О неким необичним презименима код Срба (4. део)

10. новембра 2020.

коментара: 0

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (4)

Златарско језеро у праскозорје (из приватне колекције аутора)

РОНЧЕВИЋ

Рончевићи су у Затарје дошли из Бањана око 1720. године. Према породичном предању, у Бањанима су били доста имућни. Због насиља које им је чинио неки тамошњи ага, они га убију и побегну у Пиву, затим на Дурмитор, и коначно пређу Тару и настане се на Ђурђевића Тари. Због лоших услова за живот, нису се ту дуго задржали, већ се преселе на Ограђеницу, где и остану[1]. У 19. веку неки се населе у Бобово, а одатле и у Градац, Вишњицу и Нанге[2], Ковачевиће[3], Јабучно, Шула[4]. После 1912. године, неки су се населили и у Пљевља[5], премда је било појединаца из овог рода који су и у 19. веку живели у вароши. 1974. године Милан Рончевић из Ограђенице настанио се у Дробњаку, у Ковачкој Долини[6].

Од затарских Рончевића има исељених огранака у Ужицу и Подрињу. У селу Нерићи код Хан Пијеска постоје Рончевићи који потичу од досељеника из Бобова, не зна се тачно када, вероватно половином 19. века. Ове Рончевиће зову још и Курјевићи. Од истог рода су и Рончевићи у Јањи код Бијељине, као и Одовићи на Соколцу. За разлику од Рончевића у Затарју, који славе Никољдан[7], ови Рончевићи славе Светог Луку[8].

Презиме Рончевић налазимо у старој жупи Оногошт као веома старо. Поп Рончевић се помиње као савременик Ивана Црнојевића[9]. За њих се каже да су живели у том крају пре досељења Никшића (друга половина 14. века), који их сматрају Лужанима[10], односно старијим словенским становништвом. Насељавали су поље око града Оногошта, а за њихово матично место сматрају се Попи, уз сам град[11]. Под притиском никшићких Турака, исељавали су се на разне стране, тако у Жупу Никшићку (у Југовиће)[12], али и на своја летња станишта у Рудинама, где су се неки трајно настанили. Од ових Рончевића, из Пилатоваца, неки су се преселили у Жањевицу код Гацка (Гатачка Површ)[13]. Оно што се код њих не подудара је што никшићи и жупљански Рончевићи славе Светог Луку[14], а гатачки Ђурђевдан[15]. Од гатачких Рончевића су, по предању и Рончевићи у северној Далмацији, у Голубићу код Книна, где су дошли у 18. веку. Ови кнински Рончевићи славе Светог Василија Великог[16].

Постоје мишљења да је матица Рончевића у Пилатовцима и да су им сродни Комненићи, билећки Радовановићи, затим Савићи, Беатовићи, Грубачићи, Кукићи и још неки родови[17]. Они би могли бити остаци старог племена Пилатоваца.

Причу додатно усложњавају Рончевићи у Конавлима. За њих се сматра да су пореклом испод Чемерна код Гацка. Према њиховом предању, које се поклапа са неким до сада изнетим, „била су у Никшићу три брата, од којих један остане у мјесту, а друга два пређу у околину Гацка, одакле се један насели 1526. у Конавлима. Конавоски и никшића Poнчeвићи се посјећују“[18]. Чињеница да се никшићи и конавоски Рончевићи посећују, а да су ови из Конавала огранак гатачких Рончевића потврђује причу о сродству никшићких и гатачких Рончевића. Податак из пописа из 1673/4. године, где је у Конавлима забележена кућа Бошка Вукова Хрончевића биће важан за објашњење етимологије овог презимена. Већ у следећем попису, 1706. године, налазимо презиме у облику Рончевић (Ђуро Божов)[19]. Нешто другачију верзију предања износи Студо, где су се Рончевићи у Гацко (Жањевицу) „доселили из Пилатоваца, у које су још раније дошли из Конавала“[20].

Коначно, постоје Рончевићи и у Бабићима (Црквице) у Пиви, ту досељени из села Озринићи код Никшића. Они славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице)[21].

Могло би се, испрва, закључити, нарочито зог различитих слава, да сви ови Рончевићи немају везе једни с другима. Међутим, упадљиво је да имају додирних тачака у својим предањима, па их, осим ретког презимена, повезује и географија, али и свест о заједничком пореклу. Ако бисмо прихватили претпоставку да се овде заиста ради о једном расељеном старом роду, његови историјски правци кретања могли би бити овакви: најстарија давнина рода могла би бити у Пилатовцима, одакле се део сели у Оногошку жупу. Расељавањеиде даље иде из Пилатоваца према Гацку, а из Гацка за Книн и Србију. Што се Конавала тиче, логичније звучи сеоба из Пилатоваца, него из Гацка. Рончевићи у Рудинама вероватно заузимају и делове суседне области каснијег племена Бањана, с обзиром на предање затарских Рончевића о пореклу из Бањана. С обзиром на предање пивљанских Рончевића о досељењу из Озринића код Никшића, могуће је да је ово правац сеобе: Никшић (Озринићи), привремен боравак у Бањанима (где су вероватно имали своја летња станишта, као и многи житељи Никшићког Поља), затим Пива, и одатле део преко Таре.

Што се различитих слава ових братстава или огранака једног старог братства тиче, и за то се може наћи објашњење. Претпоставимо да је слава пилатовичких Рончевића (Ђурђевдан) изворна слава овог рода. Онај део који се населио у Оногошкој жупи, касније је прихватио славу јаког племена Никшића (Свети Лука). Они Рончевићи који су се иселили у Пиву долазе из села Озринићи код Никшића, које су населили родови из овог великог племена, по којем и село носи име. Мала Госпођа је једна од три главне славе / прислужбе племена Озринића (Аранђеловдан, Свети Илија, Мала Госпођа). Прослављање Мале Госпође као крсне славе иначе није баш често, па се намеће тај закључак о вези са славом племена Озринића и окружењем у којем су Озринићи најбројније становништво. Затарски Рончевићи су, вероватно, део исте ове гране, па су из неког разлога у новој средини узели и нову славу. Исто важи и за огранке Рончевића код Хан Пијеска (огранак затарских) и код Книна (огранак гатачких Рончевића).

Наравно, заједничко порекло свих ових Рончевића је само претпоставка коју би генетика потврдила или оповргла. Помињући генетику, постоји један резултат[22] на основу којег бисмо могли закључити да ово братство припада хаплогрупи I2a, старијој грани YP3120, такозвани „динарик северни“, што указује на словенско порекло рода.

Поменуто је да има Рончевића у Србији, налазимо их у Мачви и Ваљеву. Они, највероватније потичу од гатачких Рончевића. У селу Засавица у Мачви има једна кућа Рончевића пописана 1829. године (Тефтер пореских глава кнежине Мачванске за 1829. годину)[23]. У Ваљеву је 1862. године пописан абаџија Сава Рончевић са породицом (Попис житеља и њихове имовине у вароши Ваљеву 1862. године)[24]. Презиме Рончевић постоји и у Дарувару, где су „једни од српских житеља парохије Дарувар. Њихова крсна слава је Свети Никола. Преци им се ту наводе 1898. године, у Шематизму Пакрачке епархије“[25].

Презиме Рончевић се среће и код римокатолика у западној Херцеговини и јужној Далмацији. Велико буњевачко братство Рончевића помиње се 1605. године у Сењу и Лици[26].

Што се етимологије овог презимена тиче, ваља истаћи да Шафарик у свом раду о прошлости Словена[27] наводи словенско племе Хронаца, тако прозвано по реци Хрони у данашњој Словачкој, уз коју су живели. Припадник овог племена у једнини је Хронац, што је истоветно основи презимена Хрончевић (Хронац – Хрончев – Хрончевић), за које смо видели да је изворни облик данашњег презимена Рончевић. Можда бисмо отишли предалеко да изведемо закључак да су Рончевићи потомци племена Хронаца, но не треба ни ту могућност сасвим одбацити. Друга, прихваћенија верзија је да се ради о изобличеном презимену Ромчевић, које је настало од надимка (можда и личног имена) Хромац, које само за себе говори зашто је настало[28].

ШУЊЕВАРИЋ

Род са овим презименом је из нововарошког краја, тачније из Бурађе на Увцу. Ранији облик презимена је – Шуњевара, да би од средине 19. века, почели да додају -ић. У тефтерима из 1835. и 1840. године, у Бурађи су сви уписани са презименом Шуњевара[29].

У Бурађу су се, према предању, доселили у првој половини 18. века[30], из Горње Мораче[31]. Рајко Раосављевић за Крејовиће, који су огранак Шуњевара, наводи да потичу од Раосављевића из Горње Мораче. Најпре су се иселили у околину Пљеваља, а затим прешли на Увац[32].

Да су Шуњеваре дуго у Бурађи, говори и чињеница да је овај род раширен и по другим насељима нововарошког краја, као и другде по Старом Влаху и златиборском крају. Од њих су настали и неки огранци који су касније добили друга презимена. Из Бурађе су се населили и у Ојковицу, Амзиће, Радоињу, Негбину[33], Дружетиће и Вранешу[34]. У Бурађи и Ојковици су бројни и имају засеоке који се зову по њима. Има их и у Дренови и Злакуси[35]. Они у Дренови су дошли у време Првог српског устанка из Радоиње, где су већ носили презиме Крејовић[36]. Од Шуњевара потичу и родови нововарошког краја са презименима Зарић, Ћоровић, Митровић, Вакир, Радовановић[37], Стојановић и Џавовић (у Кућанима)[38].

Презиме Шуњеварић налазимо и у Недакусима код Бијелог Поља. За разлику од нововарошких Шуњевара, који славе Ђурђевдан, Шуњеварићи у Недакусима славе две славе – Свету Петку и Никољдан[39]. За ове Шуњевариће се каже да су староседеоци у Полимљу[40]. Не зна се да ли су сродни, али било би необично да нису, с обзиром да се ради о веома ретком презимену, при чему морамо имати у виду и предање о пореклу из Мораче, као и привремени боравак у пљеваљском крају. Веома је могуће да се током те сеобе један део Шуњевара населио у Недакусима, док су други отишли у нововарошки крај.

Занимљиво етимолошко објашњење за презиме Шуњевара / Шуњеварић даје професор Велимир Михајловић у чланку о овом презимену[41]. Основу шуњ- срећемо код још неких презимена (Шуња, Шуњић), као и у топонимији – Шуња и Шуње у Херцеговина. Док је наставак -вар од глагола варити, кувати. Анализом једног топонима на острву Лопуду на Јадрану, Михајловић долази до значења речи – шуњ(а), локализам за змију[42]. Тако да би Шуњеваре био надимак за оне који кувају змије! Кување змија била је појава ритуалног, магијског типа, дакле, нису их кували ради прехране (мада, у временима глади, ни то није било искључено), већ да би се кусањем ове змијске чорбе добила нарочита видарска својства (змија је универзални симбол траварства, видарства, фармације).

Генетика је показала највероватнију везу Шуњеварића са морачким Раосављевићима. Тестиран[43] је Шуњеварић из Злакусе и утврђено је да је носила хаплогрупе Ј2b M205, за коју смо раније рекли да је типична за старо пресловенско племе Крича, које је живело у области Затарја, али у прошлости вероватно и на ширем подручју – Дурмитора, Мораче и Колашина.

Према предању, од кнеза Доброја (или Добрије) из Добриловине у Тари потиче већи број родова, укључујући и Раосављевиће. Кнез Доброје је из Добриловине прешао у суседно Прошћење, одакле су се родови од њега настали исељавали, већином у Дробњак и Затарје. „Од кнеза Доброја потичу: Дедејићи, Шпањи – Шпањевићи, Јелићи, Зејаци, Ђоговићи, Микићи, Раосављевићи, Вуковићи, Калпачине, Крејовићи, Крвавци, Ратковићи, Ристановићи, Топовићи, Вукадиновићи, Раонићи, Пејовићи, Ћорићи, Благојевићи и Меди – Медојевићи“[44]. Међутим, веза ових братстава је упитна. Наиме, генетичка тестирања су показала да неки од побројаних родова нису међусобно сродни. Тако је за Медојевиће (из Прошћења) и Вуковиће (из Штитарице код Мојковца) утврђено да су носиоци хаплогрупе Ј2b M205, за Крвавце (из околине Пљеваља) да су I2a PH908, а Шпањевићи R1a. Можда одговор на ову шароликост генетике код братства Дедејића даје Лубурић, који је забележио: „Ове породице нису дошле заједно у Дробњак, него су се досељавали појединачно и то све као ускоци због борбе с Турцима“[45]. Јасно је да је у самом Прошћењу било прибраћивања, а можда и „лажног представљања“ приликом исељења у други крај. Резултати Медојевића и Вуковића би најпре могли бити показатељ генетике правих Дедејића, док су родови другачије генетике прибраћени том јачем братству. Осим тога, досадашњи резултати указују да се хаплогрупа Ј2b M205 у овом подручју може повезати са племеном Крича, што намеће закључак да су прави Дедејићи заправо староседеоци мојковачког краја, док су родови другачије генетике потомци дошљака који су ушли у то велико стариначко братство. У сваком случају, резултат утврђен код Шуњеварића указује на њихово сродство са главним братством хетерогених Дедејића, а највероватније и да та веза долази преко братства Раосављевића.

КУВЕЉИЋ

Матични крај Кувељића је Вранешка долина, некадашња жупа Љубовиђа. Има их у насељима Граб, Лековина, Павино Поље и Стожер. Одатле су се исељавали по Доњем Полимљу, у Пљевља, Илино Брдо (где се део презива Кнежевић[46]), и села око Пријепоља – Бабине[47], Милешеву[48], Седобро[49], Бјелобабе[50], и Нове Вароши – Бистрицу[51], Трудово[52]. Досељење Кувеља у Бабине смешта се у 1707. годину[53]. Део Кувељића у Бабинама узео је презиме Поповић по свештенику попу Јосифу Кувељићу[54]. Њихово исељавање из Вранеша почиње још крајем 18. века[55], а исељавање за аутономну Србију из Вранеша почиње од 1822. године, када је владика црногорски Петар I Петровић добио одобрење од кнеза Милоша за усељавање Црногораца у Србију[56]. Део Кувељића се из Вранеша населио у Комарану, области код Бродарева. По Србији су се населили у више места. Занимљиво је да Кувељићи у Зеокама у Доњем Драгачеву имају предање да им ово презиме долази од надимка претка, кога су звали Кувеља, а да им је раније презиме било Игоре (?). Они су се тамо доселили однекуд „од Сјенице“, што указује да су у питању полимски Кувеље[57].

Ранији облик презимена био је Кувеља. Током једног раздобља коришћене су обе варијанте, да би у 20. веку сасвим преовладало презиме Кувељић. Тако, међу приложницима Манастира Милешева налазимо оба облика: Кувеља 1884, 1885. и 1894. године, Кувељић 1884. године, а на неколико места 1878. године уписане су обе варијате (Кувељић и Кувеља као ранији облик)[58].

Истакнути припадник овог рода је војвода поп-Јевто Поповић – Кувеља, један од вођа Бабинске буне 1875. године. Његови потомци су узели презиме Протић, по очевој титули протојереја – проте. Протин унук је познати официр краљевске војске Јосиф Протић, који је војничку каријеру почео још 1903. године као комита у Старој Србији, где је носио завереничко име „Смаил-ага“[59].

Према најувреженијем мишљењу, Кувељићи су старином из Куча. Кувељићи-Кнежевићи на Илином Брду имају предање да су из Мораче, при чему Морача може бити привремено станиште на путу из Куча. Међутим, неки други генетички резултати можда указују да су Кувељићи староседеоци у Полимљу, односно у подручју између Лима и Таре, с обзиром да налазимо неколико резултата блиских Кувељићевом код родова у овој области, при чему ти родови немају предања о неком ранијем завичају. То су Лончари-Радовићи, као и три међусобно генетски веома блиска рода у пријепољском крају – Опанчине, Лангуре и Ђуровићи. O свима њима је писано и раније.

Лончари, као и Кувељићи, славе Ђурђевдан, док преостала три рода славе Никољдан. Но, и поред различите славе, и неких разлика у маркерима између ових родова, хаплотипови указују да ови родови вероватно имају заједничко порекло у не тако далекој прошлости.

Презиме Кувељић, као и у облику Кувељија, налазимо у Савини код Херцег-Новог у 17. и 18. веку[60]. У Змијању постоји брдо Кувељ, као и род са презименом Куваља код Приједора[61].

Велимир Михајловић презиме изводи од основе кувел- , од грчког придева кувео, у женском облику кувела, са значењем „презрео (за смокву) који је Вук Караџић забележио у Боки Которској и Дубровнику, а долази од грчког коуфос y значењу лак, празан.

Исти придев постоји и у бугарском језику у коме гласи куф, кух и значи такође

празан, али и метафорично неозбиљан… Ширење ван Приморја може се објаснити утицајем дубровачких трговачких каравана по Србији и Босни“[62].

КИЈАНОВИЋ

За Кијановиће из Камене Горе предање каже да су старином из Пиве или Риђана, док време досељења у Камену Гору пада у прву половину 18. века[63], а према неким другим мишљењима 70-их година 18. века[64]. Братствено предање као најстаријег претка памти Богића, који је из Збљева у Затарју дошао у Плавца (данашње Кашице). Од петорице његових потомака развило се велико братство, које се касније населило у насељима пријепољског и пљеваљског краја – Каменој Гори, Својчеву, Отиловићима, Сељанима, Орашцу[65].

Иако на први поглед делује да је презиме патронимског облика, изведено од личног имена Кијан, треба рећи да је Кијановић новији облик презимена овог рода, настао у 19. веку, док је старије презиме Кијановића било – Кијачине[66]. Овај старији облик можда указује на Пиву као ранију матицу овог рода, с обзиром да у Пиви налазимо истоветни топоним – „Кијачина, на осамку греда, литица, висока око 50 м; стена која дели Нудо на два дела“[67]. Кијачина је вероватно надимак, аугментатив од старе речи кијак – тољага, маљ[68], а у средњем веку и врста оружја – кијак или кијача, нека врста топуза са врхом у облику вишеугаоне призме[69]. Основа свих ових речи, па и имена Кијан, и презимена Кијачина и Кијановић, је прасловенска реч киj (руски кий) – тољага, батина, а од ње и истоветни антропоним[70] – лично име Киј: по руском предању, једном од тројице браће који су засновали словенску кнежевину 482. године име је било Киј (по њему је названа и прва руска престоница Кијев)[71].

Ово не тако често презиме налазимо у 16. веку (1551) у попису Срба усељених у Жумберак, где је у Иваној Соли уписан Новак Кијановић[72]. Исти корен имају и презимена Кијац, Кијак, Кијачић, Кијавац, Кијовић, Кијук[73], итд.

Тек у другој половини 19. века, налазимо већи број Кијановића уписаних у списак приложника Манастира Милешева[74]. Као места одакле су ови Кијановићи, поред Камене Горе, наводе се и Пљевља, Отиловићи, Душманићи, Сељани и Својчево. У овом поменику у већини случајева за Кијановиће је уписана старија верзија презимена, и то у облику Кејачина, па и Кајачина. Можемо видети и време када Кијачине почињу да се пишу као Кијановићи: 1873. године, уз презиме Кијановић, стоји напомена да су у питању Кијачине („Кејачина“), а од 1884. године почиње и самостално да се користи презиме Кијановић. По свој прилици су братственици желели да посрбе своје презиме додавањем наставка -ић, па су на крају сасвим изменили изглед презимена. Додуше, као што је речено, у основи оба је стара словенска реч киј.

Од Кијачина / Кијановића су Будраци из Звијезда. Неђељко Будрак три пута је приложник Милешеви у раздобљу 1873-1885. године. Пажњу привлачи напомена „Будрак Неђељко, Јунчевићи, од Кијановића“[75], из којег је јасно да су Будраци огранак Кијановића.

Не знају одакле им овакво презиме. Историјски помен овог презимена налазимо у османском дефтеру за Призренски санџак из 1571. године. Наиме, у селу Козник у нахији Бихор[76] уписана је баштина Радича Тохора коју држи Хератак (Херак?) Будрак из села Бр(о)дарева[77]. И Козник (Козице) и Бродарево су веома близу Камене Горе[78]. Не може се из овога закључити да су звјеждански Будраци род који је постојао у 16. веку, с обзиром да је њихово презиме са краја 19. века, међутим није искључено да су савремени Будраци тако прозвани по локалитету (на пример, по земљи на коју су се населили) чији се назив може везати за неке раније Будраке, од којих је можда био и поменути држалац баштине из 16. века. Неки Будраци из Пријепоља у новије време су своје презиме променили у Будраковић.

Генетика је потврдила сродство Кијановића и Будрака. Оба рода су хаплогрупе I2a РН908[79]. Такође, резултати још неких родова из Камене Горе показују блискост са Кијановићима, што би указало да се ради о старим затарским братствима релативно блиског порекла, иако им се предања о даљем пореклу разликују. То су Цмиљановићи[80] чије досељење у област Камене Горе такође пада у прву половину 18. века, док је њихово предање о досељењу из Куча[81] упитно. Забележено је и унеколико другачије предање по којем преци Цмиљановића у Камену Гору долазе из Озринића[82], а постоји и мешовито предањско решење, где су Цмиљановићи из Озринића отишли у Куче, па одатле у Камену Гору[83] (ово би био заиста необичан правац сеобе). Затим и Глушчевићи[84], са предањем о досељењу из Шаранаца почетком 18. века, а даљом старином из Тушине од дробњачких Церовића[85]. Глушчевиће и Цмиљановиће везује и иста слава – Ђурђевдан, док Кијановићи и Будраци славе Никољдан.

О непоузданости и, у више случајева – нетачности предања о пореклу из Куча је већ раније писано. Исто важи и за Дробњак и Церовиће, што у овом примеру потврђује и генетика. Детаљ из глушачког предања о доласку из Шаранаца, дакле из подручја око реке Таре, би већ могао бити тачан. С обзиром на утврђену генетику ових родова, које нема ни код Дробњака[86] ни код Шаранаца[87], могло би се закључити да су ови „Каменогорци“ потомци неког старог словенског рода из Затарја који се оданде сасвим иселио током прве половине 18. века и прешао у Доње Полимље.

ТОРОМАН

О презимену Тороман леп чланак написао је Петар Рудић[88], те ће у овом чланку бити изнети неки његови закључци укратко, као и неки подаци о Тороманима из Поблаћа код Пљеваља.

У наведеном раду, Рудић се бави Тороманима са Његуша, које су, као старинце ту затекли Хераковићи – Петровићи (црногорска владарска кућа) и Поповићи. Иако Торомани за себе тврде да су огранак Поповића, ови им то споре и кажу да је њихов предак Херак кад се ту доселио, затекао Торомане. Овог презимена на Његушима више нема, јер су се Торомани временом почели писати као Поповићи, а кад су у Црној Гори уведена обавезна презимена (1907), они су се уписали под презименом Поповић.

Рудић даље наводи оно што је на Његушима о Тороманима забележио Јован Ердељановић у свом капиталном раду „Стара Црна Гора“. Наводно презиме Тороман долази од занимања претка тог рода, који је „градио торове“. Друго, за Ердељановића поуздано је казивање Петра Поповића (Торомана) са Његуша, које говори како је у другој половини 19. века била „жива трговина са стоком између наших крајева у негдашњем санџаку и Котора (односно Италије). На том путу Његуши су били нека врста станице. Један од наших предака, каже г. П. Поповић, радио је с једним од познатијих трговаца, који се звао Тороман (врло вероватно из Полимља). Трговина, која је тада од мојих земљака сматрана као занимање ниже врсте (случај са занатима, специјално ковачким), друштво са “Турцима”, како су они звали све оне који долазе са турске територије, ма били они и Срби, није било симпатично. Поред тога, име Тороман, које је њима могло изгледати смешно, погрдно. Све је то допринело да околина (људи из других братстава) у извесној иронији пренесе име, што уосталом није редак случај, с трговца на тог члана породице, а затим на целу породицу (братство)[89]“.

Његушки Торомани (тројица братственика, перјаника) познати су као извршиоци вероломног убиства кнеза Николе Васојевића, по наређењу владике Петра II Петровића, у Загарчу 1844. године[90].

Затарски Торомани су, уз Голе, најстарији становници у Поблаћу. „За њих се прича да су обновили цркву у Поблаћу – Оцркавље, на старим рушевинама, нашавши читав казан дуката црквенога новца“[91]. Има их и у околним селима на север од Пљеваља (данас у саставу подручја Општине Прибој) – Плашће, Борак, затим Дубраве и Ступови (заосеоци села Калуђеровићи). Ови Торомани нису сасвим сигурни да имају везе са његушким Тороманима, али не искључују могућност да потичу од њих. Имају и исту крсну славу – Ђурђевдан[92].

Од ових Торомана има исељених и у селима Бјелушине и Плема нешто западније, данас у саставу подручја Општине Рудо. У Племи су добили ново презиме Гавриловић, а један њихов огранак још новије презиме Бандовић[93]. Истог порекла највероватније су и Торомановићи у (Горњој) Горевници код Чачка, са ранијим обликом презимена – Тороман, како су уписани 1823. године у Тевтеру чибучком за Нахију рудничку[94].

У селу Срђевац у Полимљу, на север од Берана, постоји локалитет (земљиште) са називом Торомани[95]. С обзиром да се ради о селу претежно насељеном муслиманским становништвом, тешко је овај топоним довести у везу са православним Тороманима из Затарја. Да је Тороман презиме турског порекла, можда потврђује и постојање више муслиманских родова са овим презименом. Тако, постоји велики род Торомановића у Цазину и околним насељима, а постоји и село по њима прозвано (Торомани)[96]. Од ранијих историјских записа овог презимена издвајамо муслимански род Торомана у Крушевљанима код Невесиња, средином 18. века, који се касније одатле сасвим иселио[97], а у попису сарајевских занатлија из 1848. године налазимо тимурџију Мехмед-агу Торомана и сарача Ибрахима Торомановића[98]. Муслимана Торомана било је у Сарајеву и између светских ратова[99].

Истини за вољу, ово презиме, поред затарских Торомана, носе још неки србски родови. Taко имамо велики род Торомановића у Средској код Призрена, у селу Стајковце[100]. Торомана има и у Трејаку у Врањској котлини, а потичу из Турије код Бујановца. Род под тим презименом ту постоји од краја 18. века. Родоначелнику је ово било лично име или надимак, да би га касније његови потомци понели као презиме. Овај род се касније разгранао на више нових презимена. У селу Бујковац постоји род са надимком Тороманци, за које се не зна јесу ли истог порекла[101]. Затим, налазимо Торомане у Породину код Пожаревца, који су ту дошли из Баната[102].

Са овим презименом има и Хрвата. Тако налазимо, Торомане у околини Пакраца и Торомановиће у Осијеку[103].

Но, у сваком случају, највероватније је да се ради о турцизму. Народно објашњење са Његуша, да је родоначелник тамошњих торомана градио торове, звучи прилично натегнуто, у покушају да се објасни нејасно презиме. Тешко је прихватити да се презиме изведено од занимања у србском језику гради са наставком -ман, који је, на нашим просторима, својствен за турцизме. Постоје и мишљења да је Тороман влашко, предсловенско име на подручју Балкана[104]. У Херцеговини постоји локализам „тороманка“ – за затвор, апсану[105]. Али, презиме Тороман тешко да је изведено од овога, пре ће бити да је обрнуто. По аналогији са етнонимом и топонимом Торлак, који има исту основу тор-, а имајући у виду и поменути локализам – тороманка, може се доћи до одређенијег закључка. Етимологију топонима Торлак сам обрадио у једном од наставака „Топонимије Београда“: „Torlak је турска лексема „неискусан, неук, невешт младић“; топоним Торлак, брдо код Београда; презиме Торлак (Шкаљ. 1966; Скок, Рј. под tárlak). Уз ороним Торлак пише „брдо, појате, кромпириште, обложине“ (Динић, И.). Једно од значења у објашњењу је °појате*; није јасно да ли је мотив именовања оронима тор, трло или антропоним, надимак онога коме је то земљиште припадало. Торлак, Торлаци су становници Тимочке долине чији се говор разликује од говора тога подручја“. „Торлак: Ово старо насеље, настало је у Београдском пољу. Назив је турски и значи – ветрогоња[106].

Дакле, предлог тор- указује на неког ветропирастог, несталног, можда и проблематичног човека или сл. У том смислу, реч тороманка би могла бити кованица за затвор, у смислу место где људи са таквим карактером (илити, торомани) завршавају.

Што се даљег порекла затарских Торомана тиче, до сада нисмо имали ни једног генетички тестираног појединца од овог рода. Постоји резултат Гавриловића из Чајнича, који би могао бити од Гавриловића из Племе. Његов резултат je Ј2b М205, који је својствен родовима насталим од затарских Крича, што се у случају Торомана подудара са чињеницом да су они староседеоци тог краја. Међутим, немамо поуздану потврду да се ради о тороманским Гавриловићима.

РОМАНДИЋ

Романдићи су староседеоци Бање код Прибоја. У османско доба су најпре били чифчије, а после и власници већег дела Цикота, једног од најплоднијих делова Бање[107]. Има их и у Дражевићима и Бистрици код Нове Вароши, Дренови, Милешеви и Ивању код Пријепоља, а у новије време и у Чачку и Ивањици. Славе Ђурђевдан.

Управо због чињенице да су јако дуго у Доњем Полимљу, о њима нема много података, нити имају какво предање о некој даљој старини. Пријепољски Романдићи чувају неко магловито предање да су ту дошли из бјелопољског краја (Врба? Ракита?)[108].

Исто презиме налазимо знатно северније, у Мачви, у Равњу и Засавици, где су стари род. Наводно су презиме добили по планини Романији одакле су се доселили[109].

Романдића, свакако другачијег порекла, данас има у Горском Котару у Хрватској, у насељу Клана[110], а било је и Романдића Дубровчана, што се види из докумената из 18. века[111].

За ове дубровачке Романдиће, тумачење етимологије презимена је да је у питању патронимик који потиче од личног мушком имена Романда (figlio di Romanda), које је облик изворног имена Роман (по аналогији са Иван – Иванда, Пилип – Пилипенда, и сл)[112]. Код овакве етимологије, презиме је акцентовано на првом слогу. Међутим, с обзиром да се презиме полимских Романдића у матичном крају изговара са дугим акцентом на последњем слогу, пре би се могло закључити да је изведено од речи (имена? топонима?) – Романдија (акцентовање по аналогији са именима и од њих изведених презимена – Милија – Милић, Андрија – Андрић, Полексија – Полексић, код којих је дошло до сажимања слога „ји“ – Милијић, Андријић, Полексијић). Отуда, можда слична реч – романџати, која се у неким крајевима користи за некога ко говори влашки, латински, али и уопште говори неразумљиво и неразговетно[113], може дати другачије тумачење. У овом случају, можда су каснијим досељеницима преци Романдића говорили неким локалним, њима не нарочито блиским наречјем, те су они за њих „романдали“, па су их прозвали Романдама или, пре, Романдијама. Није искључено ни да су староседеоци овог краја, потомци Влаха који су крајем средњег века населили ово подручје, те да су говорили неком мешавином словенских и влашких говора, тако рећи – романдали.

Вероватно су исти род и Рамандићи из Дренове, чије је презиме, по свему судећи, настало због погрешног уписа.

ЗЕЛЕНКАПА

Зеленкапе су шире братство које се разгранало на више родова из Велике Жупе код Пријепоља[114]: Новаковићи, Малешићи или Милишићи и Ђоловићи. Њихова презимена су из новије прошлости, заснована у 19. веку. Слава свих родова насталих из овог братстава је не тако честа код Срба – свети цар Константин и царица Јелена – Константиновдан.

Старији род Зеленкапа је из Лопижа, села југоисточно од Златара, а на север од Сјенице. За Зеленкапе постоје два различита предања. Према једном, они су се у Лопиже доселили у 18. веку из Црне Горе[115], а према другом из Херцеговине[116]. С обзиром да је велико подручје севера данашње Црне Горе историјски било део Херцеговине, ова предања не морају бити опречна.

Након Карађорђевог похода на Сјеницу, 1809. године, велики део православног живља сјеничког краја се иселио са српском војском на север. Тако каснији досељеници у овај крај затичу само једну кућу Зеленкапа у Лопижама која је ту преостала[117]. Зеленкапе су се стално исељавали из Лопижа и даље током 19. века, тако да 1912. године ту поново постоји само једно њихово домаћинство[118]. Да Зеленкапа има у Доњем Полимљу већ у време после Другог српског устанка говори и податак да се међу првим досељеницима у новозасновану варош Ивањицу (1834) из нововарошког краја, налази и један Зеленкапа. Његов син Вук Зеленкапа био је угледни ивањички трговац (умро 1903. године)[119].

Средином 19. века Зеленкапа има у неким насељима Велике Жупе код Пријепоља – у Ивању, а од њих даље у Миљевићима и Душманићима[120], а касније ће се разродити на ужа презимена, тако да су једини који су сачували изворно презиме – Зеленкапићи из Лопижа. У списку приложника манастира Милешева[121] у раздобљу 1864-1894. године, већ налазимо њихова нова презимена – Новаковић и Малишић. Поменик нам говори и да су Малишићи највероватније огранак Новаковића. Наиме, код двојице приложника Новаковића (Вукота 1873. и Савко 1885. године) стоји напомена „потом Малишић“. Део Малишића је касније у јавним књигама, вероватно грешком, уписан као Малешић, тако да им је то остало званично презиме. Средином 19. века, засновано је још једно презиме Зеленкапа у пријепољском крају – Ђоловић (најранији помен презимена је из 1864. године[122]).

Генетичким тестирањима која су спроведена захваљујући труду сарадника „Порекла“ Зорана Малешића, тестирано је још неколико родова у западној Србији, којима је заједничка не тако уобичајена крсна слава – Константиновдан, и за које је постојала могућност да су огранци Зеленкапа. То су Ђаповићи из Радошева (Ариље), Костићи из Брестовца (Кнић) и Топаловићи из Планинице (Мионица). Генетичка тестирања су показала врло блиску везу између свих ових родова, што доказује да су они једно братство које се разгранало у последњих нешто више од два столећа, као и да су настали од Зеленкапа[123], вероватно од оних исељаваних током 19. века из Лопижа[124]. У једном од ових родова (Ђаповићи) постоји предање о пореклу „од Билеће“[125].

Према месту које су насељавали средином 19. века и која насељавају ови родови из Велике Жупе данас, а пратећи удаљеност по маркерима, могло би се закључити да су се њихови преци доселили из Лопижа у Ивање негде почетком 19. века. Пре средине 19. века део одлази у Душманиће где настаје братство Ђоловића, а остали у Ивању добијају презиме Новаковић (у Дивцима[126]). Од ових Новаковића део прелази у Миљевиће (касније у Виницку и Ковачевац) где добијају презиме Малишић / Малешић. Хаплотипови осталих исељеника (Ђаповићи, Топаловићи и Костићи) се од хаплотипа Зеленкапића разликују на два, односно три маркера, што вероватно указује да они нису од пријепољске гране Зеленкапа, већ од исељеника који су се непосредно иселили из Лопижа у друге крајеве.

Зашто Зеленкапе (односно данашњи Зеленкапићи) из Лопижа носе ово презиме, не знају поуздано, али је етимологија јасна. Предак је вероватно носио зелену капу, што баш и није уобичајена боја за капу у прошлости нашег народа, нарочито у областима где су се увек носиле црне или мрке шубаре, бели ћулафи или црвене и црвено-црне динарске капе, па је по томе прозван и он и његово потомство.

ГОБЕЉИЋ

Гобељићи су стари род из околине Сјенице. Славе Лазареву Суботу. Како ћемо касније видети, они нису једини род а овим презименом. У Шушуре, село на запад од Сјенице, доселили су се у 17. веку из околине Гацка[127]. Касније су прешли и у села на исток од Сјенице, Чипаље и Багачиће, а у 19. веку и у саму сјеничку варош. Свакако је ово пресељење било давно, с обзиром да их у Чипаљима остали родови сматрају староседеоцима[128]. У новије доба већина се иселила у градске средине – Сјеницу, Краљево, Чачак и Горњи Милановац.

С обзиром на географску близину и традиционалне правце сеоба, највероватније од сјеничких Гобељића потичу Гобељићи из Смиљевца испод Голије, на средини пута између Сјенице и Ивањице. Они имају предање да су се у Смиљевац доселили „из Црне Горе“[129]. Од ових Гобељића потичу Анђелковићи у Трнави код Чачка. Према предању, „тројица браће Гобељића су једнога дана секли дрва у шуми и тада је један од њих погинуо. Звао се Анђелко. Његова браћа су променила своје дотадашње презиме у Анђелковић, у знак сећања на прерано изгубљеног брата“[130]. Постоји род Гобељића у селу Кусовац у Гружи, за које не можемо претпоставити да ли имају везе са сјеничким Гобељићима. Сасвим посебан род су Гобељићи у Великом Селу код Београда. Раније су се презивали Петровић и пореклом су са Косова, из околине Вучитрна (Горња Судимља). Одатле су им преци најпре прешли у Мутницу код Параћина, а око 1825. roдине долазе у Велико Село[131]. Ови Гобељићи славе Никољдан. На Руднику налазимо Гобељаш као породични надимак.

Гобељића има и римокатолика, у Петрићевцу код Бања Луке (раније су уписивани као – Гобеља), као и муслимана у селу Гобеље код Власенице. Врло је могуће да је и сјеничким Гобељићима ранији облик презимена био Гобеља.

Коначно, од исте основе можемо навести и презиме албанског рода Гобељар у селу Брасаљце у новобрдској Кривој Реци. Потичу од фиса Краснићи, а презиме су добили у Брасаљцима[132].

Чест је и топоним Гобеља. Најпознатији је, свакако, други по висини врх Копаоника. Затим имамо купасти брег Гобеља на улазу у Брус са леве стране Расине[133] (на којем се налазе се остаци средњевековног утврђења, по којем народ ово брдо назива и Градиште[134]), брдо Гобеља код Вишеграда, као и село (данас заселак села Врх) код Студенице (у различитим документима, ово село је записивано као Гобељ или Гобеља), и коначно локалитет Гобељинац у Сиринићкој жупи.

Реч гобеља је заступљена готово на целом србском језичком подручју. Налазимо је у етнографској грађи о Косову, Метохији, Косовском Поморављу, Рашкој, Пештеру, Ибру, Старом Влаху, Полимљу, Херцеговини, свим крајевима Босне, Лици, Далмацији, Буковици, Банији… Најупрошћеније речено, гобеља је део колског точка. Гобеља је отесан комад дрвета који се савија, обично на четвртину круга. Кад се саставе и учврсте четири гобеље добија се пун круг, односно основа точка[135]. У неким крајевима точкови имају само три гобеље, а негде налазимо да се точкови праве и из 12 делова – гобеља. Понегде се за гобељу каже и гобела и гомбела, а у јужној Босни – гобиле (са кратким редукованим и)[136]. За гобеље постоји и стара народна сликовита изрека: „У животу – једна гобеља из блата, друга у блато“.

Петар Скок[137] етимологију речи гобеља изводи из келтске („галске“) основе cambita, cambella. У прилог овоме наводи и речи за кола carrus, carruca, које су такође келтске етимологије. Прелазни облици ка гобељи били би у албанском (gavell) и истророманском (gaveja). Велимир Михајловић[138], међутим, наводи закључак Милоша Шкарића који „документовано тврди да је ова направа (гобеља, нап.аут), изразито кривог облика, постала од италијанског апелатива Gobba (лат. Gibbus – савијен, крив) који је послужио као основа за придев гoбаст, гобељаст – крив“. Надаље, Михајловић опомиње на опрез за закључак да је гобеља туђица, с обзиром на присуство основе гоб- и у руском и пољском ономастикону. Заиста, с обзиром на распрострањеност речи гобеља на нашем језичком подручју, све и уколико реч има келтско порекло, она је морала јако рано ући у говор Срба, вероватно посредством затеченог романофонског становништва, приликом словенског насељавања Илирика.

Дакле, презиме Гобеља / Гобељић могло је настати од надимка који је носио предак, а који је био савијен, крив као гобеља. У Јабланици постоји локализам гобељати – ићи тешким кораком, тетурати се[139], што може подсећати на тешко кретање запрежних кола и неравномеран ход њихових точкова (гобеља), а што би такође могло бити основа за нечији надимак. Коначно, ово презиме је могло настати и по занимању – онај који израђује гобеље. Овој верзији најближе стоји поменути породични надимак на Руднику – Гобељаш, као и албански род са севера Косова – Гобељар.

Међутим, ако бисмо прихватили да је неко прозван Гобељом због своје повијености или начина ходања, остаје отворено питање по чему су називе добили сви побројани топоними, а најчешће се ради о планинским врховима, брдима или брдским локалитетима. Ако размотримо на којим местима се налазе та данашња узвишења а на којима су се налазила нпр. у средњем веку, ове Гобеље су можда могле добити назив од средњелатинског gabella – царина[140]. На тај начин је и некадашњи словенски трг Дријева понео назив Габела (градић на Неретви у Херцеговини)[141]. Ако узмемо ову претпоставку за могућну, није искључено ни да су неки од поменути родова Гобеља презиме добили по топониму Гобеља, уколико су живели у његовој близини.

ВИЛОАН

Једно необично презиме које данас више не постоји, а налазимо га 1884. године у милешевском Поменику. Наиме, уписани су Илија и Акин[142] из Мишевића са презименом Вилоан. Одгонетку о коjeм роду се ради даје упис да они „припадају Бојовићима“[143]. У Мишевићима живи велико и бројно братство Бојовића, ту досељених из Васојевића, из Бојовића код Андријевице[144]. Од ових Бојовића је војвода Петар Бојовић, рођен управо у Мишевићима, као и владика жички између светских ратова – Јеврем.

Шта значи упис Вилоан у Поменику, нисам успео утврдити, али је, очито, у то време коришћен као презиме дела Бојовића. Близина села Вилови би могла указати да ово необично презиме можда долази од тог топонима: Вилови – Вилован – Вилоан. Међутим, овде бисмо имали један неуобичајен презименски наставак -ан, за презимена која су изведена од топонима. Свакако да би од топонима Вилови најпре било изведено презиме Виловац.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

Flag Counter


 

[1] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр, 177, 178.

[2] Bидojе Деспотовић, Наша села, Информативни центар Пљевља, 2003, стр. 167, 182, 207, 209.

[3] Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013, стр. 289.

[4] Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 120.

[5] Војиновић, 248

[6] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 738.

[7] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 123.

[8] Јово Крсмановић. Саво Сокановић, Мирко Косорић, Хан Пијесак, простор-вријеме-људи, Хан Пијесак, 2011, стр. 441, 442.

[9] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање „Слово љубве“, Београд, 1978, стр. 665.

[10] Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974, стр. 80.

[11] Богумил Храбак, Никшић до почетка XIX века, Београд 1997, стр. 166.

[12] Пековић, исто.

[13] Јевто Дедијер, Обрен Ђурић-Козић, Миленко Филиповић, Љубо Мићевић, Херцеговина, антропогеографске студије, „ДОБ“, Гацко, 2010, стр. 229.

[14] Пековић, исто.

[15] Херцеговина, 229.

[16] Сава Накићеновић, Книнска Крајина, Насеља и поријекло становништва, Приређено према другом издању Српског културног друштва „3ора“, Книн – Београд, 1999, стр. 43.

[17] Косто Перућица, Опутна Рудина, Београд, 1989, стр. 141.

[18] Јован Вукмановић, Конавли, САНУ, Посебна издања књ. DXXVII, Одељење друштвених наука књ. 85, Београд, 1980, стр. 434.

[19] Исто.

[20] Новак Мандић Студо, Земља звана Гацко 2, Гацко, 1995, стр. 750.

[21] Светозар Томић, Пива и Пивљани, “Српски етнографски зборник“, књ. LIX, „Насеља и порекло становништва“ књ. 31, Београд, 1949, стр, 502.

[22] Резултат је део подухвата тестирања већег броја родова чији ће резултати бити саставни део књиге која је у припреми, тако да се још увек не може јавно износити.

[23] Миливоје Васиљевић, Мачва, Народна библиотека Шабац, Богатић, 1996, стр. 244.

[24] Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815-1915, Историјски архив Ваљево, 1973.

[25] Александар Бачко, Предраг Гојковић, Српске породице пакрачког и даруварског краја, Зборник за српску етнографију и историју књига 9, Београд, 2017.

[26] Stjepan Pavičić, Seobe i naselja u Lici, JAZU, Zbornik za narodni zivot i običaje Južnih Slavena knjiga 41, Antropogeografska istraživanja III, Zagreb, 1962, стр. 240.

[27] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена, 1823, издање Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, посебна издања књига 7, Нови Сад, 1998, стр. 114.

[28] Пандан презимену Ромчевић је презиме Топаловић, од турцизма topal – хром, сакат у ногу (Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 3, JAZU, Zagreb, 1973, стр. 481).

[29] Тефтер пореских глава капетаније Рујно ужичке нахије из 1835. године; Тефтер пореских глава округа ужичког, срез Рујански из 1840. године (Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века, Народни Музеј Ужице, 2013, стр. 234, 317, 318).

[30] Станојевић, стр.51.

[31] Исто, 38.

[32] Исто 51.

[33] Исто, 50, 51.

[34] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) књига 2, Ужице, 2012, стр. 117.

[35] Исто, 38.

[36] Исто, 45, 51.

[37] Исто, 51.

[38] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице, 2012.

[39] Јово Медојевић, Православно становништво Бијелог Поља и њихове крсне славе, Бијело Поље, 1994, стр. 40, 53.

[40] Милован Јеврић, Становништво Недакуса приградског насеља Бијелог Поља, Гласник Српског географског друштва 67, Београд 1987, СТР. 26; Порекло становништва села Недакуси, општина Бијело Поље Црна Гора. Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадник Порекла Милодан. https://www.poreklo.rs/2019/07/08/poreklo-prezimena-naselje-nedakusi-bijelo-polje/

[41] Velimir Mihajlović, Prezime Šunjevarić, Onomastica Jugoslavica Vol. 8, Glasilo Međuakademijskog odbora za onomastiku SFRJ pri Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti, Zаgreb, 1979, стр. 121-124.

[42] Видети детаљније у наведеном раду Велимира Михаловића.

[43] Резултат са 23andMе.

[44] Саво Микић, Сировац и Баре, ускочка села у Црној Гори, Графо Црна Гора, Подгорица, 2011, стр. 460.

[45] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 212.

[46] Војиновић.

[47] Група аутора, Нововарошки крај кроз историју (од неолита до 1941), Нова Варош, 1991, стр.

[48] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве 1863-1897, Пријепоље, 2016.

[49] Исто.

[50] Љутомир Рвовић, Аљиновићи, Културно–просветна заједница Србије, Библиотека Хроника села, Београд, 2004.

[51] Дико Пејатовић, Бистрица кроз време, Културно просветна заједница Србије, Нова Варош, 2004, стр. 270.

[52] Нововарошки крај кроз историју, 291.

[53] Милорад Радојчић, Прота Јевта Ф. Поповић Кувеља (1823-1912) – вођа Бабинске разуре, Историјски архив Ваљево, Гласник 46, Ваљево, 2012, стр.7.

[54] www.vranes.eu

[55] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр, 31.

[56] www.vranes.eu.

[57] Радојко Николић, Корени и вреже, ЛИО, Горњи Милановац, 2002, стр. 171.

[58] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве 1863-1897, Пријепоље, 2016..

[59] Милорад Радојчић, Бесмртни ратници Ваљевског краја у ратовима 1912 – 1918. (Витезови Карађорђеве звезде), Међуопштински историјски архив Ваљево, 2014, стр. 329.

[60] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 237.

[61] Владимир Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверозападној Босни, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1919, стр. 254.

[62] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр, 639.

[63] Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у новопазарском санџаку, Српски етнографски зборник, књига IV, Насеља српских земаља, књига I, Српска краљевска академија, Београд, 1902, стр. 325.

[64] Јово Кијановић, Камена Гора у прошлости, данас и сутра, Симпозијум „Сеоски дани Сретена Вукосављевића IV“, Пријепоље, 1976, интернет издање.

[65] Малешић, Православна братства…, 28.

[66] Јокнић, 22.

[67] Радојка Цицмил-Реметић, Топонимија Пивске планине, САНУ, Библиотека ономатолошких прилога, Књига 1, Београд 2010, стр. 213.

[68] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 78.

[69] Сима Ћирковић, Раде Михаљевић, Лексикон српског средњег века, Београд, 1999, стр. 475.

[70] Михајловић.

[71] Википедија.

[72] Dragan Vukšić, Žumberački uskoci – unijaćenje i odnarodјivanje, Srpsko narodno vijeće, Zagreb, 2015, стр. 116.

[73] Михајловић, 533.

[74] Малешић, Писанија…

[75] Исто.

[76] Данас село Козице са остацима средњевековног града Козника, северозападно од Бродарева.

[77] Татјана Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Историјски институт, посебна издања, књига 58, Београд, 2010, стр. 462.

[78] Презиме Будраковић налазимо средином 17. века у Далмацији, у документу из 1668. где се спомиње сињски хајдук Божо Будраковић (Stjepan Banović, Dva priloga poznavanju historijskih lica naše narodne epike, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena 1953, Zagreb, 1953, стр. 208).

[79] Ивица Тодоровић и други, Етнологија и генетика, Етнографски институт САНУ – Друштво српских родословаца Порекло, Београд, 2015.

[80] Исто.

[81] Пејатовић, 129.

[82] Кијановић.

[83] Малешић, Православна братства…., 66.

[84] Тодоровић, 178.

[85] Жарко Лековић, Дробњак од 1850. до 1918. године, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одјељење за историју, Посебна издања, Књига 2, Никшић, 2011, стр. 551.

[86] Раније је помињано да стожер Дробњачког племена чине братства са хаплогрупом I1 P109.

[87] Сви до сада тестирани шарански родови су носиоци хаплогрупе E V13.

[88] Петар Рудић, Нешто о презимену Тороман, Историјски институт Црне Горе, Историјски записи 3–4/1999, Подгорица, 1999, стр. 179-182.

[89] Ердељановић, 435.

[90] Илија Петровић, Црногорска похара Куча, Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Библиотека Документа, Подгорица, 2011.

[91] Пејатовић, 127.

[92] Рудић, 182.

[93] Стјепо Трифковић, „Вишеградски Стари Влах“,

https://www.poreklo.rs/2017/10/15/poreklo-prezimena-selo-plema-rudo/

[94] Радош Маџаревић, Тевтер чибучки за Нахију Рудничку од 10. марта 1823. године, 1987, стр. 23, 24.

[95] Милисав Лутовац, Бихор и Корита, САНУ, Српски етнографски зборник LXXXI, Насеља и порекло cтановништва, књига 40, Beograd, 1967, стр. 94.

[96] Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, 1925, стр. 564, 605.

[97] Hivzija Hasandedić, Muslimanska baština Bošnjaka u istočnoj Hercegovini, Sarajevo, 1990, стр.152.

[98] Riza Muderizovič, Popis sarajevskih zanatlija iz god. 1848, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини XLI, Сарајево, 1929, стр. 12, 30.

[99] Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Наклада Југословенско Рудолф Мосе а.д, Београд, 1927, стр.438.

[100] Јован Чукаловић, Сретечки родослов, ИРО „Просвета“ Ниш, Библиотека Монографије, огледи, сгудије, расправе, Ниш, 1989, стр. 223.

[101] Јован Трифуноски, Врањска котлина, Књига друга – посебни део, Скопје, 1963, стр. 20, 32, 108.

[102] Михаило Миладиновић, Пожаревачка Морава, 1928, стр. 104.

[103] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 685.

[104] Ivan Mužić, Vlasi u starijoj hrvatskoj historiografiji, Muzej hrvatskih arheoloških spomenika, Split 2010, стр. 232.

[105] Ратко Шутић, Један избор речи, синтагми и реченичких формула из говора источне Херцеговине, Изворник, Годишњак Вукове задужбине – Огранак у Гајдобри, Гајдобра, 2013, стр. 533.

[106] https://www.poreklo.rs/2019/04/30/toponimija-beograda-2/#_ftn12

[107] Милутин Марјановић, Бања на Лиму код Прибоја – село, манастир и бањско лечилиште

од праисторије до 1941 године, Библиотека Хроника села, Културно просветна заједница Србије – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде – Одбор за проучавање села САНУ, Београд 1998, стр. 90.

[108] Малешић, Православна братства…, 54, 55.

[109] Миливоје Васиљевић, Мачва – историја, становништво, стр. 188, 244, 272.

[110] Leksik prezimena SR Hrvatske (1976), Institut za jezik Zagreb, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 565.

[111] Nikola Čolak, Regesti marittimi Croati / Hrvatski pomorski regesti 2, Središnjica za proučavanje hrvatske povijesti – Venezia, Padova, 1993, стр. 222.

[112] Исто.

[113] Skok, Etimologijski rječnik 3, 157.

[114] Велика Жупа је подручје са више насеља на југ од Пријепоља у долини Лима, на левој обали реке, до села Лучице и Грачаница.

[115] Мила Павловић, Села сјеничког краја, Универзитет у Београду Географски факултет, Београд, 2009, стр. 474.

[116] Зоран Малешић, Велика жупа (Пријепоље) до 1912. године, интернет издање, Порекло, 2015.

[117] Славољуб Васојевић, Хроника села Лопиже, Библиотека „Хроника села“, Београд,1996, стр. 261.

[118] Вукоман Шалипуровић, Попис становништва Сјеничке казе 1912. године, интернет издање.

[119] Зоран Малешић, Порекло презимена Зеленкапа, интернет издање, Порекло, 2018.

[120] Пејатовић, 111. Пејатовић је грађу за своју књигу прикупљао крајем 19, а објавио је почетком 20. века (1902), међутим подаци које је он бележио за ово подручје су преписани из османских пореских књига које већином датирају из средине 19. века.

[121] Малешић, Писанија…

[122] Малешић, Православна братства… 21.

[123] Сви ови родови су носиоци најчешће код Срба хаплогрупе I2a PH908.

[124] Зоран Малешић, Родови који славе Светог цара Константина и царицу Јелену, интернет издање, Порекло, 2015.

[125] Исто.

[126] Дивци су заселак Ивања.

[127] Мила Павловић, Села сјеничког краја, 229.

[128] Павловић, 195.

[129] Вукосав Вукосављевић, Трнава код Чачка – становништво, књига 1, Библиотека Хронике села, Одбор САНУ за проучавање села, Културнопросветна заједница Републике Србије, Београд, 1997, стр. 45.

[130] Исто.

[131] Милан Гобељић, Хроника Великог Села крај Београда, Библиотека Хронике села, Културно-просветна заједница Србије, Велико Село, 2006, стр. 115.

[132] Атанасије Урошевић, Новобрдска Крива Река, САНУ, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник књ. LX, Насеља и порекло становништва књ. 32, Београд, 1950, стр. 66.

[133] Аранђел Јеличић, Бруски трагови прошлости и садашњости, Библиотека Хроника села, Одбор за проучавање села САНУ – Културно просветна заједница Републике Србије – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде,:Брус, 1999, стр. 925.

[134] За ову расинску Гобељу везана је занимљива легенда о изградњи „Јеринине бране“: „Кад је силна Јерина зидала град Козник. зажелела је да поред њега има и језеро где би се са својим дворкињама, купала и шетала. Зато је наредила да се Расина прегради, код гобељског теснаца, високом браном и да се вода скрене према Жупи у реку Вратарицу како би у њеној долини наводњавали њиве и вртове. Језеро је саграђено уз велико страдање народа, каже легенда“ (Јеличић, исто).

[135] Детаљнији опис у: Славица Гароња Радованац, Милош Шкарић: Живот и обичаји српског народа у Лици и Крбави, Зборник о Србима у Хрватској 0, САНУ, Одбор за историју Срба у Хрватској, Београд, 2015, стр. 385, 386.

[136] Радосав Ђуровић, Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине, 1992, стр. 117.

[137] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 1, ЈАZU, Zagreb, 1971, стр. 583.

[138] Михајловић, 245.

[139] Никола Станковић, Говорите ли прекопчелачки? – речник говора мештана из околине Царичиног Града, Библиотека Хронике села – посебна издања, Културно-просвета заједница Србије, Београд, 2012, стр. 34.

[140] Skok, Etimologijski rječnik, 541.

[141] Исто.

[142] Право име му је било Александар. Познат је у родослову Бојовића, оног огранка који живи „под Златаром“ (Вилови?); живео је 96 година (1843-1939), (Десимир Бојовић, Мишевићи код Нове Вароши, Библиотека Хроника села, Културно–просветна заједница Србије, Нова Варош, 2005, стр. 237, 242).

[143] Малешић, Писанија…

[144] Бојовић, 237.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.