О неким необичним презименима код Срба (9. део)

ДУРМИТОР – ПИВА

БАТУРАН

Према једном предању, Батурани из Пиве (у насељима Црна Гора, Недајно и Бабићи) су од дробњачких Бадњара из Тепаца[1]. О Тепчанима је писано у претходном наставку, приликом обраде презимена Лаушевић[2]. Исто предање имају и Бадњари у Тепцима, по којем пивљански Батурани потичу од Батурана Бадњара који се у Пиву иселио крајем 18. века^[3].

Међутим, Ђурице из Хатеља у Дабарском Пољу сматрају да су Батурани њихов огранак, а да заједно потичу из Прераца код Билеће^[4]. У прилог овоме иде и иста крсна слава (Трифуњдан). Постоји још једно предање по којем, наводно, Батурани потичу од братства Радановића из Прераца^[5]. Међутим, могуће је да је предак Батурана најпре живео у Прерацима (који су на самој граници са Пивом), те је од Ђурица узео крсну славу. С обзиром да се предање Батурана и бадњарско предање подударају, извесније је да они потичу од Бадњара. Уколико је то тачно, Бaтурани би били носиоци најчешће хаплогрупе код Срба I2a PH908.

У другој половини 19. века неки Батурани су се населили у Оврховини код Бољанића и на Метаљци у Затарју. Према подацима црногорске војске (Пљеваљска бригада) из Првог светског рата, можемо закључити да су затарски Батурани огранак Потурака (Потураковића) из Тепаца: у више докумената наведени су Јевто и Љуша Батурани, са напоменом да су у питању Потураци^[6], што би могло указати од којег бадњарског огранка су настали Батурани. Један од огранака Бадњара раније је носио презиме Потурак или Потураковић, но ово презиме је касније сасвим замрло. Потураци су огранак тепачких Паређина, а ови Радуловића, насталих од Радула Бадњара. Презиме Потурак добили су по Марку Паређини кога су, почетком 19. века, пљеваљски Турци заробили заједно са невестом и понудили им да се потурче како би спасли живот. Они пристану и потурче се. Међутим, чим су напустили Пљевља ускоче у Горњу Морачу, у Љевишта, где се поново крсте. Марко због овог би прозван – Потурак, што је остало његовим потомцима као презиме[7] (и као Потураковић[8]).

Наведено је да, према предању, презиме Батуран долази од личног имена родоначелника. Мало је вероватно да је Батуран било нечије лично име. Извесније је да се радило о надимку. Једно, народно, објашњење каже да су презиме добили „по неком претку, који је много ишао у лов, па му се „набатуравао” снијег на ноге“[9].

Реч батур, као и у облику батура, која је вероватна основа овог презимена, има више значења: окомина од кукуруза, шупљина, стабло одређеног облика, доњи део снопа, мања цваст у облику клипа[10], главица лука[11]. Батурина је у неким крајевима велика, дебела батина, а придев батураст – задебљао, заобљен. Глагол батурати значи нешто „аљкаво, погрешно радити“[12]. Батурав је гломазан, незграпан човек[13]. Управо у Херцеговини једну врсту цвета народ зове батуран (asphodelus albus). Ова биљка има цваст управо клипастог облика, па по томе вероватно и овај назив. Реч би могла доћи од старијег словенског бƄтурƄ, али и као позајмљеница из румунског buture – пањ[14].

Код Хрвата постоји више презимена са овновом батур-, попут Батур, Батуран, Батурић, Батурин, Батурина[15]. Занимљиво је да и код Турака постоје презимена Batur и Baturay, па није искључено ни да реч батур(а) долази од неког турцизма.

БАУЦАЛ

Бауцали су староседеоци Пивске Жупе^[16], одакле су се населили у Горње Црквице (село Никовићи). Мноштво топонима у Пиви који у себи садрже име Бауцала^[17] указују да су они у Пиви из велике давнине. Исељавали су се према источној Босни, где их и данас има, у фочанском крају. Тамо носе презиме Бауцало. Једно село код Бијељине у Семберији носи назив Бауцале, па је веома могућно да су заснивачи овог села били пивљански Бауцали.

Један део Бауцала је током османске власти исламизиран. Бауцали муслимани се помињу у Пиви средином 18. века^[18]. Код цркве у Никовићима постоји турско гробље које се зове: „Бауцалско гробље”^[19]. Ових исламизираних Бауцала има у селима око Фоче^[20]. Муслимани Авдићи у Доњим Црквицама и Бријегу (Божурев До) у Пиви потичу од Бауцала^[21].

Презиме Бауцал(о) спада у она презимена чије значење није поуздано растумачено. Према неким мишљењима оно је романског порекла^[22]. Презиме веома подсећа и на латинску реч baucаlis – бокал, која потиче од грчке ваукалион. Од ових речи изведена је и реч буклија[23].

ВАРЕЗИЋ

Варезићи су братство из Смријечна у Пиви. Некада су живели на Језерима испод Дурмитора. Око 1750. године, на њих ударе Турци. Ову разуру преживе само двојица Варезића, који пребегну у Пиву. Одатле један оде за Гацко, где његови потомци касније понесу презиме Супић. Предање говори и о даљем пореклу овог рода. На Дурмитор је предак Варезића дошао са Његуша, још крајем 15. века. То је било време османских напада на Црну Гору. У једном таквом нападу страдају Његуши. Једна млада жена са малим сином избегне са Његуша и након лутања заврши на Дурмитору. Сина тамо ожени и од њега временом настане братство Варезића[24]. Предање говори да су једно време задржали изворно презиме Његуш, а да су их Варезима (у једнини: Вареза), касније Варезић, прозвали јер су се бавили сточарством и продавали мрс, и „градили су многу вару“[25]. По њима је прозвано и њихово село на Језерима – Вареза. Касније, кад је ту заснована варошица, прозвана је Жабљак[26].

Презиме Варезић налазимо у 16. веку у Славонији, у селу Брод код Валпова, где је у дефтеру за Пожешки санџак из 1579. године, уписана баштина Павла Варезића, као и напуштено село под називом Варезићи[27]. Варезића има у Далмацији, у Пониквама на Пељешцу[28], као и презиме Варез у Долима код Дубровника[29].

Нема разлога да сумњамо да презиме долази од речи вар – народни израз за варено млеко, којег, по логици у сточарским крајевима има у изобиљу. Занимљиво је да је Варези један од назива за Варјаге – скандинавска племена која су основала Кијевску Рус.

Генетички резултат утврђен код Варезића иде у прилог њиховом пореклу са Дурмитора. Наиме, код једног тестираног припадника овог братства утврђена је хаплогрупа Ј2b М205[30], која се може повезати са племеном Крича које је некада насељавало Језерску висораван подно Дурмитора, а чијих потомака тамо у мањем броју има и данас. Међутим, онај део предања који говори о ранијем пореклу са Његуша не звучи уверљиво, нарочито из разлога што оваква генетика није утврђена ни на Његушима ни у околним областима Старе Црне Горе.

ВЕРГОВИЋ

Верговићи су огранак ширег братства Лаловића, старог херцеговачког братства у Пиви, које се временом разгранало на друга презимена. Осим у Пиви, потомака овог братства има и у другим крајевима, нарочито у источној Босни. За Лаловиће се понекад користи и презиме Лалошевић, које би требало да је у вези са познатим плужинским кнезом Лалошем. Није сасвим поуздано да ли братство Лаловића потиче од кнеза Лалоша, који се помиње у документу Манастира Пива са почетка 18. века^[31]. Према том помену можемо закључити да је Лалош живео у другој половини 17. и почетком 18. века. Помен братства Делића, једног огранка Лаловића, имамо из 1742. године, на икони Светог Јована на којој стоји, исписано руком монаха Рафаила, да је икону кнез Вук Делић приложио Пивском Манастиру за здравље свог сина Митра^[32]. Из наведеног можемо закључити да је кнез Вук био савременик кнеза Лалоша, те да презиме Делић засигурно потиче најкасније из 17. века, па је упитно може ли се ово братство довести у везу са кнезом Лалошем. Могуће је да је народно предање поистоветило слична презимена Лаловић и Лалошевић, те отуд долазе недоумице око везе братства Лаловића са кнезом Лалошем, а није искључено ни да се ради о неком другом кнезу Лалошу, који је живео у већој давнини.

Предање каже да је матица овог рода старо село Плужине. „По причању сељака била су три брата: Богић, Јован и Вуко. Од Богића су Радовићи, који су се звали и Ђуровићи, од Јована су Лондровићи, а од Вука Делићи“^[33]. Према другој верзији, била су два брата – Раде, од којег потичу Радовићи, и један којем није упамћено име, а као дечак је одведен у јаничаре, те је био делија и отуд презиме Делић^[34]. Занимљивост везана за овог Лаловића – делију је да је приликом пријема у јаничарску службу преведен у ислам, али када је завршио своју војничку каријеру, вратио се у завичај и ту поново крстио. Но, „да би свакоме показао да је био и муслиманин, он још за живота начини „нишан на мазар“ (муслимански споменик за гроб) и на самрти нареди да му се тај нишан стави чело ногу, а крст чело главе“^[35]. Он није имао потомства, а у његову част презиме Делић узели су потомци његовог брата^[36]. Могуће да је поменути кнез Вук Делић био братанац Лаловића – делије. Занимљиво је да се у литератури може наћи податак да су родови братства Лаловића потомци Браниловића^[37], једног од два главна братства у Пиви. Међутим, до сада је утврђено да више родова који припадају ширем братству Браниловића генетички припадају хаплогрупи N2-P189.2, док су сви тестирани огранци Лаловића хаплогрупе I2a A1328, те се може закључити да наводи о припадности Лаловића братству Браниловића нису тачни.

Верговићи су потомци Николе Делића, који је у детињству био веома несташан, па га зато прозвали – Верго. Они живе у Лијећевини у кањону Таре. С обзиром да је Вергов син Василије Верговић био перјаник код књаза Николе, „још прије ослобоћења Пиве“^[38], може се закључити да ово презиме потиче из средине 19. века. Василије и његов брат Радојица били су познати јунаци херцеговачког устанка 1875-78. године, а Василије је био и устанички барјактар[39].

Име Верго, родоначелника Верговића, у Пиви није усамљено. У попису становништва Црне Горе из 1879. године налазимо у Пиви Верга Јокановића[40]. Презиме Верговић налазимо и у селу Здравчићи код Пожеге и у Јасенову у Банату. А презиме Верго у Котору. Верго је било име (или надимак) познатог македонског хајдука са почетка 17. века. У Македонији се презиме Верго помиње у османском попису у другој половини 16. века[41].

Слична презимена са основом верг- налазимо у прошлости: Вергочевић 1425. године у Дубровнику (Радован Верговчевић, трговац тканином)[42] и 1468. међу власима Бобанима (Бранко)[43], а у Вранешу на северу Црне Горе постоји село Вергашевићи, чији назив указује да је настао по братственом презимену. У њиховој основи су лична имена Вергоч и Вергаш, а Верго би могло бити њихова скраћена варијанта. Вергаш је и савремено презиме, има га међу Србима у Хрватској (околини Вргин Моста, Војнића и Ђaкoвa)[44]. Према Михајловићу, основу овог презимена, као и презимена Верговић, чини турска реч vergi y значењу порез. „У народу се ова реч говорила у србизираном облику вepгиja… Данашњи облик настао је хаплологијом (уп. Илић од Илијић и сл.) од Вергијаш, и означавао је или самог „војводу“, који је прикупљао овакав порез за Турке, или вероватно његовог помоћника[45]. Са друге стране, наведено је предање самих Верговића, по којем је њихов родоначелник прозван Верго јер је био несташно дете. Ова реч има и значење „мршави старац“ (у Банату)[46]. Објашњење које се наводи за македонско лично име Верго је да долази од грчког „верга“ – праћка, штап, као и буздован, нека врста кијака[47]

ДОНДИЋ

За пивљанске Дондиће постоје два различита предања о пореклу. Једно каже да су они староседеоци у селу Војиновићи и да су огранак овог старог братства по којем село носи и назив. Према другом предању, они су из Попова Поља, одакле се 1760. године у Пиву доселила удовица Митра са тројицом синова[48].

У прилог вези с Војиновићима иде и с и чињеница да оба рода славе Јовандан[49]. Са друге стране, ова слава је веома честа у Пиви. Уколико су Дондићи заиста огранак Војиновића, онда бисмо могли знати и њихову генетику. Наиме, за Војиновиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе E V13 PH2180[50]. За групу родова из области Пиве и Бањана, са различитим предањима о пореклу, генетика показује да су истог порекла, које вероватно сеже у позни средњи век. Ту су уз Војиновиће и Аџићи, Дакићи, Мазићи, Копривице, Миловићи, као и неки родови из данашње Херцеговине[51].

Слична презимена налазимо у Боки – Донда (Рисан) и Дондало (Котор)[52]. Затим Донда и Дондић у Истри[53] и стари римокатолички род са презименом Дунда у Имотској Крајини. Сличну основу има и презиме Дондур из Книнске Крајине. Међу босанским муслиманима женско лично име Дунда није ретко. Село под називом Дондур пописано је у османском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године, у близини Милешеве[54]. Село се налазило на подручју између села Каћево и Милешеве. Овај топоним је, можда, остао сачуван у данашњем топониму Дундол – локалитет на подручју данашњег села Хисарџик, управо на потесу између Каћева и Милешеве[55].

Звездана Павловић[56], тумачећи неке топониме у Србији, попут Дундељски Дол и поменути Дундол, њихову основу изводи од имена Дунда, које долази од румунских имена Donda, Dondás, Dondea, а истог порекла била би и презимена попут Дунда, Дундак, Дундер, Дундов, Дундулић.

Једно тумачење, за пивљанске Дондиће колонизоване у Медрговцу у Лабу на Косову (претходно колонизовани у Јабланицу 1889. године), је да је могуће да је Донда надимак изведен од неког имена попут Радоња[57].

У покрајинским говорима донда и дунда имају више значења. Дунда или донда се каже за „велико, дебело, чврсто а тромо чељаде“ (углавном за женско чељаде)[58]. У Приморју и Херцеговини дунда се каже при ословљавању за старијег човека, као стриц, стрико, чика, чича. Овај израз се користи и у Попову Пољу, па би овде предање Дондића о пореклу из Попова могло добити на снази. Донда је локални назив за једну врсту морске птице која се гнезди по Херцеговини. За Дондуре из Книнске Крајине (село Жагровић) каже се да је њихово презиме француско, и да су потомци неког Наполеоновог војника који је ту остао крајем 18. века[59]. Коначно, основу донд- налазимо и у турском корену dondur који је основа речи у којима се он односи на нешто хладно, ледено[60].

Дакле, остаје отворено од које од свих побројаних варијанти је настало презиме пивљанских Дондића. Или је у питању (влашко?) лично име Донда, или је то надимак од неког другог имена (Радоња?), или је она удова Митра била такве грађе да су је прозвали – дондом, а можда је у основи неки турцизам са основом који налазимо и у речи dondur.

ЈАРЕДИЋ

У Горњим Рудиницама је до ближе прошлости живео род са презименом Јаредић. Презиме су добили по Јареди, удовици из рода Шућура, која се са троје деце вратила у род. Деци су по мајци наденули презиме Јаредић[61]. Предање не говори од којег рода је био Јаредин муж, односно отац то троје деце. Утолико би било занимљиво тестирати неког од потомака овог рода. Они се данас не презивају Јаредић. У новије време овај род је спао на једну кућу, Мијата Јаредића. Кад је Мијат умро, његове синове, Ђока и Илију, прозову Мирићи, по мајци Мири[62]. У време кад је Томић скупљао податке за рад о Пиви (књига је објављена 1949. године, а подаци су вероватно прикупљани пре Другог светског рата) још увек су се презивали Јаредић, а Мирић им је забележно као секундарно презиме[63]. Касније су Мирић узели за званично презиме. Као и Јаредићи, Мирићи славе Никољдан зимски.

У Црној Гори постоји један већи род Јаредића. Они су племенски Никшићи из Ливеровића у Жупи Никшићкој, огранак Јовановића. Има их насељених и у Растовцу и Горњем Пољу код Никшића[64]. Јаредићи су и један од родова ровачких Љешњана, у Горњој Морачи.

Посебан род Јаредића налазимо у невесињском крају. Они су од Мучибабића[65], живели су у Шеховини, па су се из непознатих разлога преселили у Братач[66]. Јаредића има и у Дољанима код Дарувара у Славонији (1898. године уписани су са презименом Јареда, а у неким документима и као Јарда)[67], и у селу Драготина на Банији (потврђени у селу 1772. године; оба рода славе Ђурђевдан, па је могуће да се ради о истом роду). Постоји један резултат Јаредића из Хрватске, I2а Y3120, с тим што нема других података одакле је тестирани. Судећи према Лексику презимена Хрватске, Јаредића има управо у Славонији и на Банији[68].

Што се тиче невесињских Јаредића, тестирани је навео другачију верзију предања, по којем су они у невесињски крај дошли из Жупе Никшићке. Повезивање са већим родом из никшићког краја, јасно, долази због истог не тако честог презимена. Генетика ову везу није потврдила, с обзиром да су Јаредићи из Жупе племенски Никшићи и највероватније носиоци хаплогрупе I2a РН908, а код Јаредића из Невесиња је утврђен други резултат[69], који потврђује порекло Јаредића од Мучибабића. И крсна слава невесињских Јаредића и Мучибабића – Аранђеловдан, потврђује ову везу.

Ово презиме долази од женског имена Јареда. Вероватно се ради о женском облику библијског јеврејског имена Јаред, које се помиње у Првој књизи Мојсијевој као један од праотаца (чукунунук Адамовог сина Сита).

ЛОНДРОВИЋ

Лондровићи су помињани у одељку о презимену Верговић, као један од родова из ширег братства Лаловића.

Лондровићи су били међу групом колониста у селу Карађорђевац^[70] у јужној Македонији. Ово село у Валандовској котлини насељено је у раздобљу између светских ратова (1919-1926), од српских колониста из свих крајева динарске области, међу њима и један број Пивљана, на месту напуштених турских села. 1919. године ту су се доселиле и две куће Лондровића из Борковића. 1941. године, већина колониста је напустила село или је протерана од стране бугарских окупационих власти[71].

У Бугарској налазимо презимена са истом основом – Лондрев, Лондрин и Лондров. Бугарска лингвистика претпоставља да су настала од турског назива за град Лондон у Енглеској[72]. Лондра (Londra) је италијански облик за град Лондон, а Турци су назив преузели од Млечана. У неким старијим млетачким документима, користи се и у облику Londro.

Међутим, реч лондра има и друга значења. „Londra, lat. lunteг, luntri, tur. lundra “barca”, fr. londre, spagn. londra. maced. landura“ је врста мањег војног брода (барке), који се нарочито користио на Јадрану, Црном мору и источном Медитерану[73], па и на Скадарском језеру. Лондра је и турцизам и означава једну врсту чоје, од које се правила одећа[74] (вероватно лондонска). Koначно, у народном говору реч лондра означава јагњећу трбушну кожицу која се, због своје чврстине и отпорности, у ранија времена користила за затватарање прозора[75] – овако затворени прозори називани су лондраши. Михајловић даје још једну могућност, да презиме Лондровић може имати везе са глаголом ландрати – скитати[76].

Одгонетку дају сами Лондровићи, чије предање каже да су то презиме добили по претку „који је од овчијех бурага правио лондре, којима су се раније, умјесто стакла застирали прозори“^[77]. С обзиром да се Лондровићи помињу у два записа Пивског манастира, оба из 1814. године^[78], могло би се закључити да презиме потиче најкасније из 18. века. Старија верзија презимена била је Лондро.

НИНОШЕВИЋ

Према једном мишљењу Ниношевићи су староседеоци на Плужинама[79] (заселак Горњи Градац). Међутим, постоји и друга верзија по којој су они пореклом од Браниловићи, уз Руђиће највећег братства у Пиви[80]. Са друге стране, ово предање каже и да су Ниношевићи истог порекла као Војиновићи, за које је речено да нису сродни Браниловићима (Браниловићи и Руђићи су хаплогрупа N2 P189.2 FGC28435[81]).

Предање памти неколико кнезова из овог рода, пре свих Ниноша, по коме и носе презиме, затим кнеза Радоја, као и раније помињаног Лалоша, за кога једно предање везује братство Лаловића, што, како је речено, није много вероватно. Кнез Лалош је био веома угледан, имућан и познат, па је остала успомена да је чак добијао писма од руске царице Катарине II. Мало је вероватно да је велика руска царица писала писма пивљанском кнезу, извесније је да се радило о њеним прогласима који су дељени херцеговачким главарима са позивом на устанак против османске власти[82]. С обзиром да знамо време владавине царице Катарине (1762-1796), то указује на време у којем је живео кнез Лалош.

Старо име Нинош налазимо у дечанским хрисовуљама (другој и трећој) 1330-их и 1340-их[83], као и крајем средњег века у османском попису области Бранковића[84] (четири пута)[85].

Иако има мишљења да су имена са основом нин- настала као надимци од имена Никола, вероватније је да су у питању старија словенска имена, настала у време пре него су словенски народи примили хришћанство, па с њим и име Никола. Основа разних краћих имена је сложено име Нинослав (као и у облику Нинислав), настало од протословенског придева нин – нов, млад, и честог словенског именског наставка -слав[86]. Од овог основног имена касније настају имена попут Нино, Нинко, Ниноје, Нинета, Нинче, па тако и Нинош.

СУКНОВИЋ

За Сукновиће са Јасена предање говори да им је предак био кнез Шћепан који је имао своје ступе на Врбници под Јасеном у којима је ваљао сукно[87], по чему су понели и презиме. Једно предање претка назива „Сукнен-спахија“[88]. Сукновићи носе и ужа, незванична презимена („примјенке“) – Глишовић, Тривковић, Цик[89]. Од Сукновића су и Шумићи, мали род на Јасену, премда постоји и верзија по којој су они потомци једног дечака кога је кнез Шћепан усвојио[90]. И једни и други славе Никољдан зимски. Било би занимљиво тестирати Шумиће, како би се проверило која верзија је тачна. За Сукновиће се може претпоставити да су носиоци хаплогрупе N2 P189.2 FGC28435, с обзиром да су они од Руђића, истог порекла као Гаговићи[91] за које је утврђена ова генетика[92].

Део Сукновића се из Пиве одселио за Босну[93]. Данас их има у Кључу. Неки су крајем 19. века колонизовани у Гајтан у Топлици.

Пивљански Сукновићи нису једино братство са овим презименом. Сукно, стара словенска реч за добро обрађену вунену тканину је основа више презимена ширем јужнословенског етничког простора. Један заселак села Ивезићи код Бродарева носи назив Сукновићи, што, иако тамо данас не постоји род са овим презименом, указује да је некада постојао. На Мишљену у Храсну у Херцеговини, постојао је стари римокатолички род Сукнови, од којих се део временом потурчио[94]. Такође постоји стари римокатолички род и истоимено село Сукновци источно од Кистања и од њих у Кијеву код Книна. 1672. године вероватно неко од овог рода помиње се у Шибенику са презименом Сукновић[95]. 1686. године у Суботици је записано буњевачко презиме Сукнов, касније као Сукновић. 1728. године исто презиме налазимо и код Срба насељених у јужну Мађарску (Батосек у жупанији Толна), 1736. године и Mијата Сукновића у Вуковару[96], а 1767. римокатолике Сукновиће у Новаку у западном Срему[97]. У савременом Дубровнику налазимо презиме Сукно. Од овог рода је некадашњи познати југословенски и хрватски ватерполиста Горан Сукно. Овај род је из Комаја у Конавлима, где се помињу још 1667. године[98].

ТАУШАН(ОВИЋ)

Таушани су малобројан род на Безују. Огранак су тамошњег братства Врачара, а сродни су им Бајовићи. Да су Таушани и Бајовићи сродни, односно да оба рода представљају огранке Врачара, говори и податак да су имали и раније заједничко презиме – Чепур. Према једној верзији, Врачари и њихови огранци су род Гаговићима, по чему би припадали ширем пивљанском братству Руђића. Међутим, према другом предању, они потичу од „неког остављеног, ваљда ванбрачног, детета, које је кнез Гаговић нашао у шупљој букви y Буковцу, узео, отхранио и y своме селу Безују населио. Томе детету је било име Радуле“[99]. За Бајовиће се сматра да су потомци браће Баја Пивљанина, по којем су узели презиме. Према другој верзији, они су од једног Чепура који је „послије одметања Баја и његове браће остао на њиховом имању“[100]. Бајовићи су све до 1887. године носили презиме Чепур, а Бајовићима су се прозвали у новије време[101], што баца сенку сумње на њихово порекло од Бајове браће. Сва три ова рода славе Никољдан.

Таушани су се исељавали у Херцеговину, где су задржали своје презиме. Има их у Кокорини, а одатле и у Плочник на Неретви[102]. Из Кокорине су, због хајдуковања против Турака, неки Таушани ускакали у Морачу. Познат је био харамбаша Марко Таушан, који је опеван y народним песмама. Тројица синова Николе Таушана – Живко, Ђоко и Раде из Мораче се населе на Жабљак 1862. године[103]. После Првог светског рата, неки се са Жабљака населе у Пљевља и Отиловиће у Затарју, и узму за званично презиме – Таушановић[104].

У Алексинцу постоје посебни Таушановићи, од којих је Коста Таушановић, познати политичар из 19. века, један од оснивача Радикалне странке. Рођен је у Алексинцу, где су се Таушани доселили из Прилепа 1834. године[105].

Ово презиме налазимо и у Хрватској: Таушана има у Дубровнику и Славонији, а Таушановића у Подравини, Славонији и Западном Срему[106].

Пивљански Таушани своје презиме носе по претку, харамбаши, чији је надимак био – Таушан[107]. Таушан (tavşan) на турском језику значи – зец[108]. Могуће да је харамбаша био изузетно брз и окретан, па је добио овакав надимак.

Генетика је највероватније показала да Врачари, а самим тим и Таушани и Бајовићи (односно старији род Чепура), немају везе с Гаговићима. Наиме, код тестираног Бајовића утврђена је хаплогрупа R1a YP951[109], док су Гаговићи, како је већ помињано, носиоци хаплогрупе N2 P189.2 FGC28435.

ЋАЛАСАН

Ћаласани су велико пивљанско братство из Мратиња, а има их расељених и у Барном Долу, на Брљеву, у Црквичком Пољу и Горњим Рудиницама. Њихово предање говори да су пореклом из Будима у доњој Херцеговини[110], по чему су их у Пиви прозвали Будимдијама[111]. Томић у свом раду о Пиви бележи другачије предање о старини Ћаласана из Сарајева, и податком да им је матица „Лузатина“[112] (неутврђено о којем месту се ради).

Давали су кнезове у Мратињу. Памте кнеза Митра Будимлију кога су обесили Турци код реке Пиве око 1780. године. Неки Будимлије се иселе у Босну, где добију презиме Рупар, а преостале Будимлије у Пиви прозову Ћаласанима. Временом су се издвојиле две гране са другим презименима – Первани (касније Первановић)[113] и Цијуци (једнина: Цијук), такоће у Мратињу[114]. Ћаласана има и у Фочи и Пљевљима[115], и колонизованих у Јабланицу (Мировац, Гајтан) око 1890 године[116].

Реч ћаласан по којој долази ово презиме има неколико значења: у Херцеговини се ћаласаном назива неко ко је нескладан y погледу телесне грађе, понашања или због немарног облачења[117]; у Јошаници ћаласкати значи скитати, не радити ништа[118]; а у Барањи се за неког наивног, лаковерног каже да је ћаласт (гл.), односно да је ћаласан (им.)[119]. Дакле, неки Будимлија је можда био немаран у погледу свог изгледа или понашања, можда је био склон скитању, можда наивчина, а можда све то заједно, те су га тако прозвали, што је остало као презиме братству.

Ћаласани су генетички тестирани и установљено је да су носиоци хаплогрупе I2a РН908 подграна BY152858[120]. Подграна указује на генетичку блискост с љубињским Брборићима[121] и још неколико старих родова из љубињског краја, са којима деле и исту славу – Ђурђевдан. Кад се томе дода предање Ћаласана о пореклу из Херцеговине, намеће се закључак о њиховом сродству које је тешко одредити временски, али вероватно не иде даље од позног средњег века.

ЦИЦМИЛ

Цицмили су род из Пиве, село Столац, одакле су населили још нека насеља у Пивској Жупи и Планини (Плужине, Никовићи, Шарићи, Пишче, Бријег, Бојати, Црквичко Поље, Горње Црквице, Пирни До). Једно су од најбројнијих пивљанских братстава. Славе Ђурђевдан.

Предање каже да је њихов предак, поп Никола, овде добегао из Грбља, због убиства, и са породицом се населио на Стоцу, на земљи пивљанског кнеза Лалоша, чију кћер је оженио један од поп-Николиних синова^[122]. Унеколико се разликује друга верзија, која, такође, говори да Цицмили потичу из Грбља, али да су се у Пиву доселила два брата којима је пивљански кнез Јован Тадић дозволио да се населе, уз обавезу да чувају мост на Буковици и осигуравају пут за Горанско. Касније су купили Столац од кнеза Лалоша и настанили се тамо^[123].

Презиме Цицмил спада у она презимена чије значење није поуздано растумачено. Занимљиво је да је, такође на црногорском приморју (Бар), забележено презиме Цицмилос^[124], које би по облику могло бити грчког порекла. У Зауљћу у Озринићима налазимо топоним са истим префиксом циц-, Цицмановица[125]. Основа циц- је прилично честа у аромунском језику, па би се могло закључити да је и презиме Цицмил романског (влашког) порекла, или кованица романске основе циц- и словенског наставка -мил.

Цицмила има исељених на разне стране, већином у Никшић и Подгорицу, а неки огранци и у Вранеш (бјелопољски крај), затим у Босну (село Брајковићи на Гласинцу^[126], Мандра код Соколца^[127], Кошутница код Рогатице^[128], Власеница где носе презиме Ђурић^[129], итд) и Бачку (Бачко Добро Поље, Кула)^[130]. Цицмили исељени у околину Ваљева данас носе презиме Ерић^[131]. Део исељених Цицмила, у Србији и Македонији, након пресељења уписан је под презименом – Цицмиловић. Ових Цицмиловића било је у Медвеђи (иселио се Коста Цицмил 1936. године)^[132] и Старом Качанику на Косову (досељени из Шавника 1926. године)^[133]. Најзанимљивија је повест о Цицимиловићима из поменутог села Карађорђевац у јужној Македонији. Након протеривања колониста од стране Бугара 1941. године, неколико породица Цицмиловића из Карађорђевца тада се одселило за Србију, једна породица у Црну Гору, једна је остала у Струмици, а једна се иселила чак у Солун^[134].

За плужинске Цицмиле утврђено је да су носиоци хаплогрупе I2а PH908[135]. Утврђени хаплотип је прилично особен и није близак другим родовима из области за коју би се могло очекивати постојање неког сличног хаплотипа (Бока, Грбаљ, Херцеговина, Стара Црна Гора). Неке особене вредности Цицмил дели са Пејаковићем из Рубежа код Никшића[136], који потичу од паштровских Кањоша. С обзиром на порекло оба ова рода из црногорског Приморја, могла би међу њима постојати нека давнашња веза.

Од пивљанских Цицмила је наш чувени лингвиста Радојка Цицмил Реметић.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

Напомене:

[1] Светозар Томић, Пива и Пивљани, Српски етнографски зборник књ. LIХ, Насеља и порекло становништва књ. 31, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, Београд 1949, стр. 447.

[2] https://www.poreklo.rs/2021/05/06/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-8-deo/

^[3] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд, 1997, стр.632.

^[4] Петар Шобајић, Дабарско Поље у Херцеговини, Српски етнографски зборник, Књига LXVll, САНУ, Београд, 1954, стр. 36.

^[5] Обрен Благојевић, Пива, посебна издања књига 69, САНУ, Одељење друштвених наука, Београд, 1971, стр. 394.

^[6] Миленко Ћировић Љутички, Пљеваљска бригада црногорске народне војске 1914-1915. (документа), „Пљеваљске новине“, Пљевља, 2007, стр.144, 364, 385, 387.

[7] Караџић, Шибалић, 633.

[8] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 117.

[9] Благојевић, 394.

[10] Етимолошки речник српског језика 02, САНУ, Одељење језика и књижевности Одбор за етимолошки речник – Институт за српски језик САНУ Етимолошки одсек, Београд, 2006, стр, 254

[11] Ivica Gusić i Filip Gusić, Rječnik govora Dalmatinske Zagore i Zapadne Hercegovine, Zagreb, 2004, стр. 23.

[12] Етимолошки речник српског језика 02, 254.

[13] Речник српскохрватскога књижевног језика 01, Матица српска – Матица Хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 149.

[14] Етимолошки речник српског језика 02, 254

[15] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 32.

^[16] Томић, стр. 123.

^[17] Радојка Цицмил-Реметић, Топонимија Пивске планине, Библиотека ономатолошких прилога, Књига 1, САНУ, Одељење језика и књижевнсоти, Одбор за ономастику, Београд, 2010.

^[18] Благојевић, 394.

^[19] Томић, 123.

^[20] Исто.

^[21] Исто.

^[22] Цицмил-Реметић, 317.

[23] Василије Ђерић, Још нешто о арбанашким речима у српском језику, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књига 10, Београд, 1930, стр. 45.

[24] Лубурић, 240.

[25] Исто.

[26] Teodor Srdanović, Legende i predanja Durmitoraca, Turistička organizacija Žabljak, Žabljak, 2007, стр. 195.

[27] Stjepan Sršan, Popis sandžaka Požega 1579. godine, Gradja za povijest Osijeka i Slavonije knjiga XII, Državni arhiv u Osijeku, Osijek, 2001, стр. 340.

[28] Никола Звонимир Бјеловучић, Полуострво Рат (Пељешац), 1922, стр. 221.

[29] Илија Синдик, Дубровник и околина, Српски етнографски зборник књига XXXVIII, библиотека Насеља и порекло становништва књига ХХIII, Српска краљевска академија, Београд, 1926, стр. 131.

[30] Nebojša Drašković, Gospodari gena u Crnoj Gori, Herceg Novi, 2020, стр. 548.

^[31] Радивоје Тадић, Тадићи, Београд, 1990, стр. 67.

^[32] Аника Сковран, Уметничко благо манастира Пиве, Југословенска ревија, Београд, 1980, стр. 26; Томић, 495.

^[33] Томић, 494, 495.

^[34] Исто.

^[35] Томић, 465.

^[36] Благојевић, 402.

^[37] Благојевић, 402, 411, 418.

^[38] Благојевић, 429.

[39] Чедомир Баћовић, Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500-1918), 29.

[40] Попис свега становништва Црне Горе по окружјима, варошима и селима 1879 Књига I, Државни архив Црне Горе – Завод за статистику Црне Горе, Цетиње, 2009, стр. 365.

[41] Олга Иванова, Македонски антропономастикон (XV-XVI век), Скопје, 2006, стр. 82.

[42] Душанка Динић-Кнежевић, Тканине у привреди средњовековног Дубровника, САНУ, Посебна издања књига DXL, Одељење историјских наука Књига 8, Београд, 1982, стр. 279.

[43] Esad Kurtović, Vlasi Bobani, Društvo za proučavanje srednjovjekovne bosanske historije, Posebna izdanja knjiga I Monografije svezak I, Sarajevo, 2012, стр. 39.

[44] Велимир Михајловић, Руковет презимена, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози XIII, Београд, 1997, стр. 32.

[45] Исто.

[46] Богдан Станојев, Јасеново село у Банату, Библиотека Хронике села, Одбор САНУ за проучавање села, Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 1996, стр. 201

[47] Иванова, исто.

[48] Видак Вујновић, Вој(и)новићи и Вуј(и)новићи, Библиотека Научна мисао, Београд, 1985, 62.

[49] Вујновић, исто, Благојевић, 403. У Томићевом раду о Пиви погрешно је наведено да Дондићи славе Ђурђевдан (Томић, Пива и Пивљани, 448). Уколико прихватимо предање о досељењу предака Дондића из Попова, можда би Ђурђевдан могла бити њихова старија слава.

[50] Српски ДНК пројекат.

[51] Исто.

[52] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 140.

[53] Leksih prezimena SRH, 137

[54] Ahmed Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 1985, стр. 586.

[55] Звездана Павловић, Ороними Србије, Ономатолошки прилози, ХIХ–ХХ, САНУ, Одељење језика и књижевности Одбор за ономастику, Београд, 2009, стр. 271.

[56] Исто.

[57] Милета Букумирић, Ономастика Горњег и Средњег Лаба, Библиотека Језик књига 3, Институт за српску културу Приштина – Филозофски факултет – Дом културе Свети Сава, Лепосавић – Косовска Митровица – Исток, 2002, стр. 18.

[58] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 524.

[59] Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Издање Српско културно друштво, Београд – Книн, 1999, стр.63.

[60] Grupa autora, Tursko-srpski rečnik, Аtaturk kultur, Dil ve Tarih Yuksek Kurumu, Turk Dil Kurumu: Ankara 1997, стр. 299.

[61] Благојевић, 414, 431.

[62] Исто.

[63] Томић, 487.

[64] Миљанићи, 190.

[65] Јевто Дедијер, Обрен Ђурић-Козић, Миленко Филиповић, Љубо Мићевић, Херцеговина, антропогеографске студије, ДОБ, Гацко, 2010, стр, 236.

[66] Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Biblioteka Baština, Beograd 2005, стр. 393.

[67] Александар Бачко, Предраг Гојковић, Српске породице пакрачког и даруварског краја, Зборник за српску етнографију и историју Књига 9, Београд, 2017.

[68] Leksik prezimena SR Hrvatske, 258.

[69] Резултат је део књиге о генетици херцеговачких Срба, која је у припреми.

^[70] Село Карађорђевац данас носи назив – Јосифово.

[71] Више о овом занимљивом селу може се прочитати у раду Душана Кецојевића – Село Карађорђевац, насеље Срба у Македонији, Вардарски зборник 1, САНУ, Међуодељењски вардарски одбор, Београд, 1999.

[72] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр, 702.

[73] Nikola Čolak, Regesti marittimi Croati / Hrvatski pomorski regesti 2, Centro di Studi Storici Croati – Venezia, Padova, 1993, стр. 33.

[74] Gliša Elezović, Turski spomenici, knjiga 1, Zbornik za istočnjačku istorisku i književnu gradju, Srpska akademija nauka, Odeljenje društvenih nauka serija prva knjiga I. Beograd, 1952, стр. 445.

[75] Kemal Hrelja, Kako je živio narod, Bosanska knjiga,:1994, стр. 226.

[76] Михајловић, 702.

^[77] Благојевић, 411.

^[78] Исто.

[79] Томић, 449.

[80] Благојевић 415.

[81] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1335.0

[82] Благојевић, 416.

[83] Милица Грковић, Имена у дечанским хрисовуљама, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт 8a јужнословенске језике, Нови Сад, 1983, стр. 82.

[84] Милош Мацура, Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, САНУ, Службени гласник, Демографски зборник Књига VI, Београд, 2006, стр. 726.

[85] Oblast Brankovića – opširni katastarski popis iz 1455. godine, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 1972.

[86] Mate Šimundić, Dio davnih osobnih imena iz šibenskoga kraja IX, Ономатолошки прилози XI, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 1990, стр. 44, 45.

[87] Благојевић, 420.

[88] Томић, 481.

[89] Мара Тијанић-Вујовић, Топонимија Жупе пивске, Библиотека ономатолошких прилога Књига 4, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 2018, стр. 51.

[90] Благојевић, 426.

[91] Благојевић, 420.

[92] Српски ДНК пројекат; https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1335.0

[93] Благојевић, 420.

[94] Херцеговина, 265.

[95] 0. E. Fermendžin, Chronicon observantis provinciae Bosnae Argentinae ordinis s. Francisci Seraphici, JAZU, Starine Knjiga XXII, Zagreb, 1890, стр. 49.

[96] Ive Mažuran, Stanovništvo i vlastelinstva u Slavoniji 1736. godine i njihova ekonomska podloga, HAZU, Zavod za znanstveni rad u Osijeku, Osijek, 1993, стр. 175.

[97] Antun Bošnjaković, Novak – Bapska godine 1767, Zbоrnik za narodni zivot i običaje, Knjiga 53, HAZU, Zagreb, 1995, стр. 25.

[98] Stijepo Mijović Kočan, Konavli, Konavle društvo za znanstvene i kulturne djelatnosti, Dubrovnik, 1984, стр. 18.

[99] Лубурић, 229.

[100] Благојевић, 393, 397, 421

[101] Исто.

[102] Херцеговина, 237, 372.

[103] Лубурић, 229.

[104] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 351, 353.

[105] Миодраг Cпирић, Досељавања из Македоније у Алексинац током XIX вeкa, Вардарски зборник 4, САНУ, Међуодељењски вардарски одбор, Београд, 2005, стр. 91.

[106] Leksik prezimena SR Hrvatske, 672.

[107] Milićević, 679, 680.

[108] Херцеговина, 237.

[109] Српски ДНК пројекат.

[110] Будим је стари средњевековни град код Чичева, на југ од Требиња.

[111] Благојевић, 423.

[112] Томић, 450.

[113] Благојевић, 417.

[114] Благојевић, 423; Томић, 476.

[115] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 127.

[116] Обрен Ристић, Мирослав Ристић, Братство Ристић из Миљковца, Београд – Нови Сад, 2004, стр. 33, 34.

[117] Ратко Шутић, Један избор речи, синтагми и реченичких формупа из говора источне Херцеговине, Изворник 9, Годишњак Вукове задужбине – огранак у Гајдобри, Гајдобра, 2013, стр. 534.

[118] Владимир Вујичић, Стотридесетједна година Горње Јошанице, Београд, 2012, стр. 453.

[119] Slavko Bunović – Punčec, Leca – Baranjski divani, Biblioteka Posebna izdanja, Klub novinara Вaranja press, Beli Manastir, 1986.

[120] Српски ДНК пројекат.

[121] Исто.

^[122] Томић, 106, 107.

^[123] Благојевић.

^[124] Миљанићи, 467. Податак из Регистра матичних књига, општа евиденција, Скупштина општине Бар.

[125] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004, стр. 138.

^[126] Миљанићи, 467.

^[127] Љубо Млађеновић, Под шифром Викинг, живот, борба и страдања југословенских интернираца у логорима у Норвешкој 1942 – 1945, Институт за савремену историју, Београд, 1991, стр. 732.

^[128] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Просвета-Трговина дд, Сомбор, 1993, стр. 383; Ђорђе Николајевић, Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882, Земаљска тискара, Сарајево, 1882, стр. 87.

^[129] Милан Радуловић, Порекло глумца Жељка Еркића, интернет чланак, „Порекло“, 2018.

^[130] Цицмил-Реметић, 59.

^[131] Миљанићи, 467.

^[132] Цицмил-Реметић, 59.

^[133] Милета Букумирић, Ономастика јужнога Косова, Ономатолошки прилози XIII, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 1997, стр. 346.

^[134] Кецојевић, 375, 378.

[135] Српски ДНК пројекат.

[136] Исто.