Порекло становништва села Омољица, град Панчево. Према студији Јована Ердељановића “Срби у Банату”, Матица српска, Нови Сад, 1992. године, стр. 160-167.
Предања о насељу.
По казивању старих људи, Омољица је врло старо насеље. По једнима, најпре је било у риту више Преки бара, нa брду (југоисточно од садашњег села, ка Дунаву). И онда се звало Омољица. У том старом селу била је црквица плетара закопана у земљу (због непријатељства Турака). Ту су живела у три мала, засебна сеоца, три велика рода: 1. Бабићи, 2. Поповићи и 3. Ћирићи. „Крај“ села Поповићи звао се и Златица. Други веле да то старо село није било више Преки бара, него на другом месту, на западу, које се и сад зове Старо село (део земљишта Баште). Затим је отац Марије Терезије преселио село на данашње место, отприлике пре 200 година, где је од малих села начињено веће, са самим Србима, у близу 200 домова, са „великим фамилијама” (и од по 100 душа).
Златица је било најпре засебно село, са засебним „кнезом“, па је после, кад је држава насељавала Србе, градила им куће и давала земље, кола, коње и др., спојено с Омољицом у једно село. После првих 200 само српских, населила је држава других 200 кућа, опет већином Срба, али и са једном трећином од тога броја Немаца. Потомци Поповића веле да је ово село названо тако по селу Златици свакако из Старе Србије, из које су они досељени.
Довођење имена Омољица у везу са Хомољем свакако је врло оправдано; јачих доказа би дало поређење имена (Златица?), језика, обичаја итд.
Деда Сима Грга прича: Срби су из Сервије, из Омоља, пребегли од Турака у негдашње старо село, које су назвали Омољица и живели у земуницама у четири села (Омољица, Брестовац, Старчево, Плочица) и онда је Марија Терезија хтела да се населе у селу подигнутом од ње, али они нису хтели јер су се надали да ће се ослободити Србија, те је она позвала друге са разних страна. Али после десетогодишњег помора, када је становништво насељено од Марије Терезије готово све изумрло, поново је тражено да се Срби из старог села населе овамо y изграђено село и они су прешли у Златицу, у крај почевши од цркве, на на север. Зна се да је било неколико кућа y Слатини, опет склоњених од Турака.
И други старци причају, исти као и деда Сима, да Срби из старог села нису хтели на позив Марије Терезије да се уселе у њене куће, штавише да се један део вратио опет у Србију (нпр. Стефанови су отишли у Ритопек), па су тек после пристали да се преселе овамо у Златицу, кад им је било одобрено да граде себи своје куће и црквицу (а то је она од чатме и олепљена). Зна се и место на коме је било гробље старог села; оно је било на страни према Иванову, на земљишту украј Сирка, ближе Омољици.
На месту садашње Омољице била је пустиња, па је после насељавана: давали су по једну сесију родне земље где је била већа задруга (сесија = 8 ланаца), где је био сам човек 6 ланаца, а где је било 4 брата по 16 ланаца, а на свака 2 ланца земље још по 2 1/2 ланца утрине (ливаде). Доцније се давало по мање: по 4 ланца на кућу.
У старом селу је било „70 нумери”. У два пута су долазили Швабе насељеници, па се разболевали и умирали или одлазили одавде. Срби из старог села сами су пристали, после одобрења да могу зидати куће где хоће и како хоће, да пређу из старог села Омољице у данашњу Омољицу (односно Златицу).
Омољица се дели на Рватски крај и Рацки крај. Северни део Омољице је Златица или Српски крај, у средини је Рватски крај, даље ка југоистоку најпре Швапски крај и напослетку, у „шпицу“, Влашки крај.
Цео омољички атар се дели на Поље и Рит. Мање делове поља зову овуда и Срби немачком речју „флур”, коју је наш народ примио за време Војне границе од граничарских војних власти. Сад се, откад је обала дунавска „задамљена” (од немачке речи Der Damm — насип), те Рит не страда од поплава, као раније, многи делови Рита се обрађују и по њему су понегде и виногради. И обале Поњавичине су целом дужином „задамљене” насипом од земље, само што их понекад вода ипак прелије (од киша и од извора са њеног дна).
Приближно је једнак број Срба „рватског” и осталог порекла. Ови из Хрватске доведени су у време првог и другог насељавања.
Од југоистока ка северозападу је Рватски крај („од крста до крста”). Зашто се тако зове, не зна се, али откако се зна ту није било Хрвата, него и сад ту живе само православни Срби, које, дакле, погрешно зову Рватима.
Зна се да су међу Србима Рватског и Српског краја биле врло слабе везе, штавише никако се нису међу собом узимали; у цркви је увек десна страна била оних из Српског краја, лева оних из Рватског краја, тутор старији из Српског, а млађи из Рватског краја. Било је чак и непријатељстава између једних и других (момци се тукли и нису пуштали y свој крај момке из оног другог краја). Тек је утицајем свештеника Влашкалића почело зближавање између оба ова краја и нарочито је појачано тиме што су српске школе груписане код цркве, те су y њих долазила и деца из Рватског краја и тако се одмалена зближила са децом из Српског краја. То и међусобно узимање јако је допринело зближавању и изједначавању.
Топоними.
Почевши југоисточно од села: Кобиљача (по томе што су ту” излучивали кобиле); на западу је Старо село; даље на западу је Трешњара; затим Мала кутиња (земљиште); Салашине (ту су се правили салаши); Велика кутиња и Гроцка (земљиште); Баванички рит (зато што је био баванишки, па су га дали у размену за земље преко Велике баре, које
су биле омољичке); у јужном делу тог рита Гајчић, Велика ливада; на југозападу Преке баре (заиста иду попреко) и Трновита бара (трну ноге кад се гази). На југу је трећи флур, а тамо је једно земљиште Пескара, уз Поњавицу. Други флур је на истоку, а први на северу.
Коњски салаш на југозападу Омољице; Детелине; Црна бара (некад била бара, сад се оре); даље на југозападу Касарна (била је касарна за стражу за време Границе); Зидови (остали су били зидови, кад су цекли цигле); Сирак (по сирку, трави); Винка (били су виногради); Код тополе (место по некадашњој тополи); Ламајићева капија; Веровачки брег (ливада фамилије Веровала); Попов гроб између Супишког вира и Бадрике (један се поп удавио у Бадрици и ту је сахрањен); Брајине гаће, на међи између иваначког и омољичког атара, јужно од Супишког вира (једном се купао Браја и није ни изашао напоље, а гаће му остале напољу, отуд Брајине гаће.
На југу до Тополе је Јанковића пустара (више јутара земље са салашем, амбарима за храну, стоком и др.); на истоку је Пустара Николића; даље на североистоку Дубока долина; Слатина (земљиште и бара); на истоку је Иберланд (земљиште), до пута за Баваниште; Саватовића бара; Мали Веровац и Велики Веровац, сува корита која долазе на запад и северозапад од Велике баре.
Воде.
Поњавица, „река“ која извире из Старчевачке тополе (тече поред Брестовца, Гаја и Дубовца на Ковин); на југу од Омољице Велика и Мала бара, Велики и Мали вир (Немци који не знају српски зову их Donerloch, а који знају српски кажу такође вир); Супишки вир (никад не пресушује); Бадрика бара, Каловита бара; Бегеј, средњи и Иберлошки и Велики Бегеј — то је све један канал који одводи воду од Велике баре до Надела.
Родови познатог порекла:
– Аврамови (2, Петковача), биће да су из Србије.
– Ајдукови – Певалице (6, Ђурђевдан), стара фамилија, из Лике.
– Андрејићи — Крже (5, Св. Стефан), из Србије.
– Андрићи — Ранковићи (4, Cв. Никола), из Србије.
– Аџије (-ићи) (3, Cв. Никола), знају да су из Србије, где су нашли и рођаке.
– Бабићи (8, Cв. Лазар), били до Вујиновича, касније се измешали, а неки иселили по другим селима, већином у Србију; за њих казују да су досељени однекуд од нишке стране.
– Бабићи (10, Св. Лазар), из Лике; један од њих у Београд одселио.
– Барајић (1, Cв. Јован), у Рватском крају; иначе велика фамилија у Златици, одакле су и овамо насељени; дошли такође из Хрватске или Босне; тобож се по Бару зову Барајићи.
– Барајићи (6, Св. Јован), прадеда са синовима дошао из Хрватске.
– Блажићи – Момир (2, Ђурђевдан), однекуд су из Хрватске.
– Борка (3, Cв. Никола), стара фамилија, из Хрватске.
– Брзован (3, Cв. Никола), Румуни из Ердеља; има их и у Ковину.
– Васићи – Згода (4, Ђуђевдан), из Србије.
– Васићи — Црквењаков (Ђуђевдан), од исте су лозе.
– Величковићи (2, Св. Никола), из Србије.
– Веровац (5, Св. Стефан), предак се доселио из Винче, први досељеник овде (потукао Турке и с фамилијом побегао и најпре се био настанио на месту Вел. Веровац, по њему прозваном; ту је био направио земуницу; често је опет прелазио и тукао Турке докле га нису убили); и сад има у Винчи њихова рода, само су применили презиме (Радованов), али се надимком још и сада зову Веровачки.
– Веселиновић — Петрак (2, Cв. Никола), досељени из Србије.
– Влајићи – Китикур (3, Cв. Никола), из Србије.
– Војводићи (2), из Хрватске.
– Галатовић, досељени из Хрватске, сад понемчени.
– Главинићи (3, Cв. Никола), из Хрватске; били најјача фамилија у селу; досељени из Долова кад се село населило.
– Гајићи – Огњан (4, Св. Алимпије), из Хрватске.
– Грга (6, Св. Никола), доселили се из Хрватске, из Огулинске регименте, бежећи испред покатоличавања (и сад знају да има тамо Грга, али католика); заједно са Гргама, или приближно у исто време, дошли су: Бабићи, Војводићи, Драгићи, Крњајићи, Опачић, Радаци, Свиларови, Стојакови, Ћулибрк.
– Ђукићи – Зенковићи (1, Ђурђевдан), једна од најстаријих фамилија, биће да су из Србије („Малени, зли људи”, док су „Рвати мало мекши”).
– Ђукићи (1), већ поменути под именом Зекан — Зенковић, а тако се зове и отац му.
– Ђукић (види Зенковић).
– Ђуричићи (3, Cв. Димитрије), биће да су „из Македоније”.
– Егићи (2, Св. Никола), доцније досељени из Хрватске.
– Ердељанци (3, Петковача), дошли из Старчева, старином су из Ердеља.
– Живанови – Вићајке (4, Св. Никола), из Србије.
– Живков, стара фамилија, из Србије, нема мушког порода.
– Живојинови(ћ) — Шљивари (2, Ђурђевдан), из Србије.
– Жишка, од поменутих Бабића.
– Ивковићи (1, Св. Игњатије), старином су из Србије.
– Ивковићи (3), има их у Србији.
– Игњатовићи (8, Св. Никола), досељени из Хрватске, на Петриње, кад се село насељавало пре 200 година; има их одсељених у Србију и раније и одскора.
– Илићи (2, Св. Тома), дошли из Црепаје.
– Јанковић, досељен из Башаида.
– Јанкулов – Мијоковићи и Јанкулов – Миленковићи заједничког су порекла; најпре су се звали Мијоковићи, затим су једни понемчени, 14 то су садашњи Мијоковићи (5), а једна кућа што je остала православна зове се Миленков(ић); дошли су из Хрватске још у првој насеобини; сад правих Миленковића нема, већ Јанкулови призећени.
– Јованов – Бугари (2, Ђурђиц), мисли се да су из Бугарске.
– Јованови(ћи) – Беженари (1, Св. Мрата).
– Чокота — Бугари (Cв. Никола); нису род са првима; две куће Јовановића су понемчене и пресељене у Брестовац; њихова је старина из Србије; и они су још из прве насеобине.
– Калуђер (2, Ђурђиц), из Лике.
– Ковачевићи (9, Св. Никола), прадеда је дошао из Хрватске и донео оданде презиме Крајиховић (који је био њихов комшија још у њиховом селу у Хрватској, дошао је оданде к њима и прибио се уз њих, примио и славу и презиме њихово и сасвим се измешао, тако да се не могу разликовати); има их одсељених у Баваниште, а има их још одсељених у Смедерево и Врање у Србији.
– Козлице (1); остали се преселили у Србију, пореклом су из Хрватске.
– Којићи (2, Cв. Никола), једна од најстаријих фамилија овде, веле да су „из Македоније”.
– Коларови – Смедеревац (5, Ђурђевдан), прабаба им из Колара, са децом побегла од турског насиља, налазили су у Смедереву и рођаке.
– Крњајићи (1, Св. Тривун).
– Крњајићи (4–5, Св. Тривун), из Хрватске, има их и сада, одселили се у Србију.
– Крстићи — Оприца (-чини) (2), из Србије.
– Куручеви — Шакгерови (2, Петковача), досељени из Србије; један им деда имао надимак Турчин.
– Лазаров – Увала (3, Cв. Никола), (ували се, дошао у кућу); стара фамилија, из Србије.
– Лемајићи (3, Ђурђевдан), из Хрватске.
– Лемајићи (6, Ђурђевдан), из Лике.
– Лончар (у Брестовцу: Миленица) су из Хрватске код Загреба, једна кућа сад не слави.
– Маринков (1, Ђурђевдан), дошли из Србије; некад била већа фамилија, па изумрла.
– Милатови – Бећири (1, Св. Никола), из Лике.
– Милићеви — Аћимови (8, Св. Никола), старином из Србије.
– Милићеви — Телавци (6, Ђурђиц); знају да су из Србије, из села Црнића иза Смедерева.
– Милићеви — Ранковић (2, Св. Никола), досељени из Лике.
– Милошевићи (1, Ђурђиц); дете било из Ритопека, па га усвојио прадед правих Милошевића, те је добило њихово презиме.
– Милошевићи (4, Св. Никола), из Србије.
– Михајлов — Врчинац (-нски) (2, Петковача), досељени из Врчина, из Србије.
– Михаљица (2, Св. Пантелија), из Хрватске.
– Накараде (7, Св. Јован), из Хрватске.
– Недељкови – Канићеви (3, Cв. Стефан), из Србије.
– Недељкови — Кришанови, из Србије; по мушкој лози изумрли.
– Недељкови – Предини (4, Св. Никола), из Србије.
– Ненини — Стојимирови (1, Св. Јован), биће да су из Србије.
– Николићи (2, Св. Никола), из Србије.
– Обрадовић — Саватовићи (6, Св. Јован), из Хрватске, из села Брувна; чукун-чукундеда им је дошао са 4 сина и 2 кћери и са слугом, јер су имали доста стоке, а пошто се звао Сават, добили су надимак Саватовићи, а презиме Обрадовићи је још из Брувна; четири фамилије дошле су заједно: Војводићи – то су садашњи Војводићи, Ђукићи и Поповићи који су нестали, „обамрли“, и Обрадовићи; и сад су Обрадовићи и Војводићи кумови, још из Брувна.
– Обренов – Кудра (7, Св. арханђел Михаил), биће да су из Србије.
– Опачићи (4, Св. Лука), из Лике.
– Остојићи – Чанак (1, Св. Никола), из Хрватске; пре њих је у тој кући био Барашевић из Хрватске.
– Павловићи (5, Ђурђиц), из Србије.
– Панић (1), из Хрватске.
– Пантелићи — Белобрк (1, Св. Јован); деда мајстора Марка Пантелића је дошао из Старчева, а старином је из Србије; у Старчеву се звали Дабини.
– Петрачићи (4, Cв. Никола), из Петриње.
– Петров — Јокац (1, Св. Јован), из Србије.
– Петров – Корманош (4, Ђурђиц), из Србије; деда био крманош.
– Петрови – Кршан (2, Cв. Никола), из Србије.
– Петровићи – Владика, од Оравице.
– Петровићи (3, Ђурђевдан), из Хрватске.
– Познани (5–6, Св. Јован); говори се да су из Србије.
– Попов – Брестовачки (1), из Брестовца y Србији.
– Попов – Зевкин (1, Ђурђиц), из Србије.
– Попови — Прље (било 5, данас само 2); многи се одселили у Србију; они су од старих Поповића, из старог села.
– Попови — Прљини (2, Ђурђиц).
– Попови – Лабардини (2, Ђурђевдан), из Србије; нису род са претходнима.
– Поповићи, најпре су били у старом селу, код Рита; има их и сад, али се сад зову Попови; крај у којем су настањени зове се Златица, вероватно по селу Златици у Старој Србији из које су досељени; ова фамилија је била велика, да су осиромашили и разишли се — многи у Србији, даље од Ниша.
– Поткоњаци (7, Ђурђевдан), надимак по поткивачком занату; пореклом из Хрватске, још говоре особитим нагласком, личанским, јер су y забаченом крају.
– Перкови(ћи) (5, Св. Никола), из Србије.
– Радак (2, Св. Никола), из Хрватске.
– Радаци (3, Бурђевдан), из Хрватске.
– Радмановићи (1, Cв. Јован), за њих се зна да су из Хрватске.
– Рајковићи (2); шест кућа одсељених у Старчево; за њих се прича да су имали грб војв0дски и барјак; као католици су дошли однекуда из Хрватске или Далмације, били су јака и угледна шокачка фамилија; њима су поверавали кључ од главног граничарског магазина за храну у Омољици.
– Ранисављеви—Кузман–Ђурини (2, Св. Игњатије), из Србије.
– Савковићи (9, Ђурђевдан), из Србије (побегли од страха што су украли бегу крушку, па после довели и осталу родбину).
– Свиларови (2, Cв. Никола), прадеда дошао из Хрватске, где још има тога рода с истим презименом и славом.
– Свилар (2, Св. Никола).
– Симичићи (4, а „правих“ 2 у Српском крају, иначе има много Симичића по призећењу); има их одсељених у Србију и Баваниште 1848. и пре, у време турских напада; говоре да су досељени из Старе Србије.
– Спасојко или Спасојев (1, Св. Никола), дошли из Србије.
– Стојан – Куљеш (1, Михољдан), из Ердеља, посрбљен или од повлашених Срба.
– Станисављеви — Бирташи (3, Св. Игњатије), стара бирташка фамилија, из Србије.
– Стефанови — Павпичићи (2, Св. Никола), досељени из Ритопека.
– Стефанови — Црвенкови (1, Св. Пантелија), из Ритопека.
– Стојадинови – Бранкови (5, Св. Јевстатије), из Старе Србије; од њих су Сосини у Баваништу.
– Стојкови – Врапчеви (4, Св. Никола), из Србије.
– Стошићи (5), и ови су Бајцар (биће што су били бојаџије); има их доста исељених по Србији и по Банату.
– Тајдићи (5, Cв. Тривун), из Србије.
– Тајдићи (2, Св. Тривун), после се преместили даље у село; у Златици има 6 кућа, па и у Брестовцу, из Босне су старином.
– Томићи — Симићеви (4, Св. Игњатија), из Србије; једна од најстаријих фамилија, која је дошла са попом из своје фамилије, поп–Томицом, и земља им је уз попову.
– Трајилови (2, Св. арханђел Михаил), пореклом Тарајићи, из Црње код Кикинде.
– Тркуље (1, Св. Јован), било их 5 кућа, сада само једна; из Арада су, али старином из Лике, од Текелијиних војника.
– Ћирићи (2, Св. Јован), дошли из Старе Србије.
– Ћирићи – Кочини (5, Св. Јован), из Србије. –
– Ћирићи – Пецикозини (3, Cв. Илијa), дошли из Фења код Модоша, чукундеда побегао од спахије.
– Ћирић (1, Св. Илија), досељен из Фења, више Модоша.
– Ћулибрк (1), досељени из Хрватске.
– Филиповићи (1, Св. Јован), из Србије.
– Хајдукови — Певалице (2, Ђурђевдан), из Србије.
–Цвејић – Цвејанови (5, Св. Климент), досељени из Србије.
– Цвејићи (6, Св. Климент), из Србије (има и сад у Бегаљици фамилија с истим презименом и славом, дакле биће да су и ови одатле).
– Цветићи: били Срби, па удали ћерку за Немца сувачара и понемчили се: звали се најпре Плумови (Блум–ови), na затим Милерови; то су били староседеоци српски, а сигурно су дошли с „босанске стране”, јер су били род са онима из Босне, понемченим рођацима мајстор Милорада Кузмановића (једна грана Кузмановића се била понемчила и сасвим одвојила од православних Кузмановића и била са њима чак у непријатељству, она се доста давно одселила некуд далеко, можда у Босну).
– Цикуша (2, Ђурђевдан), дошли пре 40 година из Хрватске.
Родови чије порекло није утврђено:
– Алба (4, Св. арханђел Михаил), по старини Румуни, долазили су као пастири, има их 30—40, посрбљени су.
– Богданови (види: Микуљеви).
– Букаћаш (1, Св. Никола), били су Румуни.
– Војводићи (2), од старине.
– Ђорђевићи, било 11 кућа, а сада их нема: нешто изумрло, нешто се одселиле, а један део се понемчио; сад се зову Ђорђевићи и Грегорићи (Гругуровић), они су се звали Спасолисти, а презивали се увек само Георгијевићи (а не Борђевићи) и били су прави Грци.
– Иванишевићи (1), неки се одселили у Србију, даље од Ниша.
– Јанковићи – Бркићи (5), „пошвабљени“, неки од њих и не знају српски, већ само немачки.
– Јованов (1).
– Кузмановићи (3, Cв. Никола).
– Кукуљ (Митровдан).
– Латковићи (2, Св. арханђел Михаил).
– Накарада (5, Св. Јован); израђивали код Пековића разбоје, тј. „накараде”, како су разбоје звали „по рватски“; има их и у Србији, одсељених.
– Петковићи – Грчки (6, Св. арханђел Михаил), били су чувени трговци, „Грци“ (да ли су били прави Грци, или само трговци, не зна се), који су још из старога села Златице ту насељени, а тамо су прешли из негдашњег села Слатине, које је било у атару Омољице, на северној страни, где се и сад река и брдо зову Слатина, које се због разбојника иселило и један део његових становника је прешао у атар Златицу (омољичку), & други у село Слатину код Саске (они су подигли манастир Златицу); има их у панчевачком Брестовцу, у Липову и Бокши.
– Пековић (4), од већ поменутих трговаца и крчмара (сад су већ све крчме у швапским рукама).
– Радуловићи (било 5, сад 1); разишли се у Србију.
– Сапуловић (4), они су одувек били Шокци.
– Стојакови (2).
– Стојаци (5).
– Томићи — Бојцани (1), у Рватском крају; има их исељених на разне стране.
– Фара — Бундра (Св. арханђел Михаил), Румуни.
– Фаре (3, Cв. арханђел Михаил), посрбљени Румуни.
– Штрбанови (3).
Исељени родови:
– Барашевићи (10), из Хрватске, сви се покатоличили и преселили у Старчево.
– Барашевић — Винчићи (2), досељени из Хрватске, сад пресељени у Србију.
– Војновићи били најјача и најхрабрија фамилија, мада не и најмногобројнија (4); на крају села била насељена ради одбране села.
– Вуковићи једни од њих се пошокчили и отишли у Старчево, а православни отишли у Нови Сад; вероватно су из
Србије (?).
– Вулићи (Cв. Стефан), пресељени у Старчево; за њих се каже да су били из села Грлице — биће да је ,,Gerlistye” y карансебечком крају, близу Оравице.
– Вулићи (2), вероватно нису били род са оним првим Вулићима; сад су у Старчеву.
– Зенковићи иначе Зевалови они су у својој кући били отворили прву српску школу пре 200 година, при првом доласку насељеника овде, и један од њих је био и први српски учитељ; никог од њих нема под тим презименом; овде је само један са презименом Ђукић, а остали су отишли у Плочицу, а један постоји и у Мошорину.
– Јајићи некад српска фамилија, досељена из Хрватске, сад их нема.
– Лекићи (било 2), по чувењу су били Шокци, одавно их нестало, преселили су се у Старчево.
– Новаковићи (било 2), сад су се разишли: једни у Баваниште, а други у Србију; сами су причали да су били чак однекуд из околине Цариграда.
– Пупавац иселили се у јужну Србију.
– Рува, досељени из Србије, били ковачи, нема их више.
Изумрли родови:
– Анушић — Шокци досељени из Босне.
– Ђорђевић — Завишићи било три куће, сад их нема ниједна две отишле у Вршац, а једна изумрла овде.
– Кнежевићи стара фамилија, изумрла.
– Недељкови — Кришанови (Св. Лука), из Србије, по мушкој лози изумрли.
– Новаков из Србије.
– Попови — Микуљеви из Србије.
– Филипчеви из Србије.
– Чавићи из Хрватске.
Цигани:
– Новакови (12, Петковача), врло давно досељени из Србије.
– Сибинови (2, Св. Никола), из Србије, били су Цигани.
ИЗВОР: Јован Ердељановић “Срби у Банату”, Матица српска, Нови Сад, 1992. године, стр. 160-167.
Коментари (0)