Јеромонах Јелисеј је рођен је као Михаило Поповић у гружанском Борчу, 16. марта 1908. године, као дете сиромашних родитеља. Како није имао средстава за школовање, истовремено је, радећи изучавао абаџијски занат и вечерњу основну школу. После тога је завршио средњу трговачку школу, затим шестогодишњу богословију. У манастиру Трескавцу код Прилепа је на Малу Госпојину 1930. године примио монашки чин и ново монашко име Јелисеј, да би након тога уписао и Теолошки факултет у Београду, који је такође завршио.
Његов животни пут није био лак, али остало је сећање да је био изванредно племенит и благ човек, упамћен међу својим ближњима као веома посебан и јединствен. Често је пре Другог светског рата долазио владици Николају у Жичу, где је служио свету Литургију и проповедао. Упамтили су га као младића вишег раста, мршавијег изгледа, дугог лица и испоснички бледог, смеђих и бистрих с наочарима очију, високог чела и ретке мале браде и исто такве до рамена смеђе косе. Веома окретан и живахан, лако је и пријатно говорио и не тако гласно. У школи је кажу био смеран, ведар и омиљен. После завршених студија је рукоположен 1939. године за ђакона и јеромонаха, а затим и за катихета у Чачанској гимназији, као сабрат манастира Благовештење. Јеромонах Јелисеј је као суплент Гимназије у Чачку, објавио је у „Мисионару“, 1940. године, интересантан чланак под насловом: „Богомољачки покрет и наше монаштво“. Отац Јелисеј је сматрао да Српска православна Црква има ту срећу да свој монашки кадар регрутује и обнавља члановима Богомољачког покрета, из кога она добија, по броју и по каквоћи, најбољи део. Године 1940. је постављен за старешину манастира Тројице, где је довео свог болесног пријатеља из студентских дана, Гојка Стојчевића. Баш ту, у Овчарско-кабларској клисури, Гојко, каснији патријарх српски господин Павле је поред нашег Гружанина проводио тешке дане рата.
Јеромонах Јелисеј је тешке године крвавих сукоба проводио помажући народу, често удружен са својим учитељем, великим авом Јустином Поповићем. Равногорски покрет је 1944. године у гружанском селу Борчу организовао Верски курс у оквиру програма световног и духовног уздизања становништва. У Борчу, а затим и у манастиру Каленић, септембра и октобра 1944. године, са јеромонахом Јелисејем предавач је био и отац Јован Рапајић. Јелисејева хришћанска мисионарска делатност се није допала новим властима, па је неколико пута хапшен и привођен. У почетку га власт није дирала, чинило се чак и да га уважава. Власти су га позвале да присуствује свечаном отварању моста у Овчар бањи 25. III 1945. године. Потом, 18. IV 1945, да би Јелисеја приволели на сарадњу, општинска милиција му шаље писмо у ком му траже да пошаље једну овцу, једно кило масти, 50 комада јаја и 50 килограма кромпира, јер се војска мучи и гладује. И од тада креће прогон, хапшење и привођење јеромонаха Јелисеја.
Јелисеј је послесдњи пут виђен 5. новембра 1945. године, када је пошао на железничку станицу у Овчар бањи. Од тада му се губи сваки траг. Постојала су два сведочење о његовој смрти, где прво каже да су га агенти ОЗНЕ бесомучно малтретирали и мучили тражећи од њега да се јавно одрекне Бога и хришћанства. Како јеромонах Јелисеј није хтео да се одрекне православне вере и цркве, са железничког моста изнад Мораве су га масакрираног бацили са каменом везаним око врата у реку. Друга верзија каже да је одвежен у Београд, убијен и закопан у масовну гробницу на месту где се данас налази стадион ЈНА.
Мистерија о смрти Јелисеја Поповића разрешена је тек после 50 година. Пред своју смрт, на исповеди код игумана манастира Свете Тројице, Варнаве, један од тројице убица признаје да су на путу од манастира до железничке станице, тог 5. новембра 1945. године, пресрели Јелисеја, мучили га и убили га батинама, након што су га сва тројица, један за другим, јахали.
Један од највећих Срба XX века, патријарх српски господин Павле га је често по добру помињао. Могло би се слободно рећи да су једну од највећих улога у почетку монашког живота патријарха Павла имали управо два Гружанина, јеромонах Јелисеј и јеромонах Макарије, који га је као његов духовник привео на монашење у манастиру Благовештењу 1947. године.
У знак вечног поштовања и сећања на јеромонаха Јелисеја, који је дао свој живот не желећи да се одрекне од Христа, његово име су понеле црквена библиотека при цркви архангела Гаврила у Борчу и једна улица у истом селу.
Аутор: Саша Зарић, сарадник портала Порекло
Коментари (0)