Аутор: Слободан Зрнић
Српско презиме Богуновић-Скочић (крсна слава Никољдан) потиче из села Нос Калик, на ушћу Чиколе у Крку, a oдатле се проширило на Лозовац (заселак Слатка драга), Вруље код Шибеника (данас територија Билица), Шибеник, Скрадинско Поље код Скрадина (заселак Павасовића) и Сонковић. Катастром из 1709. и 1735. године у Нос Калику су евидентирани посједи Секуле Богуновића пок. Вучена (записано Vicenzo), чија је кућа уцртана тачно на мјесту најстаријих кућа Скочића.[1] У православним матичним књигама из 18. вијека презиме је записивано као Скочић или некад као Богуновић-Скочић. Они су на овом простору били и раније, под турском владавином. Цвијо Богуновић је 1684. записан међу православном заједницом из Шибеника, која је настала када се на почетку Морејског рата становништво са турске територије (и православно и католичко) склонило у Шибеник. Године 1698. документован је Јован Богуновић речени Кнежић пок. Вучена у Шибенику-Варошу.[2] Могуће да је он предак Кнежића из Градине који исто славе Никољдан. Најстарији предак Богуновића могао би бити Вукас, син Богуна из села Дриновца који је записан у турском дефтеру из 1574. године, а држао је млин на Крки-Рошком слапу.[3] Дриновци су прво село до Нос Калика и једино се преко њега копненим путем може доћи у Нос.
Богуновићи-Скочићи немају никакве везе са другим Богуновићима. Немају исту крсну славу, а по генетици (Y хаплогрупа по директној мушкој линији) се такође разликују. Скочићи су хаплогрупа I2a, а Богуновићи из Лике са славом Јовањдан припадају хаплогрупи J2. Постоје и католички Богуновићи из Баћине код Плоча, који су трећа хаплогрупа. Дакле, преци су им различити мушкарци из удаљених области, који су се звали Богун.[4]
Насеља у којима су постојали Богуновићи-Скочићи
У Нос Калику је почетком 18. вијека био већ поменути Секула Богуновић, родоначелник Скочића, чија је породица 1709. имала 13 чланова. Међу најстаријим Скочићима документовани су Андрија (1732-1828), Стеван (рођ. 1747), Крсте (1749-1831), Петар (1769. добио Ану), Цвијо (1774. добио Јакова) и Дмитар (1786. добио Шпиру).[5] Село се раније звало само – Нос, а додатак Калик добило је по доминантном презимену. Према попису православних душа (анаграфу) из 1810. године, евидентирано је 25 Скочића у 5 кућа, 39 Калика у 4 куће и 22 Зељка у 2 куће. На челу прве куће Скочића био је Јаков (38 година) са неожењеним братом Танасијем (30 година), на челу друге – Стеван (73 године), треће – Крсте (48 година), четврте – Андрија (60 година) и пете – Шпиро (26) са мајком.[6] У Нос Калику су 1948. пописана 93 Скочића (14 домаћинстава).[7]
У Вруљама (данас дио Билица) су Скочићи сасвим сигурно постојали у другој половини 18. вијека, заједно са Калицима. Тодор и Стана Скочић су 1787. добили Ђуру. Од ових је био Никола звани Ђуро Скочић (рођ. 1834), очух писца Симе Матавуља. Скочићи су нестали из Вруља у 20. вијеку (преселили у Шибеник), али Калика тамо има и данас.
Илија Скочић (рођ. 1832) Михаилов, рођен у Нос Калику, преселио се у град Шибеник (не Варош) и тамо био један од најбогатијих трговаца. Са Јелом Малешевић је 1863. добио Михаила. Илија је донирао новац за Српско-далматински магазин и књиге Вука Караџића. У Шибенику је 1948. пописано 12 Скочића (3 домаћинства).
У Скрадинском Пољу, познатом и као Павасовићи, први Скочић био је Марко (рођ. 1776) који је дошао у кућу Боже Павасовића као зет. Било је 35 Скочића (7 домаћинстава) 1948. у Скрадинском Пољу и Скрадину заједно (пописани као једно насеље).
У Лозовцу (Слатка драга) најстарији познати Скочић био је Филип с краја 18. вијека. Он је 1802. добио Николу који је имао синове Стевана, Ђорђа/Ђуру и Андрију. Била су 44 Скочића (5 домаћинстава) у Лозовцу 1948. године.
У Сонковићу су Скочићи сигурно постојали крајем 18. вијека, пошто су тада рођени Никола и Стеван Скочић. Пописана су 63 (6 домаћинстава) Скочића 1948. године.
У Данило Бирањ се доселио Мијо Скочић (1775-1831) пок. Марка, пошто је оженио Јелу Блаће Стипанову, а притом прешао на римокатоличку вјеру. Добио је синове Јосипа, Шимуна и Ивана, који су носили презиме Скоче-Блаће. Данас се њихови потомци презивају само Блаће.[8]
У Водицама су католички Скочићи, а најстарији је био Тома Скочић (1763-1841) од оца Ивана/Јована (Giovanni) и мајке Цукров (локално презиме). Он је једина особа из матичне књиге умрлих за коју није написано мјесто рођења (остављено празно поље). Имао је синове Филипа, Ивана и Анту. На попису 1948. евидентиран је 71 (14 домаћинстава) Скочић у Водицама.
Римокатоличких Скочића у Далмацији има још у Велом Ижу код Задра (на острву), гдје их је 1948. било 23 (6 домаћинстава). Бројни су и католици у околини Огулина. У Босни постоје муслимани Скочићи.
Никанор Богуновић-Скочић (1735-1792) био је архимандрит манастира Крка и генерални викар у Далмацији од 1783. до смрти 1792. године.
Симо, од оца Николе Богуновића-Скочића из Нос Калика, приклонио се 1757. фратрима са Висовца и прешао на римокатоличку вјеру, поставши фра Андрија.[9] У православној матичној књизи умрлих парохије Скрадин, код смрти Тодора Скочића 1783. године, наводи се да је он сахрањен на православном гробљу у Нос Калику (на Влаци), а да је затим његово тијело ископано и пребачено у манастир Висовац.
Напомена: Данијела Скочић је својим залагањем дошла до значајних архивских докумената (млетачки катастри и анаграф/попис душа).
Референце:
[1] Mapa Grimani, Nos Kalik, DAZD (kutija 21, sv. 16, sign. 179). [2] Kristijan Juran, Stari i novi stanovnici Šibenika i njegovih predgrađa u drugoj polovici 17. i početkom 18. stoljeća, 2016. [3] А. Јаковљевић и Н. Исаиловић, Попис нахије Нечвен из 1574. године, Мешовита грађа (miscellanea) 42, 2021. [4] Српски ДНК пројекат, ДСР “Порекло”. [5] Matične knjige rođenih, umrlih i vjenčanih, pravoslavne parohije Skradin (www.familysearch.org) [6] Anagraf pravoslavnih duša parohije Skradin 1810. godine, naselje Nos Kalik (DAZD). [7] Leksik prezimena SR Hrvatske, 1976. [8] Anagraf rimokatoličke župe Šibenik-Varoš 1822. (www.familysearch.org) [9] Vicko Kapetanović, Religiozni život i međusobni odnosi katolika i pravoslavnih na području Skradinske biskupije u 18. stoljeću, 2010.
Коментари (0)