Аутор: Слободан Зрнић
Вјерује се да је Дрниш је потпао под власт Османлија 1522. године, мада за то не постоје конкретни докази (може бити и раније). Налазио се у нахији Петрово поље (Скрадински кадилук, Клишки санџак). Временом се развио у врло значајан град у Далмацији са развијеном трговином, тако да су га у 17. вијеку звали – Мало Сарајево. Био је утврђен, са више џамија и каменим мостом преко Чиколе. У Кандијском рату 1648. године, на кратко су га освојили и порушили Млечани, на челу са Леонардом Фосколом. Све до 1670. то је била недефинисана територија, да би пуну власт потом успоставили Турци. Дефинитивно су истјерани 1683. године, пред почетак Морејског рата, тако да је читава унутрашњост Далмације ушла у састав Млетачке републике.
Данас је Дрниш јединствен град по томе што има сачуван минарет из доба турске владавине и џамију која је претворена у римокатоличку цркву, па се види њен некадашњи облик. У Далмацији и читавој Хрватској нема нити један други минарет из османског периода, али постоји џамија претворена у цркву Св. Вида на Клису изнад Сплита, као и у Ђакову (Славонија).
Црква Св. Анте (преуређена Халил Хоџина џамија) и остаци минарета код тврђаве
У више радова који су се бавили османском владавином и архитектуром у Дрнишу, наводи се пет џамија у граду. Према годишњаку Краљевине Далмације из 1876. године, постојале су четири џамије и може се утврдити њихова локација. Дате су и информације о механичком сату који је пренесен у Шибеник.
Прва џамија се налазила одмах до тврђаве (Градине) и од ње је преостао минарет. Она је имала најизразитије украсне радове. Минарет је остао без куполе, а висине је око 13 м. База минарета је квадратног облика, не шира од 1,5 м, а потом прелази у дванаестоугао.
Друга џамија је 1664. преуређена у римокатоличку цркву Светог Анте, дозволом млетачког провидура Корнара. Дуга је 13 м, а широка 10,5 м. До џамије се налазио трг (“велика чаршија”) окружен симетрично постављеним грађевинама са три нивоа, што је и данас видљиво на основу двадесетак рушевина. На мјесту садашњег ректората била је кућа великог хоџе у којој се налазила чесма до које се турским аквадуктом допремала вода са врха Промине (13 км удаљености). То је била џамија Халил Хоџе, иако се његово име у овом тексту не наводи.
Трећа џамија се налазила западније и територијално је чинила скоро једнакостранични троугао с претходне двије. Она је била једноставније грађе и потпуно је порушена, а њено камење се користило за градњу звоника Св. Анте. Према опису положаја изводи се закључак да је била код Суботиних старих кућа (српско презиме Субота).
Четврта џамија није имала неку естетску вриједност, а налазила се у кругу кућа подаље од тврђаве, тј. на истом мјесту гдје је данас православна црква Успења Пресвете Богородице. Написано је и да је срушена у текућем вијеку, а то би био 19. вијек (вјероватно грешка). Стара православна црква, истог назива као и данас, сасвим сигурно је постојала на том мјесту 1750-их година, према списку који је начинио римокатолички бискуп.
Положај четири џамије у Дрнишу
Механички сат са сахат куле, неодређене локације у Дрнишу, извађен је из рушевина и однесен у Шибеник 1649. године. Уграђен је у звоник цркве Св. Ивана. У тексту се даје информација да је сат отпремио Шибенчанин Мате Остојић, а да је бригу наставио његов син Иван, пошто је Мате умро исте године. Ова информација се у потпуности слаже са архивским налазима Кристијана Јурана (Stari i novi stanovnici Šibenika i njegovih predgrađa u drugoj polovici 17. i početkom 18. stoljeća, 2016), јер он наводи документ из 1649. у којем се Матеју Остојићу из Јајца, становнику Шибеника, признају заслуге у рату, посебно због допремања једног топа из Книна и за оспособљавање сата из Дрниша. Већ 1650. године (према другом документу), по смрти Матеја, његов син Иван упућује неку молбу властима.
Извор на којем је базиран чланак:
MANUALE DEL REGNO DI DALMAZIA , Luigi Maschek, Zara, 1876.
Коментари (0)