Порекло становништва насеља Сајице, општина Соколац. Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља.
Насеље је између Дебелог Брда на западу и Пуховца на истоку. Села – Горњи и Доњи Вражићи, Горње и Доње Сајице и Шушњарица – су по горњим ивицама блажих страна и долова, на граници обрађених површина и шуме; једино су куће у Барама и на Сумљену сасвим у странама. У правцу север–југ пролази кроз Сајице дугачки Вучи До. Остали су долови: Баре, Пилавов До, До, Дилавер и др.
Воде.
У Попову Бунару је жива вода. Живе воде су још: Сајице и Дилавер. Зирати су по доловима, странама и равнинама: Вражин До, Пилавов До, Мало Лијешће, Мала Шума, Кућетине, Борје.
Земље и шуме.
За Брдом, Мрдовића Чаир, Црно Брдо. Вучи До, Липа, Зечевића Омар, Под-Омар, Пландиште,Поток. Дебело Брдо је под великом шумом.
Тип села, старине у селу и остали подаци.
Насеље је разбијеног типа и има 31 православну кућу. У Барама је гробље за читаво насеље. Старих гробаља (“грчкијех гребаља“) има на Брду, изнад кућа, па код гробља у Барама. Гробље на Брду је велико, гробови су оријентовани североистоку и ограђивани, али нема других споменика. Вероватно је то гробље муслиманско, као и гробље које је за неких 300 м ниже од њега и где су сачувани ,.нишани“ на једном гробу а оријентација је иста. Одмах ниже тог гробља је један старински бунар под плочом. У Вражићима и у Сајицама је свега шест старинских бунара, од којих су четири са плочама. Попов Бунар се зове по попу Лазару, који га је открио. На месту Кућетинама су неке две плоче, али се ништа не зна о томе какве су ту могле да буду куће. Очигледно је да су у селу, после средњевековног периода, живели муслимани, којих је нестало, после чега је село обрасло у шуму. Кад су дошли преци Орашана, онда су све Сајице и Вражићи били под шумом, и они су провели месец дана под једним бором у „наслону“ (наслонили на бор врљика и луба), док нису начинили колибу. Тако су Сајице и Вражићи новије крчевине, већином у странама Дебелог Брда.
Порекло становништва.
-Орашани (3 к.) су старином Јанковићи из неког Ораха или Орашја у Херцеговини. Дошли су им овамо дедови Продан и поп Лазар c Горњих Бабина у Малом Пољу (Власенички срез), а после су се неки одавде селили на Жљебове. Поп Лазар је умро пре осамдесет година и сахрањен је у гробљу у· Барама. Славе Арханђеловдаи а прислужују Крстовдан: та преслава им „биће као неки присан“. Неке од Орашана зову и Клисарима.
-Зечевићи (3 к.) су прешли из Балтића и дошли су мало после Орашана. Од истог рода су и:
-Тошићи (4 к.), који су дошли из Примчића. Опширније у опису Балтића (Батинићи).
-Ерићи (5 к.) под Сумљеном су један род с Ерићима и Цицмилима у Брајаковићима. Зову их и Максимовићима.
-Терзићи (1 и., Ђурћевдан) су дошли мало пре окупације са Феризовића код Ковања. Можда су даљом старином из Дробњака, где се зна за неке исељене Терзиће.
-Ерић (1 к., Митровдан), звани Војо, на Коси, бивао је по најму, па се је населио иза окупације. Старнном је из Херцеговине, а у Сајице је дошао с Педиша. Има рода још негде даље од Кнежине.
-Урошевићи (2 к.), по баби Тмуши звани и Тмушићи, дошли су из Соколовића. Опширније y опису Сокоца (Мијатовићи).
-Боројевићи (1 к.): опширније у опису Сокоца.
-Добриловићи (1 к.) су дошли с Мандре у Соколовићима, где их има и сада око десетак кућа, у Врапце (у Власеничком срезу), а из Врабаца у Сајице, после окупације. Старином су из Дробњака. Славе Никољдан и прислужују Ђурђевдан.
-Пајићи (1 к.) су старином Коњокради_из Дробњака, из Пошћења. Дошли су у Сајнце из Парижевића, 1913. Има их још у Сијерцима, Парижевићима, Читлуцима и Вилрићима. Неки славе Савиндан и прислужују Ђурђевдан, неки раде обратно,а неки славе само Ђурђевдан.
-Радовић (1 к., Аранђеловдан) се је населио пре 30 година на Дебелом Брду. Дошао је из Сочица (Гучево) код Рогатнце. С’гарином је из Ниве.
-Родијељац или Рађељац (1 к.) је дошао на Дебело Брдо из Педиша. Опширније у опису Педиша.
-Мачари (4 км.): опширније у опису Сокоца.
-Ковачевићи (1 к.): опширније у опису Парижевића.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)