Порекло становништва села Брњица, општина Голубац. Према студији Душана Дрљаче, Брњица, објављеној у Зборнику радова Етнографског института 1976. Приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.
Село Брњица се налази на 12 километара низводно од Голупца, на ушћу реке Брњице у Дунав. Сеоске куће распоређене су углавном с десне стране речног тока, који се ближе Дунаву све више спушта. Изградњом великог акумулационог басена за ХЕ „Ђердап” делимично су потопљене плодне ратарске површине „испод Села” (Мољак, Обљешће, Књипишће). Остали делови сеоског атара називају се: Скела (на левој страни Брњичке Реке), Ку извору, Брњичка река, Лисац, Длбочки пут (Кулмје длбос), Ђукa морљ, Ћеир (пасиште), Ћука мјеи. Осим Брњичке реке, кроз село протиче и поток Свиња. Село се граничи насељима: Раденка, Кривача, Воршћа, Добра и Голубац.
Као и у Звижду и Горњем Пеку, како је то приметио С. Вујадиновић, села се састоје из два дела: Села и салаша. „Села“ cy y узаним долинама, а салаши око њих, на великом простору, по равнијим површинама ближих и даљих планинских коса (Раковица, Црни Врх).
Према речима казивача, оближњи Црни Врх је старије насеље од Брњице. Најстарији међу њима памте кад је у Црном Врху било свега 7 кућа. Према легенди, неки деда који је тамо живео у ,,бурдељу“ (земуници) довукао је дрва до Дунава на предњем „дрику” кола и на штеку их продао Турцима. Они су му за то напунили шубару аспрама и дали му крупицy за овце. Једно време је поред Дунава, изгледа, био турски збег, а у блиэини села постоје остаци римских насеља. Касније се овде формирало влашко насеље, које су суседи дуго називали „ајдучко село”, вероватно по Карапанџићима (Карапанџоњ) који су се међy првима дoселили из Румуније, а били су преки људи – ,,гадне нарави”.
Према мишљењу мештана, име села је изведено од назива реке – Брна, а он је, опет, настао по томе што су све кућe на обали реке биле од брвана.
Највише становника у Брњици пореклом је из Румуније.
- Најстарија породица у селу су Винуловић – Винулешти (у време испитивања 8 кућа, славе Аранђеловдан);
- Ђорђевићи – Ивицоњ (3 куће, св. Аранђео; досељени пре 100-150 roдина, као и неки други, с леве обале Дунава из Горње Сикевице, Шумице и других села;
- Ђорђевићи (2 куће, св. Јован);
- Владићи – Суроњ (7 кућа, име „парадеде” Јанко Суроњ, нису из Румуније; славе. св. Алимпија, а један од домазета св. Николу);
- Траиловиhи (6 кућа, – Јанош, Богоје, Данил, Љуба, Виду – славе св. Аранђела);
- Курићи (5 кућа, 4 славе св. Аранђела; 1. св. Петку – у ствари је примио славу „Не живи у то имање”);
- Јанковићи – Лазоњ (2 куће, св. Алимпија) и Јанковиhи — Миуцањ (2 к., „парадеда” им се доселио из Волује; славили св. Алимпија, али овде примили св. Николу – као заштитника бродараца);
- Романовиhи – Романешти (домазет из Дворишта, у кући Траиловића, слави Митровдан);
- Дрикићи (св. Петка);
- Јеремићи (св. Аранђео);
- Пауновићи (св. Аранђео);
- Јовановићи (домазет примио женину славу св. Петку и преславља св. Николу).
У почетку су се насељавали у средишту села – ,,царина“. Били су углавном „паори”, али су држали 15 – 20 грла крупне стоке, претежно говеда. Највише пoродица у селу слави Аранђеловдан и св. Алимпија, а друге славе донели су у село махом домазети. У време испитивања, најстарији Брњичани су били Петар Благoјевић (90), који није говорио српски, а сасвим је слабо и разумео наш језик и његoв две године млађи брат Јеврем. Досељавање из Румуније трајало је све до првог светског рата. Са оне стране долазили су и неки који су говорили „пемски”. Одсељавања читавих породица није било; одлазили су само младићи у суседна села – као домазети. У време између два рата (1921 — 1931) рађен је пут Голубац — Брњица и Брњица — Добра (1931 — 1941), те је у том периоду било доста радника из разних крајева наше земље (Тако се Лазар Блануша, из околине Бихаћа, оженио Иконијом Суроњ – Владић и, према обичају, примио славу од имања — св. Алимпија. Кад је Иконија 1943. године умрла, Лазар се годину дана касније оженио по други пут, задржавши женину славу.)
Иначе, брњички момци су и тада, а и сада то чине, доводили невесте из Триброда, Дворишта и Раденке, а као домазети одлазили су у прва два села, као и у Војилово, Усје, затим Голубац и Велико Градиште, углавном у жупнија насеља.
Од пописа 1948. до резултата пописа 1961, тј. за 13 година, број домаћинстава се повећао за 23 (од 147 на 170), а број становника за 93 (од 632 на 725). Међутим, у следећој деценији, број становника се смањио за 130, а број домаћинстава за 12 (156 Изградњом ХЕ „Ђердап” и ђердапске саобраћајнице, проширењем рада у каменолому Јеленска стена у близини села, створене су могућности да млађи добију посао у селу или у оближњем Голупцу.
У привредном погледу, истиче се да је сточарство значајније од ратарства, а да је главно допунско занимање – сезонски рад у каменолому (пре почетка изградње ХЕ „Ђердап”) и експлоатација шуме, као и то да се у селу не би могло живети без такозваних ванпољопривредних занимања.
Сеоска заветина је Мала тројица (четвртак после Духова – „Русаљка”), а затим св. Илија, Заветина се веома свечано прославља, и то 4 дана, са богатом трпезом, забавом и игранком на којој свира „циганска банда“ из Бродице. Игранка („зјок“) траје и целу ноћ. Долазе гости из Раденке, Дворишта, Криваче.
Пупак („бурик”) детету се сече ножем на варјачи за мешење качамака, такозваном качамилу ( кољаншер“) а веже се белим свиленим концем. Дете купа лице које му је везало пупак. За крштење долази кума („наша“, „нашица“), која детету даје име, али то не саопштава до „гозбе“, која се приређује најдаље три седмице по рођењу. До тога дана, девојчицу називају „беба“, а дечака неким привременим именом. Старија мушка лична имена, често с краја прошлога века, 4, ова: Петрика (Карапанџић), Марјан (Јанковић, Карапанџић), Дрика (Пауновић), Јосим, Сава, Милутин, Новак, Алекса (Љеко), Милосав, Селимир, Павле (Винуловић); а женска: Илијана (Станојевић), Саринка (Јанковић), Кристина (Карапанџић), Лападата, Флора (досељена), Петра, Божана, Ђурђија, Даринка, Љубица. Мушкарци немају надимке, коју су уобичајени у доњим ђердапским насељима.
Скоро половина домаћинстава у Брњици, укључујући ту и Црни Врх, тј. њих 41, слави Аранђеловдан, 21 кућа (у селу и Раковици) празнује св. Петку, а 20 свечара слави св. Николу („свићи Никола“). Слава („празник“) прославља се прилично скромно.
Најзад, да се помене да у селу живи и једна адвентистка Б. И., жена досељена у Брњицу; њен муж се опире да приступи суботарима. Иначе, ова верска секта је веома експанзивна у овим крајевима Србије.
_______________________________________________
ИЗВОР:
Душан Дрљача, Брњица, Зборник радова Етнографског института, књига 8, Београд, 1976, стр. 141 – 142, 144 – 145, 147-148
Зборник радова Етнографског института, књига 8, је доступан на овом линку: https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/10732/bitstream_43762.pdf?sequence=1&isAllowed=y
Коментари (0)