Gusle i epsko pesništvo

Priredio: Saradnik portala Poreklo Danijel Lisičić

Epsko pesništvo već u najstarije vreme čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje. Jedan od njegovih zadataka je bio da vaspitava mlađe naraštaje u ratničkom, herojskom duhu. Tu težnju nedvosmisleno izražavaju ili ličnosti o kojima se peva ili sami pevači. U vavilonskom Epu o Gilgamešu Engidu – posle pobede nad nebeskim zverom – kaže Gilgamešu: »Prijatelju moj, pobedili smo nebeskog zvera, zar nas potomstvo neće slaviti?«. U Ilijadi lepa Helena zna da će o njoj i Aleksandru biti pesme »među potomcima«, a Ahil veli Agamemnonu: »Ahejci dugo će pamtiti, mislim, i tvoju svađu i moju«. U Mahabharati stari Bhišma upućuje ovakve reči Durjodhanu: »Spavaj mirno, Gandharin sine, sutra ću biti veliku bitku, o kojoj će pričati ljudi dok zemlja stoji«. U srpskim narodnim pesmama srećemo stihove ove vrste: »On ostavi spomen rodu srpskom, da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova«. Evo i reči kneza Danila: »Crnogorci: za svaku svoju rabotu pomislite šta će gusle kazati!«.

Epska pesma se od najstarijih vremena izvodi sa instrumentalnom pratnjom. Homer je verovatno igrao na instrument Phorminx, na okruglo osnovanu liru egejske tradicije, na kojoj su se pevale grčke junačke pjesme. Tradicija narativnog pesništva ide daleko unazad, u vreme pre pismenosti. Ono je preživelo u dosta delova sveta (područja koja su bila više izolovana) do poznog srednjeg veka. Ali ako se pogleda metriku možemo na bazi ritmičkih svojstva staroindijskih, starogrčkih i južnoslovenskih epskih pesama zaključiti, da njihov individualno nezavisan razvoj nije verovatan. Njihova ritmika je tako specifična, da moraju imati isti izvor. Grčki daktilni heksametar je identičan sa našim desetercem. Ritam i izosilabizam u južnoslovenskim pesmama možemo naći i u Vedskom pjesništvu Indije, koja datira više nego 1500 godina prije naše ere unazad i u starogrčkim zemljama, posebno u Aeolskom pesništvu (npr. ostrvo Lezbos). U njima možemo naći i druge specifike koje nemaju paralele izvan indoevropskog prostora. Sada je već opšte prihvaćena teza, da je to indoevropski metrički sistem poezije.

Dekasilabični (desetslogovni) stih je bio raširen u cijeloj slovenskoj kulturi, što možemo da pratimo do najstarijih evidencija ali je do 15. stoleća već bio sasvim nepoznat u nekim delovima slovenske teritorije. U Češkoj ima zapis pesme iz 16. stoljeća, čiji dekasilabični stih je vrlo srodan našem desetercu.

Student Aristotela je pisao o tome, da su u njegova doba zakone još uvek pevali u nekim delovima Trakije. Cezar opisuje druide kao čuvare znanja koga oni održavaju sa pevanjem (pevanja su se učili i do 20 godina) i imaju svetu zabranu protiv pisma (česta karakteristika ranih indoevropskih društva).

Iako su južnoslovenske junačke pesme, koje se danas još pjevaju, hiljadama godina odvojene od zapisa starogrčke, sanskritske, latinske i hititske literature, one pokazuju nesumnjivo nasleđene strukturne osobine. Očuvan je i drevni obrazac striktne odvojenosti između muške i ženske recitacije. Dok muškarci veličaju djela palih junaka, žene oplakuju njihov pad.

Gusle

Naziv “gusle” dolazi od staroslovenske reči “gosl” što znači “žica”. Praslovenski je koren *gǫdsli, a u vezi je s rečju guditi, gudalo i sl. Na vrhu gusala je često bila jarčeva ili konjska glava kao simbol stočarstva i nomadskih naroda, dok je gudalo najčešće izrađeno u obliku zmije, kao simbol gorštačke ljutine. Kasnije se na guslama sreću likovi nacionalnih junaka, a nije slučajno što se prave od javora, jer javor kao drvo ima simboliku u srpskoj predhrišćanskoj religiji i označavao je kult predaka. Takođe se uz gusle slave preci. Slično su i Rusi svoje gusle pravili od javora kao i Srbi.

Značaj javora u kultu predaka vidi se i po tome, da su se sanduci za pokojnike isto izrađivali od javorovog drveta, veoma važnog u kultu predaka: “Sine mili, je l’ ti zemlja teška, / Il’ su teške daske javorove”, kako peva narodna pesma. Čajkanović spominje javorove, jovove ili zlatne jabuke, “koje u nepristupačnoj šumi čuva zmija ili aždaja”, i njihovo podsećanje “na jabuke hesperida i na plodove sa drveta života u raju (koje je, u prvobitnom mitu, takođe čuvala zmija)”, upućuje na mogućnost da je javor u izvornoj mitologiji kod Srba imao ulogu rajskog drveta života. Zato je polaganje pokojnika u izdubljeno deblo javorovo, ili u sanduk napravljen od njegovih dasaka, trebalo da upokojenom daruje besmrtnost.

Poreklo gusala još nije pouzdano utvrđeno, ima više teorija. Po jednoj teoriji gusle daljim poreklom potiču iz srednje Azije, a ne zna se tačno kako su dospele do Srba, neki pretpostavljaju preko Vizantije, a neki da su uvedene direktno iz Azije. Po drugoj, slovenskoj teoriji, smatra se, da su Južni Sloveni tokom seobe naroda doneli gusle sa sobom na Balkan. Po ilirskoj teoriji gusle su ilirski instrument kojeg Južni Sloveni primaju od Ilira.

Gusle su instrument koji se u pisanim izvorima pominje na našim prostorima još u X vijeku (bugarski prezviter Kozma pominje gusle i “besovske pesme”. Arapski putnici takođe beleže da su Sloveni u ovo vreme upotrebljavali gusle), a možda prva beleška o guslama među Južnim Slovenima dolazi od Vizantinaca, iz prve polovine VII veka, kada su uhvaćena „dva špijuna koja kod sebe nisu imali oružje, već samo drvena instrumenta“ (nisu direktno pomenute gusle). U nekim knjigama i publikacijama se spominje podatak da su srpske gusle dočekale Fridriha Prvog Barbarosu kada se u XII veku sastao u Nišu sa srpskim vladarom Stefanom Nemanjom, gde mu je Nemanja ponudio pomoć srpske države u krstaškom ratu. Kažu da je Barbarosa bio zadivljen zvukom gusala i pevanjem uz njih, pa se mnogo interesovao oko pojedinosti vezanih za gusle. Gusle su jednostavan kordofoni instrument sa jednom strunom (mnogo ređe sa dve, pa razlikujemo jednostrune i dvostrune gusle), i osnovna im je namena da budu pratnja glasu pri pevanju epskih pesama (dvostrune gusle na primer svirao je veliki i poznati slepi srpski pjesnik i guslar Filip Višnjić). Radi se o gudačkom instrumentu – zvuk se proizvodi prevlačenjem gudala preko strune. Žica gusala je od konjske dlake.
Glavno područje današnjeg rasprostranjenja gusala u velikoj meri se poklapa sa teritorijama tzv. dinarske kulturne zone, i obuhvata Crnu Goru, Hercegovinu, Bosnu i Srbiju (najviše južnu, jugozapadnu, Kosovo i Metohiju i Srem). Gusle je kroz istoriju svojim instrumentom smatrao ne samo pravoslavni, već i muslimanski i katolički živalj, a rasprostranjene su i u Hrvatskoj, naročito u Dalmaciji i njenom zaleđu (gde preovlađuje dinarsko stanovništvo) i Albaniji. Makedonija takođe poznaje gusle, a neguje i epske pesme u nešto drugačijim formama.

Istorijski pregled instrumenata sličnih guslama

Lira:
U klasičnoj grčkoj lire su bile sa 3 (Plutarh je pisao da su se Olimpus i Terpander služili tri strunom lirom za pratnju recitaciji) ili 4 strune, kasnije 7 i 8. Na njih se igralo bez gudala. Njihov izvor moramo tražiti izvan klasične Grčke, veruje se da je ona preuzeta iz Trakije, Lidije (današnja Turska) ili Egipta. Na slici iz Ur-a (u današnjem Iraku) iz oko 2500 godine pre naše ere možemo videti liru. Na ostrvu Sky u Škotskoj nađena je 2300 godina stara lira. Pored Evrope lira se upotrebljiva(la) i u Aziji (npr. Izrael, Iran, Irak, Jemen, Bangladeš, Indija, Arabija, Sibir…) i u Africi (Egipat, Sudan, Etiopija, Kenija, Uganda).

Vizantijska lira:
Vizantijska lira odnosno lira sa gudalom je zapravo instrument sličan guslama ali sa više struna. Prvi zapis o njima datira u 9. stoleće naše ere sa strane persijskog naučnika Ibn Kuradadhbiha. Veruje se, da se je ovaj tip lire brzo širio putem vizantijske trgovine i u 11. te 12. stoleću evropski pisci često je nazivaju i fiddle. U međuvremenu rabab, sličan instrument iz arapskog prostora, uveden je u zapadnu Evropu vjerovatno kroz Iberijsko poluostrvo, tako da su oba instrumenta bila raširena po celoj Evropi. Iz toga su se kasnije razvili različiti instrumenti kao što su srednjevekovni rebec, skandinavska talharpa, crtwh u Velsu, u Italiji recimo lira da braccio, koja neka bi bila prethodnik violine.

Vizantijskoj liri srodne su:
– Politiki lira ili klasični Kemenče (Jermenija, Turska, Grčka…)
– Kritska lira i lira sa dodekanskih ostrva (u prošlosti i sa dve žice)
– Gudulka u Bugarskoj
– Gudok u Rusiji i Ukrajini
– Pontska lira (okolina Crnog mora)
– Kalabrijska lira (neki delovi Kalabrije)
– Li(je)rica u Hrvatskoj (Dalmacija) – tek nakon 17. stoleća iz Grčke
– Gusle u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj (npr. gusle “s dvi strune” kod ličkih Bunjevaca)
– Lahuta u sjevernoj Albaniji (među Gegama u Albaniji), pratnja za epske pesme, koje su oktosilabične za razliku od indoevropskih dekasilabičnih pesama, na osnovu čega možemo zaključiti da je to preuzeto od Južnih Slovena sa strane Albanaca koji su se sa njima graničili (i njihov tip rime je primitivnijeg tipa u poređenju sa južnoslovenskom formom).

Ostale tradicije:
– Morin khuur (Mongolija)
– Igil (zapadna Mongolija)
– Rebab (Arabija)
– Sarangi (indijski potkontinent)

Neki čak pretpostavljaju direktnu vezu između gusala i mongolskih igila i morin khuura. Mongolski tip instrumenata star je oko 2000 godina (pod zaštitom UNESCO), a rebab neka bi se razvio »tek« nešto prije 8. stoleća naše ere. Sarangi je ime dobio po luku gospodara Višnua i verovatno kako se igra gudalom naziva se sarangi.

Kad govorimo o poreklu gusala, najverovatnija je slovenska (indoevropska) teorija ili možda do neke mere mešavina sa ilirskom teorijom. Narativno pesništvo je rašireno po celom indoevropskom prostoru, što znači da ide njen izvor u davninu. Od davnine se pevanje prati sa instrumentom i pre dolaska Slovena u novije doba na ovim prostorima je verovatno već bio u upotrebi nek sličan instrument (Iliri su bili takođe indoevropljani). Koji je to instrument mogao biti možemo samo nagađati, možda nešto slično grčkoj liri. Zanimljive paralele možemo naći u mitu o Orfeju, koji neka bi bio rodom iz Trakije, a posle pogibije more je naplavilo njegovu glavu i liru.

Orfej – najveći grčki mitski pevač, sin boga Apolona (u starijim verzijama mita otac mu je bio Tračanin Eagar), bio je u braku s lepom Euridikom, koju je jako voleo. Nakon što ju je ugrizla zmija Euridika je umrla. Orfej njenu smrt nije mogao da podnese pa se odlučio otići po nju u Had. U zemlji mrtvih vladare podzemlja – Hada i Perzefonu – oduševio je sa svojom muzikom i oni su mu obećali Euridiku dati nazad, pod uslovom da se na putu iz podzemlja neće osvrnuti. No, kada su bili blizu izlaza, Orfej se zabrinuo da ga Euridika više ne prati, okrenuo se i pogledao, te je ona zauvek izgubljena. Pevač Orfej je uzalud pokušao ponovo preći reku u podzemni svet i tako sedam dana sedeo na stigijskoj obali, a zatim se povukao u planine Balkana. Orfej je od tada ubuduće igrao samo tužne melodije. Jednom ga spaziše Bakhantke i pošto ih je navodno uvredio, one su počele bacati na njega kamenje, grude zemlje, toljage… Orfeja su tako raskomadale, a reka je sa sobom odnela Orfejevu liru i glavu te ih na kraju more naplavilo na ostrvo Lezbos. Orfejski motiv putovanja u onostranstvo se u literaturi može naći već u Epu o Gilgamešu, gde Gilgameš ide u onostranstvu ka nesmrtnome Utnapištimu. Orfejski mit je prisutan i u Homerevi Odiseji, gde je Odisej po savetu veštice Kirke posetio podzemlje, i u staroindijskim Vedama, gde junak Načiketas ide u carstvo smrti ka bogu Jami.

Literatura:

• John Curtis Franklin: Structual sympathies in Ancient Greek and South –Slavic heroic song
• Jovana Papan: Kratka istorija gusala
• https://govori.tripod.com/srpska_narodna_epika.htm
• http://www.riznicasrpska.net/muzika
• https://en.wikipedia.org
• http://www.fiddlingaround.co.uk