О неким необичним презименима код Срба (7. део)

2. марта 2021.

коментара: 9

ГОРЊЕ ПОЛИМЉЕ

ШЕКУЛАРАЦ

Презиме Шекуларац налазимо, наравно, ван самог Шекулара, јер не би било логично некога у самом Шекулару звати том одредницом или презименом, где су и сви остали Шекуларци.

Исељени Шекуларци који су понели ово презиме нису сви истог рода. Тако у селима испод Бјеласице (Горња села, Курикуће) постоји велико братство Шекулараца који су огранак шекуларског братства Ћетковића из истоименог села. О Ћетковићима је писано у посебном чланку на страници Друштва српских родословаца „Порекло“[1]. За ове Шекуларце је потврђена припадност братству Ћетковића, с обзиром да као и сви други огранци овог братства имају хаплогрупу I2a А1328.

Друго велико братство Шекулараца је из сјеничког краја. Њихови преци су се доселили у Чедово и Бачије 1809. године[2]. Данас су се већином иселили у веће градове (Београд, Чачак, Краљево, Врњачка Бања, Нови Пазар, Сјеница), послом, а раније су живели у Чедову, Бачији, Дунишићима, Доњим Лопижама, Штављу[3]. И у милешевском поменику налазимо приложнике Шекуларце из Штавља, Чедова и Сјенице (у раздобљу 1873-1884. године)[4]. С обзиром на славу Свети Врачи, као и предање о ранијем презимену Рајковић, намеће се закључак да су они истог порекла као и Портићи у шекуларском селу Мезгале, с обзиром да ни један други род у Шекулару не слави ту славу. Код сјеничких Шекулараца (тестирани је родом из Чедова) утврђена је хаплогрупа I2a РН908, за коју посредно можемо закључити да је и хаплогрупа Портића, с обзиром на резултат Рајковића из Брезојевице код Плава, од којих потичу и Портићи. И сам тестирани је навео да су Шекуларци из Чедова од исељених Портића. Портићи су данас мало братство у Шекулару, с обзиром да их се већина иселила из Мезгала 1851. године, након сукоба с Васојевићима.

Трећи род са презименом Шекуларац живи у Жупи Александровачкој у селу Трнавци, где су се доселили крајем 18. века. До 1879. године славили су стару, шекуларску славу Јовањдан, а касније су узели славити Светог апостола Андреја[5]. Генетика је показала да су они носиоци хаплогрупе E V13 Z1057, која није забележена ни код једног другог шекуларског рода[6]. Могуће је да је некад у Шекулару привремено живео неки род ове генетике, па се оданде иселио. То би било најприхватљивије решење ове загонетке, а још нека су да се можда радило о лажном представљању у новој средини, неки случај прибраћивања сјеничким Шекуларцима, али и могућа веза са Шеклерима из Рудног (чије село је у османско доба било уписано као Шекулар) о којима је раније писано.

Шекулар је једно од најстаријих постојећих насеља у Горњем Полимљу и можда најстарије племе Црне Горе и Брда. Помиње се као стално насеље („Шекулари“) у планинском подручју Чрне Горе, између жупа Плав и Будимља, још 1314. године у Бањској хрисовуљи којом је краљ Милутин даровао поседима своју задужбину манастир Светог Стефана у Бањској[7].

Значење назива Шекулар није сасвим разјашњено. О етимологији ове речи постоји више мишљења, као на пример: да потиче од влашке речи “секула” што значи секира; Секул је, такође, и влашко лично име[8], те назив Шекулар може потицати и од неког давног родоначелника шекуларског катуна (Радомир Вешовић)[9]; по неким мишљењима назив потиче од латинске ријечи saeculum – покољење, нараштај, односно saecularis – вековни (Шпиро Кулишић)[10], столетни (дакле, нешто древно, што постоји од давне старине), од чега је настала и албанска реч за народ, људе shekull (Johan von Hahn)[11].

Најуверљивије, можда, звучи мишљење по којем назив Шекулар вуче корен из латинске речи secularis – секуларно, световно, нецрквено, коју налазимо и у албанском shekullar – световњак (Александар Лома)[12]. У време ширења хришћанства, односно покрштавања незнабожаца, секуларима су се могли називати они који још нису примили хришћанство. Могло би се закључити да су ранији становници Шекулара били неко племе које се дуже држало ван хришћанске заједнице, или су формално били покрштени, али им је однос према црквеној заједници био такав да су сматрани секуларима. Коначно, Шекуларом је могло бити названо подручје које није у поседу властелинства неке цркве или манастира, а којим је окружено (нецрквени посед). У подручју данашњег села Гољемади у Љешанској нахији постоји селиште истог имена. Занимљиво је да се за овај љешански Шекулар и данас говори да је нецрквено земљиште, што би могла бити потврда мишљења о етимологији назива Шекулар као нечег нецрквеног, секуларног.

Занимљиво виђење порекла назива Шекулар даје филолог и антрополог Момир Никић[13], који наводи могућност да назив Шекулар има везе са ердељским Секељима који су се ту населили у средњем веку и по којима је крај могао понети назив Секлервар (Szeklervar) – утврда Секеља (нем. Секлери). О овоме је писано у чланку о братству Радмужевића[14].

Међутим, помен Шекулара из 1344. године у запису на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха, где се за Шекуларце каже “народ из села Секула”[15], можда даје на снази наведеном Вешовићевом мишљењу да би назив могао доћи и по личном (?) имену Секула.

Поменуто је да у Љешанској нахији у подручју села Гољемади налазимо локалитет под називом Шекулар. Није утврђено да ли су полимски и љешански Шекулар у некаквој вези, премда постоје нека предања која би могла указати да су се житељи љешанског Шекулара из неких разлога преселили у Полимље[16].

Поред поменута два Шекулара, као и истоветног старог назива села Шеклери, постоји локалитет Шекулар и у копаоничком селу Чомаге[17] код Јошаничке Бање.

Наведени родови са презименом Шекуларац су млађег постања, из 18. и 19. века. Свакако је овог презимена у прошлости било и више међу исељеним припадницима племена Шекулара, али је оно замрло узимањем нових презимена. Ипак, дали су неколико познатих људи. Од Шекулараца-Ћетковића знаменит је поп Ђорђије Шекуларац (1885-1946), учен свештеник који је богословију завршио у Русији (у Одеси), а после је био професор призренске и цетињске богословије. Гроб му се налази на манастирском гробљу у Ђурђевим Ступовима код Берана. Од истог братства су и наш прослављени фудбалски ас Драгослав Шекуларац (1937-2019) и црногорски историчар Божидар Шекуларац (1944).

ЋЕТКОВИЋ

У одељку о презимену Шекуларац поменуто је братство Ћетковића. С обзиром да је постављена веза за чланак у којем је детаљно писано о овом шекуларском братству, нећу се овде бавити његовом прошлошћу, већ само етимологијом презимена, односно имена Ћетко, по којем је братство добило презиме.

Треба рећи да данас ни један огранак овог братства више не носи изворно презиме. Оно је замрло током 1920-их, када су и последњи преостали припадници са презименом Ћетковићи из огранка Вајмеша узели нова презимена.

Ћетковић није ретко презиме и налазимо га на више места у Црној Гори, Херцеговини, источној Босни, западним деловима Србије. У Црној Гори га има у Црмници (Глухи До, Томићи), Ријечкој нахији (Љуботињ), Љешанској нахији (Круси, Бери, Буроње), Цуцама, Бјелицама, Озринићима, у Боки (Ораховац, Грбаљ, Пераст), у Сутомору, Бару и Улцињу, у Никшићу, у Зети (Дајбабе, Матагужи, Понари, Ботун, Махала, Тузи), у Дробњаку, Пиви, Морачи (Љешњани), Пиперима, Кучима, Братоножићима, Шекулару[18]. Наравно, ово су све засебни родови који нису истог порекла. То потврђује, у једном броју случајева, и генетика. До сада је тестирано пет родова са овим презименом: Ћетковићи из племена Озринића су хаплогрупa I2a PH908, они из Дајбаба R1b, из Грбља (Братешићи) R1а, морачки Ћетковићи Лијешњани I2a Z17855, а за Ћетковиће из Калесије у Босни утврдило се да носе дробњачку хаплогрупу I1 P109.

Ћетковић је патронимско презиме изведено од личног имена Ћетко, које је дијалекатски облик имена Цвјетко[19], где је дошло до сажимања сугласника: ЦВЈ – Ћ. Исту промену налазимо и код женског облика овог имена Цв(ј)етна – Ћетна. Такође, нарочито у Црној Гори, могу се чути и облици глагола – ћетати (цветати), проћетати (процветати). Дакле Ћетковић је парњак презимена Цветковић или Цвјетковић.

У Шекулару сам чуо три тумачења имена родоначелника Ћетковића. Једно каже да му је Ћетко било лично име, друго да су га прозвали Ћетко јер је подигао кућу на ћети – брду (Ћеткова кућа око које се касније развило село Ћетковиће се заиста налази испод самог Лучиног брда у Доњем Шекулару), а треће да је прозван Ћетко јер је још као млад имао „ћету“ у коси – упадљив прамен седе косе. Мишљења сам да су последња два тумачења само народно довијање да се објасни порекло имена.

Шекулар, поглед с Лучиног брда

Говорећи о Шекулару и имену Ћетко, пажњу привлачи податак из османског дефтера за Скадарски санџак из 1582/83. године, где је као један од пореских обвезника уписан Цв(ј)етко Дошљак[20]. Родоначелник шекуларских Ћетковића такође је био дошљак у Шекулару (из Дробњака), али је тешко поистоветити га са Цв(ј)етком Дошљаком, јер се временске одреднице не поклапају: Ћетков долазак у Шекулар пада у почетак 18. века и родослови свих огранака Ћетковића се уклапају баш у тај временски оквир. Но, предање које је забележио Андрија Јовићевић[21] може да наведе и на другачији закључак. Наиме, то предање, забележено у Гусињу, говори да се део Шекулараца негде у првој половини 17. века привремено иселио у Дробњак, вероватно због гладне године. У Дробњаку су неки остали и вероватно се даље раселили, док се део касније вратио у Шекулар. Отуд, није немогуће да су Ћетковићи заправо потомство поменутог Цв(ј)етка Дошљака, чији се потомак (према временским одредницама син или унук) привремено склонио у Дробњак, да би се његов потомак (можда праунук) Ћетко касније, почетком 18. века, вратио у Шекулар. У тој верзији Ћетко би био тако прозван по имену претка који је живео крајем 16. века. Овде једино генетика не иде на руку оваквом следу догађаја, јер осим Ћетковића који потичу од Ћетка из 18. века, ни један други род не само у Шекулару него ни у широј околини није им генетички близак, а било би логично очекивати да постоји барем још нека грана потомства Цв(ј)етка из 16. века.

Која год да је верзија тачна, и Цв(ј)етко и Ћетко су у Шекулару били дошљаци, а с обзиром на утврђену хаплогрупу I2a А1328 као неки могући ранији завичај Ћетковића фигурирају западнији крајеви, с обзиром да је грана А1328 до сада код нас пронађена углавном у Херцеговини, Босни, Далмацији и Лици.

ВАЈМЕШ

Поменуто је да је један огранак шекуларских Ћетковића раније носио презиме Вајмеш. Последњи су ово презиме користили неки братственици из Ћетковића до 1920-их година, али су ти огранци делом замрли, а део њих је почео да користи званична презимена изведена од имена предака из 19. века (Пантовић, Алексић, Вучинић). У списку војника мезгаласке чете Шекуларско-требачког батаљона Горњо-васојевичке бригаде из 1911/1912. године, налазимо петорицу војника са презименом Вајмеш[22].

Међутим, да ово није био надимак само једне гране Ћетковића, говори и чињеница да и многе друге исељене родове из братства Ћетковића, у новој средини зову Вајмешима, па тако и први огранак, од најстаријег Ћетковог сина, који су презиме Вајмеш носили до 1912. године и које се у незваничној употреби задржало и до данас. Они су 1912. године узели за званично презиме Церовић, с обзиром да по братственом предању родоначелник Ћетко потиче од Церовића[23] (што, генетика је показала, није тачно). Намеће се закључак да је већ и сам Ћетко био Вајмеш, био то његов лични или породични надимак.

Непознаница је шта значи реч Вајмеш. Ровински је, током свог боравка у Шекулару 1884/5, забележио да су му неки Вајмеши причали да тај надимак носе по свом претку војводи Вајмешу из 15. века, који је са Ђурђем Кастриотом бранио Кроју од Турака. Oвај детаљ може довести до разних закључака, које су навели ентузијасти у проучавању порекла, на Форуму странице Друштва српских родословаца „Порекло“[24]. Укратко, у источној Албанији, на Црном Дриму, постоји локалитет под називом Вајмези који се спомиње 1444. године у контексту Битке коју је код Тервола (у близини Елбасана) водио Ђурађ Кастриот против Османлија (Vajmezi am Ѕchwarzen Drin) – у питању је шумовито брдо на којем је логоровала Кастриотова војска. Ово место данас се зове Vajmëdhenj. Уколико избацимо суфикс, у основи назива остаје реч која се чита – вајмед (меко д на прелазу у дз, као у чувеној црногорској речи брондзин), што не стоји далеко од “вајмеш”. Ако пустимо машти на вољу, можемо замислити неког Кастриотовог великаша који је управљао овом облашћу или контролисао ово битно стратешко место, па је прозван „војвода од Вајмеша“. Поставља се питање – одакле простим шекуларским горштацима крајем 19. века идеја о Кастриотовом војводи по коме су они добили име?

Постоје и нека мишљења о пејоративном значењу речи “вајмеш” у придевском облику, а у смислу лукавости, завидљивости или непоузданости, али без неког конкретносг образложења оваквог тумачења[25].

У покушају да се што више расветли значење презимена Вајмеш, поменућу и неке речи сличне звучности. Ту је словеначка реч, туђица – германизам, фајмештер – жупник, духовник. Затим и узвик „вајмех!“ којим се изражава жалост[26]. Он се у старије време користио у Босни, Далмацији, а најчешће се може наћи у старијој дубровачкој литератури.

У Босни је касније добио облик „вајме“, а у Далмацији – „ајме“ (позната узрецича „ајме мени!“ – куку мени, леле мени). Поменута заступљеност гране А1328 којој припадају Вајмеши, управо у тим западнијим крајевима, можда иде у прилог овој тези. Можда је неки предак Вајмеша много „вајмехао“ (кукао, жалио се), те је прозван – Вајмеш?

ДАШИЋ

Дашић је, свакако, најпознатије шекуларско презиме. Носе га потомци шекуларског војводе Димитрија – Даше Војводића, познатијег као Даша Шекуларац.

Даша је живео у другој половини 17. века, па до око 1730. године. Крштено Дашино име било је Димитрије[27] (понегде се може наћи и Дмитар или Митар), а зашто је носио надимак Даша, не зна се. Помиње се у Поменику Манастира Шудикова[28] с краја 17. века, као приложник овом манастиру (два пута).

Војвода Даша је предводио Шекуларце око 1730. године у успешном окршају против Климената које је предводио њихов главар Вукле. Вуклеве чете су напале на шекуларске катуне на Мокрој, у намери да плене стада. Чобани који су се затекли на катуну, њих тридесетдвојица, пружили су жилав отпор Климентима, али како је ових било знатно више (око 70 људи), успело им је да их савладају. У тој борби, сви Шекуларци су изгинули (њихови киљани и данас стоје на Мокрој), а Вукле је повео њихова стада (око 6000 оваца) ка Горњем Полимљу. Сазнавши за ово, Даша је узбунио цео Шекулар. Шекуларци су стигли Клименте преко Планинице и Ћемена, и на месту Цикуше одиграла се битка у којој су Шекуларци поубијали око 60 Вуклевих бораца и тако осветили своје чобане и повратили плењена стада. Вукле и један од главара климентских, Иван, дали су се у бег. Ивана “Латинина” Даша је сустигао на пољу у дну Велике, и ту га посекао, по чему је ово поље прозвано Иван-поље. Вукле је са још неколико својих ратника успео побећи преко Плавско-гусињске котлине ка Проклетијама. Војвода Даша је са мањим одредом бираних бораца кренуо у потеру са Вуклевом групом, у намери да убије климентског вођу и тако освети сина Милана, који је био међу чобанима побијеним на Мокрој. Међутим, надомак Селца у Проклетијама шекуларски одред је упао у заседу и том приликом је погинуо и сам војвода Даша, његов син Богосав и још неколико Шекулараца. Остали су успели одбити напад Климената, али су одустали од даље потере за Вуклем, с обзиром да су били на клименској територији, те су сахранили своје погинуле на месту погибије и вратили се у Шекулар. Тако је тело чувеног шекуларског војводе Даше остало да почива надомак Селца у Климентима[29].

Столица војводе Даше у улици у Шекулару

Од потомака тројице Дашиних синова – Милана (који је у овом догађају погинуо на Мокрој), Мирка и Лазара (најмлађи Богосав није имао деце) потиче велико братство Дашића.

Надимак Даша који је носио шекуларски војвода необичан је из два разлога. Најпре, тешко је из имена Димитрије извући такав надимак. По Црној Гори можемо наћи надимак Дашо, обично изведен од имена Данило, Давид, Дамјан и сл, док је Димитрије обично Митар, Мито, Дико или сл. Међутим, у једном документу из пљеваљског краја (убиство 1903. године) налазимо младића именом Димитрије – Даша Шећеровић[30]. Да ли је овај пљеваљски Даша доказ да је могуће Димитрија звати Дашом, или је можда његов надимак пројекција управо познатог шекуларског главара? Друго, надимак се јавља са наставком -а, који је типичан за женска имена и надимке. У Црној Гори су мушки надимци обично са наставком -о или -е (Петар – Перо, Данило – Дашо, Милосав – Микуле, Вукашин – Вуле, итд). Даша је не редак женски надимак уопште код нас као и код Руса. Намеће се заклључак да војводин надимак Даша није изведен од личног имена, већ је тако прозван из неког другог разлога.

Дашом се у неким крајевима назива онај који даје, који је широке руке, добротвор. Поменуто је да је Даша био приложник Шудикове, а уз то, будући прилично имућан, веома је вероватно да се и према другима понашао дарежљиво и покровитељски. Потврда за то био би и случај родоначелника помињаних Ћетковића, кога је Даша примио у Шекулару и дао му четвртину имања, равноправно са својом тројицом синова.

Пажњу привлачи и чињеница да код Албанаца постоје лична имена Dаѕh и Dаѕhа, што наводи неке ауторе на закључак да ни име шекуларског војводе није словенског порекла[31]. Реч dashi нa aлбанском језику знaчи oвaн. Можда корен имена Даша лежи и у античком добу. Наиме, име Dasа било је једно од најчешћих илирских мушких имена[32], у каснијој римској рецепцији као Dasius и Dassius[33].

РМУШ

Рмуши су сродно братство Дашићима. Потичу од Дашиног брата, кога предање именује именом Мушо. Од тог имена, према народном објашњењу, долази презиме Рмуш.

Мушо је, очито, надимак, док је право крштено име родоначелника Рмуша – Радосав. Није редак случај, поготово у Црној Гори, да су православни давали мушкој деци поред крштених и турска имена, као заштиту од нечастивих сила (које су, по народном веровању, зазирале од Турака, те кад би чуле да неко дете носи турско име, не би га дирале). Мушо је, по свој прилици име турске провенијенције[34], односно надимак од неког дужег турског имена (Мухамед, Мустафа, итсл). Изгледа да је и Мушо Војводић свој надимак понео из ових разлога. Нејасно је, међутим, како довести у везу презиме Рмуш са патронимом Мушо. Према традицији Рмуша, Мушо је из неког окршаја са Климентима вукао рану од куршума у врату, због које је “ркао”, па је добио надимак Рмуш који су понели и његови потомци.

Етимолошком анализом презимена Рмуш, могло би се закључити да је оно, у ствари, упрошћена варијанта имена Радмуж (Радмуж – Радмуш – Р’дмуш – Рмуш). Склон сам закључити да је презиме Рмуш старије од Дашиног брата, а као потврду за то налазим и постојање давно албанизованог братства Armush у Метохији. Генетика је потврдила сродност Дашића и Рмуша (I2a Z17855), тако да би у варијанти да су Рмуши заправо Радмужи, братства која данас знамо као Радмужевиће могла бити каснији досељеници који су се прибили уз праве Радмуже и понели братствени назив по селу, а имајући у виду да су сасвим другачијег генетичког порекла (хаплогрупа Ј1) од Рмуша.

О једном могућем објашњењу презимена Рмуш, Јована Ердељановића, било је речи у претходном наставку, код анализе презимена Рмандић[35]. Постоје нека мишљења и да би презиме Рмуш и име села долази „од арбанашке речи rrёmújё (неред) и ггеmúјshёп[36].

Но, с обзиром да се ради само о претпоставкама, у недостатку бољег објашњења ваља прихватити као најсигурнију ону варијанту коју казује само братство Рмуша, јер они вероватно најбоље знају рећи о себи, нарочито узевши у обзир да време када је живео Мушо Војводић није у некој далекој старини, већ уназад три века.

БРАКОЧЕВИЋ

Презиме Бракочевић, патронимског типа, спада у групу оних која су изведена од личних мушких имена са не тако уобичајеним наставком -оч. Не уобичајеним, али не и непостојећим, с обзиром на имена попут Бакоч, Лекоч, Маркоч, Перкоч, Ракоч и др.

Презиме Бракочевић, ипак, јесте јединствено. Бракочевићи су братство из Шекулара, једно од братстава насталих од потомака шекуларског кнеза и познатог јунака из 18. века – Вука Маринковића[37], познатијег као Вук Љевак. Бракоч је био син Вуков.

У османском дефтеру за Црну Гору из 1521. године, забележено је лично име Бракочил, у Црмници (Опточићи)[38]. Име родоначелника шекуларских Бракочевића је из знатно каснијег доба (18. век), тако да немамо основа да их доведемо у везу са Црмницом. Али, ово је доказ да је такво име постојало у прошлости на нешто ширем подручју.

Са друге стране, постоји лично име исте основе – Брако, које је знатно присутније на нашем етничком простору – у документима га налазимо у Пиви, Херцеговини (Мостар), Босни (Зеница), Банату (Самош), Срему (Мартинци), као и презиме Браковић из њега изведено. Најстарији помен имена Брако налазимо у попису Области Бранковића из 1455. године[39]. Браковићи су велико братство у Братоножићима, одакле су се много исељавали – у Зету и Подгорицу, Мојковац, Таково, Ваљевски крај, Левач, Косово и Метохију и др. Других Браковића има у Далмацији. Презиме постоји и код римокатолика – у Хрватској (Кутина) и муслимана – у Босни (Тешањ). Jeдна стара хрватска племићка породица из Јајца носила је презиме Браковић (15. век). Презиме Браковић (Brachouich) налазимо у Шибенику средином 17. века (1653)[40].

Joш једно име исте основе је Бракоје. Срећемо га у средњем веку, посредно, преко патронима Бракојевић (Brachoyeuitz) у дубровачком документу из 1404. године у којем се помиње влах из дубровачког залеђа – Милтен Бракојевић[41].

Moгуће је да је исте основе и презиме Бракус које налазимо међу Србима у Далмацији, Лици и Босанској Крајини. Лично име Бракус налазимо у већој давнини, 1366. године у дубровачком документу, где се наводе тројица браће из Витаљине – Богоје Ђинчић и његова браћа Прибоје и Бракус (Bogoe Gincich de Vitagine, Priboe eius frater, Bracus eius frater)[42].

Михајловић презимена са основом брак- изводи из дужих имена са основом брат- (Братислав, Братољуб)[43]. Имена изведена од основе брат- код нас имају различите облике, па осим презимена која имају ову основу (Братић, Братовић), имају и измењене основе попут бај- (Бајић, Бајовић, Бајковић), брај- (Брајић, Брајовић, Брајковић), брал- (Браловић), бал- (Балевић). Имајући то у виду, можда ово и јесте одговор како је настао корен презимена Бракочевић: од речи брат, имена или надимка од ње изведеног Брако, које је патронимска основа, са наставком -оч, за који је поменуто да није непостојећи у нашем именослову. У том смислу, могућа одгонетка је надимак Брајко, и од њега Брајкоч, где се временом изгубио глас Ј, те је остало – Бракоч[44].

ПОРТИЋ

Поменуто је да један род са презименом Шекуларац потиче од Портића из шекуларског села Мезгале. Према једној верзији, Портићи су од братства Рајковића од Старих Ћеклића. Према другој, они су из суседног племена Косијера, где постоји братство са презименом Рајковић. Према трећој, они су старином из Пјешиваца. Постоји и верзија да су старином из Херцеговине. У верзији о пореклу из Ћеклића, они су најпре добегли у Дробњак (Бијелу), гдје Рајковића има и данас. Једна породица оданде пређе чак у Брезојевицу код Плава, због плодне земље које је било много, запустеле након одласка много старих породица у Великој сеоби 1690. године. Једна верзија овог предања каже да су најпре прешли у Бјелопалиће, па одатле у Горње Полимље. Део се касније насели у Плав. Тамо и данас има потомака ових Рајковића, од којих су неки прешли у ислам. У Шекулару Портићи потичу од Илије Рајковића из Брезојевице, који је у свађи убио неког муслимана у време кад је кнез у Шекулару био Арсо Вуков Дашић, који је тада младом Илији дозволио да се насели у Мезгале. Шекуларци су их, незнано зашто, назвали Портићи. Једно објашњење презимена, које наводе сами Портићи из Метохије, је да су их Портићима прозвали други Шекуларци јер су дошли са подручја које је било под турском влашћу (у верзији предања по којој су преци Рајковића и Портића дошли из Херцеговине)[45].

Портићи су се 1851. године, због сукоба с Васојевићима, сасвим иселили из Шекулара. Једна чета Љеворечана пошла је једне ноћи из Полимља према Метохији да плени стоку тамошњим Албанцима. Прешли су Баљ, да прођу Шекулар на свом путу и тамо затекли стадо. Изгледало је да ће доћи до плена ближе него што су очекивали, али се ту појави неки момак, чобанин, и настаде свађа у којој један од Васојевића уби оно момче. Након тога, дошло је до окршаја између Мезгаљана, од којих је било пострадало чобанче, и васојевичке чете, у којој пострада већина Васојевића. Након тога, Мезгаљани, очекујући освету великог племена из суседства, пребегну у Метохију. Међу њима и Портићи. Остала је само једна удова жена са двојицом синова од оца Портића. Нешто касније, породице изгинулих Васојевића и њихови сродници населили су се на опустеле куће Мезгаљана, а ону жену и њене синове нису дирали. Од те двојице потичу Портићи у Шекулару, а много их је више исељених.

Након исељења 1851. године, дошли су у Гораждевац, а одатле су се неки временом иселили у Злокућане код Клине, Сјеницу (где се презивају Сјеничанин), а 1934. године у Љутоглаве код Пећи[46]. Један Портић се преселио у село Љубожда код Истока у Метохији. Ту су најпре добили презиме Вековић, затим Дакић, и на крају Живковић. Око 1880. године предигли су у Топлицу, али су се вратили у Љубожду 1913. године[47]. Како је раније речено, Шекуларци из сјеничког краја потичу од шекуларских Портића.

Повезивање полимских Рајковића с Рајковићима из Ћеклића и Пјешиваца вероватно је покушај објашњења свог порекла према истом презимену које се јавља у другим крајевима Црне Горе. Генетика не показује ову везу, док се утврђена грана I2a РН908 код полимских Рајковића сасвим лепо уклапа у херцеговачко порекло, где је оваква генетика најзаступљенија.

1698. године налазимо презиме Портић код римокатолика у Студенцима у западној Херцеговини: извесна Ана Портић се појављује као кума на крштењу Иване, кћери Павла и Јаковице Вукшић[48]. Хрвата Портића данас има у Загребу и Славонском Броду[49].

Наведено је да сами Портићи за своје презиме кажу да су га добили по томе што су у Горње Полимље дошли са подручја под османском влашћу. Порта значи двор османог владара, османска влада, а шире се може тумачити и као османска власт уопште. С обзиром да у Горњем Полимљу ни србска ни албанска племена, па чак ни потурчена братства, углавном нису признавала османску власт, док је та власт у Херцеговини, највероватнијем завичају Рајковића и Портића, била знатно чвршћа, ово објашњење може бити смислено. Порта је и назив за црквено или манастирско двориште. С обзиром да Портићи потичу од Рајковића из Брезојевице, где постоји манастир Свете Тројице, није искључено ни да ово презиме има неке везе с манастирском портом.

Манстир у Брезојевици

Портићем (деминутив од порто) је у Далмацији и Приморју назива мања лука. Али, тешко да презиме настало у Горњем Полимљу може имати везе с тим.

БРУНЧЕВИЋ

У Будимљи је раније живео род са презименом Брунчевић, а секундарно се зову и Стијовићи. Они су од шекуларских Вајмеша. У Будимљи су их прозвали Брунци (у једнини: Брунац), касније Брунчевић. Данас Брунчевића више нема у Будимљи, јер су се у новије време сви иселили у већа места[50].

Презиме Брунчевић налазимо и код неколико албанских родова из Малесије, како у облику Брунчевић, у званичном облику у Црној Гори, тако и албанском облику Brunçaj. Ових Брунчевића има два рода. Једни су Кучи са Медуна, исламизирани. Одатле су се почетком 18. века неки иселили у Никшић, а неки у новопазарски крај[51]. Други Брунчевићи су из Диноше, од племена Груда. У 19. веку (1842)[52] су се преселили у Никшић, где су, у време османске власти били тамошњи главари[53]. 1910. године су се преселили у Пљевља[54]. Потомци Брунчевића у Грудама данас се презивају Ђоковић (Gjokaj), у Милешу и Врању. На ислам су прешли на прелазу из 18. у 19. век, пре тога су били православни, а још раније римокатолици. Наводно су сродни црмничким Пламенцима[55].

У Далмацији, на Дугом Отоку код Задра, налазимо презиме Брунац, у местима Брбињ и Божава[56]. Такође, код Хрвата постоји и презиме Брунчић, у северној Хрватској[57]. Истог порекла вероватно је и топоним Брунчево Брдо код Петриње.

Етимологија ових презимена је, по свој прилици, различитог порекла. Што се далматинског презимена Брунац тиче, оно би могло доћи по истоименој врсти грожђа и вина, које се још назива и романија или руменка[58].

Надимак Брунац би могао доћи по тамнопутости онога коме је дат. Придев брун (brun) у Приморју значи „мрк, црнкаст“, од италијанског придева bruno, који долази од каснолатинског brunus (по томе и италијанско лично име Bruno)[59]. Истог порекла је и придев брунчан – бронзан, бронзаст[60], у смислу антропонима – неко ко има преплануо, таман, бронзани тен. Коначно, у приморским крајевима брунчела значи прамен косе или витице које се спуштају низ лице, увојак, коврчица[61], па би брунчеласт био неко са куштравом косом. Aлбанско лично име Brunç, Brunçi, као и презимe од њега изведено Brunçaj (Брунчевић), такође је изведено од речи за бронзу, очито истог корена. Мада, постоји и мишљење да је изворно ово име Bruç и презиме Bruçaj (Бручевић), а да је N додато у новије доба.

Да закључим, највероватније је да надимак Брунац и од њега изведено презиме Брунчевић рода у Будимљи долазе од тамног или препланулог тена родоначелника. Иако Вајмеши уопште узев већином спадају у људе светле комплексије, није немогуће да је овај који се настанио у Будимљи по некој линији повукао нешто тамнију пут, због чега је у новој средини прозван брунцем.

ДАПСИЋ

Дапсиће је село у старој жупи Будимљи, на исток од Берана. У модерно време у селу није било рода са тим презименом, али је јасно да је топоним презименског типа. Почетком 20. века, овде су живела само дошљачка братства – Брђани из Пипера, Братоножића, Васојевића, и по један род из Дробњака и Цеклина у Ријечкој нахији. Већина их је досељена после 1690. године, када је овај крај, услед сеобе Срба на север, био прилично запустео. Наравно, ово не значи да су се сви староседеоци Дапсића у то доба иселили, али до када су ту живели није познато.

Овај топоним је веома стар: село се под називом Дапсић помиње крајем средњег века, у османском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године[62]. Ако још крајем средњег века постоји село са братственим називом, то нам указује да је и братство са овим презименом веома старо и да представља део старог становништва Будимље, вероватно из немањићког доба. На жалост, као и у већини османских дефтера из тог доба, пописаним становницима Дапсића нису уписана презимена, већ по образцу – лично и очево име. Ако ништа друго, можемо закључити да су Дапсићи били Срби, с обзиром на пописана имена: oд 72 лична имена, свега 9 је календарске хришћанске етимологије, а међу осталим, народним именима преовлађују она са основама Рад- (25) и Вук- (13)[63]. Нешто касније, у поменику Манастира Шудикова село се наводи под називом Дьбсик[64].

Презиме Дапсић је нешто новији облик неког од личних имена са основом даб-, вероватно Дабижив – Дабиша – Дабша – Дабса – Дапса. Можемо претпоставити да је то име родоначелника овог рода, мада има мишљења да назив села долази по „имену бога Дабижива – Даба“[65]. Народ, наравно, има и своју верзију. Тако, „у Горњем Полимљу o постанку измена неких овдашњих села, мећу њима и Петњика, може се чути оваква легенда. Када је Сибињанин Јанко, после пораза на Косову, бежао преко ових крајева, био је са њим и „нејаки Секуле”. Долазећи од Бихора, када су изашли на заталасану раван, коју данас чине шест села, Јанко је казао: „Што је лијепо и одигнуто ово мјесто, као полица”. И, отада се та зараван, наводно, назвала Полице. Силазећи одатле у саму жупу, до Лима, ту се пробудио нејаки Секуле, па је то место и названо Будимљом. Идући даље једва су од умора доспели до суседног села. Дакле, једва су доспели. Отуда је то насеље чназвано Доспиће (Дапсиће). Пролазећи преко суседног насељеног места у њему су срели петоро браће, то јест „пет њих”. По томе је, вели легенда, отада то насеље и названо Петњик…“[66]

Име Дапса од кога би требало да је изведено презиме Дапсић налазимо у већој давнини. Тако у једном угарском документу још из 1267. године помиње се неки Дапса у Загребу[67]. Презиме, односно патроним Дапсић (Gergas Dapsich) налазимо у документу из 1440. године, из књиге докумената Дубровчанина Михаила Лукаревића[68].

Занимљив је помен презимена Дабсић из 1879. године, у Протоколу издатих пасоша Књажевине Црне Горе. Наиме, 27. јуна те године, пасош је издат лицу именом Иван Милованов Дабсић, са напоменом да је из Васојевића, а да путује (или се сели?) у Србију. Неколико година касније, јануара 1882. године, за једног Бућковића који такође иде за Србију, уписано је да је из Дабсића[69]. Дакле, видимо да је и код презимена и код топонима употребљен исти облик – Дабсић. Да ли је Иван Милованов заиста од рода Дапсића (Дабсића) по којем и село код Берана носи назив, или се ради о неком другом роду са подручја Васојевића, тешко је рећи. Оно што у оба случаја буни је зашто је пасош издат од стране Књажевине Црне Горе лицу или лицима која у то време формално живе у Османском царству? Можда је то потврда чињенице да се цело Горње Полимље од времена књаза Данила Петровића неформално прикључило Црној Гори и престало да признаје османску власт.

ЦИМБАЉЕВИЋ

Цимбаљевићи су велики род из помињаног села Дапсића. Старином су из Пипера. Очували су пиперску славу Аранђеловдан. Има их и у Васојевичкој нахији, у селу Коњухе, али у мањем броју[70]. Према предању Васојевића из Коњуха, они су их ту затекли кад су почели да се досељавају у Полимље. То значи да су ови Цимбаљевићи ту били још у 17. веку. Логичан правац сеобе је да су се нешто касније, неки Цимбаљевићи из Коњуха спустили низ Лим у Будимљанску жупу у највероватније прилично запустело село Дапсиће. Повољнији услови за живот у Дапсићима изгледа су допринели да ових Цимбаљевића има знатно више од оних из Коњуха. Ове друге су, вероватно, у одређеној мери притисли и експанзивни Васојевићи.

Ово презиме, као и многа друга помињана, налазимо у неколико облика у прошлости. Тако, поред данашњег облика Цимбаљевић, и Цимбаљић[71] почетком 20. века, и још раније Цимбаљ (1863. године, Сајко Цимбаљ из Дапсића)[72].

Различита су тумачења презимена полимских Цимбаљевића. Једно народно тумачење каже да су презиме добили по томе што је неки њихов предак „могао најдаље да скочи, односно да цибне“[73]. Етнографски извори и не дају нека нарочита објашњења, али је општи закључак да презиме долази од назива за музички инструмент цимбал (или цимбало)[74]. Назив је код нас дошао из латинског језика (cymbalum), а корен је из грчког назива кимвалон – ударачки музички инструмент у облику трапеза са жицама, који се свира ударањем по жицама дрвеним батићима са врховима пресвученим кожом. Свирач на цимбалу се обично назива цимбалаш или цимбалист, отуд је тешко прихватити да је овај род презиме добио презиме Цимбаљ по томе што им је предак свирао на овом инструменту. Нарочито не у Горњем Полимљу у 17. веку.

Други могући одговори за порекло овог презимена су речи цимбуља – старији мањи музички инструмент, претеча усне хармонике, као и цимбола[75] како се у неким крајевима назива биљка руса (у разним крајевима назива се и: росопас, ластина трава, лишавица, лишајница, змијино млеко, ластавичина суза)[76], лат. chelidonium maius. Оно што је за ову биљку својствено је њен хемијски састав, због којег има широко дејство у лечењу разних болести и тегоба – стомачних проблема, болести јетре, неких бактеријских инфекција, затим за дерматолошке проблеме – за скидање брадавица, жуљева, лишаја, екцема и других сличних промена на кожи, итд[77]. Цвет ове биљке има изразито јаку жуту боју. Па, ако бисмо корен презимена Цимбаљевић повезали са овом биљком, као неки могући одговори намећу се да је предак овог рода био видар који је лечио цимболом, или је можда имао изразито плаву косу по којој би га неко могао прозвати по жутом цвету биљке цимболе. Све су ово, ипак, само нагађања на основу сличности ових речи и презимена, док одгонетке за његов настанак још увек нема.

Треба рећи да су презимена са основом цимбал далеко заступљенија код Хрвата. Тако налазимо презимена Цимбал и Цинбал (Славонија), Цимбала (Славонија), Цимбалевић (Истра), Цимбалић (Славонија) и коначно Цимбаљевић (Истра)[78].

Треба рећи и да је генетика показала да предање Цимбаљевића о пиперском пореклу вероватно није тачно, с обзиром да је код једног тестираног Цимбаљевића (из Дапсића) утврђена хаплогрупа Q[79], типична за суседно племе Братоножића. По свој прилици, преци Цимбаљевића су у Братоножићима живели у оно време када је тамо живео и део Пипера – Лутовци, те им је, из неког разлога, остало предање да су и они Пипери. Врло је могуће да је то неки старији братоношки род у Лутову који се у одређеном раздобљу утопио у тамошње Пипере.

ШЋЕКИЋ

О пореклу братства Шћекића из Горњих села (Заград) под Бјеласицом у прошлости су постојала различита мишљења. Радослав Вешовић је писао да Шћекићи сами своје порекло везују за племе Бјелопавлића[80], а Лалевић и Протић кажу да су Ојданићи у Горњим селима, који су огранак Шћекића, пореклом из Шаранаца у Херцеговини[81]. Милисав Лутовац, пак, каже да су Шћекићи пореклом из Пипера. Пишући о Пиперима, Јован Ердељановић не помиње Шћекиће. У самим Пиперима забележно је предање да су Шћекићи и Пилетићи истог порекла, од старијег братства Ђурковића из Завале у Пиперима[82]. По овом предању за родоначелника Шћекића се каже да му je отац био Никач син пиперског војводе Ђурка Мијаљева, од кога су пиперски Ђурковићи. Има и мишљења да су Шћекићи староседеоци старе жупе Будимље[83], вероватно јер су у том подручју јако дуго, дуже од већине тамошњих братстава. Сами Шћекићи обично узимају средину 17. века за време досељења свог претка у Горња Села испод Бјеласице (према пасовима у родослову, то би било око 1640. године[84]), по чему су, уз Обрадовиће, настарији досељеници у овом крају[85]. Шћекићи славе Свету Петку, што је можда био разлог повезивања овог братства с племеном Бјелопавлића које такође слави ову славу. Међутим, предање самих Шћекића говори и да су некада славили Аранђеловдан, а да је слава из неког разлога промењена по досељењу у Горња села. Генетика је дефинитивно потврдила да су Шћекићи огранак племена Пипера (утврђена је хаплогрупа R1b BY611 FT48939)[86].

Према предању, Шћекићи су потомци Шћека, по којем су добили и презиме. Временом су се оформила и нова презимена неких огранака, премда је велики део Шћекића задржао изворно презиме. Шћекића осим у Заграду има у другим селима беранског краја (Курикуће, Фемића Крш, Праћевац, Заостро, Бабино, итд), као и у Затону код Бијелог Поља. Од Шћекића су и бројни огранци са другим презименима, а од ових огранака већа братства су Раичевићи и Ојданићи.

После Друге сеобе Срба 1737/38. године, склањајући се од османске одмазде становништво из овог краја се исељавало у безбедније крајеве, па су се тада и Шћекићи раселили, у села Бихора и Полице, и по Старом Влаху. Касније су се делом вратили у Горња села, неки тек средином 19. века. Међутим, део је остао у новим крајевима и касније се расељавао по Србији. Један од њих, Петроније Шћекић, завршио је чак на Дунаву, у Текији. Његов син Аврам (1791-1852), по оцу Петронијевић, касније је постао политичар, у четири наврата председник Владе Књажевине Србије.

Поменуто је да предање Шћекића каже да им се предак звао Шћек. Етимолошки, судећи по презимену, предак се звао Шћека, а не Шћек, јер од имена Шћек би по правилима настанка патронимских презимена, било изведено презиме Шћековић. Овакав етимолошки принцип је прилично доследно заступљен у нашим динарским крајевима. Патроними од имена која се завршавају самогласником А, а која нису нарочито честа, настају додавањем наставка -ић, док остала имена добијају наставак -овић или -евић. Тако, од имена Јакша настаје Јакшић, док од имена Иван настаје Ивановић, а од Вуле – Вуловић или Вулевић. По истом принципу, од имена Шћек би настало презиме Шћековић, као и од имена Шћеко (упоредити са Шћепо – Шћеповић), док би од имена Шћека настало презиме Шћекић. Потврда овоме је да постоји презиме Шћековић. Једне Шћековиће налазимо у селу Кућане јужно од Рашке, код ушћа Рашке у Ибар, они су пореклом Дробњаци (славе Ђурђевдан), а у Рашку су се доселили са Пештера[87]. Други Шћековићи су живели у селу Бурово код Лазаревца, ту досељени „из Арбаније“ у првој половини 19. века. Касније узели презимена Алексић и Вукашиновић[88]. Они славе Аранђеловдан, што је старија слава Шћекића, па није искључено да се ради о неком од огранака Шћекића који су се раселили по Србији, а којима је касније презиме унеколико измењено. Ma колико име Шћек звучало неуобичајено, ваља рећи да у Истри (Пула) постоји род са таквим презименом (Šćek)[89].

Видели смо да се предак Шћекића највероватније звао Шћека, а не Шћек. Са друге стране, на примеру два наведена рода са презименом Шћековић, видели смо да је постојало име Шћек или Шћеко, од којег би ово презме требало да је настало. Најбољи кандидат за објашњење ових имена је основно име Шћепан, од којег би могли бити изведени надимци Шћека или Шћеко. Но, ни овај закључак не можемо прихватити без резерве, с обзиром на постојање далеко распрострањенијег надимка за име Шћепан – Шћепо. У братству постоји и прича да је право Шћеково име било Милош[90].

Друга могућност је да се ради о јотованом имена Стека (Стека – Стјека – Шћека). Име или надимак Стека (можда од Стеван, Степан) налазимо и као основу презимена Стекић. Такође постоји и презиме Стековић, изведено од надимка Стек или Стеко. Да је постојало братствено име Стека или Штека говори нам и млетачки Скадарски земљишник из 1416. године[91], а затим и село братственог назива Штеке у Нахији Жупа у турском дефтеру из 1523. године[92] (и данас у Љешанској нахији постоји село Штеке[93]). Презиме Стека или Штека (Steco, Stecho) у Скадарском округу почеткм 15. века налазимо у неколико села: Свети Срђ (Прогон), Русколи (Јован), Стира (Андрија, Алекса), Каручи (Петар), Прогони и Стечани[94] (Стојко и Јован)[95]. С обзиром да су у питању календарска имена, тешко је закључити да ли су ови Стеке били Словени или Албанци. Можда наведено име Стојко даје превагу да је у питању словенско братство[96]. С обзиром да братства истог презимена у 15. веку налазимо насељена и у Доњој и у Горњој Зети, веома је могуће да је ово братство напоредо живело и у каснијој Љешанској нахији и да се по њима назива село Штеке. У Штекама и суседним Фармацима крајем средњег века живело је братство Штека или Штекојевића[97]. Није ми намера да тврдим да предак Шћекића има везе са скадарским Стекама и љешанским Штекама, али, опет, није ни немогуће да су Штеке у ствари огранак Пипера. Пипере те 1416. године налазимо, као и Стеке, како у селима скадарског краја, тако и у тадашњој Горњој Зети, да би се касније трајно настанили у долини Мораче.

Помињући Стеке из скадарског краја, као објашњење њиховог презимена у литератури се може наћи албанска реч shtek, shteg – пролаз, стаза[98]. Можда ово указује на занимање Стека који би могли бити чувари опасних пролаза у она времена?

Још једна албанска реч привлачи пажњу кад је у питању презиме Шћекић. На албанском се шћек (shqek) каже за јагње – шиљеже старо до једне године[99] (овде би Шћекић био парњак нашем презимену Шиљеговић).

Име Шћек(а) могло би бити и словенског порекла. У Несторовом летопису „Повест минулих лета“ из 12. века, као један од легендарне тројице браће заснивача Кијева помиње се Шчек (Щек)[100]. У руском језику постоји реч щека – образ (и од ње изведено щекастый – буцмастих образа). Иако постоје мишљења[101] да је ова руска реч могла доспети у наш језик преко црквених књига писаних на рускословенском језику, који је код нас почео продирати у 18. веку, тешко је поверовати да је родоначелник Шћекића по њој понео име, нарочито јер је он рођен знатно пре овог руског језичког утицаја.

Занимљиво је да је један огранак Ојданића, који се населио у Сјеници, узео презиме Чкекић[102], а кад су 1836. године прешли у Стари Влах (Ограђеник код Ивањице) то су променили у Шкекић[103]. Да ли су Чкекић и Шкекић у ствари само изобличени административни уписи презимена Шћекић или је у питању нешто друго, није јасно. У сваком случају презиме Шкекић постоји и данас, у селима краљевачког краја – Драгосинци, Метикоши, Ковачи[104]. За себе кажу да су старином из Никшића, али је извесније да су од оних сјеничких Шкекића. Да су највероватније од Шћекића (Ојданића) потврђује и слава – Света Петка.

Један од најпознатијих припадника братства Шћекића је фиктивни Шћепан Шћекић из телевизијске серије „Срећни људи“, кога је маестрално одглумио легендарни Данило Лазовић.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

(све фотографије у чланку су из личне колекције аутора; насловна фотографија – Манастир Шудикова код Будимље)

 


[1] https://www.poreklo.rs/2017/02/24/bratstvo-cetkovica-iz-sekulara/

[2] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Етнографски институт САНУ, Београд, 1979, стр. 259.

[3] Мила Павловић, Села сјеничког краја, Универзитет у Београду Географски факултет, Београд, 2009, стр. 162, 169, 189, 190, 191, 468.

[4] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[5] Милисав Лутовац, Жупа Александровачка, САНУ, Српски етнографски зборник књига XCIII, Одељење друштвених наука, насеља и порекло становништва, књига 43, Београд, 1980, стр. 76.

[6] Занимљиво је да тестирани Шекуларац из Трнаваца слави Светог апостола Вартоломеја (Српски ДНК пројекат).

[7] Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године, ЦАНУ, Подгорица, 2006, стр. 47.

[8] И данас је ово име веома заступљено код Црногораца, Херцеговаца, у западним деловима Србије и у источној Босни, у облицима Секула и Секуле.

[9] Дашић, 59.

[10] Дашић, 59; Шпиро Кулишић, О етногенези Црногораца, 1980, интернет издање.

[11] Дашић, 59.

[12] Александар Лома, Топонимија Бањске хрисовуље, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Библиотека ономатолошких прилога Књига 2, Београд, 2013, стр. 235.

[13] Никић Момир, “Урла”, Геополитика, Београд, 2000.

[14] https://www.poreklo.rs/2019/07/09/radmuzevici/

[15] Дашић, 47, 48.

[16] Дашић, 61.

[17] Радослав Павловић, Копаоник, Крушевац, 2012, стр. 122.

[18] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 444, 445.

[19] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић Београд, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 199.

[20] Дашић, 129.

[21] Андрија Јовићевић, Плавско-гусињска област (Полимље, Велика и Шекулар), Насеља српских земаља, књига X, Српска краљевска академија, Београд, 1921, стр. 571.

[22] Раде Бракочевић, Ломни Шекулар, Београд, 2013.

[23] Светозар Стијовић, Ономастика средишњег дела Метохијског Подгора, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози II, Београд, 1981, стр. 220, 233.

[24] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=941.0

[25] Исто.

[26] Речник српскохрватскога књижевног језика 1, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 322.

[27] Дашић, 172

[28] Нажалост, овај документ је уништен током њемачког бомбардовања Београда 6. априла 1941, када је изгорјела зграда Народне библиотеке у којој је Поменик чуван.

[29] Код Радоја Кастратовића (у раду “Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији”), овај догађај збио се 1740, а климентски главар зове се Омер Вуча. Међутим, проф. Миомир Дашић (у раду “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године”) даје увјерљиве доказе по којима се ово догодило око десет година раније (Дашић, 190). Код неких аутора, и по неким мишљењима која сам чуо, Дашина погибија смјешта се чак у 1750. или 1753. годину.

[30] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 320.

[31] Мирко Барjактаровић, О Шекулару – најмањем црногорско-брђанском племену, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 47, Београд, 1983, стр. 64.

[32] Duje Rendić-Miočević, Iliri i antički svijet, Biblioteka znanstvenih djela 33, Književni krug, Split, 1989, стр. 755.

[33] Fanula Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Dјela knjiga XXX, ANUBIH, Centar za balkanološka ispitivanja, Knjiga I, Sarajevo, 1969, стр. 182.

[34] У Никшићу је постојало велико братство муслимана Мушовића, који су дуго времена давали капетане никшићског града, а чији родоначелник се звао Мушо.

[35] https://www.poreklo.rs/2021/01/26/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-6-deo/

[36] Барјактаровић, 64.

[37] Бракочевић, 271.

[38] Митар Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба, САНУ. Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози III, Београд, 1982.

[39] Милица Грковић, Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, САНУ, Одељење друштвених наука, Демографски зборник Књига VI, Београд, 2001, стр. 693.

[40] Аnte Šupuk, Šibenski onomastikon nakon kuge od 1649. godine, стр. 138.

[41] Новак Мандић Студо, Српске породице Војводства Светог Саве, Гацко, 2000, стр. 422.

[42] Ирмгард Манкен, Дубровачки патрицији y XIV веку, САНУ, Посебна издања књига CCCXL, Одељење друштвених наука књига 36, Београд, 1960, стр. 93.

[43] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 98.

[44] Бракочевић, 274.

[45] Милета Букумирић, Живот Срба у Гораждевцу, САНУ, Етнографски институт, Посебна издања Књига 61, Београд 2007, стр. 51.

[46] Букумирић, 51.

[47] Светозар Стијовић, Ономастика средишњег дела Метохијског Подгора, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози II, Београд, 1981, стр. 203.

[48] Vlado Pavičić, Rodovi Studenaca i Stubice, Župa Studenci u Hercegovini, Crkva na kamenu, Mostar, 2011, стр. 119.

[49] Hrvatski prezimenik – pučanstvo Republike Hrvatske na početku 21. stoljeća 3, Golden markering – Tehnička knjiga, Zagreb, 2008, стр. 403, 702.

[50] Радомир Губеринић, Будимља, Библиотека Хронике села, Одбор за проучавање села САНУ, Београд, Актуел ХМ Земун – Институт за економику пољопривреде – Завод за проучавање културног развоја Србије, Београд, 1994, стр. 335, 336.

[51] Миљан Јокановић, Племе Кучи, етничка историја, Библиотека Етногенеза, Медеон Подгорица – Принт Подгорица, Подгорица, 2000, стр. 161.

[52] Миљанићи, 66.

[53] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1979, стр. 145, 146.

[54] Миљанићи, 66.

[55] Илија – Пеко Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци – Београд, 1997, стр. 316, 317.

[56] Leksik prezimena SR Hrvatske (1976), Institut za jezik,Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 76.

[57] Исто.

[58] Stijepo Obad , Dalmatinsko selo u prošlosti, Split, 1990, стр. 54.

[59] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knjiga prva, JAZU; Zagreb, 1971, стр. 220.

[60] Skok, 217

[61] Skok, 220

[62] Маријан Премовић, Земљорадња у средњовјековној жупи Будимља, Новопазарски зборник 33, Музвј Рас, Нови Пазар, 2010, стр. 60.

[63] Selami Pulaha, Defteri i regjistrimit te Sanxhakut te Shkodres i Vitit 1458, Akademia e shkencave E RP. ТЕ Shqiperise, Instituti i historise, Tirane, 1974, стр. 81.

[64] Миомир Дашић, Друштвено-политичке прилике на територији данашње сјевероисточне Црне Горе од друге половине XV до краја XVII вијека, Историјски записи година ХХХIХ (LIX) 1-2, Историјски институт СР Црне Горе, Титоград, 1986,стр. 52.

[65] Радомир Губеринић, О старости Срба на Балкану, Библиотека Хроника села, Посебна издања, Културно · просветна заједница Србије, Београд, 2002, стр. 82.

[66] Мирко Барјактаровић, Село Петњик, САНУ, Етнографски институт, Зборник радова Етнографског института књ. 19, Београд 1986, стр. 181.

[67] Regesta documentorum regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae saeculi XIII, Collegit et digessit i, Kukuljević de Saccis, 1889, Starine 27, JAZU, Zagreb, 1895, str. 73.

[68] Михаило Динић, Из дубровачког архива књига I, САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност Српског народа, III одељење, Књига XVII, Београд 1957, стр. 67.

[69] Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori (1879-1883) 2, Edicija Pasoške knjige Knjaževine Crne Gore, Državni Arhiv Crne Gore, Cetinje, 2013, стр. 51, 126.

[70] Јован Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери, Библиотека фототипских издања, Слово љубве, Београд, 1981, стр. 386, 387.

[71] Исто.

[72] Губеринић, Будимља, 128.

[73] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1979, стр. 147.

[74] Радомир Ракић, Вера Станисављевић Ракић, Корени – Порекло српских породица и презимена, Портал Српска дијаспора – Интернет новине сербске, стр. 151.

[75] Skok, 265.

[76] Википедија.

[77] Исто.

[78] Leksik prezimena SR Hrvatske, 94.

[79] Српски ДНК пројекат.

[80] Радослав Вешовић, Племе Васојевићи, Државна штампарија у Сарајеву, 1935, стр. 250.

[81] Богдан Лалевић, Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд, 1903, стр. 723.

[82] Бранислав Вуковић, Заостро, Беране, 2020, стр. 224.

[83] Губеринић, 335.

[84] Ђорђијe Ојданић, (Не)познате Лубнице, 2005, интернет издање:

[85] Вуковић, 225.

[86] Српски ДНК пројекат.

[87] Петар Петровић, Рашка, књига 2, Нови Пазар, 2010, стр. 262.

[88] Петар Петровић, Шумадијска Колубара, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник књига LIХ, Насеља и порекло становништва књига 31, Београд, 1949, стр. 130.

[89] Leksik prezimena SR Hrvatske, 634.

[90] Ојданић.

[91] S. Ljubić, Skadarski zemljišnih od god. 1416, JAZU, Starine, KNJIGA XIV, Zagreb, 1882.

[92] Branislav Đurđev, Lamija Hadžiosmanović, Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića, sveska 2, ANUBiH, Posebna izdanja knjiga IX/2, Odjeljenje društvenih nauka knjiga 2/2, Sarajevo, 1973, стр. 27.

[93] Но, данас у селу нема старих Стека, већ га настањују касније досељени Вукчевићи.

[94] Proghieni e Stichiani.

[95] Ljubić, 49-51.

[96] Божидар Вукчевић, Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица, 2002, интернет издање.

[97] https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

[98] P. Fulvio Cordignano S. J. Onomasticon del Catasto veneto di scutari e registrum concessionum, Tolmezzo, Slabilimento Grafica Сarnia, 1945, стр. 58.

[99] Branimir Gušić, Pećki put, najviši prijelaz preko Prokletija, JAZU, Zbornik za narodni život 1 običaje Južnih Slavena knjiga 42, Zagreb, 1964, стр. 550.

[100] Повест временных лет, Памятники литературы, Im Werden Verlag, Москва – Augsburg, 2003, стр. 4; брат Киј, по којем је град прозван, помињан је у једном од претходних наставака (презиме Кијановић), трећи брат је Хорив, а с њима је била и сестра Лебед.

[101] Вуковић, 226.

[102] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице, 2012, стр. 52.

[103] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) друга књига, Ужице, 2012, стр. 161.

[104] Радослав Павловић, Подибар и Гокчаница, 1941, 120, 122, 168.

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. Раде Бракочевић

    Браво!
    Исцрпан, детаљан, одличан прилог о презименима Горњег Полимља, посебно Шекулара.

  2. Неко,тамо далеко

    Нема везе са овим презименима али има са Шекуларом и називом засеока Мезгаљ.Да ли етимолошки има везе са презименом Маџгаљ?Вероватно немају исто значење али би требали да потичу из истог језика ?

    • Раде Бракочевић

      Јово Медојевић у књизи “Становништво и насеља бјелопољског краја”, Бијело Поље, 2005, стр. 532. наводи да су Маџгаљи поријеклом из села Мезгаља, по којем су се прозвали Маџгаљи ( говори се и Мезгале) краја и племена Шекулар.