О неким необичним презименима код Срба (10. део)

29. септембра 2021.

коментара: 2

БОКА И ПРИМОРЈЕ

Манастир Подластва (извор: Википедија)

ГРБАЉ

Грбаљ такође обилује необичним и јединственим презименима, као што су: Бан, Барба, Батута, Баук, Баштрица, Бекун, Буздован, Букилица, Бућин, Верставчевић, Гиљача, Гривић, Дабушко, Зекљевић, Каштелан, Клопан, Краљ, Крута, Куњерица, Кустудија, Мазарак, Мачак, Мезалин, Мидоровић, Микијељ, Миш, Мршуља, Одале, Оџа, Павлежа, Парапид, Пештера, Пима, Пићан, Розгаја, Тичић, Тујковић, Шофран, Штилет…

Нека ће бити обрађена у овом, a нека која налазимо и у другим деловима Црне Горе и Приморја у неком будућем чланку.

БАУК

У Ластви у Горњем Грбљу постоје Бауци, са славом Јовањдан и предањем да су у Грбаљ дошли у 15. веку из Цуца[1]. О њиховом даљем пореклу, вези с неким другим родовима и разлозима због којих носе то презиме, нема података.

Ово презиме није усамљено. Баука и Бауковића има широм јужнословенског простора. Много више података налазимо о неким другим носиоцима овог презимена. У другој половини 16. века у млетачким документима помињу се Бауци из Пераста, и то Јован Баук (Joannes Bauch de Perasta) 1565. године, а затим и Стефан Баук (Stephanus Bauc da Perasto), 1578. године[2]. Ристо Ковијанић претпоставља да смо код помена ових Баука „на трагу никшићке муслиманске породице Баук“[3]. Наиме, током 17. века, у Херцег-Нови су се преселиле неке потурчене породице из околине Рисна и Пераста. Након пада Херцег-Новог под млетачку власт (1687), ове породице се делом селе у тадашњи Оногошт. Управо ће они дати печат османском Никшићу током 18. века. Током 19. века често се помиње Ахмет Баук, познати никшићки јунак и насилник, врстан гуслар и пријатељ Смаил-аге Ченгића. За Бауке од којих он потиче сматра се да су из веће групе никшићких муслиманских родова који су пореклом Пипери[4]. Међутим, није искључено ни да се део перашких Баука потурчио, затим преселио у Херцег-Нови, а одатле пребегао у Оногошт. Са друге стране, није немогуће ни да су грбаљски Бауци такође од истог рода. Цуце, које се спомињу у њиховом предању, и Пераст су у непосредној близини, па је могуће да су неки Бауци имали своје катуне на Цуцама и оданде у неком тренутку прешли у Грбаљ. Презиме Баучић налазимо у 19. веку у Котору[5], што би такође могло имати везе с перашким Бауцима.

Бауковићи постоје у Зети (Курило, Матагужи, Бистрице), старином од Вукадиновића из Љешанске нахије (славе Ивањдан). За њих се каже да су се „много крвили, због чега су се много крили по шумама и тако вукли „побаучке”[6]. Они су, даље, као и Вукадиновићи, огранак Секулића из Бандића[7] и припадају старом племену Малоншића[8]. Занимљиво је да предање Вукадиновића из Понара наводи и грбаљске Бауке (као Бауковић) као њихов огранак[9]. Презиме Бауковић носи и један род из Шушања у Спичу[10].

Савремена презимена изведена од речи баук налазимо и у Београду – Баучић и у Чуругу у Бачкој – Бауков[11]. Бауци су и род у Поуњу у Босанској Крајини (славе Ђурђевдан), они су огранак тамошњих Бурсаћа, пореклом са Змијања. Они знају зашто су прозвани Бауцима – по претку који је био кракат, па су га звали Баук[12], што је потомству остало као презиме.

Римокатоличке Бауке налазимо у Имотској Крајини од почетка 18. века (1703), касније и као Баучић (1725), али и даље и као Баук (1739)[13], као и Шокце Бауковиће од 18. века до краја 19. века у Винковцима[14]. У Хрватској и данас постоје презимена Баук (Барања, Славонија, Дубровник, Лика, Далмација, Банија, Истра, Брач, Загреб) и Бауковић (Славонија, Банија, Истра)[15].

Речено је како су, према предањима, презимена добили зетски Бауковићи и поунски Бауци. Према Михајловићу, презиме Баук је „идентично са апелативом баук који, у ствари, представља митолошки реликт, јер се односи на ноћног демона којим се плаше деца“[16]. Да видимо шта о бауку пише Српски митолошки речник: „Баук се у народу замишља као страшило y животињском облику, које својом појавом улива страх малој деци, па и одраслима… Баук се дању крије по кутовима запустелих кућа, рупама и мрачним местима, отуда вреба жртву да је уграби, однесе, удави и прождере… Баук се гони виком, лупањем и светлошћу… Бауков ономатопејски израз „бау“, његов трапави ход „бауљање“, по којима је и настао назив баук, његова места пребивања, прождрљивост и друге особине упућују на то да се бауком називао медвед, а не вук, како мисле неки писци“[17]. Осим што су се бауком плашила деца, у неким нашим крајевима бауком се назива и страшило за птице које се поставља у житно поље (Загарач)[18]. Етимологија саме речи је од гласа за плашење „бау“, од којег настаје ономатопејски глагол баукати и коначно радна именица баук[19].

Баук, из књиге Але и бауци, аутора Растка Ћирића (Галерија Графички колектив, Београд, 1986)

Дакле, поред побаучке вучења по шумама зетских Бауковића и кракатог Баука Бурсаћа, презиме је могло доћи и по неким наведеним карактерним особинама претка, по којем су прозвани његови потомци.

БАШТРИЦА

Баштрице, са не баш тако честом славом Свети Харитон, су из Главатичића у Доњем Грбљу. Према предању, ту су дошли из Цеклина у 15. столећу због крви[20], а раније су се звали Јанковићи. Неки извори наводе да су Баштрице од цеклинских Јанковића Горњака[21]. Ако Накићеновићев навод о времену досељења предака Баштрице из Цеклина у Грбаљ у 15. веку узмемо као поуздан, онда они никако не могу имати везе с Горњацима, имајући у виду да је предак свих Горњака у Цеклин дошао тек крајем 15. века, а презиме Јанковић (потомство Јанка Љешева) датира из 18. века[22]. Са друге стране, уколико су Баштрице ипак огранак Јанковића, онда њихов долазак у Грбаљ пада знатно касније него што је то по забележеном предању. Вероватније је да су Баштрице потомци неког старијег цеклинског рода, а због њиховог ранијег презимена је дошло до повезивања с Јанковићима Горњацима. Ако, ипак, узмемо као могућну везу Баштрица с Горњацима, онда бисмо знали и њихову генетику, с обзиром да је код више тестираних огранака цеклинских Горњака утврђена хаплогрупа I2a Z17855[23]. Свакако би било занимљиво да се неко од братства Баштрица тестира како би се ово проверило.

Предање Баштрица, каже да су тако прозвани јер су имали „велику баштину“[24]. Ово решење звучи натегнуто, пре свега због гласовне групе -тр-, као и наставка -ица. Да је презиме настало по баштини, могло би се очекивати презиме попут Баштинић или Баштиник, можда и Баштина.

Пpезиме за истом основом баштр-, Баштрић, налазимо у Никшићу[25] и Осеченици код Ваљева[26]. Истовремено, постоје река и село Баштра на Уни у Босанској Крајини (на североисток од Цазина).

У покушају да се дође до правог одговора о етимологији овог презимена, изнећу неке могућности. Топоним Баштра могао би доћи од глагола баштрати – „прикрити, заташкати“, са предлогом у- и „сместити се, угњездити се; завући се, сакрити се“[27]. У том смислу Баштра ми могло бити неко добро ушушкано, скровите место, а презимена попут Баштрица и Баштрић изведена од топонима. Надаље, ова презимена, нарочито Баштрицa, мoглa би дoћи oд речи баштран, како се у Далмацији каже за бршљан. Коначно, још један кандидат за објашњење ових презимена је реч бастра коју срећемо у неким крајевима, а означава једну врсту биљне болести (пламењача)[28], односно гљивица које је узрокују, а у Метохији означава уопште биљне болести усева [29]. Ради се о турцизму, а реч користе и Грци. У југоисточној Србији бастра значи и метеоролошку појаву кратке топла киша иза које гране сунце, што није добро за усеве[30]. У југоисточној Србији, Македонији и Албанији, реч бастра се се користи да означи и неку муку, невољу, урок, малер.

Са друге стране, презиме би могло бити и од измењене основе паштр-, од које долазе презимена Паштровић и Паштрић. Постоје различита тумачења презимена Паштровић: по једнима, оно потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, у значењу – шарен (пастрь)[31]. Код Ваљева постоји село Паштрић. О називу имена народ каже: „Једни држе да је има селу донела прва породици досељена из Паштровића у Далмацији, па је од имена Паштровићи дошло скраћено име Паштрићи“[32]. Заиста су Паштровићи у неким документима крајем средњег века уписани и као Паштрићи[33]. „Други држе да је име селу дошло од села Паштрића које се налази у скадарској кази, на реци Дриму и да га је донела најстарија породица у селу која се доселила из тога места“[34].

БЕКУН

Бекуни су из Ластве у Доњем Грбљу, где су им преци дошли са Његуша средином 16. века[35]. Њихова не тако честа крсна слава можда доказује порекло Бекуна са Његуша, јер је Велика Госпођа била његушка племенска слава, а и данас је прислужба више његушких братстава[36]. Презиме је поуздано постојало још крајем 18. века, што се може видети из документа из 1791. године о размени земљишта између владике Петра Првог и једног Грбљанина[37].

Презиме Бекунић носи један род из Срема (Беркасово, Шид), одакле су се неки населили и у Шабцу у 19. веку, после Првог светског рата један у Барошевцу код Лазаревца, а презиме налазимо данас и у Београду.

У Бачкој (Товаришево) се бекунима назива раса свиња беле боје[38]. Не верујемо да грбаљско презиме може имати везе с овим, али је могуће да основа имена бек- долази управо од придева бело, као нпр. у надимку Беко и сл, уз именски наставак -ун, као у именима Милун, Радун и сл. Из неких млетачких докумената 14. и 15. века видимо да је реч becuna означавала овцу. Занимљиво је да презиме Бекун постоји и код Руса.

БУЗДОВАН

Буздован (извор: Википедија)

Буздовани су из Ковача у Доњем Грбљу. Занимљиво је да их у свом раду о Боки, где је, између осталог, навео податке о свим грбаљским братствима, Накићеновић не наводи. На Цетињу, у Угнима, постоји занимљив топоним Буздоване рупе („планина“)[39]. С обзиром на релативну географску блискост Цетиња и Грбља, можда назив ове планине може имати везе с ковачким Буздованима.

Буздован, као и топуз, који су веома слично оружје, су турцизми. У средњевековним изворима могу се наћи словенски називи бат и палица, као оружја које највише одговара буздовану. Обична палица била је цела од дрвета, док је „железна палица“[40] имала главу од гвожђа и најсличнија је буздовану. Сама рез буздован долази од турске кованице boz doğan, у преводу – „оно што ствара пустош“[41]. Реч буздован се, осим да означи средњевековно оружје, користи и у погрдном смислу да се за неког каже да је ограничен, тврдоглав или простак. У Рисну се може чути увредљив назив „буздо“ за глупака, будалу[42].

ВЕРСТАВЧЕВИЋ

Верставчевићи су староседелачки род у Љешевићу у Доњем Грбљу. Славе Светог Харитона, као и сви љешевићки родови. Према конструкцији овог презимена, могло би се закључити да је оно настало од речи (имена?) верставац. Ову реч налазимо једино као стару руску реч, која означава неки писани распоред, речник, буквар. Речи сличне звучности налазимо такође код Руса: верста је стара руска мера за дужину („руска миља“, око 1067 метара), а верстов – стуб уз пут којим се обележава дужина – врста (миљоказ). У руском и бугарском језику верстак је мајсторски сто или тезга. Коначно, треба поменути и старији облик србске речи врстан – верстан. Код Словенаца налазимо слична презимена Верстовшек, а код Руса Верстовски. Са чиме од свега побројаног повезати презиме Верставчевић, тешко је рећи…

КРУТА

Круте (или Крути, у једнини: Крута) у Главатима су огранак истоименог братства из Паштровића (Челобрдо, Близикуће). Накићеновић је за грбаљске Круте записао да су они ту староседеоци[43], што Вукмановић сматра неоснованим[44].

Паштровски Круте за себе кажу да су истог рода са Љубишама – Близикућама поред којих живе. Међутим, извесније је да су они ту дошљаци који су се прибратили већем братству и на тај начин ушли у племе Љубиша као равноправни племеници. Грбаљски Круте, са друге стране, имају предање које звучи далеко извесније – да они и Круте у Паштровићима воде порекло од два брата римокатоличке вере, који су ту добегли из Скадра, код свога ближњег рођака Франа Круте, бискупа у Будви у првој половини 17. века. Код овог предања спорно је време досељења ове двојице браће, с обзиром да се у архивској грађи Круте у Паштровићима помињу знатно раније[45]. У 16. веку помињу се у Котору свештеник Петар Крута (1516) и капетан Вуко Крута (capitano Vuko Krutta, 1590)[46]. Поменути римокатолички црквени достојник Франо Крута помиње се у млетачком документу из 1621. године („Molto Reverendo Signor Padre Francesco Crutta al presente Vicario Generale di Budua“)[47]. Могуће је да предање грбаљских Крута заправо указује на време кад су се њихови преци преселили из Паштровића у Грбаљ. И народна предања указују да је почетак 16. века време када су се Круте доселили из Скадра у Паштровиће. Круте из Паштровића и Грбља не славе исту славу (паштровски Митровдан, а грбаљски Светог Стефана), разлог томе је што су они Круте који су прешли у Грбаљ узели славити славу староседелаца Тичића у Главатима.

Круте у Паштровићима су, према њиховој причи, ово презиме добили „по неком свом претку који је круто (гласно) говорио неком приликом на скупу Паштровића“[48]. С обзиром да знамо да ово презиме постоји пре досељења Крута у Паштровиће, јасно је да је ово само народно довијање да се објасни презиме нејасне етимологије.

Круте се помињу у млетачком Скадарском земљишнику из 1416. године у истоименом селу, као и у селима Какарићи, Самаризи и Дајчи (Дајчевићи). Село Крути (Cruetin) из Земљишника није поуздано убицирано, а топоними који би се могли повезати са њим су у околини Улциња: село Крута, недалеко од њега и залив и село Круче, и нa север од Улциња село Круте. Вероватно су сва ова насеља своје називе добили по братству Крута. Село Какарићи (у Земљишнику: Chacharichi, данашњи албански назив: Kakarriq) постоји и данас, и налази се у Задрими, на путу између Скадра и Љеша. Из Земљишника видимо да у селу Самаризи има већи број чисто словенских имена и патронима.

За Круте део аутора данас сматра да су они албанског порекла, као и да су у време пописа Скадарског дистрикта били римокатолици. За вероисповест је веома извесно, с обзиром на изложеност латинским утицајима у Приморју, као и млетачке власти. Поменуто је да и сами Круте, они у Грбљу, имају такво предање. Међутим, што се народности тиче, у самом Земљишнику о томе нема података, али се закључци могу извести из имена и презимена, односно патронима пописаних старешина домаћинстава. Братственици Крута (Cruta, Crutta) зову се:

у Крутима: Тома, двојица са именом Павле (Palli) и Ђорђе / Ђурађ (Giergi),
у Какарићима: Стеван (Stefano) и Ђорђе или Ђурађ (Giergi),
у Самаризима: Калођурђе (Calozorzi) и његов син Ђурђе (Zorzi) и Станко (Stancho),

у Дајчима: Иван Крута (Ivan Crutta)[49].

  1. године као главар села Крута помиње се Андрија Крута[50], који је био и млетачки пронијар од 1422. године, као и његов брат Ника[51].Могуће крутско село из Земљишника је и Cruetio, које је и братствено име. Пописани домаћини сви имају светитељска имена (Ђурађ, Марко, Михаило, итд), уз једно словенско (Вуко) па је тешко донети неки закључак о народности. Божидар Вукчевић у „Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица“[52] наводи као највероватнију могућност да су ови Крути (?) Власи.
Исечак из преписа Скадарског земљишника (Sime Ljubić, Skadarski zemljišnik od god. 1416, Starine knjiga XIV, JAZU, Zagreb, 1882)

У 16. веку, део Крута се сели обалом на север: једни остају у Паштровићима, од њих и у Грбљу (у селима Главати и Бигово), а део се настањује у Задру. Они први од затеченог становништва примају православну веру (уколико у истој нису били и раније?), а они који се настањују у Задру остају (или постају?) римокатолици, и данас се њихови потомци сматрају Хрватима[53]. Дакле, од једног братства које је крајем 15. и у 16. веку (свакако под утицајем турског освајања Скадра 1479. године) једним делом кренуло у сеобу, данас имамо као потомство припаднике три народа: они који су остали у завичају (у Скадру, али и у улцињском крају) данас су Албанци, они насељени у Паштровиће и Грбаљ – Срби (или Црногорци, како коме драго), а они насељени у Далмацију – Хрвати.

МАРЧИНКО

Једно од неколико занимљивих презимена у Приморју са наставком -ко (у Грбљу и Дабушко и Милојко, у Паштровићима Арменко). Грбаљски Марчинке су староседеоци у Пелинову у Горњем Грбљу. Има их и у Котору. Славе Митровдан. Презиме Марчинко постоји и у Перасту – они су римокатолици. Не зна се да ли постоји веза између грбаљских и перашких Марчинка.

Ово бокељско презиме није усамљено. Као лично име или презиме, Марчинко налазимо 1500/1. године – клишки ускок Марчинко[54], 1579. Марчинко Радић из села Хрватиновци код Кутјева[55], 1751. Марчинко Утјешиновић – крајишки каплар из Глине[56], затим два братства у Херцеговини са овим презименом – православни Марчинке из Горњег Храсна (део њих се преселио у околину Коњица, где су покатоличени) и римокатолици у Аладинићима, као и Марчинке из околине Петриње (такође римокатолици). Занимљиво је да је Марчинкама из околине Чапљине и Стоца раније презиме било Марчинковић. Потичу из Попова Поља, и до губљења наставка -вић вероватно је дошло приликом преласка у римокатоличку веру. Постоје мишљења[57] да су ови поповски Марчинковићи, данас Марчинке, даљом старином из Грбља и да су, као и пелиновски Марчинке, славили Митровдан. Међутим, све ово је непоуздано и можда је само конструкција по основу истог не тако честог, али како видимо – не и јединственог презимена. Из једног забележеног примера можемо видети да су Марчинке из Попова и Марчинке из Храсна исти род. Наиме, у дубровачкој документацији налазимо податак из 1775. године о венчању Цвјетка Мијовог Марчинковића из Храсна и невесте Марије, у католичкој жупи Град. Цвјетко је уписан као Флорио (Florio), што је дословни превод његовог имена на италијански. 1776. године уписано је новорођено дете ових супружника, са два имена – Мијо (свакако по ђеду) Бранко, док је Цвјетко сада Флорио Марчинко из Попова. Њихови потомци живе у Глумини и данас су римокатолици[58].

Чешћа варијанта овог презимена је Марчинковић. Презиме налазимо 1552. године Марчинковић у Птују, ради се о насељеним Србима из Далмације, као граничари према Турцима[59]. Православне Марчинковиће налазимо и у околини Карловца, Новом Граду у Босни, Михаљевцу у Срему и у Ваљеву. Код Котор Вароши постоји село Марчинковићи.

Друго презиме исте основе је Марчиновић. Још 1329. године помиње се Јован Марчиновић из Босне који се настанио у Дубровнику[60]. С обзиром на време помена, највероватније се ради о патрониму, односно Јовановом оцу име је било Марчин. Лично име Марчин помиње се и 1583. године у селу Радохожда (данас Радожда) на Охридском језеру[61]. Један Марчин (Минић) био је црногорски комита током Првог светског рата. Један огранак паштровских Митровића, у Будви, раније је носио презиме Марчиновић[62]. Постојала су још нека презимена са истом основом попут Марчинић (Славонија, 1651) и Марчинкушић (Лашва у Босни), оба римокатоличка рода. Презимена Марчинковић и Марчиновић била су јако честа код бачких Буњеваца.

Пре увођења регуларних презимена, на југу Србије родови су носили неку врста надимка, најчешће по неком претку. Јако чест надимак у овим крајевима био је Марчинци (Пуковац код Лесковца, Грделица и околина, Осларе код Бујановца, Голочевце у Пчињи, Драгобужде код Врања), као и Марчини (Станичење). Јасно је да је основа ових родовским имена лично име, или пре надимак, Марча.

Преовлађује мишљење да је име Марчин(ко) облик имена Марко[63]. Ово латинско име (Marcus) највероватније долази од имена бога Марса – „син Марсов, ратник“, или можда од mas, maris – мужеван[64]. Постоје још нека тумачења, попут да је име Марчин изведено од „Марч(е)+ин“[65], или да би презиме Марчинко „могао бити матроним од Маричина дјеца; Маричинко, Марчинко“[66].

Што се тиче верзије по којој име Марко потиче од бога Марса, она није сасвим поуздана[67], док од Марсовог имена несумњиво потиче име Мартин: „Latin Martinus, a derivative of Mars, genitive Martis, the Roman god of fertility and war, whose name may derive ultimately from a root mar ‘gleam’“[68]. И име Марчин(ко) пре би можда могло доћи управо од имена Мартин. Занимљиво је да се верзија подудара са пољским обликом имена Мартин – Mаrcin (с у овом имену чита се између ч и ћ), као и са мађарским презименом Marczin, што можда указује на овакву етимологију. Потврда овог мишљења може се наћи и у облику Марцинковић, како су у 18. неки буњевачки Марчинковићи уписани[69], што је свакако ближе имену Мартин, него Марко. Са друге стране Марчинци и Марчини са југа Србије у корену имају име / надимак Марча, за који је сасвим прихватљиво да долази од имена Марко.

Коначно, још један аргумент да име Марчин(ко) највероватније долази од имена Мартин је и помен јунака Косовског боја у више епских песама, у облицима – Марчинко, Марчино, Марцин, Марчин, а раде се ни о коме другом него о Мартину Орловићу[70]!

МЕЗАЛИН

Грб Орловића из Грбовника Коренић-Неорић (Grbovnik.Poreklo.rs)

Мезалини су староседеоци у Горовићу, стари свештенички род – дали су велики број свештеника, али и монаштва. Славе Зачеће Светог Јована. Раније су се другачије презивали, а Мезалинима су прозвани у 16. веку од млетачких власти, јер су им куће биле на средини (mezzo) између Горовића и Братешића[71]. Њихов заселак се зове братственим именом[72]. Презиме је доста старо, налазимо запис из 1627. године у једном решењу кадије за Риђанску нахију, у којем се помиње свештеник Мезалин из Шишића[73]. 1689. године помиње се горовићки поп Никола Мезалин у књизи приложника Цетињског манастира[74].

Презиме Мезалин налазимо и у Далмацији, и то у разним облицима. Тако, у Шибенику Мезалинов (Mezalini) 1519. године, Мезалино (Mezalino), Мезалиновић 1560, 1584, а 1689. године као Мезалин[75], а у Задру Мезалиновић (1599) и Мезалин (1600, 1601, 1613)[76].

Наведено је предање грбаљских Мезалина по чему су добили ово презиме. Но, не треба одбацити ни друге могућности. Петар Скок бележи да се у Будви користи израз „медзано звоно“[77] (овде се сугласничка група „дз“ изговара као један глас, као у македонском језику глас који се означава као латинично Ѕ, у речи Годзила, или у фамозној црногорској речи брондзин), што означава погребну црквену звоњаву („звоно за мртве“[78]). Није немогуће повезати свештенички род за „медзеним звоном“.

Најпознатије значење речи мезалин је оно нумизматичко. Мезалин (лат. mezalinus, mezaninus; итал. mezzanino) je сребрни новчић – „полугрош“[79], односно „полудинар“[80]. У преводу са латинског, односно италијанског, мезалин управо и значи – половњак, дакле новчић који је упола лакши, односно мање вредности, од главне монете. Млеци су га почели ковати у време дужда Дандола (1329 – 1339), а у Дубровнику почев од 1370. године[81]. У Босни се појављују 1406. године, а у употреби су били до средине 17. века, када их Млеци престају ковати[82]. У једну унчу сребра улазило је 36 мезалина, а вредео је 6 перпера[83]. Народ је овај новац називао његовим млетачким именом – мезалин, а често је у употреби био и облик са гласом дз – медзалин, нарочито међу Дубровчанима[84].

Дакле, ако су грбаљски Мезалини добили презиме по положају њиховог засеока, или, можда, према свештеничком занату који подразумева и опела и „медзана звона“, по чему су ово презиме добили далматински Мезалини и Мезалиновић? Да ли су они, можда, потомци грбаљских Мезалина, или њихово презиме има неке везе са млетачким ситним млетачким сребрњацима…

Занимљиво је да се место на ушћу Рзава у Дрину зове Мезалин, а преко реке, у насељу Циганска или Нова махала налазила се „Meзалин-башча“, некадашња крчма у Вишеграду, позната и као „Чађава кафана“. Мезалин је овако прозван по истоименом извору. Аутор нема сазнања зашто се овај локалитет и насеље у Вишеграду овако назива.

Из старије документације (пре свега из читуље овог рода) може се видети да је презиме грбаљских Мезалина у дужем раздобљу уписивано као Мензалин[85], што не би требало да је од утицаја на само значење овог презимена и вероватно представља народни изговор стране речи. И данас званично постоје обе верзије презимена овог рода.

МИДОРОВИЋ

Мидоровићи из Загоре су огранак Илића из Леденица више Рисна. Накићеновић[86] почетком 19. века пише за Мидоровиће да су се у Грбаљ доселили пре 200 година, што значи да њихово досељење пада у почетак 18. века.

У Озринићима, на Велестову постоје топоними Мидоровине и Мидоровски До[87], који указују на лично или братствено име Мидор / Мидори, које је основа и презимена грбаљског братства. Велестовски Мидори су неко старо братство које је овде живело у давнини, пре Озринића. С обзиром да је презиме грбаљских Мидоровића релативно младо (вероватно настало у 18. веку, по пресељењу неког од Илића у Грбаљ), они вероватно немају везе с велестовским Мидорима. Презиме потврђено постоји средином 18. века (1769), када један млетачки документ бележи Ђура Мидоровића из Костовића (раније назив за Загору), млетачког курира на релацији Котор – Цариград[88].

Предања о пореклу леденичких Илића су различита. Тако се у  Дробњаку сматра да су они потомци дробњачких Мандића: дробњачки кнез Дракуле Мандић, који је живео у другој половини 16. и почетком 17. века, имао је шесторицу синова – Андријаша, Гојка, Бојка, Лаза, Илију и Јоксима. Због убиства неких турских порезника, кнез са породицом побегне у Загреду испод Гарча, међутим, због убиства неког Пјешивца породица Дракуле Мандића морала је и одатле бежати. Коначно, они стижу у Леденице више Рисна, где је кнез Дракуле умро. Његови синови се раселе на више страна: Бојко оде у Грбаљ и од њега су тамошњи Бојковићи; Гојко оде у Мокрине изнад Херцег-Новог и од њега су Гојковићи; Лазо и Илија остану у Леденицама и од њих су Лазовићи и Илићи, а Андријаш оде у Зупце, па у Грахово, и од њега су тамошњи Андријашевићи. Једини који се том приликом није иселио из Дробњака је најмлађи кнежев син Јоксим, који се приликом догађаја који су претходили Дракулином избеглиштву није налазио у дому, те је он остао у матичном селу Придворици, и од њега потичу дробњачки Јауковићи[89]. Према овом предању, истом роду, потомака исељених Мандића, требало би да припадају и Дробњаковићи у Рисну, Кешељевићи у Грахову, Бојати у Пиви и Босни, Мићовићи у Бањанима, Леовци у Затарју, Бавчићи у селу Бавчићима, Стеванчевићи на Челебићима[90].

Међутим, за Лазовиће и Илиће, Накићеновић је забележио сасвим другачија предања. Према њему, Лазовићи су у Леденице досељени 1710. године из Црне Горе, а Илићи у 16. веку из Старе Србије[91]. Лубурић је мишљења да време досељења Лазовића, а с њима и Илића, у Леденице које је забележио Накићеновић није тачно, и да је оно било најкасније око 1615. године[92].

Досадашњи генетски резултати не иду у прилог предању које све наведене родове везује за потомство кнеза Дракула Мандића[93]. Надаље, генетика је потврдила предање о заједничком пореклу Лазовића и Илића, с обзиром да је код оба рода утврђено да су носиоци најчешће хаплогрупе код Срба I2a PH908. Имајући у виду да предање о пореклу Лазовића и Илића од дробњачких Мандића није тачно, ова два рода би могли бити потомци неког старијег слоја становништва у дурмиторском крају, које је вероватно једно време боравило на подручју Грахова, одакле потиче велики део становништва рисанског залеђа Боке Которске. Овоме у прилог иде и чињеница да је код једног огранка пивљанских Бојата утврђен врло близак хаплотип ономе који имају Лазовићи и Илићи. У сваком случају, знајући генетику Илића, вероватно знамо и генетику Мидоровића, што, опет, не би било згорег проверити тестирањем неког припадника овог братства.

За разлику од Лазовића и Илића из Леденица, који славе Ђурђевдан, њихови исељеници у Грбљу – Лазовићи и Мидоровићи из Загоре славе Илиндан[94], што је слава коју су прихватили од старијих загорских родова.

Етимологија самог имена Мидор није јасна. Име би могло бити влашког или грчког порекла. Једно могуће решење било би да је то скраћени облик од имена Артемидор „дар Артемиде“), које је могло доћи преко Грка на наше просторе. Ипак, нејасно је зашто би неки Илић из 18. века носио ово име, или можда надимак.

МИКИЈЕЉ

И Микијељи су стара грбаљска породица која је дала већи број високих црквених великодостојника. Предање говори да су њихови преци живели у Грбљу још пре 14. века.

Према једном сумњивом предању, које је забележио и Накићеновић, преци Микијеља су један од родова који је живео у старом граду Грипулију (Gripuli, Gripoli, Grispoli, Grispuli) у области данашњег Бигова у заливу Траште. Ту је живео протопоп Раич Микијељ, био је црквени старешина града у време војводе Остоје Лазаревића, у 14. веку. Након пропасти града од турског напада са мора крајем 14. века, и једни и други се настањују нешто даље на југ, где ће тако бити засновано село Главатичић[95]. Иво Стјепчевић, са друге стране, наводи да се такав град не помиње ни у једном озбиљном историјском извору, осим у Љетопису попа Дукљанина, чија веродостојност је у историјској науци оправдано оспорена, а цела повест о Грипулију и његовој пропасти у 14. веку је конструкција („дјетињасти приказ“) Мелентија Чукуровића, игумана Манастира Брчели, из 1714. године[96]. Но, чињеница да на том месту није постојао град, не искључује могућност да су Микијељи, као и Лазаревићи, живели у том делу Грбља у далекој старини.

Остаје отворено питање да ли су Микијељи могли у 14. веку носити то презиме. Микијељ је народна варијанта венецијанског имена Микијел (Michiel) које срећемо у документацији из прошлости, што је верзија имена Михаило, односно од њега изведеног презимена Michieli. Није редак случај да су се Црногорци насељавали на земљу млетачких земљопоседника, па су по њима добили и презимена. Тако су презимена добили Бућини, Главати (па и само село Главатичић), итд, тако и грбаљски Микијељи – насељени на земљу млетачког конта Микијелија[97]. Венецијански Микијели (Michieli) су стара венецијанска племићка породица са предањем о пореклу из Старог Рима, одакле су испред Гота избегли у Венецију. Помињу се у Венецији још крајем 7. века. Дали су тројицу млетачких дуждева и неколико генералних провидура Далмације[98]. Имали су поседе и у Боки, па тако и у Грбљу, по основу тзв. „Которских фалсификата“ – извесног броја повеља сумњивог порекла којима су Которани аргументовали своју својину над неким крајевима црногорског приморја, па тако и над Грбљем (по основу тобожње повеље цара Душана из 1351. године). Феудализација Грбља почела је 1420. године, када је Грбаљ, заједно са Котором, признао млетачку власт. Према овом следу догађаја, Микијељи су вероватно били неки досељеници које је на својој земљи у Грбљу населио неко од Микијелија. Најстарији документовани помен овог презимена налазимо у синђелији епископа Саватија Љубибратића издатој 1702. године попу Ђуру Микијељу[99].

Микијељи у Главатичићу и Бигови славе Зачеће Светог Јована, а они у Кримовици Светог апостола Вартоломеја[100]. У Кртолима (село Миловићи) постоји род Микијељевића. О њиховом пореклу постоје два опречна податка. Један их сврстава у шире братство Миловића, потомке Мила сина Дабчевог који се ту доселио у 16. веку „из Албаније“. Од потомства четири Дабчева сина настали су Дабчићи (Дапчићи) који чине највећи део кртољског становништва. Друга верзија за Микијељевиће и њима сродне Миљешковиће је да су они прибраћени Миловићима, а да потичу од досељеника из Грбља[101]. С обзиром на презиме, далеко веродостојније звучи ова друга верзија, да Микијељевићи потичу од грбаљских Микијеља. Микијељевићи славе Срђевдан, што је слава највећег дела братства Дабчића, а Миљешковићи Ивањдан, што је слава једног мањег броја огранака Дабчића[102]. По свој прилици су ове славе преузели од Дабчића.

ПАРАПИД

Још једно грбаљско братство које је дало већи број свештеника. Парапиди (славе Светог Теодора) су старинци у Грбљу, за њих се сматра да су Грци чији су преци још у пресловенско време живели у граду Грипулију[103].

Ово необично презиме могло би бити изведено од речи парапет – грудобран, али и ограда, заклон, камен међаш, која долази од италијанског parapetto (parare – покрити, заклонити се + petto (лат. pectus) – груди)[104].

У једном старијим дубровачком документу из 1774. године налазимо тројицу (вероватно браће – Васо, Раде и Вуко) Парапића „из Грбја, из кнежине кнеза Марка Лазаровића“ који су дубровачком суду донели османски документ из којег се види да је њихов предак поп Ђуро Парапић 1658. године стекао баштину од извесног Вула Зановића, за давано доживотно издражавање[105]. 1789. године налазимо још једног Парапића из Грбља – попа Јова који је писао тестамент Нику Маровићу[106]. По свему судећи, ово је један облик презимена Парапид, да ли старији или је коришћен у једном раздобљу (17-18. век), није познато. Основа овог презимена била би реч „парапа“ (?) или, у зависности од начина на који се изговара (акцентује) ово презиме – „парапија“. Реч парапија, како се понегде користи, је синоним за парохију (παρоικια), односно онога ко је на њеном челу – пароха. Имајући у виду да су Парапиди стара свештеничка кућа још из средњег века, имало би смисла да им је презиме изведено управо од речи парапија, најпре као Парапић, доцније (из непознатих разлога) као Парапид. Занимљиво је да реч parapia значи управо исто што и парохија, али у летонском и литванском језику.

Прича о грчком пореклу, по свој прилици, повезана је са необичним презименом које звучи грчки, мада ни оно није искључено. Генетичко тестирање би свакако дало одговор на ову недоумицу.

РОЗГАЈА

Занимљиво је да се Розгаје не спомињу ни у Накићеновићевој „Боки“, ни у другој литератури која се бави Грбљем. Розгаје су из села Врановић, и имају предање да су ту одувек. Дакле, ради се о стариначком грбаљском роду. Славе Светог Стефана. Розгаја и данас има у Грбљу, три породице. У литератури налазимо само помен двојице Розгаја мобилисаних у аустро-угарску војску 1914. године – Марко и Саво Розгаја (за Сава стоји напомена да је у рату погинуо). У братству се памти и Нико Розгаја, који је погинуо у Првом балканком рату.

Значeње самог презимена је нејасно и вероватно долази од неког надимка. Могло би бити изведено од старије речи розга – грана дрвета, нпр. као надимак за неког изразито мршавог и кошчатог, или од глагола розгати, што је особит начин певања у неким крајевима динарске области.

У Хрватској налазимо слична презимена – Розга и Розгај, но ови родови нису ни у каквој вези с грбаљским Розгајама.

ШОФРАН / ШОВРАН

Шофрани су староседеоци у Шишићу (Шишић је изворни облик, док се данас ово насеље назива Шишићи)[107]. Негде се може наћи и облик Шовран, а у прошлости и Шофрановић. Другачију верзију порекла Шофрана износи Марко Шовран у свом раду о селу Шишићи[108]. Према њему, грбаљски Шофрани су од добрских Софрана. У Добрском Селу постоји братство Добриловића. Потичу од Шћепана Добриловића, који је живео у Старој Србији (Пећ) одакле се половином 15. века (сеоба је вероватно повезана са падом области Бранковића под османску власт 1455. године) преселио у Добрско Село (Липа) између Цетиња и Ријеке Црнојевића. Један огранак Добриловића су Милановићи и Поповићи, чије је раније заједничко презиме било Софрани. Овај надимак су добили „због гостољубивости и честог постављања софре за родбину, пријатеље и пролазнике“. Могућа потврда да се ради о истом роду је и чињеница коју наводи Шовран, да се у документима издатим грбаљским Шофранима (пасошима, морнарским матрикулама) све до 1918. године може наћи презиме у облику Софран[109].

У Цеклину, један од огранака братства Горњака носи презиме Шофранац: Вулич (17. век), један од потомака родоначелника свих Горњака Леке из Климената, имао је два сина: Божидара и Ражната. Од Божидара је Вуко, а од њега су четири сина: Јовић, Пејо, Шако и Дамјан. Од Шака су Шофранци. Шако ce друкчије звао Шофран, отуда братствено име Шофранац[110]. У ранијим документима може се видети да су припадници овог братства уписивани и као Шовранац[111].

Шоврани постоје и у племену Побори код Будве[112]. За њих се каже да су из Црне Горе, одакле се око прве четврти 19. века доселио један Шофран, Није јасно да ли поборски Шоврани имају везе с грбаљским Шофранима, добрским Софранима или с цеклинским Шофранцима[113]. Одговор на ову недоумицу не даје ни крсна слава, с обзиром да ова три рода славе различите славе: грбаљски Шофрани Мратиндан, поборски Шоврани Јовањдан, а добрски Софрани (Добриловићи) и цеклински Шофранци Никољдан. С обзиром на податак да су дошли из Црне Горе, вероватно се ради о цеклинским Шофранцима, можда и о добрским Софранима.

Презиме Шовран постоји и у месту Меденац на тромеђи Лике, Босне и Крајине, „а по неким информацијама има их и у Истри“[114].

Видели смо тумачења презимена Софрана и Шофранаца у Ријечкој нахији, додуше, предање Шофранаца наводи да је то било лично име њиховог претка Шака, али не и објашњење шта то име значи. Са друге стране, постоје тумачења, прихватљивија од софре и личног имена, да су презимена Шофран, односно Шовран изведена од италијанског sovranо, у француском souverain, енглески sovereign – дукат, цекин, златник, сеферин[115].

Уколико бисмо предање о пореклу грбаљских Шофрана од добрских Софрана – Добриловића, онда бисмо знали и генетику овог рода, с обзиром да је код једног огранка Добриловића (Вукићи) утврђена хаплогрупа Е V13 Z1057[116].

ШТИЛЕТ(А)

Млетачки стилет, 17. век (Medieval-Armour.com)

У Љешевићу су Штилети, уз Гиљаче, Маровиће и Гобовиће, досељеници „из Арбаније“ у 16. веку. Славе Светог Харитона, као и сви у селу[117]. У једнини се јављају облици Штилет и Штилета.

У документима налазимо ранији облик презимена – Штилетовић. У бици на Вртијељци 1685. године, под командом Баја Пивљанина, погинула су двојица припадника овог братства, тада уписани као – Штилетовић[118]. И 1762. године у једној пресуди помиње се капетан Раде Штилетовић[119]. По свој прилици, презиме им је скраћено касније, у време аустријске власти.

Презиме долази од истоимене речи штилет – врста војничког ножа (код нас у Приморју каже се још и шћилет). Реч је наш облик италијанске речи стилет (ит. stiletto, фр. stilet, нем. Stilett) – бодеж cа обе стране оштар и са кратким сечивом[120].

По свој прилици, предак овог братства био је препознатљив према штилету који је носио (и употребљавао) или их је можда израђивао, вероватно је то најпре носио као надимак, а касније његово потомство као презиме.

 

 


 

 

[1] https://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[2] Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga II, Titograd, 1974, стр. 148.

[3] Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga I, Cetinje 1963, стр. 83, 84.

[4] Петар Шобајић, Никшић (Оногошт), Посебна издања географског друштва, Београд, 1938, стр. 69.

[5] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 43.

[6] Илија – Пеко Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци – Београд, 1997, стр. 87.

[7] О њима на: https://www.poreklo.rs/2017/06/19/malonsici-zagarac-komani/

[8] Пеличић, 174.

[9] Пеличић, 90.

[10] https://www.poreklo.rs/2018/01/01/spic-povest-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

[11] Михајловић, 43.

[12] Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија, Београд, 1925, стр. 344.

[13] Vjeko Vrčić, Plemena Imotske krajine, Imotski, 2010, стр. 100.

[14] Tomo Šalić, Vinkovački šokački rodovi, Monografiјe, knjiga 3, Matica hrvatska, Vinkovci, 1999, стр. 77.

[15] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 32;

Mихајловић, 43.

[16] Михајловић, 43.

[17] Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Библиотека Синтезе, НОЛИТ, Београд, 1970, стр. 20.

[18] Етимолошки речник српског језика 2, САНУ, Одељење језика и књижевности – Институт за српски језик, Београд, 2006, стр. 257, 258.

[19] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knjiga prva, JAZU; Zagreb, 1971, стр. 123.

[20] Сава Накићеновић, Бока, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига двадесета, Београд, 1913, стр. 362

[21] Божидар Кљајевић, Херцеговина, порекло породица V, Донат Граф, Београд, 2017, стр. 463;

Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 37.

[22] https://www.poreklo.rs/2016/03/10/bratstva-plemena-ceklin/

[23] Српски ДНК пројекат

[24] Накићеновић, 362.

[25] Миљанићи, 37.

[26] Милоје Николић, Ваљевска нахија у Другом устанку 1815. године, Гласник 25, Међуопштински историјски архив Ваљево, 1990, стр. 39.

[27] Етимолошки речник 2, 285.

[28] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 396;

Речник српскохрватскога књижевног језика књига 1, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 146.

[29] Речник 1, исто.

[30] Исто.

[31] https://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

[32] Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, Српски етнографски зборник књига осма, Насеља српских земаља књига IV, Српска краљевска академија, Београд, 1907, стр. 847.

[33] Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960, стр. 126.

[34] Павловић, 847.

[35] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање Слово љубве, Београд, 1978, стр. 411.

[36] Ердељановић, 468.

[37] Записи, гласник Цетињског историјског друштва 11, Цетиње, 1938, стр. 110.

[38] Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, Ивана Ћелић, Драгољуб Петровић, Речник српских говора Војводине књига 1, Матица српска, Нови Сад, 2019.

[39] Ердељановић, 295.

[40] Сима Ћирковић, Раде Михаљевић, Лексикон српског средњег века, Knowledge, Београд, 1999, стр. 65.

[41] Skok 1, 246.

[42] Лазар Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породицe, Београд, 2003, стр. 390.

[43] Накићеновић, 370.

[44] Вукмановић, 100.

[45] Исто.

[46] Вукмановић, 101.

[47] Lovorka Čoralić, Zadarski kapetan XVII stoljeća – Ulcinjanin Dominik Katić, Zbornik odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU 22, Volumen 29, Zagreb, 2011, стр. 226.

[48] Вукмановић, 100.

[49] Sime Ljubić, Skadarski zemljišnik od god. 1416, Starine knjiga XIV, JAZU, Zagreb, 1882, 46, 48, 49, 52.

[50] Иван Божић, Немирно Поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 294.

[51] Милош Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у ХIV и ХV веку, Посебна издања Књига 39, Историјски институт, Београд, 2003, стр. 263.

[52] http://www.montenet.org/2002/bozo2.html

[53] Lovorka Čoralić, Albanska obitelj Kruta i neki njezini zaslužni pojedinci, Historijski zbornik 62, Hrvatski institut za povijest, ZAgreb, 2009.

[54] Вељко Антуновић, Потомци српских краљева, Библиотека Трагом наших предака, Беокњига, Београд, 2007;

Богумил Храбак, Из старије прошлости Босне и Херцеговине књига VI, Београд, 2009, стр. 242.

[55] Stjepan Sršan, Sandžak Požega 1579. godine, Grada za povijest Osijeka i Slavonije knjiga XII, Državni arhiv u Osijeku, 2001, стр. 81.

[56] Славко Гавриловић, Грађа за историју Војне границе у XVIII веку, књига 1, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, САНУ, II Одељење – споменици на туђим језицима, Књига XXVIII, Београд, 1989, стр. 527.

[57] Божидар Кљајевић, Херцеговина, порекло породица 3, Донат Граф, Београд, 2017, стр. 316.

[58] Marijan Sivrić, Migracije iz Hercegovine na dubrovačko područje (1667-1808), Humski zbornik VI, Biskupski ordinarijat Mostar – Državni arhiv u Dubrovniku, Dubrovnik – Моstar, 2003, стр. 253, 254; није немогуће да је Цвјеткова фамилија већ била покатоличена, с обзиром да ни његово ни име његовог оца не указују на вероисповест, односно равноправно постоје и код православних и код римокатолика. Са друге стране, могуће је и да је Цвјетко био тај који је прешао у римокатоличку веру, можда управо да би оженио девојку те вере и стекао неке повластице од Дубровчана.

[59] Српско-хрватско насељавање по Штајерској, Гласник географског друштва свеска 7. и 8.

Београд, 1922, стр. 117, 118.

[60] Душанка Динић-Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века, САНУ, Огранак у Новом Саду, Филозофски факултет у Новом Саду Одсек за историју, Нови Сад, 1995, стр. 179.

[61] Опширен пописен дефтер на Охридскиот санџак од 1583. година, књига 1, Архив на Македонија – Матица македонска, Скопје, 2000, стр. 63.

[62] Миљанићи, 277.

[63] Мирослав Нишкановић, Српска презимена, Београд, 2004, стр. 169;

Загорка Вавић Грос, Презимена су чувари нашег језика, Лингвистичке едиције, Едиција Популарна лингвистика књига 5, Прометеј, Нови Сад, 2013, стр. 93.

[64] Вавић Грос, исто.

[65] Олга Иванова, Македонски антропономастикон (XV-XVI век), Скопје, 2006, стр. 278.

[66] Alija Pirić, Dubravski leksikon, Stolac, 2013, стр. 178.

[67] https://www.ancestry.com/name-origin?surname=mark

[68] https://www.ancestry.com/name-origin?surname=martin

[69] Marko Peić, Grgo Bačlija, Imenoslov bačkih Bunjevaca, Leksikografska izdanja Knjiga II, Onоmastički rеčnici, Matica srpska, Odeljenje za književnost i jezik Knjiga 1, Novi Sad – Subotica, 1994, стр. 92.

[70] Јелка Ређеп, Прича о Боју косовском, Центар за културу Зрењанин – Филозофски факултет Нови Сад, 1976.

[71] Накићеновић, 389.

[72] https://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[73] Hamid Hadžibegić, Grbaljski dokumenti iz XVII stoljeća, Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином I, Оријентални институт у Сарајеву, 1950, стр. 26.

[74] Преписка књаза Данила и Ђорђа Стратимировића, Записи Гласник Цетињског историјског друштва, година Х, књига XVII, Цетиње, 1937, стр. 222.

[75] Kristijan Juran, Stari i novi stanovnici Šibenika i njegovih predgrađa u drugoj polovici 17. i početkom 18. stoljeća, Državni arhiv u Šibeniku, 2016, стр. 59, 91, 148.

[76] Roman Jelić, Stanovništvo Zadra u drugoj polovici XVI. i početkom XVII. st. gledano kroz matice vjenčanih, Starine knjiga 49, JAZU, Odjel za filozofiju i društvene nauke, Zagreb, 1959, стр. 413, 414.

[77] Skok 2, 432

[78] Исто.

[79] Riznica porodice “Hranići“ (nadimak Kosača), Priopćio Em. Lilek, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини 1889 књига II, Sarajevo, 1889, стр. 8.

[80] Милан Решетар, Дубровачка нумизматика, I (хисторички) дио, Посебна издања књига XLVlll, Друштвени и историски списи књига 18, Српска краљевска академија наука и уметности, Сремски Карловци, 1924, стр. 38, 39.

[81] Lilek, исто.

[82] Решетар, исто.

[83] Ђуро Даничић, Рјечник из књижевних старина српских дио други, Београд, 1863, стр. 56.

[84] Решетар, исто.

[85] Марко Шовран, Грбаљ: манастири и свештенство, Библиотека Хроника села – посебна издања, Друштво за обнову Манастира Подластва, Грбаљ, 2006, стр. 179.

[86] Накићеновић, 375.

[87] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004, стр. 298, 383.

[88] Љубо Мачић, Учешће Грбљана y преношењу млетачке дипломатске поште (XVIII вијек), Бока 33, Зборник радова из науке, културе и умјетности, ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег-Нови, 2013, стр. 276.

[89] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд, 1997, стр. 483;

Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 102, 103.

[90] Караџић Шибалић, 484.

[91] Накићеновић, 340.

[92] Лубурић, 103.

[93] Наиме, поред Лазовића и Илића, до сада су тестирани и следећи родови који, наводно, потичу од кнеза Дракула: Јауковићи из Дробњака који су припадници типичне дробњачке хаплогрупе I1 P109; Кешељи или Кешељевићи из Невесиња, који су огранак оних са Грахова и сродни Андријашевићима, за које је утврђено да су припадници хаплогрупе R1a YP4278; Гојковићи из Мокрина у Боки, који су припадници хаплогрупе I2а PH908, као и бањански Мићовићи из Велимља. Такође, резултат Дуњића из околине Фоче, који су огранак Бојата, указује и да су Бојати припадници хаплогрупе I2-PH908.

[94] Накићеновић, 375.

[95] Накићеновић, 364.

[96] Ivo Stjepčević, Kotor i Grbalj historijski pregled, Prilog vjesniku za arheologiju i historiju dalmatinsku, Split, 1941, стр. 86.

[97] Лазо Костић, Стогодишњица I кривошијског устанка (1869-1969), Минхен, 1970, стр. 95.

[98] Karl Georg Fridrih Hajer fon Rozenfeld, Grbovnik Kraljevine Dalmacije, 1837, издање Ekslibris društvo Vojvodine, Нови Сад, 2017, стр. 151.

[99] Накићеновић, 362.

[100] https://www.poreklo.rs/2016/01/20/grbljani/

[101] https://www.poreklo.rs/2017/10/22/krtoli-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

[102] Исто.

[103] Накићеновић, 363.

[104] Skok 2, 609, 620.

[105] Душан Byкcaн, Исписи из Цетињског архива, Историјска грађа, Записи гласник Цетињског историјског друштва Година Х, Књига XVII, Цетиње, 1937, стр. 161, 162.

[106] Душан Byкcaн, Исписи из Цетињског архива, Историјска грађа, Записи гласник Цетињског историјског друштва Година ХI, Књига XIX, Цетиње, 1938, стр. 107, 108.

[107] Накићеновић, 399.

[108] Марко Шовран, Грбаљ књига 1, Шишићи, Библиотека Хронике села, Одбор за проучавање села – Културно просветна заједница Републике Србије, Грбаљ – Београд,1998, стр. 209.

[109] Исто, 209.

[110] Андрија Јовићевић, Ријечка нахија, Српски етнографски зборник књига XV, Библиотека Насеља српских земаља књига VII, Српска краљевска академија, Београд, 1911, стр. 603.

[111] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1884-1892), Državni Arhiv Crne Gore, Cetinje, 2014, стр. 643;

Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1866-1878), Državni Arhiv Crne Gore, Cetinje, 2013, стр. 118, 185;

Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1879-1883), Državni Arhiv Crne Gore, Сetinje, 2013, стр. 174, 204, 210, 230.

[112] Накићеновић, 420.

[113] https://www.poreklo.rs/2017/03/28/pleme-pobori/

[114] Шовран, Шишићи, 210.

[115] Исто.

[116] Српски ДНК пројекат.

[117] Накићеновић, 382.

[118] Шовран, Шишићи, 52, 53.

[119] Djordje Milović, Boka Kotorska u doba Venecije – na izvorima mletačkih arhiva, Književni krug, Split, 2009, стр. 412.

[120] Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1970, стр. 909, 1097.

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Jasmina

    Презиме Шофран се јавља и код Словака. Изгледа да га повезују са биљком шафраном.