Вражја пећина (цртица из Лике)

30. марта 2021.

коментара: 1

Написао: Буде Будисављевић

Лани већ под јесен, путујући горњом Ликом, намјерим из Брувна у село Рудопоље, гдје би пукој сиротињи у брдској котлини колик насуштега хљеба требала пучка школа, да се вољ колико освијести, те опаше вољом и вјештином напреднијега прегнућа, а за својим добром.

„Попе Никола, лијеп је дан па да присједнеш – шта велиш“? – раним јутром прихватим за руку честитога старца омашне доби, али богме и омашне снаге. Није то попица ситне кости, што ситном руком преврће староставне књиге свете мајке цркве српско-православне, већ је то снага, брате, а ма змајева. Јуначке су плећи и големе груди, а мишице гле – све под своју седамдесету здробиле би ако ш` и самога кавгаџију Мусу, а без капље рујног вина, или жежене ракије крчмарице Маре. Лички је то поп, мој јуначе – ја л` по крви, ја л` по млијеку од кољена Бирчанин Илије.

„Ако је твoja, воља, ред је ићи; него насадио сам јутрос вршај, а бојим се зла времена, још више недобрих слугу“ – рећи ће Никола, гладећи попут снијега препаданог бијелу од два педља браду.

И не има криво. Удовац без дјеце већ петнаест година, нерадо оставља пусту кућу и она господарства, за које туђица па и најамник, да видите, од искони бива – хаје и не хаје.

„Реци чо’ече куму Петру, да припази докле се ти вратиш, а вријеме је стално и погодно па ћеш ласно кући још за велика дана“ – опет ћу ја и прижежем боље: „Хајде, рођо стари, да не тумарам самодруг кроз ове ваше врлети и гудуре!“

„А ну, кад је тако, ето ме до мала“ – пријазно отповрну он, утетиви к свому куму, старкељи Петру па с њим и својој кући – и ето га, колик гора, гдје се заљуљао к мени натраг.

Скочим ја на олагана брдска кола и присједнем с лијеве, а он се прекрсти и успне с десне, па се лагацно мал по мало спусти и понамјести, све одпухујући од напора и позора, да нам не би било претијесно.

„Хајде дијете“ – гурнути ће прстом у леђа момка, а мој Дане навуче над поспане очи личку црвен-капу, трзне узде, пуцне уснама и припали бичем.

Кренусмо мимо цркве на лијево према Грачацу лаганом низбрдицом, а за недуго остависмо цесту па сависмо десно сеоским путем ниже кућа Обрадовићевих, да сјевера што се уздижу покрај мал не посве исјечена храстова гaja а уз голо брдо Опчув, откле вијор зими знаде засути па и тешко оштетити околне куће Дивјака, Гутеша и Радаковића.

У зао час дошла заповијед од котара, да се запуштени сеоски возници добро поспу и уреде, па навезло камења и крупна и тученца, те га онако у сву шир разбркало узаном путањом, да ти се чини свако толико, е ћеш рођеним бубрезима платити небригу и неумјећу људску. A око цесте преко плитка јарчића све жутуља и мршава црвењуља земља, испресијецана и амо и тамо вододерином, што је риве нагла бујица с оно голих, каменитих брда на десно. Лијево од цесте шипрагом се порасуле погурене, искривљених рогова и улекнутих ребара потлеушице, мјесто некад јаких и угледних кућа Радаковића, којима је пустовољно диоба осушила и стаје и јармове и на ништа вргла некадање обиље.

Нешто полу тамних, полу магластих облачића зарубило с југа пругастим потезима небо, а иначе лијеп се јавио дан уз благо јесење вријеме.

Гдје попрестало крупније камење, искоритио се јаругаст пут па су споро кола одмицала. Тим живље је отац Никола доспијевао причати ми како је нова његова црква тек пред којих тридесет година у самом селу Брувну саграђена, а стари храм св. Ивана да је био онамо на лијево од пута, на брдашцу Воденој глави, некад честом буковином, а сад само густом шикаром обраслу, пуну удолица и у свакој бистре врелске воде. Још ми жалобито припомињаше, како се је зло упућен народ жестоко био супротнуо, да му се божји храм не преноси са старе осамне главице усред села у сједиште опћине и парохије, па како је било дошло до крупна отпора, који је морала тишати војска из Грачаца.

И онда узе, упирући руком десно и некој преслијежи преко „Оштрог врха“, казивати, како је онђе године…. погинуо бивши „кономист“ – часник некадање крајишке управе, Лабицки, рад тога, што је ишао крај старе цркве на „Воденој глави“ прогласити народу неке нове „правице“, пуне војних стега за крајишке тада регементе, посве непоћудних личкој печи. Оран, разговоран старац-свештеник све више ми благорјеким својим причањем разгријавао груди и ја, гледајући, слушајући божјега угодника, помислим у себи: Е, овакови су ходали земљом, кад но су се рађале дивне народне пјесме.

„А како се зове онај врх понад преслијежи на лијево, оче Никола?“ – и мени се тако увољену пада питати.

„Је ли онај горе зарубљени врх?“

„Дa“.

„Оно је Столаћ, некад мрку вуку и мудрој лији ал и ловку ловцу мило пролазиште, и јастребу и плахом голубу драго боравиште. Имаде у њем још и данас скровитих шпиља и дубоких голубњача све до под саму травну главицу.

„Доље у дну к југо-западној страни римска је црква рудопољска св. Петра и Павла, а повише „Столаћа“, више на сјеверо-запад, ено се извитоперио „Љуточ велики“. – Па настави у душак: „Право и љетном сунчаном заходу види се стрми „Јасенар“ и онда главица „Рисовац“, што но се пружила косом у „Ресник“ гору према „Тројврху“. Пред нама је поток „Башиница“ а на лијево у бари врело „Широковац“, згодно благу напојиште, а и народ за припекe вучијом ил бремом радо с њега носи пијаћицу. Па заокружен: канова су да су, сва су ова данас већ гола, гричевита брда с божје стране, али „Столаћ“ наопаки, не питај“.

„Рад шта наопаки, голо брдо а лијепо име, налик оному у народној пјесми јуначине Тодора Сталаћа“.

„Гле, дакле пјева о Столаћу пјесма народна?“

О овоме амо на пашу страну књиге не пишу, али га памти народ околни и даљи, памти о њем сва горња Лика, а ма мрку згоду“.

„Какова је то згода, оче Никола?“

„Та не смије се право, на сва уста ни казивати, што се је онђе догодило при некој потрази за укопаним благом: мртва уста већ не говоре, а живих видока не има; али се знаде тврдо, како је било“.

„Дај молим те, кажиде ми, какова је то била претрага, али онако по тепану, драги роћаче“.

Коњи полагацко одмицаху, Дане и сад као нешто дријемован па не пригони; а бити ће да су уморни и он и они усријед вршидбе.

Протаре старац Никола неколико пута силном десницом часну браду, поуздигне па поглади лијевом косу на затиљку и онда ће овако:

„Било је то с прољећа пред педесет и пет година. Граничар Радмановић Тома из села Рудопоља пасао овце па заокружио с њима под врх брда Столаћа, гдје је некад стала стара градина. На једном спази неки отвор, као да би пред пећином, а на њем тежак камен. Неки веле, да му се је о пећини и камену сањало па с тога да је онуд овце и најавио. Мал по мало отурне плочу и уљегне, тијесним тјеснацем у пећину. У први трен слабо је очима разбирао, јер му се чињаше некуд суморно и сумрачно у оном повеликом простору под земљом. A кад око полутмици попривикло, о… ал ено ти посријед сриједе сто, гладак и сјајан као да је од мрамора самог, а на столу велике три хрпе златна новца, сваки колик стара сребрна цванцика и на свакој хрпи по двије сабље укрштене.

Кад виђе Тома толико благо и на њем прекрштене сабље, препане се, протрне у први мах. A кад га минула она прва језа, маши се руком за једним златним новцем, да види шта је управ и какав је то новац. И помисли у себи: а ла, брајне, чудне згоде и лијепа лова потребној глави потребне куће. Држећи тако у руци и огледајући новац један, хћеде сегнути за другим; али се укипило тијело, не може се маћи ни помаћи. Хћеде да зовне у помоћ Бога; али се укочила уста, нити могу зборити ни роморити. Трже се, сав у страху и чуду, те одбаци онај један новац откле га бјеше узео. Meтне на се крст па испадне из пећине као омамљен, обезумљен, да рекнем тако. Окупи брже боље овце и поита за њима кући, никому да би слово прословио, што је било и како је било.

Кад вечером на починак, не дало се Томи уснути; а кад га већ у глухо доба савладао сан, све му на сан излазили златни новци и свијетло оружје и над њима и око њих – прости боже – свакојаке утворе. A кад се преда дан стао будити, мучно му се било растати с оном сусњевицом, у којој је тек, ма и вруће главе пребирао, како да не би ваљало остављати онолико благо у пећини пусто. И тако се с овцама прео дана опет наврати под врх Столаћа; али кад доспио пећини до чела, узмучи се изновице па узмакне и пође натраг, побојавајући се по свој живот, а можда и по своје душе спас.

Кад и другу ноћ провео у тешку полусну, у ком му је сијевала мозгом преко свијести праведника оца још и брига за бројну а оскудну породицу, одважи се трећег јутра, да ће, молећи се Богу, ући у пећину па све прилике главом развиђети.

Најави овце до под врх Столаћа, прекрсти се три пута, те – уђе. И ако је у пећини и сад било слабо видно, спази Тома већ на први поглед а на истом каменом столу исте три хрпе злата, сјајна попут сунца сјајнога, и преко њих као три љуте змије три посјеклице сабље у накрст положене. A више њих овог пута виђе седам окованих бачвица и на њима расуте гвоздене обруче, машином обласле а на пукотине – златан новац пили. Док се хвати ма једнога новца, а он се укочи и занијеми; чим га спусти на старо мјесто, опет се гибати може и шапутати свету молитву. Кад га с нова преузела страва, чу се из пећине глас:

Пости сваке неђеље у години па кад тако навршиш годину, онда дођи и доведи најстарију снаху (сва три су му сина била ожењена) и донеси божићну свијећу па ћеш понијети дијелак мога блага.

На овај глас весело испадне Тома и крене с благом под ногу те кући.

Па почне постити сваког неђелнога дана и постио је тако девет неђеља а да живој души ријеч не рече, рад шта тако ради: ма да је чељад стала зазирати и честим га питањима салијетати. На пошљетку не могаше одољети најстаријој снаси, својој послушници, већ јој под исповједну одаде, што их чека; али прикрича, да за Бога даље гласа не гласи.

„У жене је од земана слаба петља, а и његова је снаха жена била, као и друге. Привежи joj за душу, да не ода, да не прода даље, што си јој повјерио, слабопона она ће – ил од муке пући или испод зуба прогусолити нева неви, докле невине неве нева пе проспе из вреће и тако женски жубор не закола читавим селом. Тако било и овога пута: набрекле три јетрве тајновитом тајном, па да не попуцају петље на језику, пукао глас селом Рудопољем све до куће поручника Луке Шарића, штације заповједника.

Позове ти мој лајтман Радмановића Тому преда се, па припре овако и онако, а овај се опре, да не зна од ничега ништа. Слабо му помогло њећкање, кад је лајтман старији а господин: у млађега поговора не има. Мораде казати све и још обећати, да ће га баш на мјесто само одвести, гдје је силно благо на скупу.

Господа су господа, милуша уз драгушу – друге сјече, друге пече људе. За недуго ето их из свега онола, за онда велике господе: капетана Пилиповића, оца „славних Личана–генерала, из Ловинца, и лајтмана Луке из Рудопоља, па његовог плована Бараћа оданле и попа Петра Обрадовића из Брувна и кумпанијскога лијечника одавле и попу Петру десне руке, кума–капелана Стевана Ковачевића из Мазина. Господа посједају под заповједника штације па се на тихо договоре и утврде, како ће и кад ће сви заједно поћи горе па Столаћ по велико благо. И тако буде. Крену изнајприје у храм божји к светоме Ивану на Воденој глави. Поп Петар очита свету молитву и понесе петрахил и свето јеванђеље. Онда пређу у Рудопоље, помоле се Богу, а плован Бараћ понесе свете моћи и воштане свијеће. Кад већ добро уноћило, посједају коње па у име божје уз брдо према главици, а пред њима Радмановић Тома а за њима неколико снажних људи, потчасника и слугу за коње: свих на броју било их дванаест. Пред пећином сјашу господа и момци прихвате коње, а Тома помакне с отвора плочу. Уђе он с капетаном Пилиповићем први а остали за њима редом. C почетка се спустише као низ четири камена степена, а онда исправно пођу десетак корачаја све лагацном подсебином до тијесна пролаза, кроз који се је ваљало и то тешком муком косимице провући до у саму пространу дворану.

Кад ушли друг за другом, упале се црквене воштанице, узму свештеници тамјаном кадити. Онда ови приступе мраморној плочи са стране па посаде свето јеванђеље попа Петра и свете моћи попа Бараћа.  И окрену свак по своју читати молитве и светом водом кропити пећину. Смијерно и свечано призваше јереј Петар (чита молитву). – Остала господа стапу поједнице огледати златни новац, да виде каков је и кога је краља. Који год се маши комада, а он се укочи као од камена да је, и занијеми, као мртав да је. А чим поврати новац на право мјесто, врати му се крет и жива ријеч. Такo се сви обредају, сви једнако прођу.

Стале свијеће прскати, прижегу се лучи, да се боље види у суморној оној полутами.

Свештеници у то одмицали молитвом. Побожно се сагибаше и клањаше поп Петар, глагољећи под крај јектеније узбибаним гласом. А кад из појастог му грла опет забрујало величајно и пећином се разлио свечани овај пој, ал из мрака с горње стране каменога стола закријешти на једном: Што сте амо дошли, доконици? Није ово благо ваше нити за вас.

Капетан јуначина тргне из корица сабљу и напери је отклен глас лијеће, па ће отресито одвратити: Дошли смо, да извидимо ово благо па да њиме подигнемо свете цркве, помогнемо сиротињи па и тебе да ослободимо, ако си каков сужањ. Али докле је капетан био у ријечи, препрхну глас за леђа му на другу страну па се озва јаче: Купите се отале, наметници! Није ли вам доста што имате од Бога, цара и народа? — И сину па загрми и сва се пећина силно стресе, а глас изновице грмну: Натраг!

Наста прасак свијећа и лучака, дим и пламен обузео шпиљу; наста вихор неки у пећини, и тргоше пуцати стијене. Све обујми нека здуха и наста мрак, и пери се враг.

Једва духата умакоше господа на отпор, димом задимљен, једва живе изнијеше душе, а гријешно тијело – тако причаше Тома – не прође олако. Како нагло поврвјеше на претијесан улаз, час један древкну, час други лелекну; Ајме, уби ме. Капелан Стеван у оној журби и тјескоби заборавио свете моћи плована Бараћа, па се мораде вратити, али на вратима само га је кан` да грецнуло.

Потекоше слуге, приведоше коње, посједоше господа и похиташе низ брдо, нитко да би ама зуб обијелио. Расташе се смјели друзи, да ни с Богом један другом не допомену“….

Задухао се вриједни старачко од зора приповиједајућега, јагоде му на лицима јасна румен обасула, па пређе руком преко знојна високога чела, а ја ћу ко у чуду приупитати: „Па јесу ли се бар послије насмијали својој самотворој страви?“

Устукну, као да је немило осупнут поп Никола, понадигоше му се јаке обрве па настави:

„Није туј било самотворе стране, већ ваљда нечастиве натрухе и твари….  Наопако по се пођоше, наопако прођоше мало не сви редом злосрећни походници. За шест дана разбоље се момак попа Петра Обрадовића и умрије; разбоље се поп Петар и умрије; разбоље се лајтман Шарић и умрије; разбоље се капетан Пилиповић и умрије; разбоље се католички плован Бараћ и умрије: у шест неђеља помријеше сви.

Капелан Ковачевић Стеван и капурао Гњатовић Гaja, боловали шест неђеља, ал и пребољели; жив остао и Радмановић Тома, али остао и живи мученик. Сваку ноћ би, тако ми је сам казивао долазило нешто к њему и страшило га усијаним гвожђем и корило га љуто, што је ишао казивати, за благоцијелу годину дана. А и кашње, кад год би се сјетио Столаћа, у ноћи му долазило то страшење. Па и капуралу Гаји, кад би обноћ ишао из Брувна к својој кући, од онда се свашта призирало; ту војска, ту генерали, овицири, коњаници и бубњеви и свирале  – сву годину дана“.

„Потресла им ваљда живце велика страва с упаљених можда плинова у угљевитој пећини“, – уплести ћу ја. „А знаш ли ти, Никола, да имаде руда па и билина дапаче, што се блистају попут сухог злата“? Часни поп Никола као да ме није право чуо, протирући рупцем знојпи врат – вргне на се крст, попо замукне па ће у неке придовезати:

„А ма ја сам све ово слушао на своје уши од самога, рајна му душа — попа Стевана Ковачевића, који је раз те згоде и код области преслушан“.[1]

Приповиједали су исто а толико пута у друштву и капурао Гњатовић, а стари је Тома, још пред саму своју смрт признао, да је све овако било, да је он доиста водио господу и показао им мјесто.“

„А што вели народ, рад шта се тражиоци не домогоше блага“?

„Казују, да би се оно могло било дигнути, кад би се на прагу пећине посјекло било дванаест глава с дванаесторо браће, то јест, кад би се од једне кокоши насадило било дванаест јаја па се из њих излегли све сами пијевци па кад би се овим пјевцима пред пећином поодрубиле главе…. Али у ово и сами прости људи право не вјерују“; затегну мој супутник, понешто узнемирен мојим упитима.

„А гдје је управ то мјесто, Никола?“ – опет ћу ја.

„Е тога данас нитко не би знао наћи. Долазили су педесет осме године неки трговци шта ли из Дубровника и из Трста и тобоже доносили „земљане књиге“, али узалуд. Долазио је неки Колаш из Крањске, а долазили су и Србијанци неки пред дваест и пет година, али узалуд. –  Покојни твој рођак, капетан Гено, у сваку је руку наговарао попа Стевана, нека би га горе повео и његове поуздане момке; али не хћеде за живу главу, говорећи: Не бих, капетане, да ми дадеш Немањино благо, девет кула, гроша и дуката. – Сад већ стари помрли, а млади не знају па тако.

„Него мени је једном показивао мјесто покојни капурао Гajo и то од наше старе цркве на _дурбин“, – заврши поп Никола занимиву своју приповијест – „па је довргао, да се оданле мора видјети стара наша црква на Воденој глави и католичка црква у Рудопољу и сунце, кад љети грањива повиш Брувна иза тиморног Урлаја….“

„Докле то урлајско сунце са истока јаче сјекне и боље пригрије, знати ће се боље за мјесто, припоменух под крај – и слободно ће се залазити у подземну шпиљу, као што се данас слободно људи спуштају и у оне дубоке голубњаче ниже ње. А да тако буде што прије, приони и ти са мном, стари рођо, не бисмо ли данас склонили народ у Рудопољу, да и он што прије оснује што врснију народну школу…

Онда му, вјеруј ми брате, не ће требати уклетога блага столаћкога, нити ће вребати за каменим столом, нити ће презати од нечистог зрака у вражјој пећини….“

Скренусмо у село. „Вели јеси господи и чудна дјела твоја“, – озва се нешто суморно старац свештеник. – A мени се трже баш од срца уздах: Вај, Лико моја, завичају стари, кад ли ће се  разданити право у твом суром а велебном горју!

Објављено у Летопису Матице српске број 183 (свеска трећа, стр. 59-69), 1895. године.

О БУДИ БУДИСАВЉЕВИЋУ
Буде Будисављевић

Будислав Буде племенити Будисављевић (Бјелопоље код Коренице, Аустријско царство, 29. јул 1843 — Загреб, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, 9. јануар 1919) био је српски књижевник, посланик и велики жупан. Потиче из угледне личке фамилије Будисављевић.

Чукундеда му је био Марко Будисављевић који је са својом четом личких јунака прелазио границу ка турској територији која се протезала дуж Пљешевице. Јозеф II Хабзбуршки му је 1787. на свечаности у Бечу дао племићку титулу, грб и право на племићки придевак Приједорски, на који су имали право и користили су га и његови потомци. Син је крајишког официра Буде и Софије, рођ. Марић. Супруга му је била Хермина Албрехт. Венчао их је беочински архимандрит и његов пријатељ Герман Јовановић 1876. године. Кум на венчању им је био велики жупан сремски Јулије Бубановић. Браћа су му били: Јово, Станислав и Манојло Будисављевић, а синови Мане, Вељко, Срђан и Јулије Будисављевић (ожењен Дианом Будисављевић). Ћерке су му биле Минка, Олгица и Мира.

О Буди Будисављевићу

Будислав Буде племенити Будисављевић (Бјелопоље код Коренице, Аустријско царство, 29. јул 1843 — Загреб, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, 9. јануар 1919) био је српски књижевник, посланик и велики жупан. Потиче из угледне личке фамилије Будисављевић.

Чукундеда му је био Марко Будисављевић који је са својом четом личких јунака прелазио границу ка турској територији која се протезала дуж Пљешевице. Јозеф II Хабзбуршки му је 1787. на свечаности у Бечу дао племићку титулу, грб и право на племићки придјевак Приједорски, на који су имали право и користили су га и његови потомци.

Син је крајишког официра Буде и Софије, рођ. Марић. Супруга му је била Хермина Албрехт. Вјенчао их је беочински архимандрит и његов пријатељ Герман Јовановић 1876. године. Кум на вјенчању им је био велики жупан сриемски Јулије Бубановић.

Браћа су му били: Јово, Станислав и Манојло Будисављевић, а синови Мане, Вељко, Срђан и Јулије Будисављевић. Ћерке су му биле Минка, Олгица и Мира.

 

[1] Читао сам тај записник, списак у Брувну код тадање крајишке „кумпаније“ 27. новембра 1856. и потписан својеручно попом Стеваном. Писац.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Snežana

    Lepa priča
    Moji su Savatovići iz Bruvna 😊