AUTOR: Saradnik portala Poreklo Aleksić dr Snežana
Poznato je da opštine Surčin, Obrenovac i Čačak povezuje auto-put Miloš Veliki. Međutim, malo je poznato da ove tri opštine povezuje izuzetno svetla ličnost nacionalne istorije, div-junak, konjički major Mihajlo St. Gavrović.
Ključne reči: Konjički major, Mihajlo St. Gavrović, Surčin, Obrenvac, Čačak
Mihajlo St. Gavrović, konjički major, komandir prvog eskadrona Drinskog divizijskog konjičkog puka prvog poziva. Nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima. Rođen je u Čačku, 29. marta 1879. godine. Gimnaziju je završio u Čačku, a potom Vojnu akademiju u Beogradu. Poginuo je između Jakova i Surčina 7. septembra 1914. Sahranjen je kod crkve u Obrenovcu.
U „Pijemontu“ (br. 228/14. septembar 1914.) a u vezi sa ratnim dejstvom u Sremu objavljen je potresan (lirski) tekst o pogibiji Mihajla Gavrovića:
„MIHAJLO GAVROVIĆ
Poginuo!
Iščupan kao dub burom, mladi Devajtis iz naših ponosnih gora. Veliki, uspravan, kao u panciru, s debelim veđama nad iskrenim očima, i crvenim maljama po licu, poginuo!… Poslednji dah položio je otadžbini kliknuvši: „Hrabro, junaci!“ Ljubio je vojsku iznad svega, i na sve gledao preko te ljubavi. U srcu je nosio sliku Hajduk Veljkovu. Živeo je širokim vojničkim grudima. A đule mu probi rebra. Parče čelika iščupa mu srce!…
Naši su prešli u Srem svečano, noću. U mrtvoj tišini dizali su most. Novo selo je tajanstveno jatakovalo prelazu. Srčane trupe ležahu ćutke kraj puta, čekajući red. Veliki, pitomi mesec kolao je nebesima, darujući modri talas čarolijskim bleskom, dok se rasanjena Sava poverljivo omiljala oko pontona šumoreći u uho tamnim obalama da će ih pohoditi željeni gosti. I još prva zora nije ni protegla svoje jedre, orošene ruke, a preko zarobljenih protivničkih baterija uđoše naše trupe na juriš u Kupinovo.
Divna sremska sela dočekaše svetlo jutrenje. Svetla nedelja odari nam oružje. Zbunjeni protivnik branjaše, bez uspeha, svoje rovove. Skelama i pontonima povrveše naši bataljoni. Kao da nose litiju Bogu, uđoše naši radosni borci u Srem, mirosnim zavetom od Čarnojevića. Konjica pohrli u naručje Fruškoj; Šumadinci kretuše Ogaru, a Dunacvi Bečmenu. Karlovčić, Buđanovci i Ašanja sretoše veselo braću. I dan dva po tom, pa naši pukovi nadirahu Rumi i Inđiji.
Na tom putu konjica prinese najveću žrtvu. Naginjući zemunskoj kosi, sa koje nam protivnik razoravaše prestonicu, Gavrovićev eskadron sjaha kod Surčina. Protivnik snažno napade. Razvi se očajna borba. Naši se redovi pokolebaše junak bez takmaca zgrabi karabin: „Junaci Beograd nas zaklinje; hoćemo li da ginemo?“
„Hoćemo!“
I ubedljiva kuraž osokoli konjanike. Metalni major stajaše nad svima kao zaštitnik. Bi javljeno, da stižu pojačanja, te vatreni lanac graknu radosnije. Ali slepo zrno ponese satana rukom. I Gavrović klonu na prsa vernom podoficiru…
O takvima bi nekada pravili ep. Mundir je mnoge nosio: on je nosio mundir. Da beše lovac nosio bi sokola na ramenu; da je bio knez vodio bi za sobom tigra. Kao konjanik koračao je gordo, a vešao o bedra skupocenu sablju, tešku prema desnici, a široku kao alebarda. Ni sa kim se nije takmičio. Bio je jedan. Znao je da je ova zemlja svakome dobra. Pamet mu je nadahnjivala srce. Ko je govorio s njime: osetio je da je poštovan. Sa njegovog grenadirskog lica nikada se ne otkide podsmeh. Smatrao je ljude za gospodu i skromno se postavljao kraj njih. Pouzdan kao gorštak, ćutljiv kao mornar, govorio je da kaže istinu. I drugovi verovahu u njegovo prijateljstvo. Sada bdije kod malene crkve obrenovačke kao večiti stražar kod nekadanjih mostova. Kao velikog Pompejnog legionara poneše ga momci na mišicama. Kroz noć je odjekivao teški bahat nogu; a junačke ruke visile su bespomoćno. Kad ga staviše na konja, verna životinja zadrhta i zakopa nogom. Tiho i sa ridanjem užegoše tanku voštanicu…Trebaše ga sahranjivati obvijenog zastavom. Trebaše buktinja i žreca s crvenilom preko lica… Počivao je na ravnici sam a nad njim neveseli stražar očekivaše zoru sa istoka…
Sad su privremeni mostovi na Savi dignuti da se jednom postave na kamenite temelje. Tužna srca ostaviše naši Srem da još jednom upija nokte u grkljan protivniku. Naši sada junački dovršavaju ponovne borbe na Krupnju i Gučevu. A kad se po tom iznova i konačno okrenu Sremu, i minu kraj obrenovačke crkve, neka prizovu duh velikog konjanika i neka mu potraže i vrate srce istrgnuto u sremskim ravnicama. Junaku će biti lakše počinuti. Obrenovac, 26.avgust 1914.“
* * *
Nakon upornih traganja za podacima u vezi sa konjičkim majorom Mihajlom Gavrovićem (jer tekst u „Pijemontu“ verovatno nikoga od čitalaca ne može ostaviti ravnodušnim), dolazimo do originalnog teksta – rukopisa koji je „Pijemont“ u nešto kraćoj verziji objavio 14. septembra 1914. Ispod originalnog teksta ispisanog rukom, na tri strane, potpisan je Svetozar Jovanović, vlasnik i odgovorni urednik „Pijemonta“, te je tako izvesno da je isti autor objavljenog teksta.
U nastavku istog rukopisa, numerisanog stranama 4 i 5 ispisan je sledeći tekst:
„Prema pisanju Boška Filipovića komandanta municialne komande odbrane Beograda i konjič. Poručnika u Rači od 29. septembra 1914. god.
On opisuje kako je Mika komandant, čuveni „Gavra“ tako su ga u komandi zvali i onda kada je uvek skakala cena, jer se znalo da će Mika biti samo tamo „gde je strašno postojati“. Posle nekoliko dana došla je za komandanta popuna Švabić i suviše običan čovek za vojnika, a Mika dobio u istom puku I eskadron. Ja sam otišao ……… . Po mome saznanju, koje je tačno, Mikina smrt donela je spas Dunav. Diviziji I poziva jer se on za njih žrtvovao.
Između Jakova i Surčina Mika je kao ono junaci iz starog doba, kao pravi vitez i junak bez takmaca jedini te divizije sa svojim eskadr. ostao da primi borbu od preko 15 hiljada austr. vojnika (tri puta). Divizija krivicom njenih komandanata kukavica (jedan od njih je već pod sudom i komanda mu je oduzeta) toga dana pre nego što će Mika da pogine, bila je od neprijatelja iznenađena i pokolebana, da je bez i jedne komande u neredu vojska počela da odstupa natrag ka Savi i to mestu gde su bili pontoni u panici pravo u vodu. I ko zna šta bi od naše Divizije bilo, da se komandant divizije nije setio da u diviziji ima jedan Gavrović, te mu naredi da štiti odstupnice i zadržava neprijatelja dok se divizija ne prikupi i ne osveti. Pridodat mu je toj svrsi bat. …………. i bat. 8 puka I poziva pod komandom majora Belimarkovića. I onda nastaje ono Mikino: Junaci, hoćemo li da ginemo? Borba počinje. Oficiri i vojnici da se ne bi obrukali pred ovakvim starešinom kao što je bio nesrećni Mika tukli su se kao lafovi: jedan eskadron konjice i jedna baterija pešadije oboje pod Mikinom komandom zadržao je neprijatelj (tri puka pešadije) da ne natera našu diviziju u begstvo. Divizija se u toku Mikine herojske borbe prikupila osvestila i izvršila juriš, zauzela Bežanijsku kosu i Zemun, ali je sve to Mika pored svog vernog vodnika rez.poručnika Drag. Lazarevića ekon. iz Kragujevca platio svojim životom. Major Belimarković je tada teško ranjen, a poruč. Lazarević lako u glavu.
Jedne noći sedeli smo u Sremčici pa mi on kaže:
– Slušaj Boško, imam samo jednu želju sada. Dragom nogom poći tamo na onu stranu zemlju i da vidim oslobođenu onu našu braću tamo pa ne moram da poginem.
I odista kako je strašna sudbina, tamo je i poginuo.
Jednom prilikom govorio o deci pok. brata Svetozara koji je poginuo u Bug. ratu. On kaže nemam dugova – svega što imam 2 dece pok. Svetozara koje plaćam. Pa onda kaže kako mu je imao Svetozar dece koje je ostavio onako nezbrinute. Inače nerado je govorio o takvim stvarima.
Voleo je da priča o junaštvu i da se skromno proveseli: kao pravi junak.
Čuo od oficira jer sam se interesovao.
Izjavljuje duboko saučešće za nesrećnim i dobrim Mikom“.
Iako je ovaj deo rukopisa ostao bez potpisa po samom rukopisu i sadržaju teksta možemo zaključiti da je isti zabeležio Svetozar Jovanović, a prema svedočenju Boška Filipovića.
* * *
Prilikom posete Obrenovačkoj crkvi 12. 09. 2017. mesto na kome je sahranjen konjički major Mihajlo Gavrović nismo pronašli. U svetom hramu zatekli smo ljubaznog i predusretljivog Protojerej-stavrofora oca Jovana Petrovića, koji nije imao nikakva saznanja o junaku Gavroviću, kao ni o mestu na kome je konjički major Mihajlo St. Gavrović sahranjen. Mesto gde je sahranjen Mihajlo St. Gavrović, konjički major, danas je zaboravljeno. On počiva, tu negde ,,bdije kod malene crkve obrenovačke kao večiti stražar”, bez spomena, bez belega.
Red bi bio da se posle jednog veka ako ne u sve tri, a ono u jednoj od pomenutih opština postavi spomen-ploča neopravdano zaboravljenom div-junaku, konjičkom majoru Mihajlu St. Gavroviću.
IZVOR:
Snežana Aleksić, ,,Ilijina priča”, IK Prometej, Novi Sad, 2018, 40-45.
Komentari (0)