Ова невелика књига, познатија по гравирама него по тексту, још увек пружа нова сазнања о сплету политичких идеја и акција покретаних из старог митрополијског двора у Сремским Карловцима
Када је године 1741. изашло из бечке бакрорезне типографије Томаса Месмера графичко-хералдичко издање Стематографија, познато и као Изображеније оружиј илирических, нико од Срба ни слутити није могао какву ће судбину имати ова драгоцена књига, посебно шта ће се 1804. године десити са грбом Србије који је у њој заступљен.
Имао је тај знак – штит са часним крстом и четири огњила – своје извориште у византијској хералдици и у старим рукописним грбовницима, а своје исходиште као озваничени грб српске државе у XIX и XX веку. Појавио се на заставама Првог и Другог устанка, на печату Правитељствујушчег совјета, прихваћен је као грб Кнежевине Србије, потом, са мањим и већим изменама, као грб Краљевине Србије, Краљевине Југославије (у стилизованом виду са грбом Хрватске и Словеније) и, најзад, знатно идеолошки измењен, постао је грб СР Србије. Због те дуге хералдичке улоге у историји српског народа и његове државности грб Србије у Стематографији зрачи својим амблематским и символичким садржајем.
Младо српско грађанство
У испитивању сложеног политичког и културног стања српског народа у Угарској, Стематографија се уочава као непомерљиви путоказ, али и као полазиште за тумачење оних судбоносних промена које су наступиле у Карловачкој митрополији средином XVIII века.
Ова невелика књига, познатија по гравирама него по тексту, још увек пружа нова сазнања о сплету политичких идеја и акција покретаних из старог митрополијског двора у Сремским Карловцима, које је круг духовника и сарадника патријарха Арсенија IV Јовановића ширио по пространој Митрополији.
Све до појаве Историје Јована Рајића (Беч, 1794) Стематографија је била незаменљиви и најомиљенији историјски приручник са бакрорезним илустрацијама и хералдичким знацима. И младог је Димитрија, потоњег Доситеја, у детињству обајавала, како је сам забележио.
Под латинским називом Витезовићева књига се појавила 1701. године у Бечу, превасходно намењена образованијим Хрватима и Аустријанцима. У времену изласка из штампе мали је број Срба мога знати за Стематографију на латинском. Могла је бити у рукама патријарха Арсенија III Чарнојевића када је српски архијереј, после Велике сеобе, боравио у Бечу, Коморану и Будиму.
Али, тек је патријарх Арсеније IV Чарнојевић четири деценије касније с пуно политичке мудрости наслутио да би Stematographia посрбљена и са замишљеним допунама могла постати духовна мана српском народу. Народни секретар Павле Ненадовић Млађи, епископ Јован Ђорђевић и зограф Христофор Жефаровић су, по налогу патријархову, потпуно изменили садржај и карактер латинског издања из 1701. године.
Српска Стематографија није више само хералдички зборник већ је томе додата поворка од двадесет девет ликова јужнословенских светитеља, са портретом светог Симеона Немање и светог Стефана Првовенчаног на челу, портрет патријарха Арсенија Четвртог, дугачка песма њему посвећена, Грб патријаршијски, тријумфални портрет цара Душана између Хроноса и Минерве и, на крају, песма посвећена Христофору Жефаровићу, у којој се велича ово његово дело.
Књига коју је издао Арсеније Божјеју милостију православниј архиепископ пекскиј (пећки) и всех Сербов и Болгаров, Попорија, Далмација, Босни обонпол Дунаја и целаго Илирика патријарх, постала је одмах књига младог српског грађанства у коме је управо јачала национална свест у инокултурној и иноверској средини, у условима просвећеног апсолутизма. Јер национална свест Срба, подигнута на виши степен нових друштвених услова у Хабзбуршкој монархији , била је предуслов културног преображаја.
То је патријарху Арсенију Четвртом и његовим сарадницима било добро знано.
Из свега овога што су петој деценији XVIII века започели, укључујући ту и графичке радове Христофора Жефаровића и специјално издање Стематографије, јасно се види правац њиховог културног стремљења, које је пре свега условљавало бескомпромисно православље и снажно национално осећање.
Реч митрополита
Током XVIII века српски грб и илирска хералдика из Стематографије имали су повремену символичко-декоративну примену у графици и сликарству, о чему се старала Српска православна црква. Особито занимање за хералдику показали су архијереји Карловачке митрополије.
Подстакнута Стематографијом и потоња српска бакрорезна графика повремено је доносила хералдичке знаке, грб Србије и остале грбове као саставни део већих композиција. Илирска хералдика је, најзад, заступљена и у Историји разних словенских народов Јована Рајића (Беч, 1794).
Историја Јована Рајића са грбовима који потичу из Стематографије окончала је један период српске хералдике – и српске историје. Првом деценијом наредног века започео је други период српске хералдике – и српске историје. У српској револуцији хералдика је изашла из књига и ушла у битке на барјацима Карађорђевих , а потом и Милошевих устаника, да би се славом овенчана вратила и постала знамење српске државе.
Устаничке заставе из 1804. године израђене су у Сремским Карловцима, а грбове и композиције слика урадио је познати иконописац Стефан Гавриловић. За две се сматра да су Карађорђеви барјаци. На првој је насликан грб Царство од Немање остављено, према Стематографији, а са друге стране лик светог Арханђела Гаврила.
На другој застави је грб Србије – крст са огњилима (без круне) са четири позната стиха, такође из Стематографије, док је са друге стране лик светог краља, Стефана Првовенчаног.
Не треба искључити могућност да је о хералдици на Карађорђевим барјацима саслушана и реч митрополита Стратимировића. То само значи да је из Сремских Карловаца – где је 1741. године под будним оком патријарха Арсенија IV Јовановића осмишљена српска Стематографија – године 1804. и на овакав начин изражена подршка идеји и стварности српске револуције. А када су аустријски шпијуни открили улогу Стематографије – предлошка за Карађорђеве барјаке – они су о томе обавестили царску цензуру у Бечу која је Стематографију забранила под претњом смртне казне. У историји српског народа мало је књига које су имале такву улогу и такву судбину. На хералдичка знамења Стематографије та мисија баца трајну светлост, а особито на грб Србије – крст са четири огњила.
Псеудокосмополитска свест
Тек у доба кнеза Милоша усвојен је као јединствен српски грб часни крст са четири огњила, а јавља се први пут 1819. године када и постаје хералдичко обележје српске владе и српског владара. Сретењским уставом 1835. овај грб је озваничен.
Од тих времена српски грб је осим званичне употребе на двору, у министарствима, дипломатији и војсци имао и ликовно-декоративну примену на разним предметима занатске и индустријске израде од стакла, порцелана, дрвета и других материјала. А епске гусле и црногорска капа нису се могле замислити без српског грба.
Када је Кнежевина Србија 22. фебруара 1882. године проглашена за краљевину, измењен је и саображен том историјском чину и њен грб.
Према идеји историчара Стојана Новаковића, најбољег познаваоца хералдике балканских земаља и тадашњег министра просвете и црквених послова, у грб Краљевине инкорпориран је хералдички знак двоглавог белог орла раширених крила, чиме се Србија и символично ослонила на сердњовековну немањићку традицију, док је на грудима орла задржано већ класично знамење – часни крст са четири огњила.
После уједињења и проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца , 1. децембра 1918. године, припремљено је одговарајуће хералдичко знамење – грб нове државе. Након консултација у којима су учествовали представници сва три народа и регент Александар Карађорђевић, ликовно решење је израдио архитекта Пера Поповић: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. То је од 1929. године био грб Краљевине Југославије.
Извор: Динко Давидов, Грб Србије у «Стематографији», Политика, субота 6. март 2004.
Коментари (0)