnog parka Dudik, 1977). O zločinu koji je zadesio Srem u leto 1942. godine pisali su i drugi autori, među kojima i Vasa Kazimirović, koji u svom delu “NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941-1944” (Beograd: Nova knjiga, Narodna knjiga, 1987, 124-125) navodi sledeće:

“Genocid nad Srbima, planski i sistematski sprovođen u ustaškoj državi, nije mimoišao ni Srem. U leto 1942. godine, na osnovu u Zagrebu izrađenog plana, izvršen je čitav niz ‘paušalnih kaznenih i terorističkih akcija prema srpskom stanovništvu’, i to u takvim razmerama i na tako svirep način, da je čak i u ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu došlo do prave uzbune (pa je lično ministar Ribentrop naredio nemačkom poslaniku u Zagrebu, Kašeu, da interveniše kod Pavelića i spreči dalje prolivanje krvi, što je ovaj odmah učinio). Uzbunu je u stvari izazvao jedan vrlo alarmirajući izveštaj nemačkog poslanika u Beogradu, Beclera, u kojem je, između ostalog, rečeno:

“Od osnivanja (ustaške) države pa do danas, nisu prestali progoni Srba. U njima je, i pri opreznoj proceni, bez sumnje izgubilo živote više stotina hiljada ljudi. Pri tome su od neodgovornih službi počinjena takva zverstva koja bi se mogla očekivati samo od podivljalih boljševika.”

Prema navodima Gleza fon Horstenua, “akcija čišćenja” u Sremu započela je uz saglasnost nemačkog poslanika u Zagrebu, koji se pred ministrom Ribentropom, kad je došlo do komlikacija, branio da o svemu nema ni pojma i da je sve počelo bez njegovog znanja kao i bez znanja ustaške vlade. Horstenau, o čitavom slučaju, u svom dnevniku beleži:

“Krajem avgusta (1942) organizovao je mladi Kvaternik pod patronatom glupog Kašea jednu “policijsku akciju” u Sremu, u kojoj su – Bog ih prokleo! – uzele učešća i slabije nemačke jedinice. Oponomoćenik poglavnika bio je jedan između njegovih najbližih pouzdanika, masovni ubica, pijandura i kurvin sin Viktor Tomić i ne znajući ko je on i šta je, ja sam prvi i poslednji put – morao na tlu nemačkog poslanstva da mu pružim ruku. Akcija umirenja gospodina Tomića svela se na neprekidne krvave, pijane i seks-orgije […]”

U istom izvoru, navoedeno je još i:

” […] na odluku Ribentropa da interveniše zbog ubijanja Srba u Sremu, nije toliko uticao sam Benclerov izveštaj o zločinima, koliko njegovo saopštenje da je Milan Nedić, predsednik srpske kvislinške vlade, u znak protesta što su nemačke vlasti dopustile te zločine, rešio da podnese ostavku […]. Na neki način ovo potvrđuje i Ribentropov telegram Bencleru od 9.10.1942. u kojem se ovom nalaže da saopšti Nediću da je na inicijativu vlade Rajha iz Srema povučen hrvatski policijski specijalni opunomoćenik Viktor Tomić. U Banclerovom izveštaju Ribentropu, naglašava se da je ‘ubijanje mnogih stotina Srba, u čiju se nevinost uopšte ne može posumnjati, usledilo samo zato da bi se došlo do njihovih imanja’.”

Gotovo da nema mesta u Sremu u koja nisu dospele ustaše predvođene Viktorom Tomićem. Od sredine HH veka, sva literatura koja se bavila temom Drugog svetskog rata u Sremu, zabeležila je zločine Viktora Tomića.

* * *

Tomićevi dželati su u avgustu 1942. godine sproveli hapšenje i u Kupinovu. Nakon svršetka rata, kada su formirane evidencije o poginulim i nestalima, nastao je spisak ljudi iz Kupinova koje su Tomićeve ustaše iz ovog lepog sremskog sela odvele na put bez povratka.

Tabela: Žrtve iz Kupinova, pogubljene u Sremskom Mitrovici i Dudiku

Izvor popisa: Istorijski arhiv Beograda, fond: MNOO Zemun, kut.: 56, dok: Obrazac 3, Kupinovo

*  *  *

Spomen – groblje u Sremskoj Mitrovici je prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića uređeno tokom 1959. godine. Njegovo svečano otvaranje održano je 4. jula 1960. godine. Kasnije je kompleks Spomen-groblja dodatno uređivan, te se  stoga smatra da je ovaj kompleks potpuno završen tek 1981. godine.

Antologijska poema ,,SREM“ Miroslava – Mike Antića (Sremska Mitrovica: Dom omladine “1. novembar”, 1986), posvećena stradalnicima Srema,  premijerno je izvedena na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici 11. oktobra 1986. godine.

SREM (odlomak)

Dođe meni, tako pred jeseni,
pa ustajem ispod zemlje.
Presedne mi da se stalno
vetrovima i vremenom poravnavan.
Jesam mrtav. Al’ ko kaže
da ja dole mirno spavam.
Čuvaj! Sklanjaj snove!
Ja u njima budan sanjam.
Čudan sanjam.
Čuvaj! Sklanjaj staklo.
Biće srče! Vaskrsavam!
Sa stratišta svih ratova
lagano se približavam.
Širok Dunav. Ravan Srem.
Čuvaj, svete, – ja idem!
Stižem! Kopam zubima korenje.
Ničem s gorskom travom.
Čuvaj! Rijem ispod Fruške gore
kamen glavom.
Iz mulja me mesečina ljulja
nad Bosutom, nad Vukom i Savom.
To se noćas lud tociljam
po svom mokrom srcu. Ciljam
klipovima svog zubatog smeha
okrnjene zvezde iznad streha.
Čuvaj! Sklanjaj decu!
To ja jašem
sam na sebi, ko na belom konju.
I sam sebi rukom mašem.
I ljubim ti šume iza uha
I ljubim ti Čot ispod pazuha.  […]

*  *  *

Tokom 2022. godine naročita pažnja naučne i stručne javnosti u Republici Srbiji bila je posvećenja obeležavanju osamdesetogodišnjice od genocida u “Akciji Viktor Tomić”. Izneto je mišljenje da je tokom pogroma Viktora Tomića stradalo preko 6.000 ljudi.

Nakon objave vesti da je Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici pretvoreno u zimsku igraonicu, na adrese sremskomitrovačkih kulturnih institucija i institucija lokalne uprave i samouprave,  upućene su  reakcije negodovanja od strane Muzeja žrtava genocida, SUBNOR-a, kao i drugih institucija, organizacija i pojedinaca.

Sremskomitrovački portal u vesti od 14. januara 2024. godine izveštava da je Zavod za zaštitu kulture Sremska Mitrovacia izjavio da nije nadležan za događaj koji je uznemirio javnost. [ Sremskomitrovački portal – Sremska Mitrovica vesti ].

Dok  se po Sremskoj Mitrovici pitanje institucionalne nadležnosti i odgovornosti prebacuju sa institucija kulture na institucije lokalne uprave i komunalne delatnosti, u Sremu nezadovoljstvo potomaka žrtava ne jenjava.

Važno je podsetiti da nemio događaj sankanja na humkama u Sremskoj Mitrovici nije usamljeni slučaj neprimerenog ponašanja na mestu masovnog stradanja. Nedavno je javnost uzmenirilo  i neprimereno ponašanje – odlaganjem smeća u spomen-parku Jajinci. [ VIDEO-NADZOR DA ZAŠTITI JAJINCE: Građani okupljeni u spomen-parku zatražili veću brigu prema memorijalu (novosti.rs) ]

Iako Republika Srbija kroz svoje institucije nastoji da na primereni način obezbedi Memorijalne komplekse, ipak, možda bi se trebalo razmišljati ne samo o ograđivanju, video-nadzoru, angažovanju čuvara, već o modelu kojim bi se kroz obrazovni sistem Republike Srbije generacije podučavale o važnosti Kulture sećanja.

Iako je školstvo u Srbiji  reformisano pre dve decenije tako da je iz obrazovnog sistema izbačen Marksizam a uvedeno Građansko vaspitanje ili Veronauka, očito da građanska teorija i hrišćanska dogma nisu na adekvatan način vaspitale generacije i primereno odgovorile na aktuelne probleme društva. Od 2023. godine u školski sistem Republike Srbije uvodi se “Nacionalna čitanka” koja se ima koristi “u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine.” [Zakon o udžbenicima: 27/2018-13, 92/2023-336 (pravno-informacioni-sistem.rs)],

Nažalost, Nacionalna čitanka ne predviđa negovanje Kulture sećanja. Stoga, u nacionalnom interesu, Zakonodavac bi trebao da razmisli o uvođenju Kulture sećanja ili kao obaveznog poglavlja unutar Nacionalne čitanke, ili kao zasebnog, obrazovnog predmeta, a kako bi se predupredila još veća tragedija srpskog društva koje tone u ambis. Činjenica je,  došli smo u situaciju da grobove predaka moramo štititi od bahatog ponašanja potomaka. Ima li šta gore od toga?