Poreklo Mihajla Pupina

Rođen 9. oktobra 1854. u Idvoru, umro 12. marta 1935. u Njujorku

Roditelji: Otac Konstantin (1814-1873) i majka Alimpijada dev. Milovanov (1814-1886).

Krsna slava: Mala Gospojina (Pupini)

Poreklo po ocu: Pupini su u Idvor došli iz Starog Idvora, naselja koje je bilo u blizini današnjeg Idvora. Pupini su se preselili najverovatnije u periodu velike kuge koja je vladala u Banatu 1737-1739. godine. Porodica Pupin, za razliku od većine starosedelačkih srpskih porodica u Banatu, nije imala špicnamet (porodični nadimak). Preci Mihajla Pupina su, kao i preci velikog broja Srba starosedelaca Banata, a pogotovo Vojne Krajine, bili graničari koji su se u miru bavili paorskim poslovima, dok su tokom 18. veka pa sve do sredine 19. veka, branili granice Austrijskog carstva od upada Turaka, a po potrebi su ratovali širom Evrope. Uvidom u građu bečkog Ratnog arhiva i 12. graničarske banatsko-nemačke regimente za period 1764-1820, među popisanim graničarima iz Idvora za 1776. godinu nalazimo ime Nikole Pupina (videti prilog na kraju članka).

Deda i baba Mihajla Pupina zvali su se Arsenije (1769-1837) i Stana (1768-1848). Mihajlov otac Konstantin je bio graničar-paor, a pošto je bio viđeniji čovek tri puta je bio i seoski knez.

Mihailovi roditelji su imali desetoro dece, pet sinova i pet ćerki, o kojih su dečije boleste preživele samo ćerke Ljubica, Persida, Hristina i sin Mihajlo.

Poreklo po majci: Roditelji Mihajlove majke Alimpijade bili su Tanasije i MarijaMilovanov iz sela Opovo kod Pančeva. Špicnamet Milovanovih bio je Aleksići. Alempijada je bila visokog rasta, dobre naravi i pameti. Znala je mnoge narodne pesme napamet.

Očev amanet: Mihajlu je ostala urezana u sećanju očeva reakcija kada su srpskim graničarima ukinute privilegije 1869. godine. Tada je otac Kosta sklonio sliku austrijskog ćesara iz kuće, a sinu Mihajlu poručio: „Ti nikada nećeš biti carski vojnik. Car je pogazio svoju reč,car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči“.

Majčin amanet: Ostale su zabeležene čuvene reči majke Alempijade, koje je jednom prilikom uputila sinu Mihajlu: „Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave“. Ostalo je zabeležena još jedna njena misao koja je Mihailu dala smisao i podsticaj za sticanje novih znanja: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju–oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš“.

Porodica: Oženio se Amerikankom Sarim Ketrin Džekson u grčkoj pravoslavnoj crkvi u Londonu 1888. godine, a sa njom je imao ćerku Varvaru, koja se rodila 1889. godine.

Biografija: Školovanje je započeo u rodnom Idvoru i obližnjoj Crepaji, a na nagovor majke i uz protivljenje oca nastavio u Pančevu. Tu se pokazao kao buntovni gimnazijalac i nacionalista, došavši u neprilike učešćem u demonstracijama protiv mađarske uprave u Pančevu koje je u proleće 1872. godine organizovao vođa srpskog nacionalnog pokreta Svetozar Miletić. Tom prilikom bio je opomenut, a od izbacivanja iz škole spasilo ga je zalaganje prote Vase Živkovića i profesora Simina Kosa. Ipak, pokazalo se da nije naučio lekciju. Iste godine u Pančevu srpska školska omladina na proslavi majskog dana, tokom kojeg je nosila srpski barjak, sukobila se sa rumunskom, mađarskom i nemačkom omladinom koja je nosila austrijski barjak. Mihajlo Pupin je tom prilikom zgazio otetu austrijsku zastavu, te je bio i uhapšen, a konačno je doneta odluka o njegovom izbacivanju iz škole. I  ovog puta, od sigurnog izbacivanja spasao ga je  prota Vasa Živković sa profesorom književnosti Siminom Kosom, ali ovog puta pod uslovom da ostane u Pančevu samo do kraja godine.

Iako je podsticao njegov nacionalni identitet, ali i video sposobnost u njemu da se bori za nacionalne interese, prota Vasa Živković pozvao je Pupinove roditelje na razgovor i predložio da Mihajla zbog njegove buntovnosti, nacionalizma koji nije mogao da obuzda, a koji je pretio da mu prekine školovanje i budućnost, pošalju na školovanje u Prag. Bio je to presudni događaj u Pupinovom životu koji je utabao put ka Americi i njegovom daljem uspehu.

Vasa Živković u jednom od pisama svom prijatelju Konstantinu Pejčiću piše sledeće: „Pupin je sin graničarski. Bez pomoći očina, sam sebi ostavljen, onako mlađan, upravo dete, još je morao drugu decu podučavati i sebi onako rano hleba i haljinica nabavljati i opet valjanošću popeti se na prvo mesto. Evala, blago nama kad imamo takvih valjanih Srbčića, hiljadili nam se“.

Ostala je ubeležena i Pupinova priča o putovanju u svet kada se uputio u Prag. Ponet utiscima rastanka s ocem Kostom i majkom Alempijadom, u delu puta od Budimpešte do Praga, prespavao je presedanje u Gezindorfu i stigao tom prilikom u Beč, gde ga je kondukter zbog toga grdio i nazivao glupavim srpskim svinjarem, a potom priveo i kod šefa stanice koji ga je pokušao poniziti. Zaštitili su ga tom prilikom putnici, bračni par iz Amerike koji mu je platio kartu od Beča do Praga. Dolazak u Prag nije doneo željene promene, već je Mihajlo dobio uvid u nacionalnu netrpeljivost koja je vladala i u krajevima daleko od Banata, konkretno između Slovena i Germana. U Pragu je prisustvovao stalnim tučama između nemačkih i čeških đaka po nacionalnoj osnovi, a u mnogim tučama je i sam učestvovao zbog netrpeljivosti nemačkih učenika prema njemu zbog srpskog porekla i pripadnosti slovenskoj rasi, a potom i nemačkih profesora iz istog razloga.

Iako je njegov život i borba po odlasku iz Praga, a dolaska u Ameriku prepuna zanimljivih detalja koji ne bi mogli biti lepo i valjano opisani čak ni u dugometražnom filmu, ovom prilikom nećemo se baviti tim delom njegovog života, već delom života nakon sticanja akademskih zvanja i priznanja.

Kao znak najvećeg akademskog priznanja za izume, naučne radove i kvalitet predavanja dobio je počasni doktorat od Kolumbija univerziteta a tu poziciju koristio je početkom 20. veka da doprinese ostvarenju srpskih nacionalnih interesa. Učestvovao je u osnivanju udruženja Srba u Americi, kroz rad u časopisu Amerikanski Srbobran, koji je bio glasilo udruženja Srpskog pravoslavnog saveza Srbobran. Nakon aneksije teritorije BiH od strane Austrougarske 1908. godine, u Njujorku je oktobra iste godine stvoren Srpski narodni centralni odbor sa Pupinom na čelu, koji je iste godine doneo rezoluciju protiv „sramne aneksije dviju najkrasnijih srpskih zemalja koji smrtni udarac zadaje opstanku vaskolikog srpskog naroda“.

Pod njegovim okriljem okupljaju se sve srpske organizacije i ujedinjuju u Savez Sjedinjenih Srba Sloga u Njujorku, čiji je predsednik bio upravo Pupin. Imenovan je za počasnog generanog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku 1911.godine što je bilo presudno za odbranu vitalnih srpskih nacionalnih interesa. Po započinjanju balkanskih ratova, dva dana po objavi rata 1912. godine, Pupin je organizovao Crveni Krst i Kolo Srpskih Sestara za prikupljanje i slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori, a tom prilikom je u Amsterdam Holu u Njujorku okupio preko 500 ljudi držeći vatreni govor da Srbi ne vode samo rat protiv Turske već i protiv neprijateljske diplomatije velikih sila i oklevanja da sprovedu odluke sa Berlinskog kongresa. Tom prilikom je rekao sledeće:

„Mi ne želimo da osvajamo teritorije drugih država. Mi želimo da očuvamo i zaštitimo ono što je naše i da makedonskim Srbima povratimo zemlju koja im po pravu pripada. Srpski narod mora biti ujedinjen u borbi za taj sveti cilj. Zbog toga, braćo Srbi, latite se oružja. Na oružje, vi Hristovi sledbenici! Oslobodite vašu braću u Makedoniji, sačuvajte vaše žene od Turaka, vaše ćerke opasnosti da se nađu u haremu, vašu srpsku braću od pokolja i pljačke“.

Po završetku balkanskih ratova, verbalne sukobe usmerene ka Turcima prebacio je na Austrijance, upozoravajući na opasnost od austrijske intervencije na Balkanu, kao i to da će ukoliko napadnu Srbiju doživeti istu sudbinu kao i Turci. Njegove političke misli i agitaciju za srpsku stvar objavljivao je u Njujork Tajmsu i Indipententu, kao i u srpskim glasilima. Bio je pobornik ideje panslavizma, zadojen nacionalizmom još od školovanja u Pančevu, a tokom Velikog rata pružio je punu podršku politici Srbije i njenom programu ujedinjenja Srba, Slovenaca i Hrvata. Na Vidovdan 1914. godine u Univerzitetskom klubu u Njujorku objasnio je uzrok atentata u Sarajevu na Franca Ferdinanda, okrivljujući austrijsku represivnu vladavinu nad srpskim narodom, kao i gaženje odluka Berlinskog kongresa i nepravednu aneksiju teritorije BiH od strane Austrougarske. Smatrao je da je srpska tragedija započeta porazom Srba na Kosovu polju 1389. godine, te da će se naša tragedija okončati samo zajedničkim naporom svih Srba i njihovim ujedinjenjem. Krajem avgusta 1914.godine osniva Srpsku Narodnu Odbranu koja se bavila prikupljanjem novca i slanjem medicinske pomoći (studenti Medicine Kolumbija Univeziteta koji su posllati na srpsko ratište, a po povratku su širili istinu o srpskim stradanjima i heroizmu).

Sarađivao je i sa vladikom Nikolajem Velimirovićem po pitanju širenja istine o srpskim stradanjima i prikupljanju pomoći, a saradnja je krunisana dve godine kasnije kad Mihajlo Pupin piše pogovor za knjigu Srpska pravoslavna crkva, koju je uredio vladika Nikolaj Velimirović. Knjiga je štampana o trošku Pupina sa propagandnim ciljem širenja istine o bogatoj srpskoj kulturi među strancima, a obuhvatala je istorijat i fotografije najstarijih srpskih manastira i crkava.

Viziju zajedničke države po Velikom ratu video je u zajedničkim naporima sva tri naroda, a ne samo srpskog, a uverio se u kalkulisanje slovenačkih i hrvatskih ljudi jer su bili pod uticajem austrijskih konzula i katoličke crkve te ih je smatrao vrlo nepouzdanima. Zbog neodobravanja naglašenog jugoslovenstva na štetu Srba i srpskih interesa bio je sukobu i sa projugoslovenski orijentisanim Srbima.

Na poziv Nikole Pašića pozvan je u Pariz na mirovnu konferenciju u Versaju 1919. godine gde se odlučivala sudbina srpskog naroda kroz podelu teritorija nekadašnje Austrougarske.

Svojim autoritetom, poznavanjem istorije, ekonomije, uspeo je da sačuva brojne teritorije Kraljevini SHS od  savezničkih ali i neprijateljskih zemalja i njihovih aspiracija. Tako je njegovom zaslugom, a kroz Memorandum upućen predsedniku SAD-a Vudro Vilsonu 19.03.1919. spasao Istru, Dalmaciju, Baranju, Međumurje, Bled, Bohinj i Triglav, deo Makedonije do Skoplja i ceo Zapadni Banat koji je isključivo njegovom zaslugom ostao u Srbiji. U njegovoj autobiografskoj knjizi „Od pašnjaka do naučenjaka“, o učešću u Mirovnoj Konferenciji u Versaju navodi sledeće:

„Moje rodno mesto je Idvor, malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine SHS. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.godine tražili Rumuni, ali je njihov zahtev bio uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju gde se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g.vLansing pozvali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata saznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske nije živela. Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba iz Srbije, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina blizu Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje“.

Ako govorimo o njegovim dostignućima, osim 41 osnovnog patenta, velikog broja naučnih radova i eseja, on je učestvovao i doprineo u organizaciji i naučnim istraživanjima u aeronautici, te je bio u osnivačkom odboru NAKA, preteče današnje organizacije NASA. Takođe je dobrineo konstrukciji mikrofonskih antena za detekciju reflektovanih talasa koji otkrivaju lokaciju podmornica, te je bio od izuzetnog značaja u Ratnoj istoriji Amerike. Ostvario je trajne doprinose iz telegrafije, telefonije, radiotehnike i elektronike. Prvi je osmislio rešenja za osnovne probleme i zahteve u telekomunikacijama, povećanje daljine, generisanje nosećih signala i višekanalni prenos. Za telegrafiju konstruisao je uređaj za ubrzano i automatizovano telegrafisanje. Telefonija je unapređena Pupinovim kalemovima i filtrima. Za radiotehniku je osmislio ulazna oscilatorna kola radio prijemnika sa podešavanjem rezonantne učestalosti na radnu učestalost željene radio stanice. U elektronici od tri osnovna uređaja ispravljača, pojačavača, oscilatora osmislio je konstrukciju dva – elektronskog ispravljača i oscilatora. Takođe je učestvovao u fenomenu sekundarne radijacije iks zraka i prve fotografije sa iks zracima uz pomoć fluorescentnog ekrana.

Za svoju autobiografiju „Sa pašnjaka do naučenjaka“ nagrađen je Pulicerovom nagradom. On uostalom i nije smatrao da je u pitanju autobiografija već po rečima upućenim profesoru Jovanu Cvijiću 24. 03. 1925. zabeležio je sledeće:

„U stvari ona nije autobiografija, nego samo jedan pokušaj da se dokaže da jedno srpsko seljačko dete odgajano od nepismene srpske matere ima isto toliko dobru podlogu za dalji život kao i ma koje amerikansko dete. Glavna mi je namera bila da predstavim amerikanskom narodu srpsku seljačku kulturu, Mihajla Pupina i u toj nameri, mislim da sam dobro uspeo jer se danas mnogo govori u Americi o pitomosti srpskih seljaka kao i o plemenitosti srpske majke“.

Uvek veran svojoj otadžbini Srbiji i svom srpskom narodu, zahtevao je od Stejt Dipartmenta SAD-a da Savez Sloga, čiji je bio predsednik, učestvuje ravnopravno sa srpskim poslanstvom prilikom pripremanja proslave Srpski dan u Vašingtonu. Dana 28. jula 1918. godine svečano je obeležen Srpski dan, a američki predsednik Vudro Vilson govorio je o srpskim stradanjima u Velikom ratu, te je tom prilikom je prvi i poslednji put nad Belom kućom zavijorila srpska zastava.

Po ujedinjenju Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine sa Kraljevinom Srbijom 01.12.1918, Pupin već 02.12.1918 u Njujorku organizuje Svesrpski sabor na kojoj je izglasana rezolucija u kojoj su se srpski iseljenici zahvalili Srbiji za njene ratne napore, ogromne žrtve, mudrost i oslobađanje svih Srba i Jugoslovena.

U svoj zavičaj vratio se sedam puta, uprkos dugim prekookeanskim putovanjima (1883, 1884, 1886, 1892, 1902, 1919, 1921), a 1892. godine, tri nedelje nakon Nikole Tesle primljen je kod kralja Aleksandra Obrenovića, što je ostalo zabeleženo u vidu beleške generala Jovana Miškovića, ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića:

„U petak 19.juna 1892.godine u 12 časova kralj je primio g.Miloša Pupina Srbina iz Banata, sada profesora na Kolumbija Univerzitetu u Čikagu“. Takođe, za Mihaila napisao još da je „vrlo simpatična ličnost fizičar i mehaničar“.

Njegova uloga za srpski narod u 20. veku je mnogostruka i meri se kako lobiranjem u Americi, najsjajnim predstavljanjem u naučnom svetu i ispoljavanjem srpstva na svakom koraku, ali i finansijskoj pomoći, kroz razna dobrotvorska društva čiji je bio član, a koja se meri u desetinama miliona dolara u današnjoj vrednosti. Iako je ostalo upamćeno da je od pravoslavnih svetinja pomogao i donirao isključivo crkvu Svete Bogorodice Perivlepte u Ohridu, to nije tačno. Zna se da je pomogao izgradnju crkve u Čapljini u zapadnoj Hercegovini, manastir Gračanicu i manastir Žiču. Pomagao je i Maticu srpsku čiji je bio član, kao što je bio i član Srpske kraljevske akademije. Ohrid je smatrao kolevkom slovenskog hrišćanstva na Balkanu i ispunio obećanje dato tokom Velikog rata:

„Ako li Srbija pobedi kao što i hoće, ako Bog da, ja ću nabaviti jedno veliko zvono za Ohrid i nazvaću ga Zvono slobode“.

Ostalo je zabeleženo da je pomagao ohridsku sirotinju kako hrišćansku tako i muslimansku, ali i da je finansirao zvono na Kajmakčalanu.

AUTOR: Saradnik portala Poreklo Saša Pančevački

PRILOZI:

IZVORI:

1) Istorijski arhiv Pančevo, Matične knjige pravoslavne crkve u Idvoru, matice krštenih 1854. godine

2) Kriegsarchive-Osterreichisches Staatsarchiv Wien, Osterreich.Armee Grenzinfanterie Regiment No 12, Musterlisten und Standestabellen 1764-1820, Standtabellen Facz.1770-1776, Monat Tabella Pro Februario 1776, Tranferung list Idwor, 164.Nicola Pupin gemeine

3) Jovan Erdeljanović, „Srbi u Banatu“, Matica srpska, Novi Sad, str. 99

4) Dragoljub Martinović, Dragoljub Cucić, „Naučnik, profesor, izumitelj i rodoljub Mihajlo Idvorski Pupin“, Institut Mihajlo Pupin Beograd, Dom Kulture Mihajlo Pupin Idvor, Idvor, 2020.

5) Mihajlo Pupin, „Sa pašnjaka do naučenjaka“, Matica srpska, Novi Sad, 1923.

6) Branko Đurić, profesor VPŠ u Novom Sadu,  „Život i rad Mihaila Pupina sa osvrtom na neka nova dokumenta“, Zbornik za prirodne nauke 19, Matica srpska, Novi Sad, 1960.