Порекло становништва села Завидинце, општина Бабушница. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара.
Рељеф, положај и порекло.
Село Завидинце је засељено од становника из Црне Траве и Знепоља. Име је добило по оснивачу села Завиди.
Представља сеоско насеље разбијеног типа, које лежи у Горњем Заплању, на нижим падинама Суве Планине (1810 m), између Куле (989 m), Горунове главе (787 m) и Падежа (773 m), 23 km југозападно од општинског центра Бабушнице.
Село Завидинце основано је на месту где су пронађени трагови насељености из античког доба (остаци грађевина, керамике итд.). Помиње се у једном списку из 1576/77. године под називом Завидинче. Након ослобођења од Турака броји 57 домаћинства и 440 житеља (1879). Са првобитне локације, поред Манастирске реке, након Првог светског рата, премештено је на данашњу локацију, ближе путу Гаџин Хан – Бабушница.
Само насеље Завидинце припада општини Бабушница, пиротског округа. Између ратова у 19-20. веку је често мењало административно општине (Власотинце и Бабушница) и срезове/округе (власотиначки, јабланички, пиротски).
Завидинце је било ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа, oд врхова Куле и Горунове главе у Лужничком Заплању. Просторно се развија у висинском појасу од 400 – 500 метара надморске висине.
Насеље је подељено на 28 махала: Брзинце, Петковце, Бушњаке, Трoпшињце, Тричковце, Ивановце, Караберце, Бошковце, Јоркинце, Допавловце, Лепојинце, Село, Циган-малу, Живковце, Чочинце, Рајковце, Барце, Векинце, Бабаружанце, Нешинце, Бабаперинце, Загорце, Бук, Вуштинце итд.
Реке.
Реч ица Рџавица или “Рђавица” је речица у југоисточном делу Србије у општини Бабушница. Речица је дужине 11 km. Речица извире на падинама Суве Планине недалеко од села Богдановца. Речица протиче поред села: Богдановац, Завидинце, Мало Боњинце, Велеко Боњинце и Мезграја а у реку Лужницу се улива у селу Свође (заселак Тропшинци).
По легенди речица је добила назив по боји воде и боји речног дна. Вода и дно често имају боју рђе (или “рџе”) па зато и назив Рџавица. Рђа (“рџа”) је реч која се у нашим крајевима често користи уместо речи корозија за боју кородиралог гвожђа.
Легенда о штапу (у записима о легендама за село Црна Бара):
У село Црна Бара (Власотинце) у бари живео црни бик, који је повремено изилазио и уништавао краве. Један говедар да би одбранио краву, са својим штапом удари по бика. У том штапу је говедар чувао златнике. Црнобарци су ишли у воденицу да мељу жито у воденицу речице Рџавица. Једног дана један помељар је на доњем точку речице приметио тај штап тог говедара из села Црна Бара, који је испод воде у извору изашао у виру воденице речице Рџавица у село Завидинце.
Порекло и крсне славе.
Становништво је у 19. веку досељено већином из Знепољу (Бугарска, до 1878. године тај крај српским живљем је припадао Србији, али после Берлинског конгреса припојен Бугарској. Срби су после одлуке Берлинског конгреса заселили округе: Пиротски, Лужнички, Заплањски, Власински, Власотиначко-црнотравски). По предању махала Загорци настала је од досељених Бугара.
– Род Нешићи, крсна слава Св. Никола, Св. Јован и Св. Арханђал, Св. Петка. Староседеоци пореклом из Црне Траве (славе црнотравске крсне славе према свом роду).
– Род Ђурићи, славе Св. Јована. По једном предању пореклом су из Македоније (Прилеп), а према казивању Ненада Ђурића (1967.г. с. Завидинце) потичу са Заплања (с.Остатовица), а доселили се из Пећи, приликом сеобе Срба под Чарнојевићем;
– Род Гроздановићи (Цинцари);
– Родови Тричковићи, Златковићи Станојевићи, Миленковићи и Милошевић (из Леве Реке, Трн): из околине Трна (Бугарска), после Берлинског конгреса 1878.г. као Срби раселили се на југу Србије.
– Родови са Власине: Стаменковићи, Петровићи, Станковићи, Раденковићи, Илићи;
-Род Петковићи (околине Бугарска);
–Род Динчићи (из Власине код Власинског језера);
Образовање и култура.
У селу се налази манастир Светог великомученика Георгија, познат у народу и као манастир светог пророка Илије, четворогодишња основна школа (отворена 1918., сагађена 1920, дограђена1969/70.г), спомен чесма борцима палим у Првом и Другом светском рату, дом културе (изграђен 1948. године), здравствена амбуланта. У атару насеља пронађено је лежиште бетонита, као и каменог угља.
Временом је значајно смањен број становника, па тако и број ученика у основној школи .Само су остале четворазредне школе у селима: Завидинце, Боњинце и Модрој Стени. Некада су села била пуна школског жагора и ђаци су долазили са са свих страна у школу. Добро се сећам из 20. века (заплањско-власотиначки мој родни крак, подвукао аутор М.М), када су одређене махале из села Борин Дол (Џакмоново), Свођа и других села похађале школу у село Завидинце.
Песма о селу Завидинце (преузето с Фејсбука:
КУПИНА ЈЕ СЕЛО ПРЕУЗЕЛА
Заспало је село моје мало.
Не буди се више година,
Сви отишли, а оно учмало,
Горком сузом тугује за нама.
Купина се њиме размножила,
Из ње само вире рушевине;
Где се ватра није наложила,
Прошло је много времена,
било је много времена.
Зарастају родни нам прагови,
Једва може крај њих се да прође,
Нестају нам сви наши трагови;
Ретко неко на огњиште дође.
И ко дође не остаје тамо,
Шта да ради крај такве дивљиине;
Обилази гробове још само,
Што чувају наше дедовине.
Залуд су се дедови мучили,
Да остане нешто унуцима;
Залуд своје њиве су крчили;
Кад све оде крупним корацима.
Преузето с фејсбука 12. октобра 2022. (NikolaSKorica)
Обичаји и игре.
У село се гајило воће и чувале пчеле. Тако када дође јесен пекла се ракија и спремала за свадбе и славе. Девојке су у току зиме плеле, ткале и спремале дар за мираз и удају. На вашарима и саборим водила народна кола, такмичило се у току са стоком у бацању камена са рамена. Деца играла се дрвеним играма “гигаљама”, са којима се пролазили набујали потоци.
Чувала се стока и са овцама певале девојачке Лирске песме. Поред радова у поље, крајем 20. и почетком 21. века се брале гљиве: вргањи и лисичарке по храстовој шуми и од тога добро зарађивало.
У село у прошлости су “изводени” сви обичаји везани за верске празнике: Божић. Ускрс, Ђурђевдан, свадбени обичаји и изводили обредни обичаји са обредниских песама. Као печалбари циглари, Завидовци су долазили за вашаре у суседним селима Боњинце (Пантале), Свође (Св. Петка- трновска) на Петровдан, на вашар у Грнчар и друга села.
Нарочито се певало у време жетве, косидбе у току лета, а када се у току јесени и зими удавало и женило и на крсним славама, онда уз старинску песму се орила песма, било је то весео народ који је био пун радости и у немаштини.
Занати, цигларство.
У село махом се одлазило у печалбу, цигларима. Ишло се у Бугарску, Влашку, а у 20. и 21. веку и по бившим републикама и покрајинама. Прво се израђивала ручна цигла, цреп и ђеремида. Радило се као “четворка”: мајстор-десетар-двојка или са једним или дуплим калупом (који је секао циглу), калџија (правио кал-блато од иловаче и терао на астал, да би после „сечења“ у калупима разносачи носили и простирали. После сушења увече се цигла денула у копе, покривала папратом због кише.
Тешко се подносио овај тежак занат, кога су лужничани (из Завидинца) тешко подносили. Радило о се од сванућа до мрака, а после “денуле” суве цигле у копе да се направи место за наредни дан. Спавало се под веник на кошену траву. Био је то најтежи посао за сиромахе из овога краја.
Писац овог чланка је и сам био циглар ручне цигле и црепа, а моја генерација у другој половини 2о. века осетила је те муке, јер се требало покосити ливаде, зденути у стогове сена, изврши вршидба и онда у печалбу-цигларима; како би се заради неки динар за школовање (подвукао аутор М.М).
У селу су постојали мајстори: ковачи, столари, јужјари, музиканти, ћумурџије, мајстори за израду грабуља и вила од дрвета.
Историја.
У свим ратовима погинуло је 102 становника: у Отаџбинском ратовима (од 1912-1918. године) погинуло је 57 становника и у Другом светском рату 45 становника. Априла 1942, и октобра 1944.године село је било завијено у црно, када су бугарски фашисти и немачки авиони стрељали и побили 15 становника.
Демографија.
У насељу Завидинце живи 452 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 54,3 година (51,8 код мушкараца и 56,8 код жена). У насељу има 208 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,42. Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Јована и Св. Стефана), а сеоска слава је Спасовдан. Становништво је староседелачко и досељено у 19. веку из Црне Траве.
Према попису из 2011. године у насељу живи 359 становника, што указује на видљиво смањење према пописним годинама и указује да је процес депопулације дубоко погодио ово насеље. Процена је да ће у 2021. години у селу бити 242 становника.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
График промене броја становника током 20. века
Година Становника
1948. 1.369
1953. 1.419
1961. 1.335
1971. 1.119
1981. 926
1991. 714
2002. 503
Етнички састав према попису из 2002:
Срби – 488 (97,01%)
Роми – 11 (2,18%)
Бугари – 1 (0,19%)
Непознато – 3 0,59%
Становништво према полу и старости:
м ж
? 0 1
80+ 11 21
75—79 17 27
70—74 29 20
65—69 35 47
60—64 34 40
55—59 20 10
50—54 9 14
45—49 10 13
40—44 11 4
35—39 8 7
30—34 13 8
25—29 16 9
20—24 11 2
15—19 4 8
10—14 7 8
5—9 10 7
0—4 7 5
Просек : 51,8 56,8
ИЗВОРИ: Тихомир С. Милојковић, Лужница у простору и времену, Ниш, 2015; Село Завидинце, група с Фејсбука, 2023. године; Википедија (село Завиднце); Мирослав Б. Младеновић Мирац, из објављених књига из етнологије етнографије, Власотинце (20/21.век)
ПРИРЕДИО: Мирослав Б Младеновић Мирац, 29. јул 2023.г. Власотинце
Коментари (0)