Запис о заборављеној цркви Св. Јована на Воденој глави у Лици

Одавно се не чује звоно с једне од најстаријих српских светиња у Лици. А било је то звоно које је некад позивало на устанак. Мукла тишина готово већ век и по обавија цркву Рођења Светог Јована Претече, подигнуту пре око 300 година на обронцима брда Водена глава недалеко од Брувна. О овом храму до данас је написан тек по неки редак, а једва да се и помиње у црквеним аналима. Овај запис је зато покушај да се на једном месту сабере што више сазнања и података о овом скрајнутом и заборављеном црквишту, али и свештенству и верном народу који су се око њега и у њему сабирали.

О цркви Рождества Јовановог на Воденој глави досад најдетаљнији иако кратак опис оставио је прерано преминули вајар Димитрије Мирко Ћелић (1983-2019) у својој постухумно објављеној књизи „Цркве у Лици“. Са фотоапаратом у руци, Ћелић је лета 2016. обишао преко 100 српских храмова или оног што је од њих преостало у Лици. Тада је настала и једина досад јавно објављена фотографија остатака цркве на Воденој глави. Ево шта је Ћелић о овом храму записао:

Црква Светог Јована се налази у засеоку Водена Глава. Није забележена година изградње цркве, али је она уцртана у топографским картама Хабзбуршке монархије рађеним 1764-1784. године, на постојећој локацији, као црква Св. Јована. Димензије цркве су у основи дужине 22,70 м и ширине 10,25 м. Зидине цркве су урушене.
Поред цркве налазе се остаци зграде некадашњег парохијског дома.[1]

Не знамо да ли је Ћелић имао водича да га упути где је црква или се послужио старим аустријским картама како би доспео до ове светиње. Данас је до ње могуће доћи или пешке или теренским возилом. Иако је опустела још крајем 19. века, њени зидови и данас постојано стоје, зарасли у дрвеће и грмље. Уз јужни део зидина још се могу видети и стари надгробни споменици, од којих посебну пажњу изазива надгробна плоча с исклесаним крстом, без читког натписа.

Према доступним сазнањима, црква на Воденој глави подигнута је засигурно пре 1750. године, а могуће и неколико деценија раније. У извештају бискупа Брајковића из 1700. године[2] помиње се постојање парохије у Брувну, док се попису Лике и Крбаве из 1712. године[3] наводи поп Марко Крнета као парох брувањски, па је сасвим могуће да је већ у то време храм био подигнут или је, макар, на његовом месту била каква црква брвнара. Пре ће, ипак, бити да је већ у доба Крнетиног службовања подигнут овај храм зидан од овдашњег камена с гдекојим уграђеним црвеним комадом, особеним за овај крај. Додуше, постоји и податак из шематизма Епархије горњокарловачке из 2017. где је наведено да у опису епархије из 1755. стоји да је храм у Брувну подигнут десет година раније (дакле око 1745. године).[4] При томе, у овом шематизму се не наводи да је реч о цркви на Воденој глави већ само у Брувну, које је тада на картама обележавано испод овог брда. Оно што је још важно истаћи из овог шематизма јесте навод да су црквене матичне књиге за Брувно вођене од 1700. године и да су чуване све до Другог светског рата, а да је парохијско звање у Брувну постојало и пре напред поменутог Брајковићевог извештаја из 1700. године. Иначе, сећање на првог познатог брувањског пароха Марка Крнету данас чува и назив брдашца код цркве на Воденој глави, који је у народу али и у топографским карта уписан као Крнетина главица.

Оно што је до данашњих дана овај храм оставило у сенци јесте управо чињеница да (данас) у центру Брувна постоји други православни храм, који се налази у завршној фази обнове (очекује се да ће овог лета господњег 2023. с њега поново одјекнути и звоно). Међутим, реч је о храму (такође посвећеном Рођењу Св. Јована Претече) чија је изгадња започета 1860, а довршена 1881. године, како сведочи плоча на његовом зиду. На месту где је подигнут раније није постојала црква, тј. једина брувањска црква била је управо она на Воденој глави.

Наиме, на аустријским картама[5] које приказују стање из 1774-1775. године, уписана је од православних само црква Светог Јована на Воденој глави, те католичка црква Св. Петра и Павла (изграђена 1748. године)[6], која се налази на другој страни (Рудог) поља. На карти, између ова два храма, аустријски картограф наводи назив места Свети Петар (Sanct Peter), у које је Брувно преименовано две деценије раније, после једне од највећих буна које су Крајишници дигли против аустријских војних власти. Реч је о буни из 1751. године у којој је веома значајно место имала управо црква на Воденој глави.

Буна је готово истовремено букнула у Брувну и буњевачком селу Ловинац против тзв. „муштре“ тј. строге војне дисциплине која је предвиђала оштре казне батинама, којима су били изложени Крајишници од стране аустријских официра[7]. У Брувну је овом прибегавао нарочито поручник Лабицки, који је знао кажњавати са 50 до 100 батина, а слично је поступао и поручник Хољевац у Ловинцу. На такве поступке, коначно је јуна 1751. избила буна у којој су крајишки војници убили Лабицког у Брувну, док је Хољевац, иако тешко рањен, успео да побегне. По смакнућу Лабицког, с храма Св. Јована на Воденој глави, одјекнула су звона, којим је парох позивао верни народ на устанак, а наводи се да се звоно побуне зачуло и са католичке цркве у Ловинцу, али не и са оне преко пута Водене главе. Царска одмазда је била брза и тешка. После непуних месец дана, 12. јула 1751, буна је окончана. Један део бунтовника (како се наводи, њих 31) успео је да побегне у тадашњу османску Турску, чија је граница била удаљена двадесетак километара, а други су били похватани и изведени пред суд. Пресудом од 8. октобра 1751. њих седам је осуђено на смрт (казна је убрзо извршена у Госпићу), осморица на три године затвора, а шесторица на три месеца. Тројица су ишибана, девет кућа је спаљено, а већи број житеља је протеран из Брувна. Међу протеранима је, како се наводи, био и православни парох који је звоном позвао на устанак.[8] Звона којима је позивао на устанак су скинута с цркве, а не зна се да ли су и кад враћена. Брувно је тад, као што је већ напоменуто, променило назив у Свети Петар, а Ловинац у Св. Миховил и тако је остало наредних 110 година.

У аналима није остало забележено име српског пароха који је протеран из царевине, а он би, према нашем истраживању, требало да буде свештеник Дамјан Зорић, који је, непуну годину пре побуне, новембра 1750. рукоположен за пароха цркве на Воденој глави. Његово име помиње се у документу насталом у Плашком 29. априла 1773. године, где су, између осталог, наведена и имена осталих свештеника у Брувну. Имена су писана латиницом и у немачкој транскрипцији, али је јасно да се иза имена Damian Sorich крије име Дамјан Зорић, те да је управо он могао бити тај који је звонима позивао народ на устанак. Иначе, у овом документу као брувањски свештеници још се наводе Стојан Обрадовић (Stojan Obradovich), рукоположен 25. фебруара 1762. године и Петар Шкорић (Peter Skewich), рукоположен 8. априла 1767. године. Да је последње наведени свештеник исправно транскрибован са аустријског пописа, потврђује један документ из 1793. године где се у Брувну помиње управо свештеник Петар Шкорић.[9] Ту се још наводи да је црква Рођења светог Јована у Брувну филијала цркве Рођења пресвете Богородице у Мазину, те да је Шкорићево седиште у парохији Мазин. Интересантно је, међутим, да у овом документу није пописан и свештеник који је у Брувну службовао после Дамјана Зорића. Реч је о Арсенију Тарбуку, који се наводи као брувањски свештеник у описку Епархије горњо-карловачке из 1755. године. Он је, највероватније, преузео вођење парохије после Зорићевог протеривања.

Не зна се до кад је Петар Шкорић службовао, а следећи брувањски свештеник, чије се име може наћи у доступним подацима из 1810, је Андрија Шкрбић (помоћник му је био Илија Вурдеља).[10]

Овим крајевима тридесетих година прошао је и дугогодишњи управитељ школа Карловачке војне крајине Франц де Паула Јулијус Фрас и о томе оставио запис 1835. године.[11] Он тад бележи да је Брувно (тј. Свети Петар) распршено село са 196 кућа и 1.936 становника, од којих 289 припада католичкој, а 1.647 „грконесједињеној“ вери. „Место лежи под брдом Урљајем и седиште је кумпанијског поручника. Има једну католичку и једну грконесједињену цркву. Ни једна од њих није у месту, него је католичка у Рудопољу, а грконесједињена у Воденој Глави“. Овај навод само је још један прилог за учвршћивање тезе да је заборављена црква на Воденој глави била у то време једина брувањска православна црква, те да је ова данашња (у центру Брувна) изграђена на месту где раније није постојала друга. Фрас на једном другом месту помиње и другу православну цркву у овој области, али је несумњиво да се ради о раније поменутој цркви у Мазину, која је била хијерархијски изнад цркве у Воденој глави.

Није познато који свештеник је после Андрије Шкрбића преузео вођење парохије у Брувну, тек постоји запис да су се у Брувну смењивали свештеници из свештеничких породица Зорић, Обрадовић и Бабић.[12] Биће да је овом низу презимена требало додати и презиме Шкрбић јер је управо један од најдуговечнији брувањских пароха носио ово презиме. Реч је о попу Николи Шкрбићу (1828-1903)[13], за чијег је службовања дошло до затварања цркве на Воденој глави и подизање нове у Брувну (његово име уклесано је и на мермерној плочи која стоји на зиду цркве). Он је рукоположен за свештеника 1851. године[14] и наредних педесет година био је главни брувањски парох, о чему сведоче и уписи у матичне књиге с краја 19. века писани његовом дрхтавом руком (видети слику у прилозима).

Поп Никола Шкрбић био је саговорник најпознатијем личком приповедачу и жупану Буди Будисављевићу, који се у једној цртици[15] из 1895. године дотакао и разлога за затварање цркве на Воденој глави. Како је му је навео поп Никола, црква у Брувну је изграђена тридесетак година раније (дакле 60-тих година 19. века) што је условило затварање цркве на Воденој глави где је поп Никола такође службовао. Поп Никола је тад још рекао да се народ овог краја супротставио одлуци црквених власти („да му се божији храм не преноси са старе осамне главице усред села у сједиште опћине и парохије“), те да је дошло и до отпора који је морала гушити војска послата из Грачаца.

Да ли је због тог супротстављања народа верног својој светињи одлучено да се храм не преноси већ да се гради потпуно нови, није познато, тек од тог времена, од друге половине 19. века (у местописном речнику из 1866. још увек стоји да је црква на Воденој глави[16]), врата на цркви Рождества Јовановог на Воденој глави заувек су затворена, а зуб времена учинио је своје.

Храм у којем су се крштавале и венчавале генерације Бандића, Даутовића, Гњатовића, Јапунџића, Кртинића, Кошутића, Обрадовића, Радаковића, Радмановића, Паскаша, Плећаша, Саватовића и других рудопољских и брувањских[17] парохијана, у који се одлазило на службу недељом или о празнику, око којег се саборовало, играло, павало и упознавало, данас је тек црквиште, тек траг у времену. На катастарским мапама и даље је јасно обележен, са својим црквеним контурама. Црквено и народно више није. Води се на Републику Хрватску.

ПРИЛОЗИ:

 

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Јовица Кртинић ([email protected])

ИЗВОРИ:

[1] Мирко Ћелић, Цркве у Лици, стр. 11

[2] Marko Šarić, Predmoderne etnicije u Lici i Krbavi prema popisu iz 1712/14. godine, Institut društvenih znanosti “Ivo Pilar”, Zadar-Gospić, 2009, стр. 364

[3] Karl Kaser, Popis Like i Krbave 1712. godine, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2003, стр. 221

[4] Сњежана Орловић, Православна Епархија горњокарловачка – Шематизам, Мартириа, Београд-Карловац, 2017.

[5] https://maps.arcanum.com/en/map/europe-18century

[6] Krunoslav Draganović, Opći šematizam Katoličke crkve u Jugoslaviji, Akademija “Regina Apostolorum”, Sarajevo, 1939, стр. 124

[7] Stjepan Vrdoljak, Bune pučana i seljaka u Hrvatskoj, Matica Hrvatska, Zagreb, 1956, стр. 241-242. Видети и: Rudolf Horvat, Lika i Krbava, svezak 2. posebni dio, Matica hrvatska, Zagreb, 1941, стр. 72

[8] Манојло Грбић, Карловачко владичанство, друга књига, СКД “Сава Мркаљ”, Топуско, 1990, стр. 24

[9] Чедомир Денић, Руске синодалне проповеди код Срба и њихово ширење у Хрватској крајем 18. века, објављено у Зборнику о Србима у Хрватској 2, САНУ, Београд, 1991, стр. 108

[10] Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus, Budae, 1847, стр. 85. Видети и: Obći zagrebački kolendar za godinu 1847. godinu, Tisak Franje Suppana, Zagreb, 1947, стр. 85

[11] Franz de Paula Julius Fras, Cjelovita topografija Karlovačke vojne krajine, Ličke župe,Gospić, 1988, стр. 136 (Оригинал: Cicero, Zagreb, tiskano kod Franje Župana, 1835)

[12] Милан Радека, Срби и православље Горње Крајине, Савез епарх. удружења прав. свештенства СР Хрватске, Загреб, 1963, стр. 61

[13] Милан Радека, Горња крајина или Карловачко владичанство, Савез удружења православних свештеника СР Хрватске, Загреб, 1975, стр. 272

[14] Т. Недељковић, Схиматизам српске православне епархије горњо-карловачке за 1871. годину, Летопис Матице српске 115, Матица српска, Нови Сад, 1873, стр. 150; Видети и: Шематизам српске Дијецезе Горњо-карловачке за 1883. годину, Штампарија браће Јовановић, Панчево, 1883, стр. 14; Димитрије Руварац, Шематизам источно-православне Митрополије карловачке за 1900. годину, Саборски одбор Митрополије карловачке, Сремски Карловци, 1900, стр. 219

[15] Буде Будисављевић, Вражја пећина (цртица из Лике), објављено у Летопису Матице српске 183 (свеска III), Матица српска, Нови Сад, 1895, стр. 61

[16] Vinko Sabljar, Miestopisni riečnik kraljevinah Dalmacije, Hervatske i Slavonije, Naklada A. Jakića, Zagreb, 1866, стр. 47, 320

[17] Stjepan Pavičić, Seobe i naselja u Lici, објављено у Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena 41, JAZU, Zagreb, 1962, стр. 228