О неким необичним презименима код Срба (3. део)

23. октобар 2020.

коментара: 13

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (3)

Манастир Свете Тројице, Пљевља (из приватне колекције аутора)

ЛЕОВАЦ

Леовци су братство засновано у Затарју крајем 18. и у 19. веку. Братствено предање каже да су они од дробњачких Јауковића[1]. Предак овог рода је из Дробњака побегао због крви и населио се на Леовом Брду, у мељачком крају подно Љубишње. Том приликом је променио и славу, уместо раније Аранђеловдан, узео је славити Светог пророка Јеремију, што је остало као слава братству. Према Лубурићу[2], који је рачунао пасове из родослова братства, пресељење овог претка се догодило око 1760. године.

Родоначелник, коме није остало упамћено име, имао је четири сина: Илија се одселио негде у Босну, Стеван у Челебиће, и од њега тамо потичу Стевановићи, а од престале двојице, који су остали на очевини, потичу данашњи Леовци, тако прозвани по месту где је братство засновано. С обзиром да братствено предање помиње раније презиме Мијатовић[3], могуће је да је родоначелнику име било Мијат (Јауковић?), по коме су синови прозвани Мијатовићи, а да је презиме Леовац дошло касније, када је род почео да се насељава у друга насеља пљеваљског краја.

Род кад се умножио населио се и у Мале Крће, Доњу Брвеницу, Бољаниће, Готовушу, Жидовиће, Комине, Шула[4], Рађевиће[5], Хоћевину[6] и у варош Пљевља.

Јауковићи су огранак дробњачких Мандића. Постоји једно предање по којем је предак Јауковића другачијег порекла: „за време сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1790. године, неки је Србин, пошто је прешао Саву, отишао преко Босне и Херцеговине за Котор. Одатле је прешао у Дробњак. Ту су живела његова два сина. Један – Јакша је прешао у Језера а брат му је плакао и јаукао за њим, па му потомке прозваше Јауковићи“[7]. Заиста необичан правац сеобе…

Облик презимена са наставком -ац потврђује да је презиме Леовац настало од топонима. Оно што је питање је како је сам топоним добио назив. Облик топонима указује да је исти настао од личног имена – Лео. Зачуђује откуд у Затарју ово западњачко име, које су носили неки владари и један већи број римских папа (укупно 13 њих) и других црквених великодостојника римокатоличке цркве, с тим што их наша Црква наводи под преведеним именом – Лав. Дакле, ко је (или шта) био затарски Лео?

Могуће објашњење је да је неки давнашњи значајан становник овог краја заиста носио то име. Област око реке Таре су до пред крај 15. века насељавали Кричи, које су затим одатле према истоку потиснули Дробњаци. И једни и други су добри кандидати за племеника са необичним именом. Код Крича из предања знамо за главаре са србском уху необичним именима попут Калока и Рамеза[8]. Ту је и стари предробњачки род Козлина, код којих крајем 16. или почетком 17. века налазимо војводе са именима Лаока и Балорда[9]. Код Дробњака од 15. века на даље налазимо, како у предању, тако и у пописима, необична имена – Омакал, Орлибан, Балота, Дука, Дракул, Зиндо, Дрекало, Урсул, Ђурсил, Лауш. У таквом друштву, Лео не звучи ни мало необично[10].

При том, на снази добија несловенско порекло утврђено генетички како код Крича (са старобалканском хаплогрупом J2b M205), тако и код Дробњака (са германском хаплогрупом I1 P109, за коју се са великим степеном поузданости може рећи да су је на ово поднебље донели Нормани). Да ли су ова имена показатељ да је, иако су крајем средњег века ова племена била већ у већој или мањој мери славизирана (посрбљена), у њиховој традицији остало трагова ранијих времена из којих су наслеђена и имена која иначе не налазимо код Срба ни других балканских Словена.

Са друге стране, овај топоними би могао бити изведен из једног другог имена, а то је словенско име – Лех, при чему је током времена дошло до губљења гласа х, што је, како је раније наведено, нередак случај у нашем језику. Тако је по неком Леху могло бити прозвано Ле(х)ово брдо. Име Лех (Lech) се обично везује за Пољаке, а у неким језицима (руски) оно и јесте етноним (Ляхи). И код нас се, под руским утицајем, у 18. веку користио назив Лех за Пољаке. Свакако преко Руса, и у турски језик долази етноним Leh. Етноним је настао од личног имена Лех (легендарни праотац Пољака), које је вероватно скраћеница од неког сложенијег имена. Топониме изведене од овог имена налазимо у источној Србији (Лехово у Кључу), Егејској Македонији (Лехово, данас грчки Леховон) и Словенији (Лехова), а име Лех, истоветно презиме, као и презиме Лехо, налазимо код Хрвата и Словенаца, презиме Лехов код Бугара [11], итд.

Да је име Лех извеснији корен овог топонима, него што је то Лео, можда указује и топоним Леовић (село код Љубовије), за који се поуздано зна старији облик Леховић, потврђен у турским пореским дефтерима из 1530. и 1536. године[12].

Коначно, није искључено ни да корен ових топонима лежи у грчком придеву leios – светао. Од овог придева у компаративном облику настао је и топоним Леотар (планина у Херцеговини), leioteros – светлији.

Занимљив је запис из 14. века из средњевековне Босне, где се спомиње неки „херетик“ именом Леховац[13] (1373). Овде лично име, а у Затарју презиме, са изгубљеним гласом х, отвара ново питање – није ли можда затарски род презиме добио по имену претка (Леховац[14]), а брдо испод којег је род живео прозван по родоначелнику?

Да је презиме можда и старије него што би се то могло закључити на основу предања говори и податак да је, као један од затарских досељеника у ужички крај у другој половини 19. века, у Ужицу пописан „Леовац Аксентије рођен 1797. год. у Херцеговини“[15]. Старина Аксентије је, иначе, отац познатог војводе и хајдучког харамбаше Маринка Леовца (1818-1907). Маринко је четовао против Турака током 19. века, а као војвода је учесник ратова 1875-78, због чега су га одликовале и Црна Гора и Србија[16].

Ни презиме Леовац није мимоишао чест случај различитог или погрешног уписивања у неким документима. Тако међу Затарцима пребеглим у Србију после Бабинске буне налазимо уписано презиме Леовчевић[17].

СВРКОТА

Свркоте су стари род у Пљеваљском Пољу, где је, у некадашњој Илино-брдској општини, постојало и село по њима названо (село је расељено због потреба копа пљеваљског рудника угља). Из Поља су се населили у више насеља пљеваљског краја: у Бобово, па одатле у Бољаниће и Татаровине, у Комине, Потковач, Шула[18], затим у Буковицу, Видре, Зорловиће, Нанге, Мораице, Поблаће, Пљевља[19], Мештровац[20], Бучје[21], итд.

Постоје два мишљења о ранијем пореклу Свркота. Према једном они су из Дробњака, а старије презиме овог рода било је Јовић. Из Дробњака су се одселили у Крашљево у Пљеваљском Пољу, а одатле у Маоче, Свркоте, Пренћане и Бобово. Огранци ових Јовића су Сандићи, Свркоте, Соковићи, Стриковићи и Божовићи[22].

Друго предање такође помиње Јовиће као старије братство и побројане огранке, али наводи да су сви они од Терзића из Малих Крћа, где живе већ петсто година, а потичу од Милићевића са Крњаче, који памте да су дали 75 ратника у Боју на Косову. Ово указује на велику старину овог рода и њихово присуство у овом подручју још из 12. или 13. века[23]. Сви ови родови славе Никољдан.

Причу о пореклу овог рода додатно компликује једно предање њима сродних Божовића, које говори о пореклу из Куча[24]. Видели смо из неких ранијих примера да је предање о пореклу из Куча особито омиљено у Затарју и Доњем Полимљу. Ово не треба да чуди имајући у виду значај и снагу племена Куча у одређених историјским раздобљима, нарочито у 17. и првој половини 18. века, када је ово племе било перјаница борбе Брђана за ослобођење од османске власти, а њихово првенство у тој борби протезало се и на суседне, црногорске и малисорске крајеве. Ко не би волео да има иза себе такво племе као заштитника? И, ко би се усудио да нападне неко мање братство ако зна да ће му његови племеници Кучи притећи у помоћ? Зато је у нека зла времена, представљање себе као исељеног огранка тог племена, било и те како мудар потез. Генетика нам је показала за низ таквих братстава да нису племенски Кучи, већ најчешће староседеци овог краја.

Слична прича важи и за Дробњачко племе. И код Дробњака је случај да су због своје бројности и снаге били врло примамљиви за нека мања братства да се вежу предањем за њих. Оно што је овде посебно упечатљиво је да се често за исељене Дробњаке казују мали родови које су из Комарнице и Дурмитора управо Дробњаци истиснули у време кад су постали јако племе.

Имајући у виду наведено, најизвесније је да су Свркоте и старији родови од којих они потичу, староседеоци овог краја из давних времена. У том смислу, предање о пореклу од Милићевића би се могло прихватити као најверодостојније. Ово тим пре што и сами Милићевићи знају предање да су се у Крњачу и друга села прибојске општине уз саму границу са Црном Гором преселили из околине Пљеваља (Отиловићи, Матаруге, Јабука), и то негде крајем 17. века или почетком 18. века[25]. И Милићевићи, додуше, имају једно предање да су истог рода са Кучима, и то као потомци средњевековних Мрњавчевића[26] (што за себе тврди и један део Куча, тзв. Мрњавчићи). Но, овоме не треба поклањати много пажње, јер такве приче се не могу подвести ни под предања, већ су народна фантазирања у покушају да се свом братству да на значају.

Презиме Свркота налазимо у старом запису Катастика Манастира Добриловина из 1689. године, и то као Свркоте из Водна[27]. И овај податак говори о старини Свркота који су већ били братство са тим презименом крајем 17. века, као и да су живели у околини Пљеваља.

Презиме Свркота је словенског порекла. У средњем веку га налазимо као лично име (Сврькота) у Дечанској хрисовуљи из 1330. године (у другој и трећој верзији)[28]. Име Сврк, вероватно истог корена, налазимо 1477. године у османском дефтеру за херцеговачки санџак, у Благајској нахији[29]. Истовремено, постоје и топоними са овом основом, као што су стара села Сврке код Пећи у Метохији, и истоимено село у Горњој Морачи.

Архаична реч сврка, од које су изведени ови топонима и име и презиме Свркота значи неколико различитих ствари у нашем језику. Сврка (понегде и свркуља) је обрађена савијена грана која повезује точак, клин и осовину на запрежним колима[30]. И у Македонији се користи реч сврка за криву грану. Према Скоку, реч долази од прасловенског корена *ver- сa префиксом cь- (у словенчаком језику сврети се – скврчити се)[31]. У Старом Влаху и другде у југозападним деловима Србије, сврком је називан и товар лана или неког дригог платна[32].

Тешко је поверовати да би неко имао лично име по товару платна, тако да је вероватније да је корен овог старог имена и савременог презимена особина претка, који је, претпостављамо, био савијен као сврка (кривих леђа, грбав, или сл). Са друге стране, није искључено ни да име долази од топонима, јер би Свркотом могли звати некога ко је из места са називом Сврка или Сврке.

Као и нека друга раније помињана, и ово презиме је током времена записивано у нешо измењеним облицима. Тако у милешевском Поменику, уписан је приложник Вујо Сфркота из Пљеваља (1884), док 20 година раније налазимо и правилан облик Свркота (Симо из Бобова, 1864)[33]. Из документа из 1898. године, сазнајемо да је један бобовски главар, именом Милован Свркотић, погинуо несрећним случајем од сопственог оружја[34]. Исти облик Свркотић налазимо и код петорице ученика основне школе из Бобова, 1901. године[35]. Још продуженији облик Свркотовић (Јован из Бобова) налазимо у документу из 1898. године[36]. Коначно, Свркоте из Поблаћа (они су од Свркота из Зорловића) су временом прозвали Цвркотама, што им је остало и као презиме, а неки касније и као Цвркотић[37]. У неколико докумената су и бобовски Свркоте записани као Цвркоте[38].

Помињући облике Цвркота и Цвркотић, морамо поменути истоимени род из источне Босне, са матицом у селу Цвркоте на север од Прибоја (припадају подручју општине Рудо). Ово је доста бројан род који насељава села од Раче и Бање (прибојских) на југу, до Добруна на северу, одакле су, већ од проглашења аутономије Књажевства Србије (1830), почели прелазити границу и насељавати се у златиборском крају.

Цвркотићи у Мушветама за себе лажу да су на Златибор дошли из прибојског краја, а да су даљом старином из Свркота код Пљеваља[39]. Има их и у Чајетини, Дрежнику и другде по Златибору. И код овог братства налазимо обе верзије презимена. Тако у Тефтеру пореских глава капетаније Рујно-ужичке нахије из 1835. године у Чајетини су уписани као Цвркотићи, а у Тефтеру пореских глава округа Ужичког, срез Рујански из 1840. године, исти су уписани као Цвркоте[40].

Иако немамо доказа да су Цвркоте у Подрињу и Златибору и Свркоте у пљеваљском крају исти род, правац сеобе, из Затарја преко прибојског краја у Подриње и Златибор је веома чест случај у прошлости овог краја. У прилог овоме иде и предање мушветских Цвркотића, као и реткост оба ова презимена, а и чињеница да се презиме једног дела пљеваљских Свркота временом променило у – Цвркота. Чињеница да Цвркоте и Цвркотићи у Подрињу и на Златибору славе другу славу – Аранђеловдан, може али и не мора бити од значаја за доношење закључка. Наиме, пљеваљским Свркотама прислужба је управо Аранђеловдан. Осим тога, у ширем братству којем припадају Свркоте, код Терзића имамо случај промене крсне славе, и то управо у – Аранђеловдан: Терзићи у Бујацима и Пандурици „славили су, као и остали, Никољдан, али су тешко добављали посну храну (зејтин, пиринач) па су за славу узели Аранђеловдан који су раније прислуживали“[41]. У сваком случају, генетичко тестирање оба рода би дало одговор на питање о њиховој сродности. То се односи и на сва остала братства поменута у овом одељку, која су по предању истог порекла. Просто је невероватно да до сада ни једно од њих није генетички тестирано.

Што се генетике тиче, постоји један резултат једног рода из околине Фоче који је могућно сродан овим родовима[42], а код кога је утврђена хаплогрупа I2а Y3120 (DYS448 = 20), популарно звана и „динарик северни“, типична за словенске народе. Ово би свакако требало проверити тестирањем неког од поменутих родова.

СТЕЉИЋ

Стељићи су род пореклом са Врбице код Пљеваља. С обзиром на некадашњу бројност у матичном селу, намеће се закључак да су они старинци овог краја, или да су, барем, у том подручју из веће давнине. Пејатовић је о Стељићима забележио следеће: „Некад је цела Врбица била својина ових Стеља; доцније су им земљу отели бегови Селмановићи, те се многи од Стеља раселише по околним селима. Једна удовица од Стеља уда се у Бабине и поведе са собом три мушка детета, која задржаше старо презиме, али променише славу“[43]. Од та три мушка детета потичу Стељићи у Бабинама, крају између Пријепоља и Пљеваља. Стељића има и у Пљевљима[44] и Коловрату код Пријепоља[45]. Податак о слави који је забележио Пејатовић је збуњујући, с обзиром да и врбички и бабински Стељићи славе Ђурђевдан, док је један огранак у Пљевљима узео да слави Јовањдан зимски[46].

Ранији облик њиховог презимена био је Стеља. Током једног раздобља коришћене су обе варијанте, да би у 20. веку сасвим преовладало презиме Стељић. Међу приложницима Манастира Милешева налазимо оба облика: Стеља 1894. године, а у раздобљу од 1864. до 1884. године уписане су обе варијате (Стељић и Стеља као ранији облик)[47].

Pеч стеља у србском језику има више значења: „1. слама, лишће и сл. што се простире као лежај за стоку, настора, људски лежај од сламе. 2. фиг. масне наслаге око очију. 3. простирка под самаром или седлом. 4. вински талог, дрождина, дроп. 5. сирћетни квасац, сирћетни талог“[48]. У Црној Гори и западним крајевима Србије, стељом се назива и овчја пршута. Има и мишљења да име Стеља може доћи као надимак од имена Стеван[49], па касније од личног имена настаје и презиме рода.

Генетичким тестирањем, за Стељиће је утврђено да су носиоци најчешће код Срба хаплогрупе I2a PH908[50].

КОРУГА

Коруге су род у насељима између Пљеваља и Пријепоља. Као род са тим презименом настали су у Љућу[51]. У Црљеницама су живели после Прве сеобе Срба (1690)[52], па је закључак да су у Љућу били бар неко време раније. Из Љућа су се даље током 18. и 19. века населили у Комине[53], Видре[54], Пљевља, Отиловиће, Какмуже, Звијезд, Врбово [55], у новије време и у Пријепоље[56].

Неке припаднике овог братства налазимо као приложнике Милешеви, где можемо видети који огранак је први почео да користи презиме са наставком -ић. Према местима одакле су ови приложници, први су презиме у Коругић променили они Коруге у селима ближе Пријепољу. Тако су, као Коругић, уз напомену о ранијем презимену Коруга, уписани приложници Сава из Врбова (1864, 1884) и Станиша из Звијезда (1873), док су са презименом Коруга уписани Сава из Отиловића (1884) и Хаџи-Видоје из Пљеваља (1884)[57]. И пријепољски огранак овог братства званично се презива Коругић[58].

Коруге су се почели исељавати за Кнежевину Србију одмах по проглашењу аутономије. Тако у Тефтеру арачком нахије ужичка, капетанија Рујно, из 1832/33. године налазимо пописане Илију Коругу и брата му Мијаила у Чајетини[59], а пар година касније (Тефтер пореских глава капетаније Рујно ужичке нахије из 1835. године) само Мијаила[60] (Илија је у међувремену или умро или се негде преселио). Они су од Коруга из Какмужа код Пљеваља[61]. Њихови потомци ће касније понети званично презиме Коружић[62]. За разлику од Коруга у Затарју и Полимљу који славе Јовањдан, Коружићи у Чајетини славе Светог Василија Великог. Вероватно је до промене славе дошло из неког разлога приликом пресељења.

Коруга је посуда прављена од коре дрвета, од неких тврђих врста попут трешње. У неким крајевима коругом (или корубом) се назива жлеб издубен у брвну или начињен од дебеле коре дрвета који служи за одвођење воде[63]. За затарске и полимске Коруге постоји мишљење да им презиме долази по томе што су у зла времена „људи од глади јели кленову и крушкову кору, отуда је и дошло презиме Коруге[64]. Ово мишљење звучи мало натегнуто. Јер, ако су биле гладне године када се јела кора од дрвета, вероватно то није био „специјалитет“ само једне фамилије, по којем би били тако прозвани, свакако је било још много њих, вероватно већина, у истим неприликама. Отуд, није логично да само тај један род буде прозван Коругама. Но, у недостатку бољег објашњења, можемо се задовољити и оваквим. Евентуално, могло би се претпоставити да је неки предак израђивао коруге, или је често „потезао“ из своје коруге, па је понео такав надимак, који се после проширио на цело његово потомство. У народу постоји и прича по којој презиме долази по претку који је „музао козу и јео кору хлеба“[65]. Овде је, очито, на делу народно довијање, јер је тешко закључити каква је веза између овог описа и презимена Коруга. Да ли би га исто прозвали и да је пио ракију и јео кору хлеба, а како да је музао козу и јео нпр. краставац?

Презиме Коруга налазимо и у Лици (у селима Понор и Круге), на Кордуну (село Садиловац), У Поуњу у Босанској Крајини (села Мразовац, Горња Гата, Грабеж, Хргар, Рујница, Стари Мајдан). Коругића има и у Мачви (Дреновац).

О пореклу затарских Коруга постоје два мишљења. Према Пејатовићу, њихови преци су у Затарје дошли из Колашина[66]. Према ономе што је забележио Војиновић[67], Коруге су од Бајчета (Бајчетића) из Какмужа. Огранци Бајчетића у Затарју су Џогазовићи (о којима ће бити више речи у неком од наредних чланака), Чоловићи и Раилићи, а од Чоловића су Лончари у Дабовини (нису исти род са Лончарима из Рађевића и Вијалице, који су раније помињани)[68].

Бајчете у Затарју имају занимљиво предање о свом пореклу, које их повезује са Бајчетићима из Херцеговине (Мириловићи). Наводно је предак затарских Бајчета од Мартиновића са Цетиња: „за време борбе на Вртијељци 1685. године, када је погинуо Бајо Пивљанин, један његов Мартиновић добио је тежу рану, али су га чобани нашли и извукли са бојишта. Излечио се и дошао у Какмуже. Са суседима је стално говорио о Бају Пивљанину и његовим борбама, па га прозваше Бајчета или Бајчетић“[69].

Бајчетићи из Мириловића своје порекло такође везују за Мартиновиће. Према њиховом предању, неки Мартиновићи су се са Цетиња преселили најпре у Риђане, затим у Бањане. Тројица браће Бајо, Мирко и Перо ту убију османског харачлију и због тога се раселе: „Перо побјеже y Горицу код Требиња и од њега су Перовићи, Мирко побјеже на Баљке и од њега су Мирковићи. а Бајо у Мириловиће и од њега су Бајчетићи“[70]. Према родослову Мирковића, ово се збило око 1600. године[71].

Из ових предања видимо да се неке појединости подударају, али се неке битно разликују. Бајчетиће из Мириловића и оне из Затарја везује исто презиме, иста слава и исто предање о пореклу од Мартиновића. Међутим, временске одреднице и прича о настанку презимена се разликују. Уколико су Бајчете у Какмужима презиме добили по родоначелнику који се ту доселио 1685. године, онда они немају везе с мириловићким Бајчетићима, који су барем пола столећа раније добили то презиме. Међутим, не треба искључити ни могућност да је родоначелник затарских Бајчета већ носио то презиме кад је рањен донет у Какмуже, односно да је од мириловићких Бајчет(ић)а, а да је касније смишљена прича о настанку презимена. Ово звучи уверљиво, с обзиром да се уз Баја Пивљанина борило доста Херцеговаца. Други споран детаљ је порекло од цетињских (бајичких) Мартиновића, који као род са тим презименом настају знатно касније, почетком 18. века.

Генетика је показала да Бајчетићи из Мириловића нису генетички повезани с бајичким Мартиновићима[72]. На жалост, резултат затарских Бајчета још увек не знамо, тако да не можемо тврдити да ли су они, као и њихови огранци, па тако и Коруге, повезани са херцеговачким Бајчетићима.

ШАЛИПУР

За Шалипуре Пејатовић[73] крајем 19. века бележи да су некада били „врло јака и задружна кућа“, а да су „данас издељени и поцепани“. Овоме је допринела Бабинска буна 1875. године, након чије пропасти се велики број Затараца и Полимаца иселио из свог завичаја, међу њима и део Шалипура. Но, и данас је ово веома бројан род, у матичним Голешима (Прибојским), Забрдњим Тоцима, Мажићима и Прибоју, где су једна од најбројнијих фамилија.

У Голешима се сматра да су Шалипури ту дошли са тим презименом из Херцеговине, негде у првој половини 18. века. Досељење Шалипура у Доње Полимље је можда било и ранија, с обзиром на предање Шалипура из Милића у Подрињу, који кажу да су њихови преци ту дошли из Прибоја пре 300 година. Дакле, они су морали бити неки период у прибојском крају, па је њихово досељење било можда и у 17. веку или чак раније. Предак или преци су се населили под Побијеник, где је касније засновано село Голеша. Заселак у којем су се развили као братство назив носи по њима – Шалипури, а по њима је прозвана и Шалипурска река која тече кроз атар Голеша.

Ни Пејатовић није сасвим сигуран одакле су се тачно Шалипури доселили, па је у свом списку родова Затарја и Полимља, за Шалипуре навео Пиву и Колашин, оба са знаком питања. Порекло из Колашина наводе Шалипури исељени у Сарајевско Поље[74]. Можда је извесније да су Шалипури из Пиве, јер је Пива део историјске Херцеговине, што се за Колашин не би могло рећи. У прилог претпоставци да су Шалипури из Пиве иде и слава Јовањдан, који је главна слава у Пиви. Да су Шалипури старином Пивљани бележи и Томић у свом раду о овом племену[75]. Постоји и трећа верзија, по којој је предак Шалипура, именом Зеко, у прибојски крај дошао из Дробњака[76]. Ова верзија није опречна оној о Пиви као матици овог рода, с обзиром да је дробњачка територија на путу из Пиве ка Доњем Полимљу, те је Зеко Шалипур, или неки његов предак, могао привремено боравити неко време, или можда и једну или две генерације, у Дробњаку, пре пресељења под Побијеник.

Шалипура има у новије време насељених у Пријепољу. Значајне миграције Шалипура у прошлости биле су према Босни. Има их у Мокроногама код Вишеграда, Сарајеву и Сарајевском Пољу[77], и то на Барицама, а од њих су и Тодоровићи у Вогошћи и Млађени у Швракином Селу[78] и Долцу (они за себе кажу да су ту дошли „од Пријепоља“[79]), као и, како је поменуто, у Милићима и Ристијевићима код Власенице. Између светских ратова једна породица Шалипура се настанила у Подроманији код Сокоца.

Већи део овог рода очувао је изворно презиме Шалипур, а један део је додао патронимски наставак, те се данас презивају Шалипуровић. Ово се вероватно догодило доста касно, с обзиром да у милешевском Поменику видимо да су сви приложници из овог братства доследно уписани са презименом Шалипур[80], и то до пред крај 19. века. Поред ова два облика, међу Шалипурима у Власеници (Ристијевићи) постоји и трећа верзија презимена – Шалипуревић[81].

Аутору овог чланка заиста није познато по чему су Шалипури добили овакво презиме. Очито оно долази од неког надимка, са наставком изведеним од глагола пурити – пећи на жару. Имамо аналогију код херцеговачког презимена Лојпур, за које Милићевић[82] изводи етимологију од речи лој и пурити – човек који топи лој, што звучи као уверљиво објашњење. Занимљиво је да Велимир Михајловић у раду о србским презименима за презиме Лојпур наводи да му је „етимологија непозната“[83]. У том контексту, и Шалипур би могао имати исти наставак, од глагола пурити. У Босни, у Цимешама код Петровца, постоји братство са презименом сличне звучности и конструкције – Салапура. За њих се каже да су им бегови „од спрдње“ наденули то име (иначе им је презиме било Новаковић)[84].

Од голешких Шалипура је Вукоман Шалипуровић (1925-81) аутор већег броја радова из области историје Доњег Полимља, Старог Влаха и Рашке.

И за Шалипуре нам је позната генетичка слика, и они су такође носиоци хаплогрупе I2a РН908[85]. Иако је тестиран на малом броју маркера (17), према хаплотипу Шалипуровића из Забрдњих Толаца могло би се закључити да је генетски близак неким родовима из окружења, и то Пузовићима из Пријепоља и околине[86] (тестирало се петорица припадника овог рода) и Вранешима из Глиснице код Пљеваља[87]. Имајући у виду предање Пузовића о пореклу из Пиве, о чему је раније писано, могли бисмо тиме заокружити и причу о пореклу Шалипура.

ЏУВЕР

Ово је старо братство пљеваљског краја. Зна се да су ту под тим презименом живели у време Велике сеобе Срба 1690. године[88], а вероватно и већој давнини. Према предањима која су забележена у етнографској грађи, тешко се може извући закључак о пореклу Џувера, зато што постоје неке опречне информације. Наиме, сам Пејатовић је за Џувере написао два контрадикторна податка. Према једном, они потичу од затарских Попадића ђурђевштака, који су у Затарје дошли из Дробњака и потичу од Косорића[89]. Са друге стране, наводи да су Џувери огранак старог затарског рода Старчевића[90]. Додатну забуну изазива и чињеница да Џувери у овом крају славе чак три различите славе – Ђурђевдан, Лазареву Суботу и Светог Луку. Заиста би било необично да на малом подручју постоје три различита рода са тако ретким презименом.

Што се дробњачких Попадића тиче, очито је до повезивања дошло због чињенице да у Затарју постоје три различита рода Попадића. Једни су од дробњачких Косорића (што је потврдила и генетика[91]), други су огранак поменутих Старчевића, а трећи су досељеници из гатачког краја[92]. С обзиром да резултат Попадића ђурђевштака указује да нису сродни родовима чије генетичке резултате знамо, а који су сродни Џуверима, нећемо се њима даље бавити.

Дакле, Џувери потичу од Старчевића, који су стари род из Пљеваљског Поља. Њихово предање каже да су они од тројице браће Страхињића, потомака (вероватно синова) Страхињића Бана, који су се из Бањске доселили у Пљеваљско Поље – Калушиће, око 1400. године[93]. С обзиром да Страхињић Бан (односно Бановић Страхиња) није потврђена историјска личност, занемарићемо овај део предања и приписати га народној машти која је хтела свом братству дати на значају. Но, није искључена могућност да Старчевићи живе тако дуго у овом крају, могуће је да спадају у круг родова који су у овом подручју још од времена Немањића. Током столећа, од Старчевића су се одвајали огранци са новим презименима и насељавали друга села пљеваљског краја. Tако су настали огранци са презименима Ћирковић[94], Јеловац[95], Попадић, Милићевић, Лучић, Кнежевић[96], Бошковић и Џувер, а од Џувера касније и Батрићевићи (понегде су забележни и као Батричевићи) и Матовићи.

Старчевићи су имали катуне на Ограђеници на десној обали Таре, насупрот Тепцима. Око 1600. године почињу тамо и трајно да се насељавају, у чему их следе и њихови огранци. Тако имамо Џувере у селима Пљеваљског Поља, али и испод Дурмитора. По свој прилици су неки огранци Џувера из неког разлога мењали крсну славу. Изворна слава Старчевића је Лазарева Субота, која је и слава Џувера у Пљеваљском Пољу. Међутим, део Џувера, они на Ограђеници, славе Светог Луку[97], што славе и Џувери насељени у Бијелом Пољу[98]. Са друге стране, Џувери у селима између Пљеваља и Пријепоља (Јабука, Камена Гора, итд) славе Ђурђевдан[99], што је вероватно узето под утицајем поменутих дробњачких Попадића уз које су се населили. Лазареву Суботу славе и Батрићевићи и Матовићи настали од Џувера[100]. Џувери су населили и Бобово и Црљенице, затим су се даље појединачне кућа настаниле и у Мељаку[101] и у селима Шљуке и Шула[102], а једна грана се око 1830. године населила у варош Пљевља[103], и њих налазимо записане у документима као Џуверовић[104]. Од Мата Џувера, чији је отац почетком 19. века са Ограђенице сишао у Црљенице настали су Матовићи[105]. Од Батрића Џувера у Врановини настали су Батрићевићи[106]. Од Џувера, према предању, потичу и Срндовићи из фочанског краја, о којима је било помена раније, у одељку о Карталима.

Поменуто је да је један део Џувера, у Пљевљима, још крајем 19. века почео да се пише као Џуверовић. У Првом светском рату, међу војницима Пљеваљске бригаде налазимо обе верзије презимена – Џувер и Џуверовић[107]. Занимљив је начин уписивања презимена девојчица од овог рода у списку ученика школе у Бобову за 1899/1900. годину – Џуверска (Љубица и Доста)[108].

Своје порекло од затарских Џувера изводе и неки родови у Србији. Тако свештеничка кућа Џувера у селу Долине код Косјерића[109], затим Томићи у Белотићу у Рађевини (потичу од претка Томе Џувера, по којем су понели ново презиме)[110]. Једна породица Џувера из Бобова се населила у селу Ситарице код Ваљева, па су се разгранали на Мићиће, Ивковиће, Мијаиловиће и Станојевиће[111]. У Славковици код Љига и околним местима Качера постоји бројан род Даничића који имају предање да је њихов предак Милован дошао из Бобове, од Џувера, уочи Кочине Крајине (1788). Како је Милован умро млад, четири сина је одгајала мајка Даница, по чему их прозову Даничићи[112]. Сви ови родови славе Лазареву Суботу, као и Џувери.

Презиме затарских Џувера / Џуверовића је препознатљиво, управо због своје реткости. Ипак, ни ово ретко презиме није јединствено, с обзиром да у Војковићима код Сарајева има муслимана Џуверовића. У селу Лабуково у сврљишком крају постоји фамилија која је раније носила презиме Џуверци (јер су се населили на имању неке „бабе Џуверке“), које је у међувремену замрло, а огранци су узели друга презимена[113].

Етимолошки, презиме Џувер долази од истог турцизма у придевском облику, са значењем – вредан, марљив[114]. Од овог придева је изведено муслиманско женско име – Џуверија.

Тестиран је један род из ширег братства Старчевића, и то Јеловци из Бобова и утврђена је хаплогрупа I2а PH908[115]. Иста хаплогрупа је утврђена и код Срндоваића из Фоче, који имају предање да су од Џувера. Неке разлике у њиховим хаплотиповима постоје, али оне би могле бити последица давног издвајања ових огранака Старчевића. На основу ових резултата, могли бисмо претпоставити да су иста хаплогрупа и затарски Џувери. Но, треба рећи да је код Даничића из Славковице, који такође имају предање да су од Џувера, утврђена хаплогрупа R1a Z280[116]. И, иако би резултати поменута I2а два рода, који су поуздано и географски блиски Џуверима, свакако релевантнији од резултата Даничића, коначни одговор дало би тестирање неког Џувера / Џуверовића. С обзиром на три различите славе које слави ово братство, најбољи одговор дало би тестирање сва три та огранка.

КОНАТАР

Конатари су род заснован у Бихору. Према предању пореклом су из Куча, на шта би могла указати и слава Никољдан. Њихови преци су живели у Вратипољу код Бијелог Поља. „Из Вратипоља су дошла два брата. Од једнога су Хаџибеговићи у Ботурићима, а од другог Конатари у Жиљаку, Ботурићима, Лугу и Високој. Имају рођаке у Пожегињи, Јабланову и Равној Ријеци“[117]. Неки од исламизираних Хаџибеговића, међутим, кажу да сродство долази „преко Хаџи-бегове жене која је била од Конатара“[118]. Ових Конатара има и у селима бјелопољског краја: Уневине, Добриње, Луг, Високо, Миоче[119]. У Уневинама постоји и заселак Конатари. Неки су се преселили у Шаранце, а одатде у Поља Колашинска и касније у Лепенац[120] код Мојковца, а одатле и у Пријепоље. Из Поља су се неки иселили у села Гргаје, Захумско и Височке[121] на исток од Куманичке клисуре[122]. Гргајске Конатаре Вукашина и Милисава налазимо као приложнике Манастиру Милешева, 1873. године[123].

Само презиме изведено је од занимања конатар – мајстор који израђује конате (крчаг, земљани суд за воду). Реч коната је италијанског порекла и у Црну Гору је дошла посредством Млечана. Исправан изговор је каната (canatta), што је у Боки и Црној Гори изобличено у – коната. Каната или коната је истовремено и мера за запремину: „млетачко барило (barile) садржи 64,3859 литара; каната или коната, како се каже у Црној Гори и Боки, јесте шездесети дио барила. То смо утврдили на основу података из пописа претварањем каната у барила. Према томе, каната има 1,073 литре“[124]. У Грбљу постоји шаљива изрека за жене које воле мало више да попију: „Двије жене три конате“[125]. Реч коната је прилично давно ушла у србски језик, с обзиром да је у употреби на широком подручју јадранског Приморја и залеђа, у Црној Гори, на Косову и Метохији, па чак и међу Македонцима.

Презиме полимских Конатара није јединствено. Презиме Конатар постојало је на Банији[126], а у Змијању (у селу Кола) постоји заселак Конатари[127]. У Топлици (Блаце) постоји презиме Конатаревић. Оба презимена у савремено доба налазимо и у Београду и околини, a Конатаревић и у Барајеву и Гроцкој[128].

Генетика је показала да Конатари нису Кучи, али то не искључује могућност да су неки старији словенски род који је насељавао тај део црногорских Брда пре досељења Куча у 15. веку. Ово нарочито због сличности хаплотипа Конатара са хаплотипом Гојаковића из Гробница код Бродарева, који су се ту доселили из Куча средином 18. века[129], или Одовића из Никшићке Жупе, који такође имају предање о пореклу из области Куча. При том, оба ова рода такође славе Никољдан. Сви ови родови су носиоци хаплогрупе I2a РН908[130].

СВИЧЕВИЋ

Према братственом предању[131] Свичевићи су потомци једне куће Томашевића, која се 1880. године доселила из Павиног Поља (Томашево) у Милошев До на север од Бродарева, на десној обали Лима. Глава ове задруге био је Вучета Томашевић, међутим, он се убрзо преселио у суседне Аљиновиће, а Свичевићи су од његових сродника (браће?) који су остали у Долу. По њима се зове и заселак у коjем живи овај род. Касније су се неки преселили у Ивање и Пријепоље[132].

Томашевићи у Аљиновићима имају предање да су у Полимље дошли из Црне Горе, од племена Цуца, а да су живели на простору између Никшића и Херцеговине у „Драгаљ пољу“[133], одакле су дошли у Томашево. Ово је занимљиво, јер већина других Томашевића у Доњем Полимљу за себе кажу да су ту из велике давнине, а своје корене у овом крају налазе још крајем средњег века, тако да се намеће закључак да је онај огранак у Аљиновићима у неко доба из непознатог разлога смислио причу о Цуцама. Ово тим пре, што и генетика указује да су Томашевићи староседеоци у Полимљу, о чему ће бити више речи касније.

Према предању већине Томашевића, они су били властеоски род још у време Немањића. Имали су поседе око Манастира Милешева и крајева на запад од Манастира – Пријепоље, Камена Гора, Бабине и Матаруге[134]. У каснијим вековима османске власти, Томашевићи су се расељавали управо на подручја ових некадашњих породичних поседа. Један властелин из овог рода, Стеван Томашевић, учесник је Мохачке битке 1526. године, као хришћанин османски вазал. Истакао се храброшћу и ратничком вештином, те му је понуђено напредовање у османској служби, под условом да прими ислам. Тако је потурчен и добио име Селман, а његови потомци су Селмановићи. Сам Стеван је постао паша у Пљевљима, а касније је било још шесторица паша од овог рода[135].

Треће предање има огранак Томашевића из села Орашац на северозапад од Бродарева. Они кажу да су им преци дошли из Пиве средином 18. века[136].

Од Томашевића су настали још неки родови, – Симићевићи у Гробницама[137], Вранићи у селу Ушак на север од Сјенице[138], Црнковићи у селу Житин на југ од Велике жупе код Пријепоља[139]. Затим, Келовићи у селима Згарете, Залуг и Ђурашићи[140] низводно од Пријепоља. Келовића има у селима прибојског краја (Кутловац, Лунићи) али они славе Ђурђевдан[141], за разлику од Томашевића и других њихових огранака који славе Никољдан, тако да се не може са сигурношћу рећи да су они део Келовића – Томашевића. Од Томашевића из Орашца је једна кућа Потурака. Наиме, 1869. године, предак Ненад Томашевић, тада момчић, радио је у најму код неког аге, па му је овај оставио земљу под условом да се потурчи. Прешавши у ислам добио је име Мујо, а прозвали су га – Потурак, што је касније остало као презиме[142].

По предању, Томашевићи из Милошевог Дола су прозвани Свичевићи зато што су, кад би одлазили послом у Сјеницу, враћајући се, давали фењерима са Карауле светлећи знак (свицкајући) да се враћају кући живи и здрави[143]. Етимолошки, презиме Свичевић би најпре могло бити изведено из речи – свитац (зооним). Овоме у прилог иде и старији облик презимена – Свитчевић, који налазимо у милешевском поменику. Није немогуће да су овако прозвани управо зато што су светлели као сви(т)ци при повратку из Сјенице, а можда је и неки предак носио надимак Свитац, па по њему и породични надимак и касније презиме. Поменик нам открива још један податак, а то је да време насељења Томашевића у Милошев До пада раније него што говори наведено предање које помиње 1880. годину. Наиме, презиме Свичевић (са напоменом да је старији облик презимена Свитчевић) налазимо у Поменику још 1873. године. Дакле, преци Свичевића су, засигурно, били барем једну или две генерације пре овог уписа, што је неко најмање раздобље у којем су могли понети ново презиме, а вероватно и још нешто дуже. Међу приложницима налазимо вероватно и помињаног Вучету и то са презименом Свичевић (1873). Ово можда указује да је 1880. година време кад је Вучета прешао у Аљиновиће, док су у Милошев До преци Свичевића дошли знатно раније.

Генетичко тестирање Томашевића из Бабина показало је да су Томашевићи носиоци хаплогрупе R1a Z280, и то подгране Y2902[144]. Резултат Келовића из Ђурашића[145] потврдио је ову генетику, као и сродничку везу ова два рода. Нема разлога да не верујемо да су и Свичевићи иста хаплогрупа, с обзиром да њихово одвајање од Томашевића не пада у далеку прошлост. Помињано је да у Полимљу и околним крајевима постоји више родова за које је утврђено да су носиоци гране Y2902. Поред оних из пријепољског краја (Безаревићи у Скокућама, Јовановићи у Мушковини, Петрићи у Косатици[146]), треба поменути и Маџгаље и огранке старих братстава из жупе Морачице, Мрке (Новаковић) и Черњаке (Маројевић). Ови родови не знају за евентуалну везу с Томашевићима, али генетика указује на неки давнију везу, као и да су сви ови родови дуго времена у долини Лима.

БАНДУКА

Иако звучи необично, презиме Бандука у Доњем Полимљу није усамљен случај, с обзиром да га налазимо на неколико места на западном Балкану. Полимски Бандуке су старином однекуд из Херцеговине, одакле се предак преселио у околину Никшића, а одатле, након неког похода Смаил-аге Ченгића, пређу у Пљеваљско Поље[147]. С обзиром да се пресељење Бандука везује за околину Никшића и време Смаил-агино, могуће је да се ради о Боју на Граховцу, 1836. године, у којем је Смаил-ага разбио црногорску војску. У селу Мијаковићи постоји локалитет Бандуковина[148], што би могло указивати да су ту некад живели Бандуке. Из Козице у Пљеваљском Пољу пређу у Косатицу, а једна породица (према неким информацијама, у питању је била кућа Јова Бандуке[149], према другима Марка Бандуке[150]) око 1890. године одатле пређе у Аљиновиће[151]. Јово Бандука из Аљиновића је записан и као један од приложника Милешеви, 1896. године[152]. Ови Бандуке из Аљиновића су касније на презиме додали -ић, тако да се данас званично презивају Бандукић. С обзиром да је у милешевском поменику уписан и Ристо Бандука као житељ Косатице 1878. године, можемо закључити да је пресељење у из Козице у Косатицу било најкасније током 1870-их. Има их још и у Залугу[153] и Пријепољу[154]. С обзиром на сва насеља која се спомињу у вези са Бандукама, можемо закључити да је једна или две генерације овог рода живела најпре у Мијаковићима, затим у Козици, одакле се селе у Косатицу и Аљиновиће.

 Станиша Бандука из Аљиновића се последње деценије 19. века преселио у Топлицу, те их данас има у селима Југовац и Добротић, као и у Прокупљу[155]. Из разних докумената видимо да је презиме топличких Бандука бележено у три облика: Бандука, Бандукић и Бандуковић.

 Занимљиву верзију постанка презимена Бандука налазимо код братства Милојевића у Сочаници код Лепосавића. Њих, поред званичног презимена Милојевић, зову још и Бандуке, што је, како кажу, презиме изведено од топонима, с обзиром да им се предак Милоје доселио су из села Бан До код Бањске, те је од тог топонима изведено презиме Бандука. За њих се каже да су пореклом из Ибарског Колашина, а још даљом старином из Црне Горе. Род су са Бандукама из Југовца и Добротића y Топлици, које зову и “Сјеничанима”[156]. Милојевићи славе Светог апостола Тому – Томиндан, баш као и Бандуке и њихови огранци. Јасно је да су Милојевићи огранак Бандука, али се види и народно довијање да се објасни нејасно презиме преко сличног топонима. Од наших топонима који садрже реч или наставак -до(л), изводе се презимена са наставком -долац или -дољанин, тако да би досељеник из Бан Дола по правилу био Бандолац или Бандољанин, а веома тешко се од тог топонима може извући презиме Бандука. По свој прилици, Милоје од кога су Милојевићи, је исти миграциони талас са Перишом од кога су Бандуке у Топлици. Можда је чак Перишин син, који се, након ослобођења Косова од османске власти, преселио у Сочаницу. Логичан је и назив „Сјеничани“ за топличке Бандуке, с обзиром да се село Аљиновићи налази на северозапад од Сјенице.

Исељених Бандука има и у Босни, у Сарајевском Пољу. Они за себе кажу да су се ту доселили из Јабуке код Пријепоља[157]. С обзиром на време досељења Бандука у пријепољски крај, могло би се закључити да су се неки Бандуке преселили у Сарајево након свршетка османске власти у Босни (1878). Приликом овог пресељења дошло је до промене славе, тако да Бандуке у насељима Дрозгометва, Касагићи, Бињежево, Мишевићи, Зовик, Блажуј и Пазарић славе Ђурђевдан[158]. Можда зачуђује откуд ових Бандука у толико села у околини Хаџића, с обзиром да њихово досељење у тај крај не пада у велику давнину, али требе рећи да се углавном ради о једној или неколико кућа у сваком од поменутих насеља. Оно што више чуди је да у истом крају постоји још један род са истим презименом, но они за себе кажу да нису истог порекла. Бандуке у Блажују и Бињежеву за себе кажу да су ту досељени „од Колашина“[159], а славе Мратиндан. Тако, у селу Блажуј имамо два рода са истим не тако уобичајеним презименом, различитим славама и различитим предањем о ранијем пореклу.

Од ових Бандука мратинштака неки су се преселили у Сарајево. После Првог светског рата, додали су -ић на презиме, па тако 1927. године у Сарајеву пецару ракије држи Ристо Бандуковић[160].

Презиме Бандук налазимо и код Хрвата, у Ријеци[161], а неки Басил Бандук, ветеринар, забележен је између светских ратова у Осијеку[162]. Презиме Bаnduka налазимо у прошлим временима и код Мађара.

Видели смо неуспели покушај објашњења овог презимена преко топонима. Постоји мишљење да је презиме Бандука старобалканског (влашког) порекла[163]. Реч бандук у неким крајевима значи „средњи подупирач који служи у поткопу за појачање крајњих подупирача“, при чему је реч непознатог порекла, а можда је варијанта од речи бондрук[164]. Ипак, најбољи кандидат за објашњење овог презимена је арапска реч banduk, која је могла доћи преко Турака, а која има значење – пробисвет, битанга. Још једно у низу презимена насталих тако што су османски господари давали покореном народу поспрдне или надимке на турском језику по неким лошим особинама.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

Flag Counter


[1] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 103.

[2] Исто.

[3] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 250.

[4] Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013.

[5] Bидojе Деспотовић, Наша села, Информативни центар Пљевља, 2003.

[6] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 286.

[7] Војиновић, 298.

[8] Лубурић, 19.

[9] Лубурић, 238.

[10] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3321.0

[11] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 688.

[12] Милан Младеновић, Порекло и родослов фамилија из Горње Буковице, Библиотека Милован Глишић, Љубовија 2014, стр. 9.

[13] Јарослав Шидак, Фрањевачка ,,Dubia“ из г. 1372/3 као извор за повијест Босне, САНУ, Историјски часопис књига V, Београд, 1955, стр. 226.

[14] Сличну конструкцију налазимо у Полимљу, где имамо род са презименом Богавац, што је у ранија времена било лично име.

[15] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице,:2012, стр. 161, 300

[16] Војиновић, 298.

[17] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) књига 2, Ужице, 2012, стр. 300.

[18] Деспотовић.

[19] Мишовић.

[20] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 124.

[21] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 121.

[22] Миљанићи, 196.

[23] Војиновић, 296.

[24] Јокнић, 89.

[25] Душан Милићевић, Крњача код Прибоја и братство Милићевића, Библиотека Хронике села, Културно просветна заједница Србије, Београд, 2004, стр. 15.

[26] Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Biblioteka Baština, Beograd, 2005, стр. 17.

[27] Божидар Шекуларац, Добриловина и Добриловински Катастик, Мојковац, 1988, стр. 32.

[28] Милица Грковић, Имена у дечанским хрисовуњама, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт зa јужнословенске језике, Нови Сад, 1983, стр. 204.

[29] Богумил Храбак, Из старије прошлости Босне и Херцеговине, књига II, Београд, 2003, стр 56.

[30] Душан Масловарић, Земљорадња, Етнолошка истраживања у Горњој Ресави, Гласник Етнографског музеја 25, Београд, 1962, стр. 54.

[31] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 3, JAZU, Zagreb,1973, стр. 374.

[32] Димитрије Радосављевић, Бјелуша, Хроника села, Одбор за проучавање села САНУ – Институт за економику пољопривреде – Завод за проучавање културног развоја Србије, Београд, 1991, стр. 28.

[33] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве 1863-1897, Пријепоље, 2016.

[34] Миленко Ћировић Љутички, Пљевља у Краљевини Црној Гори, документа (1912-1915), Трагви књига 4, Београд: 2013, стр. 47.

[35] Љутички, 311, 312.

[36] Љутички, 281.

[37] Јокнић, 130.

[38] Љутички, 223, 265, 271.

[39] Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века, Народни Музеј Ужице, 2013, стр. 40, 113.

[40] Станојевић, 276, 308.

[41] Војиновић, 296.

[42] Резултат тренутно није могуће јавно објавити, с обзиром да он припада резултатима који ће тек бити обрађени у књизи о генетици Херцгеоваца коју припрема Друштво српских родословаца „Порекло“.

[43] Пејатовић, 126.

[44] Војиновић, 213, 322.

[45] Љутомир Рвовић, Аљиновићи, Културно просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2004., стр. 192.

[46] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр. 58.

[47] Зоран Малешић, Писанија…

[48] Речник српскохрватског књижевног језика, Матица српска, Нови Сад, 1973.

[49] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, „Вук Караџић“, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 187.

[50] Ивица Тодоровић и други, Етнологија и генетика, Етнографски институт САНУ – Друштво српских родословаца Порекло, Београд, 2015, стр. 178.

[51] Војиновић, 230.

[52] Деспотовић, 204.

[53] Исто, 186.

[54] Мишовић.

[55] Деспотовић, 245.

[56] Малешић, Православна братства…, стр. 30.

[57] Малешић, Писанија…

[58] Малешић, Православна братства…, стр. 30.

[59] Станојевић, 231.

[60] Исто, 275.

[61] Исто, 39.

[62] Исто.

[63] Звездана Павловић: Ороними Србије II, САНУ, Ономатолошки прилози ХXII, Београд, 2015, стр. 178.

[64] Пејатовић, 63.

[65] Војиновић, 230

[66] Пејатовић, 114

[67] Војиновић, 212, 213, 230

[68] Исто, 212, 213

[69] Исто.

[70] Љубо Михић, Љубиње са околином, ГИП “Драган Срнић” Шабац, Љубиње, 1975, стр. 719.

[71] Исто.

[72] За Мартиновиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе E1b V13, док резултат Бајчетића још увек не можемо јавно износити (видети фусноту 42).

[73] Пејатовић, 130.

[74] Јово Божић, Српско Сарајевско Поље, Библиотека Баштина, Свет књиге, Београд, 1997, стр. 130.

[75] Светозар Томић, Пива и Пивљани, САНУ, Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник књ. LIX, Насеља и порекло становништва књ. 31, Београд, 1949, стр. 78.

[76] Лубурић, 263; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд 1997, стр. 869.

[77] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Просвета-Трговина, Сомбор, 1993, стр. 392

[78] Божић, 130.

[79] Слободан Босиљчић, Срби из Сарајевског Поља, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2008, стр. 42.

[80] Малешић, Писанија…

[81] Попис жртава рата 1941-1945 (Босна и Херцеговина), Музеј жртава геноцида, Београд, стр. 2852.

[82] Milićević, 460.

[83] Михајловић, 700.

[84] Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, 1925, стр. 236.

[85] Тодоровић, 178.

[86] Тодоровић, 177, 178, 181.

[87] Српски ДНК пројекат.

[88] Деспотовић, 204.

[89] Пејатовић, 121.

[90] Пејатовић, 125.

[91] Они су носиоци дробњачке хаплогрупе I1 P109 (Српски ДНК пројекат).

[92] Војиновић, 176.

[93] Војиновић, 175, 176, 179.

[94] Ћирковићи су се први одвојили са новим презименом. Живе на Ограђеници.

[95] У Бобову, Мељаку, Захуму, као и у Пријепољу (Малешић, Православна братства…, 26).

[96] У Матаругама, као и околини Пријепоља (Малешић, Православна братства…, 29).

[97] Пејатовић, 125.

[98] Јово Медојевић, Православно становништво Бијелог Поља и њихове крсне славе, Државни архив Црне Горе Архивско одјељење Бијело Поље, 1994, стр. 41.

[99] Пејатовић, 121.

[100] Пејатовић, 130.

[101] Деспотовић, 185.

[102] Мишовић.

[103] Војиновић, 323, 324.

[104] Најстарији запис презимена у овом облику је у документу из 1898. године.

[105] Војиновић, 323, 324

[106] Деспотовић, 166.

[107] Миленко Д. Ћировић Љутички, Пљеваљска бригада црногорске народне војске 1914-1915. (документа), НИП „Пљеваљске новине“, Трагови књига 3, Пљевља, 2007.

[108] Миленко Д. Ћировић Љутички, Пљевља у архивским документима Књажевине/Краљевине Црне Горе, документа (1878-1913), Трагови књига 5, Београд 2016, стр. 269.

[109] Љубомир Павловић, Ужичка Црна Гора, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига XXXIV, Библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХIХ, Земун, 1925, стр. 74.

[110] Боривоје Милојевић, Јадар и Рађевина, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник Књига двадесета, Насеља српских земаља Књига IX, Српска краљевока академија, Београд, 1913, стр. 733.

[111] Јокнић, 17.

[112] Јелисије Новаковић, Вишеградска жупа и боричка висораван у Павловини, Београд, 2008, стр. 651, 655.

[113] Србислав Јоцић, Лабуково – записи обојени лириком, ИП “Стеван Сремац” Ниш, Библиотека “Хроника насења села и градова”, Алексинац, 2008, стр. 127.

[114] Бранислав Митровић, Речник лесковачког говора, Lenex, Београд, 1992, стр. 436.

[115] Српски ДНК пројекат.

[116] Исто.

[117] Милисава Лутовац, Бихор и Корита, САНУ, Српски етнографски зборник LXXXI, Насеља и порекло cтановништва, књига 40, Beograd, 1967, стр. 135.

[118] Лутовац, 135.

[119] Миљанићи, 467, 224.

[120] Милован Јеврић, Становништво општине Мојковац, Посебна издања Српског географског друштва, свеска 59, Београд, 1984, стр. 84.

[121] Мила Павловић, Села сјеничког краја, Универзитет у Београду Географски факултет, Београд, 2009, стр. 71, 100.

[122] Данас ова села на самој граници Србије и Црне Горе припадају сјеничкој општини.

[123] Малешић, Писанија…

[124] Глигор Станојевић, Грађа за привредну историју Боке Которске у XVIII вијеку, Мешовита грађа књига 16, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 81.

[125] Марко Шовран, Грбаљ књига 1 – Шишићи, Библиотека Хронике села, Културно просветна заједница Републике Србије, Грбаљ – Београд, 1998, стр. 476.

[126] Шематизам православне српске Дијецезе Горњо-карловачке 1883, ПАнчево, 1883, стр. 79.

[127] Драгица Гатарић, Насеља Змијања, Универзитет у Београду –. Географски факултет, Београд 2018, стр. 198.

[128] Bele strane – Telefonski imenik Beograda, Telekom Srbija, Beograd, 2005, стр. 631, 632, 688, 690.

[129] Петар Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968, стр. 92.

[130] Српски ДНК пројекат.

[131] Рвовић, 225.

[132] Малешић, Православна братства…., 56.

[133] Рвовић.

[134] Деспотовић, 85, 86.

[135] Деспотовић, 85, 86, 242.

[136] Влаховић, 95.

[137] Рвовић, 225.

[138] Павловић, 508, 509.

[139] Пејатовић, 129.

[140] Пејатовић, 113; Миљанићи, 212.

[141] Татомир Којадиновић, Хроника месна заједнице Рача, 2013, Библиотека „Хронике села“, Прибој, 2013, стр. 183.

[142] Влаховић, 119. Мујо Потурак је живео до 1955. године и поносно је носио оба своја имена и презимена – и српску и муслиманску верзију.

[143] Малешић, Православна братства…., 56.

[144] Српски ДНК пројекат.

[145] Исто.

[146] Српски ДНК пројекат.

[147] Малешић, Православна братства…, 3, 4.

[148] Деспотовић, 103.

[149] Рвовић, 172.

[150] Малешић, Православна братства…, 3, 4.

[151] Рвовић, 172.

[152] Малешић, Писанија…

[153] Рвовић, исто.

[154] Малешић, Православна братства…, 3, 4.

[155] Исто.

[156] Благоје Павловић, Насеља и миграције становништва општине Лепосавић, Институт за српску културу Приштина, Лепосавић, 2003, стр. 326, 327.

[157] Божић, 138.

[158] Ђорђе Николајевић, Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882, Земаљска тискара Сарајево, 1882.

[159] Босиљчић, 21.

[160] Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Југословенско Рудолф Мосе ад, Београд, 1927, стр. 455.

[161] Leksik prezimena SR Hrvatske (1976), Institut za jezik,Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 23.

[162] Виктор Манакин, Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, свезак III, 1927-1928. (део 7, 8, 9), 1928, стр. 696.

[163] Željko Musović, Genetika, istorija i bajke, 2018, стр. 162.

[164] Етимолошки речник српског језика 02, САНУ, Одељење језика и књижевности Одбор за етимолошки речник – Институт за српски језик САНУ Етимолошки одсек, Београд, 2006, стр. 158.

Avatar photo

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Predrag

    Jel se zna nesto o drzmancima, i zasto ih tako zovu, sada drzmanaca ima vise prezimena,a taj nadimak je ostao za sve haplogrupa i2aph908

    • Небојша Бабић

      Дрзманци су род из Поморавља, а ови чланци су се, до сада, бавили родовима из Затарја, Доњег Полимља и Старог Влаха. Можда дођемо и у Поморавље у будућности.

      У средњем веку имамо лично име Држман на истоку Србије, а постоји и реч дрзман, од које би могло бити изведено родовско име Дрзманци, а тумачи се као дрзник, дрзак човек. Наставак -ман је, највероватније, турцизам.

  2. Милош

    Поштовани, можете ли жи нешто више рећи о пореклу Бајчета из Какмужа?

    • Небојша Бабић

      Милоше, имате о Бајчетама управо у овом чланку, у одељку о презимену Коруга.

      • Јован

        Хвала вам на овим занимљивим текстовима. Да ли можете више о презимену Јеловац? Поздрав.

        • Небојша Бабић

          Јоване, није презиме Јеловац тако необично да би било обрађено у овом серијалу чланака. Јасно је како је настало. Овде сам се предузео подухвата анализе презимена чије је језичко порекло тешко разумети.

          Ако сте од бобовских Јеловаца, имате овде доста података о том роду.

        • Predrag

          Hvala nebojsa, ako saznas ili znas nesto vise, molim te javi 0693886465

  3. Небојша Бабић

    “Цвркотићи у Мушветама за себе лажу да су на Златибор дошли из прибојског краја, а да су даљом старином из Свркота код Пљеваља”.

    Овде се, наравно, поткрала словна грешка. Мушветски Цвркотићи не ЛАЖУ, него КАЖУ да су дошли из прибојског краја 🙂

  4. Nikola

    Molim vas nesto o tome kako je nastalo prezime lavrnja i zasto su neka sa ic lavrnic

  5. Neko,tamo daleko

    Pohvale za clanak.No ovaj dio za Konatare je geografski totalno konfuzan i nelogican.
    Prije ce biti da je njihova matica bila negdje duz obale Tare ,izmedju Kolasina i Mojkovca.Odatle su poceli da se sire ka Severu.Jedan dio je prateci tok rijeke Tare dospio u Sarance,bolje reci preko puta Djurdjevica Tare u kojoj u to vrijeme nije bilo mesta za Srbe.Glavnica iseljenika je nastavila ka Bijelom Polju,usput ostavljajuci za sobom dio iseljenika u Lepencu i Ravnoj Rijeci (?).Glavni dio njih se stacionirao u Unevini,otuda dalje ka okolnim selima koji gravitiraju ka Limu i rijeci Bistrici.I na kraju stigli do Kolovrata,tj Prijepolja.To je najnormalniji i jedino logican sled dogadjaja.Ovo sto je opisano u tekstu je putanja muve bez glave.Naravno nije vasa krivica vec autora koje ste koristili kao izvore koji predanja Konatara nisu uspjeli da postave u realnim okvirima.
    I ne,zivotni prostor Konatara u Bjelopoljskoj opstini nikako nije Bihor vec POLIMLJE ! Moze se reci i Komorani ali nikako Bihor.Vi ste sa sjevera CG ako se ne varam,jasno vam je u stvari koje su prave granice Bihora.Te srednjovjekovne podjele na Gornji i Donji Bihor vise nemaju smisla…

  6. Небојша Бабић

    Могући резултат Коруга и других родова насталих од затарских Бајчета (Лончаревић):

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6264.380

    Свакако, ваљало би да се тестирају и други огранци овог братства.

  7. Небојша Бабић

    Генетичка потврда везе Свичевића с Томашевићима:

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.msg165517;topicseen#msg165517

  8. Небојша Бабић

    Резултат какмушких Бајчетића I2a Y3120, и, вероватно, Коруга о којима је писано у овом чланку:

    https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6706.msg173729;topicseen#msg173729